"Џорџе, волела бих да погледаш дечју собу."
"Шта није у реду?"
"Не знам."
"Па шта онда."
"Само желим да бациш поглед, то је све, или да пзовеш психолога да је погледа."
"Шта би психолог тражио у дечијој соби?"
"Знаш ти врло добро шта би тражио." Жена је застала на сред собе и посматрала пећ која је зујала припремајући вечеру за четворо.
"Дечија соба сада просто више није каква је била."
"Добро, хајде да погледамо."
Прођоше холом своје куће типа Срећни живот, непробојне за звук, чије постављање их је коштало тридесет хиљада долара, те куће која их је облачила и хранила и успављивала, љуљањем, и свирала и певала и била добра према њима. Њиховим приближавањем негде је био активиран један прекидач, светлост у дечијој соби се упали када јој се примакоше на десетак стопа. Иза њих, по холовима, светла су се палила и гасила како су их остављали за собом, са нечујним аутоматизмом.
"Па", рече Џорџ Хедли.
Стајали су на сламнатом поду дечије собе. Соба је била велика четрдесет са четрдесет стопа, и тридесет стопа у висину; коштала је колико половина осталог дела куће. "Али ништа није и сувише добро за нашу децу", рекао је тада Џорџ.
У дечијој соби владала је тишина. Соба је била празна, као пропланак у џунгли у врело подне. Зидови су били без ичега и дводимензионални. Сада, док су Џорџ и Лидија Хедли стајали у средини собе, зидови почеше да врче и као да се повлаче у кристалну даљину, и убрзо се појави афричка пустара, у три димензије; на свим странама, репродукована у боји до последњег шљунка и сламчице. Таваница изнад њих претвори се у широко небо са врелим жутим сунцем.
Џорџ Хедли осети како му по челу избија зној.
"Хајдемо са сунца", рече. "Ово је мало и сувише реално. Али не видим да нешто није у реду."
"Сачекај мало, видећеш", рече му жена.
Сада су скривени одорофоници почињали да дувају ветар са мирисом на двоје људи усред спечене пустаре. Врели сламнати мирис лавље траве, прохладан зелени мирис скривеног врела, развучен учмали мирис животиња, мирис прашине сличан алевој паприци у претоплом ваздуху. Онда почеше звуци: топтање далеке антилопе по утрини обраслој травом, папирнат лепет лешинара. Једна сенка промину небом и нежно затрепери на дигнутом, ознојеном лицу Џорџа Хедлија.
"Гадна створења", зачу се жена.
"Лешинари."
"Видиш, тамо су лавови, преко, онуда. Сада су кренули на воду. Само што су јели", рече Лидија. "Не знам шта."
"Неку животињу." Џорџ Хадли подиже руку да заштити полузатворене очи од светлости која је пржила. "Можда неку зебру или малу жирафу."
"Јеси ли сигуран?" У женином гласу осећала се чудна напетост.
"Не, мало је касно да будем сигуран", рече он забављајући се. "Ништа тамо не могу да видим осим очишћене кости и лешинаре како се устремљују на оно што је остало."
"Јеси ли чуо онај врисак?" запита она.
"Не."
"Нешто пре једног минута?"
"Жалим, нисам."
Лавови су долазили. Џорџа Хедлија наново испуни дивљење према механичком генију који је замислио ту собу. Чудо од ефикасности, по смешно ниској цени. Свака кућа би требало да је има. Сад, понекад би те препали својом клиничком тачношћу, тргао би се и штрецнуло би те нешто, али највећи део времена сви су се силно забављали, не само син и ћерка, већ и ти сам кад год зажелиш да на час скокнеш у неку страну земљу, да брзо промениш средину. Па, ето собе!
А сада су ту били и лавови, на петнаест стопа одатле, толико стварни, толико грозничаво и запањујуће стварни да си на руци осећао боцкаво крзно, док су ти уста била пуна прашњавог тапетарског мириса загрејаног крзна, а њихово жутило ти је било у очима као жута боја изванредно фине француске таписерије, као жуте боје лавова и летње траве, и рогозна лавља плућа издисала су у немо подне ваздух са задахом меса из задахталих чељусти са којих су се цедиле бале.
Лавови су стајали и гледали у Џорџа и Лидију Хедли страшним зелено-жутим очима.
"Пази!" врисну Лидија.
Лавови јурнуше на њих.
Лидија се трже и потрча. Инстиктивно, Џорџ скочи за њом. Напољу, у холу, када су се врата залупила, он се смејао а она плакала, и обоје су стајали запрепашћени реакцијом оног другог.
"Џорџе!"
"Лидија! Ох, драга моја сирота слатка Лидија!"
"Само што нас нису ухватили!"
"Зидови су то, Лидија, сети се; кристални зидови, то је све. Изгледају стварни, то морам да признам - Африка ти у салону - али то је сведимензионални, суперосетљиви колор филм и ментална филмска трака иза стаклених екрана. То су само одорофоници, Лидија. Ево ти моја марамица."
"Бојим се." Приђе му и прислони се уз њега, плачући. "Јеси ти видео? Јеси ли осетио? И сувише је стварно."
"Хајде, Лидија..."
"Мораш да кажеш Венди и Питеру да више не читају о Африци."
"Наравно - наравно." Потапша је.
"Обећаваш?"
"Сигурно."
"И закључај дечију собу неколико дана док не смирим живце."
"Знаш како је Питер тежак кад је о томе реч. Када сам га пре месец дана казнио закључавањем собе само на неколико часова - какав је напад беса добио! А и Венди. Они живе за ту собу."
"Има да се закључа, и тачка."
"У реду." Опирући се у себи, закључа огромна врата. "Много радиш. Потребан ти је одмор."
"Не знам - не знам", рече она ишмркујући се и седе у столицу која сместа поче да се љуља и да је тетоши. "Можда немам довољно да радим. Можда имам времена да и сувише мислим. Зашто да не затворимо читаву кућу на неколико дана па да одемо на одмор?"
"Хоћеш да кажеш да желиш да пржиш јаја за мене?"
Она климну главом. "Да."
"И да ми штопаш чарапе?"
"Да", уз очајничко климање главе, са сузним очима.
"И да чистиш кућу?"
"Да, да - ох, да"
"Али ја сам мислио да смо ми зато и купили ову кућу, да не бисмо морали ништа да радимо?"
"Па баш у томе је ствар. Осећам се као да не спадам овде. Кућа је сада и жена и мајка и дадиља. Могу ли се ја надметати са једном афричком пустаром? Могу ли да окупам и истрљам децу исто тако ефикасно и брзо као и аутоматско трљајуће купатило? Не могу. И нисам само ја у питању. Ти си. Страшно си нервозан у последње време."
"Ваљда сам и сувише пушио."
"Изгледаш као да ни сам не знаш шта да чиниш са собом у овој кући. Пушиш мало више сваког јутра, и пијеш по мало више свако по подне, и сваке ноћи потребно ти је по мало више седатива. И ти почињеш да се осећаш непотребним."
"Да ли?" Џорџ заћута и покуша да зарони у себе да види шта тамо има у ствари.
"Ох, Џорџе!" Гледала је покрај њега, у врата дечије собе. "Они ужасни лавови не могу да изађу оданде, је ли тако?"
Он погледа у врата и виде како су се затресла као да је нешто са друге стране скочило на њих.
"Наравно да не могу", рече.
За вечером су јели сами, пошто су Венди и Питер били на неком специјалном карневалу пластике на другом крају града па су телевизирали кући да ће закаснити, а они нека само вечерају. Тако је Џорџ Хедли, ошамућен, седео и гледао како трпезаријски сто избацује топле судове са храном из своје механичке унутрашњости.
"Заборавили смо кечап", рече он.
"Извините", рече један гласић у столу, и појави се кечап. Што се тиче дечије собе, размишљао је Џорџ Хедли, деци неће сметати да буду кратко време напољу. И сувише много било чега није добро ни за кога. А јасно се види да су деца проводила и сувише много времена на Африци. То сунце. Осећао га је на врату, још увек, као врућу шапу. И лавови. Па мирис крви. Невероватно како је соба хватала телепатска зрачења дечијег мозга и стварала живе ствари да би им испунила сваку жељу. Деца би помислила лавове, и лавови су били ту. Помислила би зебре, и ето зебра. Сунце - сунце. Жирафе - жирафе. Смрт и смрт.
То последње. Безукусно је жвакао месо које је сто исекао за њега. Мисли смрти. Били су и сувише млади, Венди и Питер, за мисли смрти. Или и не, никада ниси и сувише млад, заиста. Много пре него што си сазнао шта је смрт желео си је неком другом. Када ти је било две године, већ си пуцао на људе из пиштоља са капислама.
Али ово - дуга, врела афричка пустара - страшна смрт у лављим чељустима. И то понављана, изнова и изнова.
"Камо ћеш?"
Не одговори на Лидијино питање. Заокупљен мислима, пуштао је да се светла нечујно пале испред њега, гасе за њим док је меким корацима прилазио вратима дечије собе. Послуша прислоњен уз њих. У даљини, заурла лав.
Откључа врата и отвори их. Управо пре него што је крочио унутра, зачу удаљен крик. Затим још један урлик лавова, који се брзо утиша.
Ступи у Африку. Колико пута је ове последње године отворио та врата и затекао Земљу чуда, Алису, Смешну корњачу, или Аладина и његову чаробну лампу, или Џека Тиквоглавог из Оза, или Доктора Дулитла, или краву како прескаче преко месеца веома стварног изгледа - све те дивне керефеке света из бајки? Колико пута је видео Пегаза како лети по небеској таваници, или ватромете црвених прскалица, или чуо певање анђеоских гласова. Али сада, ова жута врела Африка, ова пећница са уморствима на врелини. Можда је Лидија била у праву. Можда им је потребан мали одмор од маште која се мало и сувише претвара у стварност за десетогодишњу децу. У реду је да човек вежба мозак гимнастичким фантазијама, али када се живахан дечији дух задржи на једном обрасцу...? Чинило се да је протеклог месеца, у даљини, чуо лавове како урлају, и осећао њихов снажан задах који је допирао чак до врата његове радне собе. Али, пошто је био заузет, није обраћао пажњу.
Џорџ Хедли је стајао сам на афричкој травнатој ледини. Лавови подигоше главе са плена који су јели, и стадоше да га посматрају. Једина грешка у илузији била су отворена врата кроз која је могао да види своју жену, далеко доле у мрачноме холу, као урамљену слику, како вечера одсутна духом.
"Одлазите", рече лавовима. Они не одоше.
Тачно је знао принцип собе. Одашиљеш мисли. Све помислиш, догоди се.
"Хоћемо Аладина и његову лампу", рече брзо. Пустара остаде у соби; остадоше и лавови.
"Хајде, собо! Захтевам Аладина!" рече он.
Ништа се не деси. Лавови су мумлали у својим врућим кожама.
"Аладина!"
Врати се на вечеру. "Ова шашава соба се покварила", рече. "Неће да реагује."
"Или..."
"Или шта?"
"Или не може да реагује", рече Лидија, "зато што су деца толико много дана мислила о Африци и о лавовима и убијању, да је соба стекла навику."
"Може бити."
"Или ју је Питер дотерао да тако остане."
"Дотерао је?"
"Можда је доспео у механизам и нешто наместио."
"Питер не зна механизам."
"Има он памети за десеторицу. Тај његов количник интелигенције ..."
"Ипак..."
"Здраво, мама. Здраво, тата."
Хедлијеви се окренуше. Венди и Питер су улазили на предња врата, са зажареним образима, очима попут сјајних кликера од плавог ахата, са мирисом озона на џемперима од лета хеликоптером.
"Баш сте стигли на време за вечеру", рекоше оба родитеља.
"Најели смо се виршли и сладоледа од јагода", рекоше деца држећи се за руке. "Али ћемо сести да гледамо."
"Јесте, хајде кажите нам за дечију собу", рече Џорџ Хедли.
Брат и сестра зачкиљише у њега, па онда једно у друго. "Дечија соба?"
"Све о Африци и о свему", рече отац са лажном раздраганошћу.
"Не разумем", рече Питер.
"Ваша мајка и ја смо баш сад путовали кроз Африку са пиштољем и штапом и канапом; Том Сњифт и његов Електрични лав", рече Џорџ Хедли.
"Нема никакве Африке у дечијој соби", рече једноставно Питер.
"Иди, молим те, Питер. Знамо ми боље."
"Не сећам се никакве Африке", обрати се Питер Венди. "А ти?"
"Не."
"Отрчи да видиш па дођи да нам кажеш."
Она послуша.
"Венди, враћај се овамо!" повика Џорџ Хедли, али она је већ отишла. Кућна светла су је пратила као рој свитаца. И сувише касно, он схвати да је после своје последње инспекције заборавио да закључа собу.
"Венди ће погледати па ће нам рећи", рече Питер.
"Не мора она мени да говори. Ја сам видео."
"Сигуран сам да грешиш, оче."
"Не грешим, Питер. Хајдемо сада."
Али Венди се вратила. "Није Африка", рече без даха.
"Видећемо ми то", рече Џорџ Хедли, и сви заједно пођоше низ хол и отворише врата дечије собе.
Ту су биле зелена, красна шума, дивна река, пурпурна планина, чули су се високи распевани гласови, а Рима, прелепа и тајанствена, скривала се у дрвећу док су јој шарени ројеви лептира, као оживели букети, лебдели у дугој коси. Афричка пустара је нестала. Нестали су лавови. Ту је сада била само Рима, и певала песму толико лепу, да ти сузе натера на очи.
Џорџ Хедли погледа унутра у измењену сцену. "Идите на спавање", рече деци.
Они отворише уста.
"Чули сте ме", рече он.
Деца одоше до ваздушне коморе, где их једна струја ваздуха усиса као жуто лишће на спрат до њихових соба.
Џорџ Хедли прошета распеваним пропланком и диже нешто што је лежало у углу близу места где су били лаовови. Полако се врати до своје жене.
"Шта је то?" запита она.
"Један мој стари новчаник."
Показа јој га. На новчанику је био мирис угрејане траве, и мирис лава. Виделе су се капљице пљувачке, био је жвакан, и замрљан крвљу са обе стране.
Он затвори врата дечије собе и закључа их, да буде сигурно.
Усред ноћи био је још будан и знао је да му је и жена будна. "Шта мислиш, да ју је Венди преокренула?" најзад рече у мрачној соби.
"Наравно."
"Претворила је од пустаре шуму и ставила Риму уместо лавова?"
"Да."
"Зашто?"
"Не знам. Али остаће закључана док не сазнам."
"Како је твој новчаник доспео тамо?"
"Ништа не знам", рече он, "осим да почињем да се кајем што смо ту собу купили за децу. Ако су деца и мало неуротична, једна таква соба..."
"Требало би да им помогне да се ослободе те неурозе на здрав начин."
"Почињем да се питам." Био је загледан у таваницу. "Дали смо деци све што су пожелела. Је ли нам ово награда - тајанственост, непослушност?"
"Ко оно рече: 'Деца су као ћилими, на њих треба згазити повремено'? Ми никад нисмо ни руку подигли. Неподношљиви су - признајмо. Долазе и одлазе кад им се свиђа; третирају нас као да смо ми потомци. Размажени су, и ми смо размажени."
"Чудно се понашају од када си им забранио да понесу ракету у Њујорк пре неколико месеци."
"Нису довољно одрасли да је носе сами, објаснио сам."
"Ипак, приметила сам да су се од онда упадљиво охладили према нама."
"Мислим да позовем Дејвида Мак Клина да дође сутра пре подне да баци поглед на Африку."
"Али то сада није Африка, већ Грин Меншн и Рима."
"Имам осећај да ће до тада опет бити Африка." Тренутак касније зачуше крике.
Два крика. Двоје људи је вриснуло из партера. Затим урликање лавова.
"Венди и Питер нису у својим собама", рече жена.
"Лежао је у постељи док му је срце ударало. "Не", рече, провалили су у дечију собу."
"Ти крици - - некако су познати."
"Јесу ли?"
"Да, страшно."
И мада су се кревети веома много трудили, двоје одраслих није се могло уљуљати у сан још читав сат. Мирис мачака лебдео је у ноћном ваздуху.
"Оче?" рече Питер.
"Да."
Питер је гледао у своје ципеле. Више уопште није гледао у оца, нити у мајку. "Нећете ваљда заувек да закључате дечију собу?"
"Зависи."
"Од чега?"
"Од тебе и твоје сестре. Ако мало прошарате ову Африку нечим другим - рецимо, можда Шведском, или Данском, или Кином..."
"Мислио сам да смо слободни да се играмо како хоћемо."
"Јесте, у разумним границама."
"Шта фали Африци, оче?"
"Значи сада признајеш да сте дочаравали Африку, је л' тако?"
"Не бих желео да се дечија соба закључава", рече хладно Питер. "Уопште."
"У ствари, мислили смо да искључимо целу кућу на око месец дана. Да живимо безбрижно, заједничким животом."
"То грозно звучи! Морао бих да сам себи везујем ципеле уместо да пустим да ми то везивач ради? И да сам себи перем зубе и чешљам се, и да се сам купам?"
"Било би згодно за промену, шта мислиш?"
"Не, било би ужасно. Није ми се допало када си прошлог месеца извадио сликача слика."
"То је зато што сам желео да ти сам научиш да сликаш, синко."
"Не желим да радим ништа друго осим да гледам и слушам и миришем; шта друго има да се ради?"
"У реду, иди и играј се у Африци."
"Хоћете ли ускоро да искључите кућу?"
"Размишљамо."
"Мислим да би вам боље било да више не размишљате, оче."
"Неће мени мој син да прети!"
"Врло добро." И Питер се одшета до дечије собе.
"Јесам ли дошао на време?" рече Дејвид Мек Клин.
"Хоћеш да доручкујеш?" запита Џорџ Хедли.
"Хвала, доручковао сам. Која је невоља?"
"Дејвиде, ти си психолог."
"Требало би да будем."
"Добро, онда погледај нашу дечију собу. Видео си је пре годину дана када си свратио; јеси ли тада приметио ишта чудно у њој?"
"Не могу да кажем да јесам; уобичајена насиља, тенденција ка блажој параноји ту и тамо, обична код деце зато што се осећају стално прогоњена од стране родитеља, али све у свему стварно ништа."
Пођоше холом. "Закључао сам собу", објасни отац, "а деца су преко ноћи поново провалила унутра. Пустио сам их да остану, да би могла да направе призоре па да их ти видиш."
Из дечије собе зачу се језиво вриштање.
"Ето га", рече Џорџ Хедли. "Види шта то може да значи."
Уђоше у собу изненадивши децу, без куцања. Врискови су утихнули. Лавови су се хранили.
"Истрчите на час, децо", рече Џорџ Хедли. "Не, не мењајте комбинацију. Оставите зидове тако како стоје. Хајде!"
Када су деца отишла, двојица Ијуди узеше да посматрају лавове окупљене у гомилу у даљини, како са великим уживањем једу што год било то што су ухватили.
"Хтео бих да знам шта је то", рече Џорџ Хедли. "Понекад готово могу да видим. Шта мислиш, ако бих донео овамо доглед високог напона, па..."
Дејвид Мек Клин се суво насмеја. "Тешко." Окрете се да разгледа сва четири зида. "Колико дуго ово траје?"
"Мало више од месец дана."
"Свакако не изазива добар осећај."
"Ја хоћу чињенице, не осећаје."
"Драги мој Џорџе, психолог у животу никада није видео чињеницу. Он само чује о осећањима; нејасне ствари. Ово не мирише на добро, кажем ти. Веруј мом њуху и инстинктима. Ја имам нос за гадне ствари. Ово је врло лоше. Мој ти је савет да читаву ову грозну собу разлупаш и да ми се деца током следеће године сваки дан доводе на лечење."
"Је ли толико лоше?"
"Бојим се да јесте. Једна од првобитних намена ових соба била је да можемо да проучавамо призоре које је мозак детета оставио на зидовима, да их проучавамо натенане, и помогнемо детету. У овом случају, међутим, соба је постала канал ка - разорним мислима, уместо средство ослобођења од њих."
"Зар то ниси осетио раније?"
"Осетио сам само да сте ви своју децу размазили преко сваке мере. А сада их разочаравате на неки начин. На који начин?"
"Нисам их пустио да иду у Њујорк."
"И шта још?"
"Однео сам неколико машина из куће и запретио им, пре месец дана, да ћу затворити дечију собу ако не ураде домаћи. И стварно сам је затворио на неколико дана да покажем да се не шалим."
"А-ха!"
"Да ли то нешто значи?"
"Све. Тамо где су пре имали Божић Бату сада имају некаквог Скруџа. Деца више воле Божић Бате. Дозволио си да ова соба и ова кућа замене тебе и твоју жену код твоје деце у љубави. Ова соба им представља мајку и оца, далеко значајније у њиховом животу од стварних родитеља. И онда ти дођеш и хоћеш да је затвориш. Није ни чудо што је овде мржња. Можеш да је осетиш како долази из неба. Види то сунце. Џорџе, мораћете да промените живот. Као и многи други, ви сте га изградили око комфор-створова. Па ви бисте сутра гладовали ако вам се нешто поквари у кухињи. Не бисте знали ни да разбијете јаје. Ипак, искључи све. Почните изнова. То ће потрајати. Али, за годину дана направићемо добру децу од рђаве, чекај па ћеш видети."
"Али зар то неће за децу бити и сувише велики шок, тако нагло да се затвори соба, заувек?"
"Не желим да и мало дубље уђу у ово, то је све."
Лавови су завршили са својом крвавом гозбом.
Стајали су на ивици чистине и посматрали двојицу људи.
"Сада ја осећам како ме прогањају", рече Мек Клин.
"Хајдемо одавде. Никада нисам марио за ове проклете собе. Нервирају ме."
"Лавови изгледају као стварни, зар не?" рече Џорџ Хедли. "Ваљда ни на који начин..."
"Шта?"
"Ваљда се не би могли претворити у живе?"
"О томе не знам."
"Нека грешка у механизму, да се нешто поквари?"
"Не."
Одоше до врата.
"Мислим да се соби неће допасти да буде искључена", рече отац.
"Ништа никада не жели да умре - па чак ни соба."
"Мислим се да ли ме мрзи зато што желим да је угасим?"
"Параноје ти данас много има", рече Дејвид Мек Клин. "Можеш да је пратиш као траг. О-па." Саже се и подиже са пода једну окрвављену мараму. "Је ли ово твоје?"
"Не." Лице Џорџа Хедлија је било укочено. "То је Лидијино."
Одоше заједно до кутије са осигурачима и избацише прекидач, којим убише дечију собу.
Два детета западоше у хистерију. Вриштала су и пропињала се и бацала ствари око себе. Арлаукала, јецала и псовала, скакала на намештај.
"Не можете то да учините са дечијом собом, не можете!"
"Али, децо."
Деца се бацише на кауч, плачући.
"Џорџе", рече Лидија Хедли, "укључи собу, само на неколико тренутака. Не можеш то тако нагло."
"Не."
"Не можеш бити тако свиреп."
"Лидија, соба је искључена, и остаје искључена. И са целом проклетом кућом је свршено од овог тренутка па надаље. Што више сагледавам збрку у коју смо се увалили, то ми више припада мука. И сувише дуго смо размишљали о нашим механичким, електронским пупковима. Господе боже, колико нам је потребно да удахнемо поштен ваздух!"
Ходао је жустро по кући искључујући уређаје са гласовима, пећи, грејаче, чистаче обуће, шнираче пертли, трљаче, брисаче и масажере тела, и све друге машине којих се могао домашити.
Као да је кућа била пуна мртвих тела. Остављала је утисак механичког гробља. Таква тишина. Ништа од зујеће скривене енергије машина које чекају да почну са радом на притисак дугмета.
"Не дај им да то учине!" завијао је Питер у таваницу, као да се обраћа кући, дечијој соби. "Не дај да отац све поубија." Окрете се оцу. "Ух, што те мрзим!"
"Увреде те неће никамо одвести."
"Желео бих да умрете!"
"И били смо мртви, и то дуго. Сада ћемо започети стварно да живимо. Уместо рада на нама и масаже, ми ћемо живети."
Венди је и даље плакала и Питер јој се опет придружи. "Само тренутак, само један тренутак, само још један тренутак да имамо собу", цвилели су.
"Али, Џорџе", рече жена, "то не може да шкоди."
"У реду - у реду, само нека замукну. Један минут, да знате а онда искључење заувек."
"Татице, татице, татице!" запеваше деца, осмехујући се влажним лицима.
"А онда идемо на одмор. Дејвид Мек Клин ће се вратити за пола сата да нам помогне да изађемо из куће и стигнемо на аеродром. Одох ја да се обучем. Укључи собу само на минут, Лидија, само на минут, пази."
Њих троје одоше чаврљајући док он пусти да га ваздушна цев усиса на спрат и поче да се облачи. Минут касније појави се Лидија.
"Биће ми драго када се удаљимо", уздахну она.
"Јеси ли их оставила у соби?"
"И ја сам хтела да се обучем. Ух, та грозна Африка. Шта виде они у њој?"
"Е па, за пет минута бићемо на путу за Ајову. Господе, како смо ми доспели у ову кућу? Шта нас натера да купимо једну ноћну мору?"
"Понос, новац, глупост."
"Боље да сиђемо да се та деца опет не замарају са тим проклетим зверима."
Управо тада зачуше децу како их зову: "Тата, Мамице, брзо дођите - брзо!"
Сиђоше кроз ваздушну цев и потрчаше ходником. Деца се нигде нису видела. "Венди? Питер!"
Утрчаше у дечију собу. Пустара је била празна, осим лавова који су чекали и гледали у њих. "Питере, Венди?"
Врата се залупише.
"Венди, Питере!"
Џорџ Хедли и његова жена се окренуше у месту и потрчаше назад ка вратима.
"Отворите врата!" повика Џорџ Хедли дрмајући кваку.
"Јао, па закључали су их споља! Питере!" Удари о врата. "Отварај!"
Чуо је Питеров глас споља, уз врата.
"Не дај им да искључе дечију собу и кућу", говорио је Питер.
Господин и господа Џорџ Хедли стадоше да ударају у врата. "Хајде, не будите смешни, децо. Време је да се иде. Господин Мек Клин ће бити овде за минут и..."
Онда зачуше звукове.
Лавове са три стране, у жутој трави пустаре, како потмуло трупћу кроз суву сламу, тутње и урличу.
Лавове.
Г. Хедли погледа своју жену, па се окренуше и поново погледаше на звери које су се полако примицале, повијене, укрућених репова.
Господин и господа Хедли крикнуше.
И одједном схватише зашто су им они крици и онда познато звучали.
"Е па, ево ме", рече Дејвид Мек Клин у вратима дечије собе. "Ох, здраво." Заблену се у два детета која су седела усред отвореног пропланка и јела излетничку ужину. Иза њих је било појило, и жута пустара; изнад њих врело сунце. Он поче да се презнојава. "Где су вам отац и мајка?"
Деца подигоше поглед и осмехнуше се. "А, они ће доћи право овамо."
"Добро, морамо да кренемо." У даљини, г. Мек Клин угледа лавове како се туку и отимају па затим смирују да би се у тишини хранили под сеновитим дрвећем.
Зажмури у правцу лавова, руком заклањајући очи.
Сада су лавови завршили са обедом. Кренуше ка појилу да се напоје.
Над врелим лицем господина Мек Клина залебде једна сенка. Затим много сенки. Са успламтелог неба устремљивали су се лешинари.
"Хоћете шољу чаја?" запита Венди у тишини.
Тетовирани човек се превртао у сну. Окретао се, и сваки пут када би се окренуо откривала би се још једна слика, бојећи му леђа, руку, чланак. Забаци шаку преко суве ноћне траве. Прсти му се исправише и ту на његовом длану оживе још једна слика. Човек се изви, и на грудима му се указа празан звездани простор таме, дубоко, дубоко, и нешто како се креће међу тим звездама, како пада у црнило, пада док ја посматрам...