Први удар пресече ракету по страни џиновским отварачем за конзерве. Људи су били избачени у простор као прегршт закопрцаних сребрних рибица. Били су разбацани у тамно море; разбијен у безброј комада, брод се кретао даље, као рој метеора у потрази за изгубљеним сунцем.
"Баркли, Баркли, где си?"
Гласови су звали као изгубљена деца у хладној ноћи. "Вуде, Вуде."
"Капетане!"
"Холисе, Холисе, овде Стоун."
"Стоуне, овде Холис. Где си ти?"
"Не знам. Како да знам? Како се иде горе? Ја падам. Благи боже, падам."
Падали су. Падали су као што шљунак пада низ бунар. Били су расејани као пиљци бачени из џиновске вртешке. И сада су уместо људи били само гласови - сви могући гласови, растављени од тела и узбуђени, на разним степенима страве и резигнације.
"Удаљујемо се један од другог."
То је била истина. Холис, који се превртао преко главе, знао је да је то тачно. Схватио је то и неодређено прихватио. Растајали су се сваки својим одвојеним путем и ништа их не може вратити назад. Носили су херметички затворена космонаутска одела са стакленим цевима изнад бледих лица, али нису имали времена да се прикопчају на своје енергетске јединице. Са њима би могли представљати мале чамце за спасавање у васиони, могли би спасавати себе, спасавати друге; сакупљати се, налазити један другог, све док не буду острво људи са неким планом. Али без погонских јединица прикопчаних за рамена били су метеори, без живота, сваки на путу ка својој одвојеној и неопозивој судбини.
Прође можда десет минута док не замре први ужас и замени га метална хладноћа. Свемир поче да снује својим чудним гласовима уздуж и попреко, на великом тамном разбоју, преплићући и преплићући до коначне слике.
"Стоун Холису. Колико дуго можемо говорити телефоном?"
"Зависи од тога колико брзо ти идеш својим путем, а ја својим."
"Један сат, мислим."
"Тако некако", рече Холис, одсутна духа и смирен.
"Шта се догодило?" запита Холис тренутак касније.
"Ракета је експлодирала, то је све. Ракете експлодирају."
"Којим правцем ти идеш?"
"Изгледа као да ћу ударити у месец."
"А ја о Земљу. Враћам се старој Мајци Земљи брзином од десет хиљада миља на сат. Изгорећу као шибица." Холис помисли на то са чудном одсутношћу духа. Као да је био премештен из свог тела, и посматрао га како пада све дубље кроз простор, објективан као што је био једне давне зиме према првим снежним пахуљицама.
Остали су ћутали, мислили на судбину која их је довела до овога, да падају, падају, мислили како нема ничега што би могли да учине да то измене. Чак је и капетан заћутао, јер није постојало никакво наређење нити план за које је знао да би могли да опет саставе ствари у једно.
"Ох, далеко је до доле. Ох, то је далеко доле, далеко, далеко, далеко доле", рече један глас. "Ја не желим да умрем, не желим да умрем, то је далеко доле."
"Ко је то?"
"Не знам."
"Стимсон, мислим. Стимсоне, јеси то ти?"
"То је далеко, далеко и не допада ми се. Ох, Боже допада ми се."
"Стимсоне, овде Холис. Стимсоне, чујеш ли ме?"
Ћутање, док су падали одвојени један од другог.
"Стимсоне?"
"Да." Најзад одговори.
"Стимсоне, полако; сви смо у истом шкрипцу."
"Не желим да будем овде. Желим да будем негде другде."
"Има шансе да нас нађу."
"Мене морају наћи; мене морају", рече Стимсон. "Ово не верујем; не верујем да се ишта од овога догађа."
"То је ружан сан", рече неко.
"Завежи!" рече Холис.
"Дођи па ме натерај да завежем", рече глас. То је био Еплгеит. Засмеја се комотно, са сличном објективношћу. "Дођи и ућуткај ме."
Холис по први пут осети немогућност свог положаја. Испуни га велика љутња, јер је у том тренутку више од свега желео да буде у стању да направи нешто Еплгеиту.
Већ много година желео је да учини нешто, а сада је било и сувише касно. Еплгеит је био само један телефонски глас.
Падање, падање, падање...
Ево, као да су открили ужас, двојица од људи почеше да вриште. У кошмару, Холис виде једног од њих како плута у пролазу, веома близу, како вришти и вришти.
"Заустави ово!" Човек му је био готово на дохват руке, и сумануто је врискао. Никада неће престати. Врискаће и даље још милион миља, све док буде у радијусу радио везе, узнемираваће их све, онемогућујући им да разговарају један с другим.
Холис се испружи. Тако је било најбоље. Учини онај додатни напор и дотаче човека. Шчепа га за ножни чланак и успуза се навише дуж тела док му не стиже до главе. Човек је врискао и побеснело се чупао, као пливач који се дави. Васиона је била испуњена вриском.
Овако или онако, мислио је Холис. Убиће га Месец, или Земља или метеори, па онда зашто да то не буде сада?
Својом железном песницом размрска човекову стаклену маску. Вриштање престаде. Он се одби од тела и пусти га да даље пада својим путем окрећући се око себе.
Падајући, падајући свемиром, Холис и остали ступише у дуго, бескрајно спуштање и ковитлац тишине.
"Холисе, јеси још ту?"
Холис не проговори, али осети како му врућина удари у лице.
"Овде опет Еплгеит."
"У реду, Еплгеите."
"Хајде да разговарамо. Немамо шта друго да радимо."
Капетан се умеша у разговор. "Доста с тим. Морамо да смислимо како да се извучемо из овога."
"Капетане, што не умукнете?" рече Еплгеит.
"Шта!"
"Чули сте ме, капетане. Не набијај ми на нос твој чин, већ си се одмакао десет хиљада миља, и не завитлавајмо се. Што рече Стимсон, далеко је до доле."
"Ма немој, Еплгеите!"
"Заје*и ти то. Ово је побуна једнога. Немам ја шта да изгубим. Твој брод је био лош брод, а ти си био лош капетан и надам се да ћеш се разлупати кад удариш о Месец."
"Наређујем ти да престанеш!"
"Настави, нареди ми опет." Еплгеит се осмехну преко десет хиљада миља. Капетан је ћутао. Еплгеит продужи: "Где смо оно стали, Холисе? А да, сећам се. И ја тебе мрзим. Али ти то знаш. Знаш већ дуго."
Холис стиште песнице, беспомоћно.
"Хоћу нешто да ти кажем", рече Еплгеит. "Да те усрећим. Ја сам био онај који је гласао против тебе код Ракетне компаније пре пет година."
Један метеор блесну у пролазу. Холис погледа наниже, лева шака му је нестала. Шикну крв. Одједном му у оделу нестаде ваздуха. Имао је довољно ваздуха у плућима да пређе десном руком и заврне једно дугме код левог лакта, чиме причврсти патрљак и запечати отвор кроз који је цурео ваздух. То се толико брзо десило, да није ни био изненађен. Ништа га више није изненађивало. Сада када је рупа била запушена ваздух у оделу у трену се врати у нормалу. А крв која је тако брзо текла била је потискивана док је он још јаче завртао дугме, све док од њега не направи компресивну повеску.
Све то се одвијало у језивом ћутању с његове стране. А остали су брбљали. Онај један, Леспере, без краја је причао о својој жени на Марсу, својој жени на Венери, својој жени на Јупитеру, о свом новцу, како се бајно проводио, како се напијао, коцкао, о својој срећи. Причао и причао, док су сви падали. Падајући у смрт, Леспере се, срећан, сећао своје прошлости.
Било је то тако необично. Свемир, хиљаде миља свемира, и ти гласови што брује у његовом средишту. Нико се уопште није видео, само су се радио таласи дрхтаво простирали у настојању да у другим Ијудима побуде емоцију.
"Је л' се љутиш, Холисе?"
"Не." И није се Ијутио. Поново је био одсутан духом и представљао безосећајан предмет, у вечитом падању ни у шта.
"Целог живота желео си да доспеш на врх, Холисе. Увек си се питао шта се дешава. Обележио сам те црним управо пре него што сам и сам био избачен."
"То није важно", рече Холис. И није ни било. То је прошлост. Када је живот завршен, то је као титрај сјајног филма, тренутак на екрану, са свим предрасудама и страстима згуснутим и осветљеним на тренутак у простору, и пре него што би могао да узвикнеш: "Беше један срећан дан, беше један лош, тамо једно зло лице, ту једно добро", филм је сагорео у пепео, екран се угасио.
Са ове спољне ивице његовог живота, гледајући уназад, било је само једно жаљење, а то је било само то што је желео и даље да живи. Да ли су се сви умирући тако осећали, као да никада нису ни живели? Зар је живот заиста изгледао тако кратак, готов и завршен пре него што си удахнуо? Да ли је то изгледало тако нагло и немогуће свакоме, или само њему, овде, сада, са неколико преосталих часова за размишљање?
Један од осталих, Леспере, причао је. "Па, ја сам се добро проводио: имао сам жену на Марсу, Венери, и Јупитеру. Свака је имала пара и била сјајна према мени. Напијао сам се и једном сам прокоцкао двадесет хиљада долара."
Али сада си овде, мислио је Холис. Ја нисам имао ништа од свега тога. Када сам живео био сам љубоморан на тебе, Леспере; када сам имао још један дан пред собом завидео сам ти на твојим женама и на добрим проводима. Жене су ме плашиле и ја сам одлазио у свемир, увек их желећи и љубоморан на тебе што имаш њих, и новац, и срећу, колико год си је могао имати на свој луди начин. Али сада, док падам овде, и све је свршено, ја више на тебе нисам љубоморан, зато што је свршено за тебе као и за мене, и управо овог тренутка чини се као да никада ништа није ни било. Холис се истеже лицем напред и завика у телефон.
"Све је свршено, Леспере!"
Тишина.
"Управо као да никада није ни било, Леспере!"
"Ко је то?" јави се Леспере оклевајућим гласом.
"Холис." Подло се држао. Осећао је кукавност, безосећајну кукавност умирања. Еплгеит га је повредио; сада је он желео да повреди другога. Еплгеит и свемир су га обоје ранили.
"Ту си напољу, Леспере. Све је готово. Баш као да се никада није ни догодило, зар не?"
"Не."
"Када се нешто заврши, онда је исто као да се никада није ни догодило. По чему је твој живот имало бољи од мога, сада? Ово сада се рачуна. Да ли је имало бољи? Да ли је?"
"Да, бољи је!"
"Како!"
"Зато што ја имам своје мисли, сећам се!" узвикну Леспере у даљини, бесан, обема шакама притискујући на груди своје успомене.
И био је у праву. Са осећањем да му хладна вода јури кроз главу и тело, Холис је знао да је овај у праву. Између сећања и снова постоје разлике. Он је имао само снове о стварима које је желео да учини, док је Леспере имао сећања на ствари које је учинио и постигао. Ово сазнање поче да раздире Холиса, лаганом, дрхтавом прецизношћу.
"Шта ти то вреди!" довикну он Лесперу. "Сада? Када се ствар заврши, више не вреди. Ниси ти ништа богатији од мене."
"Почивам у миру", рече Леспере. "Ја сам своје обавио. Не постајем подао на крају, као ти."
"Подао?" Холис преврте реч преко језика. Никада није био подао, колико се сећа, у свом животу. Мора да је то чувао све ове године за један овакав тренутак. "Подао." Превали реч негде позади у мозак. Осети како му сузе навиру на очи и котрљају се низ лице. Неко мора да је чуо његов грцав глас.
"Полако Холисе."
То је било смешно, наравно. Само минут пре тога давао је савете другима, Стимсону; био је осетио одважност за коју је мислио да је истинска, а сада је знао да то није било ништа друго него шок и објективност која је могућа у шоку. Сада је покушавао да у неколико минута сабије емоције потискиване читавог живота.
"Знам како се осећаш, Холисе", рече Леспере, сада већ на даљини од двадесет хиљада миља, док му је глас замирао. "Ја то не узимам лично."
Али зар нисмо једнаки? питао се он. Леспере и ја? Овде, сада? Ако је ствар свршена, готово је, и шта онда вреди? Ионако умиреш. Али знао је да рационализује, јер је то било као покушај разликовања између живог човека и леша. У једном је била варница, не у другоме - једна аура, тајанствен елемент.
Тако је било и са Леспером и њим; Леспере је проживео добар, пун живот, и то га је сада чинило другачијим човеком, а он, Холис, био је као и мртав много година. Стигли су до смрти одвојеним стазама и, по свему судећи, ако постоје разне врсте смрти, њихове смрти ће се разликовати као ноћ и дан. Квалитет смрти, као и живота мора да је бескрајно разнолик, и ако је човек већ једном умро, онда шта има да се тражи у умирању за свагда, као што он сада тражи?
Секунду касније откри да му је лево стопало начисто одсечено. То га готово засмеја. Из одела му је опет нестао ваздух. Брзо се пови, и виде крв, јер му је метеор однео месо и одело све до чланка. Ох, смрт у свемиру је много комична. Одсеца те, комад по комад, као какав црн и невидљив касапин. Притегну вентил код колена борећи се да остане при свести, са болним ковитлацем у глави - и са заврнутим вентилом, задржаном крвљу и сачуваним ваздухом, усправи се и настави да пада, и пада, јер то је било све што је још остало да се учини.
"Холисе?"
Холис поспано климну главом, уморан од чекања смрти.
"Овде опет Еплгеит", рече глас.
"Да."
"Имао сам времена да мислим. Слушао сам те. Ово није добро. Прозлили смо се. Ово је рђав начин да се умре. Истерати сву жуч. Слушаш ли, Холисе?"
"Да."
"Ја сам лагао. Пре једног минута. Лагао сам. Нисам гласао против тебе. Ваљда сам хтео да те увредим. Вечито смо се борили међусобно. Изгледа да брзо старим и брзо се кајем. Ваљда сам се постидео кад сам те чуо како си бедан. Шта год да је, желим да знаш да сам и ја био идиот. Нема ни трунке истине у ономе што сам рекао. Иди до ђавола."
Холис осети како му срце опет почиње да ради. Као да пет минута није радило, али сада сви удови почеше да му добијају боју и топлину. Шок је прошао, а један за другим пролазили су и удари љутње и ужаса и усамљенпсти. Осећао се као човек који ујутру излази испод хладног туша, спреман за дорућак и нов дан.
"Хвала, Еплгеите."
"Нема на чему. Горе главу, гаде један."
"Хеј", рече Стоун.
"Шта је?" одазва се Холис кроз свемир; јер Стоун је, од свих њих, био прави пријатељ.
"Запао сам у рој метеора, у неке мале астероиде."
"Метеори?"
"Мислим да је то Мирмидонски рој који излази иза Марса па онда иде ка Земљи једном у пет година. Тачно сам у средини. Као неки велики калеидоскоп. Све могуће боје и облици и димензије. Господе, што је лепо, сав тај метал."
Тишина.
"Идем са њима", рече Стоун. "Одводе ме са собом. Одох бестрага." Смејао се.
Холис погледа, али не виде ништа. Унаоколо су били само велики дијаманти и сафири, и смарагдна измаглица и сомотска тама васионе, са гласом Бога који се мешао са кристалним ватрама. Било је нечег чудног и маштовитог у помисли како Стоун одлази у метеорском јату, остаје годинама напољу иза Марса и враћа се ка Земљи сваких пет година, како у следећих милион столећа улази у видокруг планете и излази из њега. Стоун и Мирмидонско јато вечити и без краја, како се мењају и уобличавају као оне калеидоскопске боје када си, у детињству, држао дугачки ваљак према сунцу и окретао га.
"Збогом, Холисе." Стоунов глас, сада веома слаб.
"Збогом."
"Срећно", повика Холис преко тридесет хиљада миља.
"Не буди смешан", рече Стоун и нестаде.
Звезде се згрнуше око њега са свих страна.
Сада су сви гласови гаснули, сваки на својој путањи, неки према Марсу, други ка најудаљенијим крајевима васионе. И сам Холис... Погледа доле. Он се, једини од свих, враћао сам на Земљу.
"Збогом."
"Полако."
"Збогом, Холисе." Био је то Еплгеит.
Та многа довиђења. Кратки опроштаји. Сада се велики лабави мозак распадао. Компоненте мозга који је тако дивно и ефикасно радио у лобањи ракетног брода умирале су једна за другом; значење њиховог заједничког живота се растурало. И као што тело умире када мозак престане да функционише, тако је умирао и дух брода и дугог времена проведеног заједно, и свега онога што су значили један другоме. Еплгеит сада није био ништа више до прст откинут са матичног тела који више није требало мрзети нити радити против њега. Мозак је био разнет експлозијом, а његови безосећајни, бескорисни делићи расејани надалеко. Гласови утихнуше и сада је цела васиона била мирна. Холис је био сам, и падао.
Сви су били сами. Гласови су им замрли као одјеци божјих речи које су брујале у звезданој дубини. Тамо је капетан ишао на Месец; онамо Стоун са ројем метеора; онде је био Стимсон; Еплгеит се кретао ка Плутону; Смит и Турнер и Ундервуд и сви остали, крхотине калеидоскопа који је толико дуго стварао слике са смислом били су бачени на разне стране.
А ја? мислио је Холис. Шта ја могу да учиним? Има ли ичега што сада могу да учиним као накнаду за страшан и празан живот? Када бих могао да учиним само једну добру ствар да се искупим за подлост коју сам сакупљао све ове године а да нисам чак ни знао да је носим у себи! Али овде нема никога осим мене, а како можеш учинити добро потпуно сам? Не можеш. Сутра на ноћ ударићу у Земљину атмосферу.
Изгорећу, помисли, и пепео ће ми се растурити по свим континентима. Бићу искоришћен. Само мало, али пепео је пепео и оплемениће земљу.
Падао је брзо, као метак, као шљунак, као гвоздени тег, равнодушан, сада све време равнодушан, ни тужан ни срећан, нити ишта друго, само са жељом да учини нешто добро сада када је све прошло, једну добру ствар само за себе, да зна да ју је учинио.
Када ударим у атмосферу, изгорећу као метеор. "Питам се", рече, "да ли ће ме ико видети?"
Дечачић на сеоском путу погледа увис и удари у вриску. "Гледај, мама, гледај! Звезда падалица!"
Блистава бела звезда паде са неба у сутон у Илиноису. "Зажели нешто", рече му мајка. "Зажели нешто."
Тетовирани се окретао на месечини. Окрете се опет... и опет... и опет...