Када су чули вест поизлазише из ресторана и кафеа и хотела и стадоше да гледају у небо. Држали су тамне шаке изнад увис преврнутих белих очију. Широм отворених уста, са обешеном доњом вилицом. У врело подне хиљадама миља протезали су се градићи у којима су стајали тамни људи са својим сенкама испод себе, и гледали увис.
У кухињи, Хети Џонсон поклопи узаврелу супу, обриса танке прсте о крпу, и пажљиво изаде на трем иза куће.
"Хајде, Мама! Еј, Мама, хајде - промаћи ће ти!"
"Еј, Мама!"
Три мала Црнчета играла су по прашњавом дворишту, урлајући. С времена на време нестрпљиво би погледали у кућу.
"Долазим", рече Хети, и отвори мрежаста врата. "Где сте чули да се то прича?"
"Горе код Џоунса, Мајко. Кажу долази ракета, прва за двадесет година, и у њој је један белац!"
"Шта је то белац? Никад ниједног нисам видео."
"Сазнаћеш", рече Хети. "Да, заиста, сазнаћеш."
"Испричај нам о њему, Мајко. Причај онако како си причала."
Хети се намршти. "Па, давно је то било. Била сам девојчица, знате. То је било 1965. године."
"Причај нам о белом човеку, Мама?"
Она дође и стаде у дворишту, гледајући горе у плаво јасно небо Марса са ретким белим марсовским облацима, и у удаљена марсовска брда која су се пржила у врелини: Најзад рече: "Па, пре свега, они имају беле шаке."
"Беле шаке!" Дечаци су се изигравали, пљескајући један другог.
"И беле руке."
"Беле руке!" почеше да завијају дечаци.
"И имају бела лица."
"Бела лица! Стварно?"
"Овако бела, Мама?" Најмањи набаца себи прашину по лицу, кијајући. "Овако?"
"Беље од тога", рече она озбиљно и опет се окрете ка небу. У очима јој се видела узнемиреност, као да тамо горе тражи грмљавину са муњама и пљуском па је забринута што је не налази: "Можда боље да уђете унутра."
"Ух, Мама!" загледаше се у њу у неверици. "Морамо да гледамо, просто морамо. Ништа се неће догодити, је л' тако?"
"Не знам. Имам неко осећање, то је све."
"Само хоћемо да видимо брод и можда да отрчимо до пристаништа да видимо тог белог човека. Како он изгледа, је ли, Мама?"
"Не знам. Просто не знам", размишљала је, вртећи главом.
"Кажи нам још нешто!"
"Па, бели људи живе на Земљи, а оданде смо сви дошли, пре двадесет година. Једноставно смо се дигли и отишли и дошли на Марс, населили се и изградили градове, и ево нас овде. Сада смо Марсовци уместо Земљани. И за све ово време белци нису долазили овамо горе. То вам је прича."
"Зашто нису долазили, Мама?"
"Па, зашто. Одмах пошто смо ми дошли овамо, на Земљи је избио атомски рат. Страшно су се израстурали. Заборавили су на нас. Када су завршили са тучом, после много година, нису имали ракете. Требало им је времена све до недавно да изграде нове ракете. И ето долазе сада, после двадесет година, да нас посете." Гледала је отупело у своју децу, онда се покрете. "Ви чекајте овде. Ја идем доле до Елизабете Браун. Обећавате да ћете остати овде?"
"Не остаје нам се, али ћемо остати."
"Онда у реду." И отрча улицом.
До Браунових стиже таман на време да их види како су се сви потрпали у породична кола. "Е-хеј, Хети! Ајде са нама!"
"Камо ћете?" рече она притрчавајући без даха.
"Да видимо белца!"
"Јесте", озбиљно рече г. Браун и махну руком на свој товар. "Ова деца никада нису видела ниједног белца, а и ја сам готово заборавио."
"Шта ћете да урадите с тим белцем?" упита Хети.
"Урадимо?" рекоше сви у глас. "Па - само да гледамо, то је све."
"Јесте сигурни?"
"Шта друго можемо да радимо?"
"Не знам", рече Хети. "Само сам помислила могло би да дође до гужве."
"Какве гужве?"
"Знате ви", рече Хети несигурно, збуњена. "Нећете га линчовати?"
"Линчовати га?" сви се засмејаше. Г. Браун се пљесну по колену. "Ама, побогу дете, нећемо! Руковаћемо се с њим. Зар нећемо, сви?"
"Сигурно, сигурно!"
Још једна кола се довезоше из другог правца и Хети узвикну. "Вили!"
"Шта радиш ти чак, овамо? Где су деца?" љутито повика њен муж. Избечи се на остале. "Идете доле к'о будале да видите тог човека како долази?"
"Баш тако некако", сложи се г. Браун, климајући главом и смешкајући се.
"Па, онда понесите пушке са собом", рече Вили. "Ја одо' правац кући да узмем моју!"
"Вили!"
"Улази у та кола, Хети." Држао је чврсто отворена врата и гледао је све док не послуша. Не упутивши више ни реч осталима, одјури прашњавом улицом урлајући колима.
"Вили, немој тако брзо!"
"Не тако брзо, је л'? За то ћемо да видимо." Гледао је како се улица цепа под колима. "Какво право имају они да долазе овамо горе после толиког времена? Зашто нас не оставе на миру? Што нису дигли себе у ваздух на том старом свету а нас пустили да живимо?"
"Вили, тако не говори Хришћанин."
"Не осећам се ја Хришћанином", рече он бесно, грчевито стежући волан. "Просто се осећам јадан. После свих тих година што су чинили нашим - мојој мами и тати, и твојој мајци и оцу - сећаш се? Сећаш се како су ми обесили оца на Ноквуд Хилу и стрељали ми мајку? Сећаш се? Или и ти имаш кратко памћење као и други?"
"Сећам се", рече она.
"Сећаш се Др. Филипса и г. Бартона и њихових великих кућа, и вешернице моје мајке, и како је Тата радио када је већ остарио, а то му је било хвала што су га др Филипс и г. Бартон обесили. Е па", рече Вили, "сада је дошло наших пет минута. Видећемо ко доноси законе против кога, ко има да буде линчован, ко се вози на задњој платформи у трамвају, ко се од кога издваја на приредбама. Само да сачекамо па ћемо видети."
"Јао, Вили, увалићеш нас у невољу. Свашта причаш."
"Сви причају. Свако је помишљао на овај дан, и мислио да он никада неће доћи. Мислио. Какав би то био дан кад би бели човек дошао овамо горе на Марс? Али ево ти га тај дан, а ми немамо куд."
"Зар нећете пустити белце да живе овамо горе?"
"Сигурно." Осмехнуо се, али то је био развучен, јадан осмех, а очи су му биле побеснеле. "Могу да дођу и да живе и раде овде; па, свакако. Све што имају да чине да би то заслужили јесте да живе у свом делићу града, у страћарама, да нам гланцају ципеле и скупљају ђубре за нама, и да седе у задњем реду на балкону. То је све што тражимо. А једном недељно да обесимо једног-двојицу. Просто."
"Не говориш као човек, и то ми се не допада."
"Мораћеш да се навикнеш на то", рече он. Притисну кочницу и заустави испред куће, па искочи. "Да нађем пушку и неки конопац. То има да учинимо."
"Ох, Вили", она зацвиле и остаде да седи у колима, док он отрча уза степенице и залупи улазним вратима.
Пође и она за њим. Није желела да пође, али он је звекетао по тавану, псујући као луд све док не пронађе четири пушке. Видела је светлуцање метала на мрачном тавану, док се он уопште није видео, био је толико црн; само га је чула како псује, и најзад се његове дугачке ноге спустише са тавана у облаку прашине; узе да слаже гомилице месинганих зрна, испразни магацине пушака и напуни их зрнима уз цангарање, са строгим и намргођеним лицем које се скупило од нагризајуће горчине. "Оставите нас на миру", мрмљао је и даље, док су му се руке изненада и неконтролисано трзале. "Нека нас оставе на миру, зашто нас не оставе?"
"Вили, Вили."
"А и ти - и ти." И њој упути исти погиед, и окрзну је својом мржњом.
Напољу код прозора галамили су дечаци. "Бео као млеко", рекла је. "Бео као млеко."
"Бео као овај цвет, видиш?"
"Бео као камен, као креда којом пишеш."
Вили излете из куће. "Ви децо улазите унутра, има да вас закључам. Немате ви шта да видите белца, нема о њима да се прича, ништа нема да радите. Ајде овамо."
"Али, Тата..."
Угура их кроз врата, онда оде и донесе ведро са бојом и мустру и извуче из гараже дугачак, дебео и ишчијан свијутак конопца од којег направи омчу за вешање, веома пажљиво осматрајући небо док је опипавањем обављао посао.
Затим су опет били у колима, остављајући за собом облаке прашине низ улићу. "Успори, Вили."
"Није сад време за успоравање", рече он. "Време је да се жури, и ја журим."
Дуж целе улице људи су гледали у небо, или улазили у кола, или се возили колима, а из неких кола штрчале су пушке као телескопи уперени у сва зла једног света који се ближи крају.
Гледала је пушке. "Разговарао си", оптужи мужа.
"То сам радио", прогунђа он климнувши главом. Бесно је посматрао улицу. "Заустављао сам се код сваке куће и говорио им шта да раде, да спреме пушке, да припреме боју, да донесу конопац и да буду спремни. И ту смо сви, одбор за дочек, да им предамо кључ града. Јесте, господине!"
Она стисну своје танке црне руке да би одагнала ужас који је нарастао у њој, и осети како кола лудачки јуре и чешу се са осталим колима. Чула је гласове како урлају: "Хеј, Вили, гле!" у уздигнутим рукама држали су конопце и пушке док су јурили поред њих, а уста су се осмехивала на њих у том брзом трку.
"Ту смо", рече Вили, закочи кола у облаку прашине и ућутка их. Великом ногом шутну врата и отвори их, искорачи из кола натоварен оружјем, које стаде да вуче преко поља на аеродрому.
"Јеси ли размислио, Вили?"
"Само то сам и чинио двадесет година. Било ми је шеснаест када сам отишао са Земље, и волео сам што идем", рече. "Тамо није било ничега за мене или за тебе, или за ма кога као што смо ми. Никада ми није било жао што сам отишао. Овде имамо мир, први пут од када смо удахнули ваздух. Ајде, молим те."
Гурао се кроз тамну гомилу која му је долазила у сусрет.
"Вили, Вили, шта ћемо да радимо?" говорили су.
"Ево пушке", рече он. "Ево пушке. Ево још једне."
Додавао их је уз дивљачке трзаје руку. "Ево једног пиштоља. Ево брзометке."
Људи су били толико збијени да су изгледали као једно црно тело са хиљаду руку које се пружају за оружјем. "Вили, Вили."
Његова жена стајала је висока и ћутке уз њега, са стиснутим округлим уснама, а крупне очи биле су јој влажне и престрављене. "Донеси боју", рече јој. И она довуче канту од четири литра са жутом бојом преко поља до места где се, у том тренутку, заустављао тролејбус, са свеже обојеним натписом на предњој страни. НА СЛЕТАЊЕ БЕЛОГ ЧОВЕКА, пун распричаног света који сиђе и трком пође преко ливаде, спотичући се, гледајући увис. Жене са кутијама за пикник, мушкарци са сламним шеширима, без капута. Трамвај је стајао празан и зврјао. Вили се попе, спусти канте са бојом на под, отвори их, промеша боју, испроба једну четку, извуче матрицу, и попе се на једно седиште.
"Еј, ти!" Кондуктер му заобиђе иза леђа, звецкајући касицом за ситнину. "Шта то као радиш? Силази одатле!"
"Видиш шта радим. Смири живце."
И Вили поче да исцртава жутом бојом према матрици. Лаким потезима нанесе једно З, па А, страшно поносан на свој рад. Када Вили заврши, кондуктер зажмири увис и прочита свеже светлуцаво жуте речи: ЗА БЕЛЦЕ: ЗАДЊА ПЛАТФОРМА. Поново прочита. ЗА БЕЛЦЕ. Зажмири. ЗАДЊА ПЛАТФОРМА. Кондуктер погледа горе у Вилија и стаде да се смешка.
"Је л' ти ово одговара?" запита Вили силазећи.
Кондуктер одврати: "Баш ми лепо одговара, господине."
Хети је споља гледала натпис, држећи шаке преко груди.
Вили се врати у гомилу која је сада нарастала, повећавајући се са сваким аутом који би се зауставио стењући, са сваким новим тролејбусом који би доцвилео кривином из оближњег града.
Вили се попе на једну гајбицу. "Хајде да направимо делегацију која ће да испише све трамваје у року од следећег сата. Има ли добровољаца?"
Руке полетеше увис.
"На посао!"
"Људи одоше."
"Хајде да направимо једну делегацију да среди седишта у позоришту, да одвоји конопцима два последња реда за белце."
"Подиже се још више руку."
"Терај!"
Они отрчаше.
Вили је зверао унаоколо, сав у зноју, дахћући од напињања, поносан на своју енергију, са руком на рамену своје жене која је стајала испод њега и гледала у земљу спуштеним очима. "Да видим сада", изјави он. "А, да. Морамо да донесемо један закон данас по подне; забрањени мешовити бракови!"
"Тачно", рекоше многи.
"Сви чистачи ципела су данас напустили посао."
"Баш сада напуштају!" Неки су, узбуђени, бацали крпе које су носили, преко целог града.
"Морамо да донесемо закон о минималној надници, зар не?"
"Сигурно!"
"Да плаћамо тим белцима бар десет центи по сату."
"Тачно!"
Пристиже журно и градоначелник. "Слушај, Вили Џонсоне. Силази са тог сандука!"
"Не мош ме натераш на тако што, градоначелниче."
"Окупљаш гомилу, Вили Џонсоне."
"У том и јесте ствар."
"Она иста ствар коју си увек мрзео док си био клинац. Ниси ништа бољи него неки од тих белаца о којима урлаш!"
"Ово је сада наших пет минута, градоначелниче, ово је друга песма", рече Вили, чак и не гледајаћи градоначелника, гледајући испод себе у лица од којих су се нека осмехивала, нека сумњала, друга била збуњена, нека опет показивала отпор и повлачила се, пуна страха.
"Зажалићеш", рече градоначелник.
"Направићемо изборе и добити новог градоначелника", рече Вили. И одврати поглед ка граду где су дуж улице вешали фирме, свеже исписане: КЛИЈАНТЕЛА ОГРАНИЧЕНА: У свако доба можемо муштерији ускратити право на услугу. Он се исцери и пљесну рукама. Господе! Трамваје су заустављали и задње платформе бојили у бело да би наговестили будуће путнике на њима. Пригушено се кикоћући од задовољства, људи су нахрупили у сале и ужадима одвајали редове седишта, док су им жене стајале у чуду по ивичњацима, а децу су, шљепкајући их по стражњицама, утеривали у куће да би их склонили од овог страшног тренутка.
"Јесмо ли сви спремни?" позва Вили Џонсон, са конопцем у рукама, прописно завезаним у омчу.
"Спремни!" повика половина гомиле. Друга половина је мрмљала и покретала се као фигуре у кошмару у коме не желе да учествују.
"Ево долази!" повиче један дечак.
Као главе марионета на једној јединој узици, главе гомиле се дигоше увис.
Преко неба, високо горе и прекрасна, севала је ракета са репом од наранџасте ватре. Кружила је и спуштала се и сви зинуше у њу. Спусти се, местимично запаливши ливаду; ватра изгоре, и ракета за тренутак остаде мирна; затим, док је гомила ћутке посматрала, велика врата у боку летелице зашишташе испуштајући кисеоник, склизнуше унатраг, и један старац искорачи напоље.
"Белац, белац, белац..." Речи су се враћале кроз гомилу која је очекивала, деца су говорила једно другоме на уво, шапатом, сударајући се главама, док су се речи шириле као колутови на води до места где се гомила завршавала и трамваји стајали на ветру и сунцу испуштајући мирис боје кроз отворене прозоре. Шапат је полако замирао, и најзад престаде.
Нико се не покрену.
Белац је био висок и прав, али на лицу му се огледао тежак умор. Тог дана се није обријао, а очи су му биле старе колико уопште могу бити старе људске очи а да су још живе. Биле су безбојне; готово беле и лишене вида од свега што је видео у прохујалим годинама. Био је танак као вејка. Руке су му дрхтале и морао је да се ослања о излазна врата брода док је гледао преко безбројних глава гомиле.
Испружи руку и упола се осмехну, али онда је повуче назад.
Нико се не покрену.
Погледа доле у њихова лица, и можда је видео, или није видео пушке и ужад, и можда је намирисао боју. Нико га ништа не запита. Он поче да говори. Почео је веома мирно и лагано, не очекујући да га прекидају, што нису ни чинили, и глас му је био јако уморан и стар, и блед.
"Није важно ко сам", рече. "Ионако бих за вас био само једно име. Не знам ни ја ваша имена. То ће доћи касније." Застаде, затвори за тренутак очи, затим настави:
"Пре двадесет година отишли сте са Земље. То је дуго, дуго време. Пре би се рекло да је двадесет векова, толико се много тога десило. Пошто сте ви отишли, дошао је Рат." Полако климну главом. "Да, велики рат. Трећи. Дуго је трајао. До прошле године. Бомбардовали смо све градове света. Разорили смо Њујорк, и Лондон, и Москву, и Париз, и Шангај, и Бомбај и Александрију. Све смо то уништили. А када смо завршили са великим градовима кренули смо по малим градовима и бомбардовали их атомском бомбом, тако да смо их сагорели."
Онда поче да ређа градове и места, и улице. И како их је спомињао једно за другим, публику захвати жамор. "Разорили смо Нечиз..."
Жамор.
"И Колумбус, у Џорџији..."
Опет жамор.
"Спасили смо Њу Орлеанс..."
Уздах.
"И Атланту..."
Још један уздах.
"И ништа није остало од Гринвотера у Алабами."
Вили Џонсон трже главом и уста му се отворише. Хети виде тај покрет, као и препознавање како му се помаља у тамним очима.
"Ништа није остало", рече старац на улазу, споро изговарајући речи. "Поља са памуком, изгорела."
"Ох", оте се свима.
"Фабрике памука збрисане бомбама..."
"Ух."
"А фабрике, радиоактивне; све радиоактивно. Сви путеви и имања, и храна, све радиоактивно. Све." Наброја још градова и села.
"Тампа."
"То је мој град", прошапта неко.
"Фултон."
"То је мој", рече неко други.
"Мемфис."
"Мемфис. Јесу ли спасили Мемфис?" Запрепашћено питање.
"Мемфис, дигнут у ваздух."
"Четврта улица у Мемфису?"
"Цео", рече старац.
Сада их све то узнемири. После двадесет година опет се присетише свега. Градови и места, дрвеће и зграде од цигле, фирме и цркве и познате радње, све је то избијало на површину међу сакупљеним Ијудима. Свако име је изазивало сећање, и нико од присутних није био без помисли на неки давни дан. Сви су били довољно стари за то, осим деце.
"Ларедо."
"Сећам се Лареда."
"Њујорк Сити."
"Имао сам радњу у Харлему."
"Харлем, уништен бомбама."
Злокобне речи. Позната места, задржана у сећању. Напор да се сва та места замисле у рушевинама.
Вили Џонсон је мрмљао речи: "Гринвотер, Алабама. Тамо сам рођен. Сећам се."
Нестало. Све нестало. Човек је тако рекао.
Човек настави: "Тако смо уништили и разорили све, будале какве смо били и какве јесмо. Поубијали смо милионе. Мислим да није остало више од пет стотина хиљада људи на свету, свих врста и типова. И из свих тих развалина спасли смо тек толико метала да саградимо ову једну ракету, и дошли смо њом на Марс да тражимо помоћ од вас."
Оклевао је и гледао доле по лицима да види шта се тамо може наћи, али био је несигуран.
Хети Џонсон осети како се рука њеног мужа стеже, виде како му прсти стискају конопац.
"Били смо будале", рече мирно старац. "Земљу и цивилизацију свалили смо себи на главу. Ниједан од градова не вреди спасавати - биће радиоактивни читав један век. Са Земљом је свршено. Њен век је истекао. Ви овде имате ракете које за двадесет година нисте покушали да употребите да бисте се вратили на Земљу. Сада сам ја дошао да вас молим да их употребите. Да дођете на Земљу, покупите преживеле, и доведете их назад на Марс. Да нам сада помогнете да наставимо. Били смо глупи. Пред Богом признајемо своју глупост и зло у себи. Сви Кинези, и Индуси, и Руси, и Британци, и Американци. Молимо вас да нас примите к себи. Ваше марсовско тле лежи неискоришћено безброј векова; за свакога има места; то је добра земља видео сам вам њиве одозго. Доћи ћемо и обрађиваћемо је за вас. Да, чак ћемо и то чинити. Заслужујемо што год хоћете да учините са нама, али немојте затварати врата пред нама. Ми вас не можемо приморати да сада нешто учините. Ако желите, ја ћу ући у свој брод и вратити се, и тачка. Нећемо вас више узнемиравати. Али доћи ћемо овамо и радићемо за вас и чинити ствари које сте ви чинили за нас чистићемо вам куће, кувати, гланцати ципеле, и унижавати се пред лицем Бога због свега што смо вековима чинили себи, другима, вама."
Завршио је.
Нема тишина, мук. Тишина која се може држати у шаци, тишина што леже на гомилу као притисак далеке олује. Дуге руке висиле су им као црна клатна на сунчевој светлости, очи су им биле уперене у старца, а он се сада није мицао, већ је чекао.
Вили Џонсон је држао уже у рукама. Они око њега су га мотрили да виде шта би он могао да учини. Његова жена Хети је чекала, стежући га за руку.
Желела је да им се свима дохвати мржње, да је испипа и испита док јој не нађе неку малу пукотину, па да онда извуче један шљунчић или камен или циглу, затим део зида, и, кад се једанпут начне, цела грађевина могла би да се сурва и уништи. Сада се клатила. Али који је кључни камен, и како доћи до њега? Како их дотаћи и покренути ствар у свима њима да би им се та мржња срушила?
Погледа у Вилија у мучној тишини; једино што је знала у вези са ситуацијом био је он и његов живот и оно што се њему догодило, и одједном јој он постаде тај кључ; одједном је знала да би се, ако би њега могла да расклима, та ствар у свима њима могла разлабавити и откинути.
"Господине..." Искорачи напред. Није чак знала ни шта најпре да каже. Гомила јој је буљила у леђа; осећала је како буље. "Господине..."
Човек се окрену према њој са уморним осмехом. "Господине", рече она, "знате ли Ноквуд Хил у Гринвотеру у Алабами?"
Старац се преко рамена обрати некоме у броду. Тренутак касније пружена му је фотографска мапа, и човек ју је сада држао и чекао.
"Знате велики храст на врху оног брда, господине? Велики храст. Место где је Вилијев отац био стрељан и обешен и где су га нашли како ландара на јутарњем ветру. Да."
"Је ли он још тамо?" запита Хети.
"Нема га", рече старац. "Дигнут је у ваздух. Цело брдо је нестало, и храст. Видите?" Дотаче фотографију.
"Да видим то", рече Вили сунувши напред и гледајући у мапу.
Хети зажмири на белца, док јој је срце јако лупало. "Причајте ми о Гринвотеру", рече брзо.
"Шта желите да знате?"
"О др Филипсу. Је ли још жив?"
Тренутак, за које време је нађена информација у кврцавој машини у ракети...
"Погинуо у рату."
"А његов син?"
"Мртав."
"А кућа?"
"Изгорела. Као и све остале."
"А шта је са оним другим великим дрветом на Ноквуд Хилу?"
"Све дрвеће је нестало - изгорело."
"Оно дрво је нестало, сигурни сте?" рече Вили.
"Да."
Вилијево тело се мало опусти.
"А ста је било са том кућом г. Бартона и г. Бартоном?"
"Није остала ниједна кућа, нико."
"Знате вешерницу госпође Џонсон, где је моја мајка становала? Место где је била стрељана."
"И она је нестала. Све је нестало. Ево слика, можете и сами видети."
Ту су биле слике, могли су да их узму и гледају и размишљају о њима. Ракета је била пуна слика и одговора на питања. О сваком граду, свакој згради, сваком месту.
Вили је стајао са ужетом у рукама.
Сећао се Земље, зелене Земље и зеленог града где је био рођен и одгајен, и сада је мислио о том граду претвореном у рушевине, дигнутом у ваздух и растуреном, са свим оријентирима, са свим предпостављеним или сигурним злом; мислио о свим тешким људима који су нестали, о ишчезлим шталама, ковачима, продавницама којештарија, точионицама безалкохолних пића, мостовима на реци, дрвећу за линч, улицама, кравама, мимозама; о његовој кући као и о оним кућама са великим стубовима доле близу дуге реке, оним белим мртвачницама где су жене нежне као лептирице лепршале у јесењој светлости, далеке, далеке. Оним кућама где су се хладни људи љуљали у столицама, са чашама пића у рукама, са пушкама ослоњеним о стуб на трему, њушкајући јесењи ваздух и смишљајући смрт. Нестало, све је нестало; нестало и никад се више неће вратити. Сада је, свакако, цела та цивилизација била исцепкана у ситне комадиће и просута пред њихове ноге. Ништа, ништа од свега остављено за мржњу - чак ни празна месингана пушчана чаура, нити комад изувијане конопље, ни дрво, па чак ни какво брдо да се мрзи. Ништа осим неких туђих људи у ракети, људи који би могли да му чисте ципеле и возе се на задњој платформи тролејбуса или да седе далеко позади у позориштима на поноћним представама...
"Нећете морати то да чините", рече Вили Џонсон.
Његова жена баци поглед на његове крупне шаке.
Прсти су му се отварали.
Уже, пуштено, паде и склупча се само на земљи. Почеше да трче улицама града и скидају онако на брзину направљене нове фирме, да премазују свеже жуте натписе, секу конопце на балконима позоришта, празне пушке и склањају конопце.
"Нов почетак за свакога", рече Хети док су се враћали кући колима.
"Да", рече најзад Вили. "Господ нам је дао да се извучемо, неколико ту, неколико тамо. А шта ће се даље десити зависи од свих нас. Прошло је време када смо били будале. Морамо бити и другачији, а не само будале. Схватио сам то када је он говорио. Онда сам схватио да је бели човек сада усамљен као што смо ми увек били. Он сада нема дом, баш као што га ни ми толико дуго нисмо имали. Сада је све поравнано. Можемо почети све изнова, на истом нивоу."
Он заустави кола и остаде да седи у њима, без покрета, док Хети оде да пусти децу напоље. Она потрчаше да виде оца. "Видео си белца? Видео га?" повикаше.
"Јесте, господине", рече Вили седећи за управљачем, трљајући лице спорим прстима. "Као да сам данас први пут стварно видео белог човека - стварно га видео јасно."