"Шта би ти радила када би сазнала да је ово последња ноћ света?"
"Шта бих радила? Озбиљно мислиш?"
"Да, озбиљно."
"Не знам. Нисам размишљала."
Он сипа мало кафе. У позадини, две девојчице су се играле коцкама на ћилиму у салону на светлости ураганских светиљки. У вечерњем ваздуху осећао се лак, чист мирис скуване кафе.
"Па, боље почни да мислиш о томе", рече он.
"Ваљда не мислиш стварно!"
Он климну главом.
"Рат?"
Он одмахну главом.
"Није хидрогенска или атомска бомба?"
"Не."
"Или бактериолошки рат?"
"Ништа од свега тога", рече он, полако мешајући кафу. "Већ просто, рецимо, затвара се књига."
"Мислим да не разумем."
"Не, а не разумем ни ја, стварно; то је само осећај. Понекад ме препадне, понекад уопште нисам уплашен, већ миран." Баци поглед на девојчице и њихове плаве косе које су се пресијавале под светиљкама. "Нисам ти ништа рекао. То ми се први пут догодило пре око четири ноћи."
"Шта?"
"Један сан који сам сањао. Сањао сам да ће се све свршити, и један глас како каже да је готово; не неки глас да бих могао да га се сетим, него тако, глас, и каже како ће овде на Земљи све да стане. Сутрадан нисам много размишљао о томе, али кад сам отишао у канцеларију видим Стена Вилиса загледао се кроз прозор, онако усред дана, кажем ја њему да се кладимо да знам шта мислиш, Стене, а он каже сањао сам нешто ноћас, и још пре него што ми је испричао сан, ја сам знао шта је. Могао сам ја њему да кажем, али он прича мени, а ја слушам."
"То је био исти сан?"
"Исти. Кажем Стену да сам га и ја сањао. Није изгледао изненађен. Лакнуло му је, у ствари. Онда прођемо кроз канцеларије. То није било планирано. Нисмо рекли: 'Хајде да прошетамо около.' Просто идемо за свој грош, и свуда видимо људе како гледају у своје столове, или у руке или кроз прозоре. Разговарао сам са неколицином. А и Стен."
"И сви су сањали?"
"Сви. Исти сан, без разлике."
"Верујеш ли ти у то?"
"Да. Никада нисам био сигурнији."
"И када ће бити крај? Света, мислим?"
"Негде током ноћи за нас, а онда како се ноћ даље помера око света, има и то да иде даље. За двадесет четири сата све ће да буде готово."
Седели су неко време не пипнувши кафу. Онда је полако подигоше и испише, гледајући једно у друго.
"Јесмо ли ми то заслужили?" рече она.
"Није ствар у томе да ли смо заслужили; једноставно није успело. Видим да се чак ниси ни расправљала око тога. Зашто ниси?"
"Ваљда имам разлога", рече она.
"Онај исти разлог који су имали сви у канцеларији?" Она полако климну главом. "Нисам желела ништа да кажем. Десило се ноћас. И жене из блока су причале међу собом о томе, данас. Сањале су. Мислила сам да се то само случајно поклопило." Подиже вечерње новине. "Нема ништа у новинама о томе."
"Сви знају, тако да нема потребе."
Он се завали у столици, посматрајући је. "Бојиш ли се?"
"Не. Увек сам мислила да ћу се плашити, али се не плашим."
"Где ли је онај дух назван самоочување о којем толико говоре?"
"Не знам. Не узбудујеш се и сувише када осећаш да су ствари логичне. Ово је логично. Како смо живели, друго се ништа није ни могло десити."
"Нисмо били баш много лоши, зар не?"
"Не, а ни грдно добри. Претпостављам да је то невоља - нисмо били бог зна шта ни у ком погледу осим то што смо били, док се велики део света упињао да буде много шта друго."
Девојчице су се смејале у салону.
"Увек сам мислио да ће људи у оваквом једном тренутку да вриште по улицама."
"Мислим да неће. Не вришти се због праве ствари."
"Знаш, ништа ми неће недостајати осим тебе и девојчица. Никада нисам волео градове, нити свој посао, нити ишта осим вас три. Ништа ми неће недостајати осим можда промена времена, и чаша хладне воде када је вруће, и можда би ми недостајало спавање. Како можемо да седимо ту и тако причамо?"
"Зато што нам ништа друго не остаје."
"То је, наравно; јер кад би било нечег другог, ми бисмо то чинили. Рекао бих да је ово ваљда први пут у историји света да свако зна тачно шта ће радити следеће ноћи."
"Питам се шта ли ће сви остали сада да раде, вечерас, следећих неколико сати."
"Ићи ће на неку представу, слушати радио, гледати телевизију, играти карте, стављати децу у кревет, и сами одлазити на спавање, као и увек."
"У неку руку, тиме се можемо поносити - као и увек."
Још мало су седели, онда он сипа себи још једну шољу кафе. "Зашто претпостављаш да ће то бити ноћас?"
"Тако."
"Зашто то не би била нека друга ноћ у прошлом веку, или пре пет векова, или пре десет?"
"Можда зато што никада није био 19. октобар 1969, никада пре у историји, а сада јесте, и то ти је; зато што овај датум значи више него што је и један други икада значио; зато што је то година када су ствари такве какве су у целом свету и зато је крај."
"Ноћас преко океана у оба правца прелазе по задатку бомбардери који никада неће угледати копно."
"То је један део разлога."
"Па", рече он устајући, "шта ћемо ми? Да оперемо судове?"
Опраше судове и посебно уредно их сложише. У осам и тридесет ставили су девојчице у кревет и пољубили их, упалили мале светиљке крај њихових кревета и оставили им отшкринута врата.
"Мислим се", рече муж долазећи из спаваће собе и осврћући се, заставши тренутак са лулом у руци.
"Шта?"
"Да ли да врата буду затворена, или да остану само мало отшкринута тако да улази светлост."
"Мислим се да ли деца знају."
"Не, наравно да не знају."
Седели су и читали новине и разговарали, слушали неку музику на радију, па онда седели заједно крај камина и гледали у жеравицу док је сат одбијао десет и тридесет, па једанаест, па једанаест и тридесет. Мислили су на све друге људе на свету који проводе то вече, сваки на свој сопствени начин.
"Е па", рече он најзад.
Дуго је љубио своју жену.
"Били смо добри једно другоме, у сваком случају."
"Хоћеш да заплачеш?" запита он.
"Мислим да нећу."
Прођоше кроз кућу, погасише светла и одоше у спаваћу собу. Стајали су у прохладној ноћној тами, и свлачили се, склањајући прекриваче. "Чаршави су тако чисти и лепи."
Уморна сам.
"Сви смо уморни."
Сместише се у постељу.
"Тренутак", рече она.
Чуо је како устаје из кревета и одлази у кухињу. Врати се тренутак касније. "Оставила сам воду да тече у лавабо", рече она.
Нешто је у томе било толико смешно да је морао да се насмеје.
Она се смејала с њим, знајући шта је толико смешно у томе што је учинила. Најзад престадоше да се смеју, и тако су лежали у постељи у свежој ноћи држећи се за руке, са приљубљеним главама.
"Лаку ноћ", рече он после кратког времена.
"Лаку ноћ", рече она.