Електрични свици лебдели су над Мајчином црном косом и осветљавали јој пут. Стајала је у вратима своје спаваће собе и гледала ме како пролазим у тихо предсобље.
"Помоћи ћеш ми да га овог пута задржим овде, је л' да?" запита.
"Ваљда", рекох.
"Молим те." Светлост коју су бацали свици промицала је преко њеног белог лица. "Овог пута он не сме опет да оде."
"Добро", рекох пошто сам постојао ту за тренутак. "Али то неће помоћи не вреди."
Она оде, и свици, у својим електричним колима, одлепршаше за њом као лутајуће сазвежђе, показујући јој пут у тами. Чуо сам је како каже, тихим гласом: "Морамо покушати, свакако."
Други свици ме отпратише до моје собе. Када тежина мог тела прекиде једно коло у кревету, свици утрнуше. Била је поноћ, и моја мајка и ја смо чекали, у тамом раздвојеним собама, у креветима. Кревет поче да ме љуља и да ми пева. Дотакох један прекидач; певање и љуљање престадоше. Нисам желео да спавам. Уопште нисам желео да спавам.
Ова ноћ није се разликовала од хиљаде других у нашем животу. Пробудили бисмо се ноћу и осетили како се прохладан ваздух загрева, осетили ватру у ветру, или видели како зидови за тренутак горе светлом бојом, и тада бисмо знали да је његова ракета изнад наше куће - његова ракета, док се храстови њишу од удара ваздуха. И ја бих лежао, ту, широм отворених очију, дахтао, а Мајка у својој соби. До мене би допро њен глас преко интерсобног радија:
"Јеси ли осетио?"
И ја бих одговорио: "Јесте, то је био он."
То је био брод мог оца који је прелазио изнад нашег града, градића где васионске ракете никада нису долазиле, и ми бисмо лежали будни следећа два сата и размишљали. "Сада је Тата слетео у Спрингфилд, сада је на писти, сада потписује документа, сада је у хеликоптеру, сада је изнад реке, сада изнад брда, ево га спушта хеликоптер на мали аеродром овде у Грин Вилиџу..." И ноћ би већ упола прошла када бисмо, у нашим одвојеним, свежим постељама, Мајка и ја слушали, слушали. "Сада иде Бел Стритом. Он увек иде пешице... никада не узима такси... сада иде преко парка, сада скреће за угао код Оукхерста и сада..."
Подигнем главу са јастука. Далеко доле низ улицу, прилазе све ближе и ближе, елегантно, брзо, живахно - кораци. Сада скрећу код наше куће, па уза степенице од трема. И обоје смо се осмехивали у прохладној тами, Мама и ја, када смо чули како се предња врата отварају препознајући га, проговарају тиху реч добродошлице, и затварају, доле...
Три сата касније окренуо сам тихо кваку на вратима њихове собе, задржавајући дах, одржавајући равнотежу у тами великој као простор између планета, са испруженом руком да дохватим мали црни кофер у подножју кревета мојих родитеља. Пошто сам га узео, отрчим нечујно у своју собу, станем да размишљам. Он ми неће рећи, не жели да знам.
лз отвореног кофера просу се његова црна униформа, као црна маглина, са звездама које су светлуцале ту и тамо, удаљене, у материјалу. Стиснем тамну тканину топлим рукама; осетих планету Марс, један железни мирис, и планету Венеру, мирис зеленог бршљана, и планету Меркур, мирис сумпора и ватре; осетих и мирис млечног месеца и тврдину звезда. Гурнем униформу у машину са центрифугом коју сам направио у радионици мог деветог разреда те године, пустим машину. Убрзо један фини прах јурну у реторту. Ставим га под микроскоп. И док су ми родитељи спавали не знајући шта се догађа, и док нам је кућа спавала, са свим аутоматским пекачима и послужиоцима, и роботским чистачима у електричном сну, ја сам био загледан у блистава зрнца метеорске прашине, кометиног репа, и органског тла са далеког Јупитера, сјајна као и сами светови који су ме вукли на милијарде миља у космос, са страховитим убрзањем.
У свитање, исцрпен од пута и у страху да ће ме открити, вратим униформу у кофер у њихову спаваћу собу.
Онда сам заспао, и пробудио се тек од сирене кола за хемијско чишћење која су се зауставила доле у дворишту. Однели су црну униформу. Добро је што нисам чекао, помислих. Јер униформу ће вратити за један сат, очишћену од све њене судбине и путовања.
Опет заспах, са малим стакленим судом магичне прашине у џепу од пиџаме, изнад срца које ми је бурно ударало.
Када сам сишао, Тата је био за доручком, загризао тост. "Јеси добро спавао, Даг?" рече као да је све време био овде, а не одсутан три месеца.
"Добро", рекох.
"Хоћеш тоста?"
Притисну једно дугме, и сто за доручак направи ми четири парчета, златно смеђа.
Сећам се мог оца тог поподнева, како копа и копа у башти, као животиња која нешто тражи, тако је изгледало. Својим дугачким тамним рукама које су се хитро покретале ту је он садио, утапкавао, причвршћивао, секао, обрезивао, са црним лицем увек окренутим у земљу, очима увек упереним у оно што ради, никада их није подизао ка небу, никада није гледао у мене, па чак ни у Мајку, осим ако бисмо клекли са њим и осетили како нам земља влагом продире кроз панталоне на коленима, ставили руке у црну прљавштину, не гледајући у сјајно, лудо небо. Онда би он бацио поглед на једну или на другу страну, на Мајку или на мене, намигнуо нам са нежношћу и наставио, погнут, са лицем ка земљи, док му је небо било загледано у леђа.
Те вечери седели смо на трему на механичкој љуљашци која нас је љуљала и дувала на нас ветар, и певала нам. Било је лето и месечина, пили смо лимунаду и држали хладне чаше у рукама, док је Тата читао стерео-новине уметнуте у специјалан шешир који ставиш на главу и који окреће микроскопску страницу испред увеличавајућег сочива кад жмирнеш три пута узастопце. Тата је пушио цигарете и причао ми како је било када је он био дечак 1997. године. После неког времена рече, као што је увек говорио: "Што не пикаш напољу, Даг?"
Ја нисам рекао ништа, али Мама рече: "Пика он, оних вечери кад ти ниси овде."
Тата погледа у мене па затим, по први пут тог дана, у небо. Мајка га је увек посматрала када би он погледао звезде. Првог дана и ноћи када би стигао кући не би много гледао у небо. Мислио сам о њему како бесно ради и ради у башти, са лицем готово заривеним у земљу. Али друге ноћи гледао би мало више у звезде. Мајка се није толико плашила од неба дању, али ноћне звезде желела је да угаси, и понекад готово као да сам је видео како посеже за прекидачем у глави, али га никако не налази. А до треће ноћи Тата ће можда бити овде на трему све док ми већ одавно не будемо спремни за спавање, и онда ћу чути Маму како га зове да уђе, готово исто као што мене понекад зове са улице. Затим ћу чути Тату како са уздахом намешта браву са електричним оком на место. А следећег јутра за доручком бацићу поглед на под и видети мали црни кофер крај његових ногу док он маже путер на препечен хлеб а Мајка не устаје из кревета.
"Па видимо се, Даг", рећи ће он и руковаћемо се.
"За око три месеца?"
"Тачно."
И отићи ће улицом, неће ићи хеликоптером нити бубом нити аутобусом, ићи ће пешице, са униформом скривеном у коферчету које носи преко рамена; није желео да ико помисли да је он уображен зато што је Ракеташ.
Мајка ће изаћи на доручак, једно парче сувог хлеба око један сат, касније.
Али сада је било ноћас, она прва ноћ, добра ноћ, и он уопште није много гледао у звезде.
"Хајдемо на телевизијски карневал", рекох.
"Добро", рече Тата.
Мајка ми се осмехну.
Одјуримо у град хеликоптером и проведемо Тату кроз хиљаду атракција да би му лице и глава остали доле са нама и да не гледа ни на коју другу страну. И док смо се смејали смешним стварима и озбиљно гледали озбиљне ствари, помислим, мој отац иде на Сатурн и Нептун и Плутон, али ми никада не доноси поклоне. Очеви других дечака, који иду у космос, доносе комадиће руде са Калиста и грумене црног метеора или плави песак. А ја морам сам да добављам своју збирку, да тргујем са другим дечацима, да сакупљам марсовско камење и меркурски песак који ми испуњавају собу. Тата о томе никада није хтео ни да говори.
Једном приликом, сећам се, донео је нешто за Мајку. Засадио је неке марсовске сунцокрете у нашем дворишту, али пошто је био месец дана на путу и сунцокрети порасли велики, Мама једног дана истрчи из куће и све их посече.
Без размишљања, када смо застали крај једног од тродимензионалних изложених предмета, поставим Тати питање које сам увек постављао:
"Како је тамо, у космосу?"
Мајка ме пресече престрашеним погледом. Било је и сувише касно.
Тата је стајао читавих пола минута настојећи да нађе одговор, онда слегну раменима.
"То је нешто најбоље од најбољег у животу." Онда ухвати себе у речи. "Ма, у ствари није ништа уопште. Рутина. Не би ти се допало." Погледа ме, са зебњом.
"Али ти се увек враћаш тамо."
"Навика."
"Камо ћеш следећи пут?"
"Још нисам одлучио. Размислићу."
Увек је размишљао. У то време ракетни пилоти били су ретки и могао је да бира шта хоће, да ради кад му се свиђа. Треће ноћи по доласку кући могао си га видети како пребира и одабира меду звездама.
"Хајде", рече Мајка, "идемо кући."
Било је још рано када смо стигли кући. Желео сам да Тата обуче униформу. Није требало то да тражим - Мајка је увек због тога била несрећна - али нисам могао да се уздржим. Наваљивао сам, мада је он увек одбијао. Никада га нисам видео у униформи, и он најзад рече: "Па, у реду."
Чекали смо у салону док он оде горе у ваздушној цеви. Мајка ме је тупо гледала, као да не верује да њен рођени син може тако нешто да јој учини. Ја одвратим поглед у страну. "Жао ми је", рекох.
"Уопште не помажеш", рече она. "Уопште."
Тренутак касније зачу се шапат у ваздушној цеви.
"Ево ме", рече мирно Тата.
Гледали смо га у његовој униформи.
Била је сјајно црна са сребрним дугметима и сребром окованим петама на црним чизмама, и изгледала је као да је неко из једне тамне маглине изрезао руке и ноге и тело, све са бледим звездицама које просијавају кроз њу. Приањала је тесно уз њега као рукавица на крхкој дугој шаци, и мирисала на прохладан ваздух, метал и свемир. Мирисала је на ватру и време.
Отац је стајао, неспретно се осмехујући, у средини собе.
"Окрени се", рече Мајка.
Очи су јој биле негде далеко док га је гледала.
Када је отишао, више о њему није говорила. Никада није ништа говорила ни о чему осим о времену или стању мог врата и потреби да се он изриба или о чињеници да ноћима не спава. Једном рече да је ноћу и сувише јака светлост.
"Али ове недеље нема месеца", рекох.
"Има светлости од звезда", рече она
Одем у радњу и купим јој тамније, зеленије засторе против светлости. Док сам ноћу лежао у постељи чуо сам је како их навлачи до доле све до самог дна прозора. То је производило дуг, шуштав звук.
Једном покушам да покосим травњак.
"Не." Мама је стајала у вратима. "Склони ту косачицу."
Тако је трава расла по три месеца а да се не сече. Тата ју је шишао када дође кући.
И није ми дозвољавала ништа друго да радим, рецимо да поправим електрични уредај за спремање доручка или механички читач књига. Све је чувала, као да је за Божић. Онда бих видео Тату како закуцава или леми, и увек се смешка док ради, и Мајку како се осмехује, срећна.
Не, никада није говорила о њему када би отишао. А што се тиче Тате, он никада није чинио ништа да би успоставио контакт кроз милионе миља. Једном је рекао: "Кад бих вас позвао, пожелео бих да будем са вама. Не бих био срећан."
Једном ми Тата рече: "Твоја мајка поступа са мном, понекад, као да нисам овде - некако као да сам невидљив."
Видео сам је када се тако понаша. Гледала би тачно покрај њега, преко његовог рамена, у његову браду или руке, али никако у очи. Ако би га и погледала у очи, преко њених очију била је једна скрамица као код животиње која пада у сан. Говорила би 'да' у правим тренуцима, и осмехивала се, али увек пола секунде касније него што се то очекивало.
"Ја за њу нисам ту", говорио је Тата.
Али других дана она би била ту и он би био ту за њу, држали би се за руке и шетали око блока, или се возили, док је Мами лепршала коса као у девојчице, и она би искључила све механичке уређаје у кухињи и пекла му невероватне колаче и пите и медењаке, дубоко му се загледајући у лице, са стварним осмехом. Али на крају таквих дана када је он био ту за њу, она би увек плакала. А Тата би стајао беспомоћан, гледао по соби као да тражи одговор, али га никада није налазио.
Тата се полако окретао у својој униформи, да га видимо.
"Окрени се опет", рече Мама.
Следећег јутра Тата улете у кућу са хрпом карата у рукама. Са ружичастим ракетним картама за Калифорнију, плавим картама за Мексико.
"Хајде!" рече. "Купићемо одећу што се баца после употребе и спалићемо је када се запрља. Гледај, идемо подневном ракетом у Л. А., Лос Анђелес; прим. прев. хеликоптером у два сата у Санта Барбару, авионом у девет за Енсенаду, тамо преноћимо!"
Тако одемо у Калифорнију и дан и по смо ишли горе-доле Пацифичком обалом, да бисмо се најзад сместили на песку Малибуа где смо увече кували кобасице. Тата је све време слушао, певао или гледао на све стране око себе, држећи се за ствари као да је свет центрифуга која се тако брзо окреће да би он у сваком тренутку могао да буде одбачен далеко од нас.
Последњег поподнева у Малибуу Мама је била горе у хотелској соби. Тата је дуго лежао на песку поред мене на врелом сунцу. "Ах", уздахну он, "то је то." Очи су му биле овлаш склопљене; лежао је на леђима, упијајући сунце. "Недостаје ти ово", рече.
Мислио је 'на ракети', наравно. Али никада није говорио 'ракета' нити спомињао ракету и све оно што не можеш имати на ракети. На ракети на можеш да имаш слан ветар, плаво небо, нити жуто сунце, ни Мамино кување. Не можеш разговарати са својим четрнаестогодишњим сином на ракети.
"Да чујемо", рече најзад.
И знао сам да ћемо сада разговарати, као што смо увек разговарали, читава три сата. Цело поподне мрморићемо о мојим школским оценама, колико могу да скочим увис, колико брзо пливам.
Тата би климнуо главом сваки пут када бих ја проговорио и осмехивао се и лако ме пљескао по грудима у знак одобравања. Разговарали смо. Нисмо причали о ракетама или космосу, већ о Мексику; где смо се једном возили у прастарим колима, и о лептирима које смо похватали у кишовитим шумама зеленог топлог Мексика у подне, док су нам се они у стотинама лепили, усисани, на хладњак и тамо умирали, ударајући плавим и гримизним крилима, у трзајима, лепи и тужни. Разговарали смо о таквим стварима уместо о стварима о којима сам ја желео да разговарамо. Он ме је слушао. То је он чинио, као да би да се испуни свим звуком који може чути. Слушао је ветар и океан и мој глас, вазда са усхићеном пажњом, са концентрацијом која је готово искључивала сама физичка тела и задржавала само звуке. Затварао је очи да би слушао. Тако бих га видео како слуша косачицу док шиша траву руком уместо да користи даљинско управљање, и видео бих га како мирише посечену траву када она иза косилице шикне у зеленом млазу на њега.
"Даг", рече он око пет поподне, када смо покупили пешкире и враћали се плажом поред великог таласа уз обалу. "Хоћу да ми обећаш нешто."
"Шта?"
"Никада немој бити Ракеташ."
Стадох.
"Стварно мислим", рече он. "Зато што када си тамо желиш да будеш овде, а када си овде желиш да будеш тамо. Не почињи то. Не дај да те ухвати."
"Али..."
"Ти не знаш шта је то. Сваки пут кад сам тамо горе мислим, 'ако се икада вратим на Земљу остаћу тамо; никада више нећу да идем.' Али после опет одлазим у космос и вероватно ћу увек одлазити."
"Ја већ дуго размишљам о томе да будем Ракеташ", рекох.
Није ме чуо. "Ја настојим да останем овде. Прошле суботе када сам дошао кући почео сам тако јако да се трудим да останем."
Сетио сам га се у башти, ознојеног, и свег оног путовања и свих ствари које је чинио и слушања, и знао сам да он то чини да би убедио себе да су море, градови и земља, и његова породица једине праве ствари и добре ствари. Али знао сам где ће он бити вечерас: гледаће у драгуље Ориона са наше терасе пред кућом.
"Обећај ми да нећеш бити као ја", рече он.
Мало сам оклевао. "Океј", рекох.
Он ми протресе руку. "Добар си дечко", рече.
Вечера је била добра те вечери. Мама је трчала по кухињи са рукама пуним теста и цимета, звецкала лонцима и шерпама, и сада се на столу пушила велика ћурка, са преливом, сосом од рибизли, грашком, и бундеваром.
"Усред августа?" рече Тата, задивљен.
"Нећеш бити ту крајем новембра."
"Нећу."
Њушкао је. Подизао поклопце са свих чинија и пуштао да му пара мирисом обавија сунцем опаљено лице. Рече 'Ах' на сваку чинију. Гледао је по соби и по својим рукама. Посматрао слике на зиду, столице, сто, мене, и Маму. Прочисти грло. Видео сам како се најзад одлучује. "Лили?"
"Да?" Мама погледа преко стола који је била поставила као прекрасну сребрну замку, чудесну јаму са сосом од печења у коју ће најзад, као разбеснела звер из прошлих времена ухваћена у јами са катраном, можда упасти њен муж, и бити задржан у њој, да гледа кроз решетке од јадаца, на сигурном заувек. Из очију су јој избијале варнице.
"Лили", рече Тата.
Настави, мислио сам избезумљено. Кажи брзо: кажи да ћеш остати овог пута код куће, заувек, и да никада нећеш отићи; кажи то!
Управо тада један хеликоптер у пролазу протрешта собом и прозорска окна се затресоше кристалном звеком. Тата баци поглед на прозор.
Тамо су биле плаве вечерње звезде, а на истоку се дизала црвена планета Марс.
Тата је читав минут гледао у Марс. Онда слепо испружи руку ка мени. "Могу ли добити мало грашка?" рече.
"Опростите", рече Мајка. "Донећу хлеба."
Онда изјури у кухињу.
"Али хлеб је на столу", рекох.
Тата ме не погледа када поче да једе.
Те ноћи нисам могао спавати. Сиђем у један сат ујутру. Месечина је попут леда покривала све кровове, док је роса светлуцала као снег на нашој трави. Стајао сам у пиџами на вратима, осећао топли ноћни ветар, када схватих да Тата седи на механичкој љуљашци на тераси и лагано се љуља. Видео сам му уназад забачен профил, посматрао је звезде како се котрљају небом. Очи су му биле као сив кристал, у сваком оку био је месец.
Изађем и седнем крај њега.
Неко време смо се њихали у љуљашци.
Најзад рекох: "На колико начина се може умрети у свемиру?"
"На милион."
"Кажи неке."
"Да те погоде метеори. Изађе ти ваздух из ракете. Или те комете понесу са собом. Удар ваздуха. Задављивање. Експлозија. Центрифугална сила. И сувише велико убрзање. И сувише мало. Врућина, хладноћа, сунце, месец, звезде, планете, астероиди, планетоиди, радијација..."
"И да ли те сахране?"
"Никада те не нађу."
"Где одеш?"
"На милијарду миља. Путујући гробови, тако их зову. Постанеш метеор или планетоид који заувек путује свемиром."
Не рекох ништа.
"Има једна ствар", рече он касније, "у свемиру је то брзо. Смрт. Готово је док тренеш. Не одуговлачиш. Највећи део времена чак и не знаш за то. Мртав си и тачка." Попесмо се на спавање.
Било је јутро.
Стојећи у вратима, Тата је слушао жутог канаринца како пева у свом златном кавезу.
"Па, одлучио сам", рече он. "Следећи пут кад дођем кући, доћи ћу да останем."
"Тата!" рекох.
"Кажи то мајци када устане", рече он.
"Стварно мислиш!"
Он озбиљно климну главом. "Видимо се за око три месеца."
И оде улицом са својом униформом у оној тајној кутији, звиждећи и гледајући високо зелено дрвеће, кидајући бобице са жбуна у хитром пролазу, бацајући их испред себе док је замицао у светлу сенку раног јутра...
Питао сам Мајку о неким стварима тог јутра пошто је Отац био на путу већ неколико часова. "Тата је рекао да ти понекад поступаш као да га не чујеш и не видиш", рекох.
Онда ми она мирно објасни све.
"Када се упутио у свемир пре десет година, рекла сам себи: 'Мртав је.' Или исто као и да је мртав. Зато мисли на њега као да је мртав. И када се врати, три или четири пута годишње, то уопште није он, то је само пријатно мало сећање или сан. А ако престане сећање, или сан престане, то ни упола толико не боли. Тако највећи део времена мислим о њему као да је мртав."
"Али онда неки пут..."
"Неки пут, шта могу. Печем пите и поступам са њим као да је жив, а то онда боли. Не, боље је мислити да већ десет година није овде и да га више никада нећу видети. То не боли толико."
"Зар није рекао да ће се следећег пута скрасити?"
Она лагано заврте главом.
"Не, мртав је. Врло сам сигурна у то."
"Онда ће он опет доћи жив", рекох.
"Пре десет година", рече Мајка, "мислила сам, шта ако умре на Венери? Онда више никада нећемо бити у стању да видимо Венеру. Шта ако умре на Марсу? Никада више нећемо моћи да гледамо Марс, сав црвен на небу, а да не пожелимо да уђемо у кућу и закључамо врата. Или шта ако умре на Јупитеру или Сатурну или Нептуну? Оних ноћи када се те планете виде на небу, не бисмо желели да имамо икакве везе са звездама."
"Мислим да не бисмо", рекох.
Следећег дана стиже порука.
Курир ми је даде и ја је прочитах стојећи на тераси. Сунце је залазило. Мама је стајала у мрежастим вратима иза мене, гледала ме како савијам поруку и стављам је у џеп.
"Мама", рекох.
"Не говори ми ништа што већ не знам", рече она.
Није плакала.
Е па, није га убио ни Марс ни Венера, а ни Јупитер нити Сатурн. Нећемо морати да мислимо на њега сваки пут кад Јупитер или Сатурн, или Марс осветле вечерње небо.
Било је то нешто друго.
Његов брод пао је на Сунце.
А Сунце је било велико, и бесомучно и немилосрдно; и увек је било на небу и ниси му могао измаћи.
Тако је дуго времена пошто је мој отац погинуо моја мајка дању спавала и није хтела да излази. Доручковали смо у поноћ, ручали у три ујутру, а вечерали у хладан и још мрачан час у шест ујутру. Одлазили смо на целоноћне представе и ишли на починак са изласком сунца.
И, дуго времена, једини дани када смо излазили у шетњу били су дани када је падала киша и није било сунца.