Капетан Харт је стајао у вратима ракете. "Зашто не долазе?" рече.
"Ко зна?" рече Мартин, његов поручник. "Зар ја знам, Капетане?"
"Па какво је ово место?" Капетан запали цигару. Хитну шибицу у светлуцаву ливаду. Трава поче да гори.
Мартин пође да је угаси чизмом.
"Не", нареди капетан Харт, "нека гори. Можда ће онда доћи да виде шта се догада, незналице."
Мартин слегну раменима и повуче ногу од ватре која се ширила.
Капетан Харт се загледа у сат. "Слетели смо овамо пре један сат, и где је одбор за дочек који трчи са блех музиком да се рукује са нама? Ништа од тога! Летимо милионе миља кроз васиону, а лепи грађани неког блесавог града на некаквој непознатој планети игноришу нас!" Фркну, поклопивши сат. "Па, даћу им још само пет минута, а онда..."
"А онда шта?" запита Мартин, учтиво као увек, гледајући како се капетану тресе подваљак.
"Прелетећемо опет преко њиховог пишљивог града и истрешћемо их из гаћа од страха." Глас му се смиривао. "Шта мислиш, Мартине, можда нас нису видели када смо слетали?"
"Видели су нас. Гледали су горе док смо прелетали."
"Па што онда не дотрче преко поља? Да ли се крију? Јесу ли кукавице?"
Мартин заврте главом. "Не. Узмите овај доглед, господине. Погледајте сами. Сви иду унаоколо. Нису престрашени. Они - па, њих изгледа једноставно није брига."
Капетан Харт намести доглед на уморне очи. Мартин диже поглед и имао је времена да око њих запази линије и урезе раздражености, умора, нервозе. Харт је изгледао као да му је хиљаду година; никада није спавао, једва да је јео, и стално је гонио себе све даље и даље. Сада му се уста покренуше, остарела и жалосна, али оштра, испод догледа који је држао.
"Заиста, Мартине, не знам зашто се узнемиравамо. Ми саградимо ракете, измучимо се да пређемо васиону, трагамо за њима, а ево шта добијемо. Занемарују нас. Гледај оне идиоте како базају тамо унутра. Зар не схватају како је ово велико? Прва васионска летелица која је дотакла њихово провинцијско тле. Колико се пута то догађа? Јесу ли толико блазирани?"
Мартин није знао.
Капетан Харт му уморно врати доглед.
"Зашто ми ово чинимо, Мартине? Мислим на то васионско путовање. Стално си у покрету. Стално тражиш. Вечито смо напети изнутра, никад одмора."
"Можда тражимо мир и спокојство. Тога свакако нема на Земљи", рече Мартин.
"Не, нема, је л' тако?" Капетан Харт се замисли, ватра је догорела. "Нема још од Дарвиновог времена, је л'? Не од када је све отишло бестрага, све у шта смо веровали, а? Божанска моћ и све то. И тако ти мислиш можда због тога идемо на звезде, а, Мартине? Тражимо своје изгубљене душе, је ли тако? Покушавамо да са наше гадне планете одемо на неку добру?"
"Можда, господине. Нешто свакако тражимо."
Капетан Харт прочисти грло и опет поприми оштар тон. "Па, управо сада ми тражимо градоначелника оног града тамо. Утрчи, реци им ко смо, прва ракетна експедиција на Планету четрдесет три у Звезданом систему три. Капетан Харт шаље вам своје поздраве и жели да се састане са градоначелником. Трк!"
"Разумем, господине." Мартин полако пође преко ливаде.
"Пожури!" одреза капетан.
"Да, господине!" Мартин закаса. Онда опет пређе у ход, смешкајући се сам за себе.
Капетан је попушио две цигаре пре него што се Мартин врати.
Мартин стаде и погледа горе у врата ракете, клатећи се, наизглед неспособан да усредсреди поглед или да мисли.
"И?" одсече Харт. "Шта се догодило? Долазе ли да нам пожеле добродошлицу?"
"Не", Мартин је морао да се ослони о брод као да га је ухватила вртоглавица.
"Зашто не?"
"Није важно", рече Мартин. "Дајте ми цигарету, молим вас, Капетане." Прсти су му слепо пипали за паклом цигарета, јер је гледао у златан град и жмиркао. Онда запали цигарету, и дуго је, ћутећи, спокојно пушио.
"Реци нешто!" узвикну капетан. "Зар их не занима наша ракета?"
Мартин рече: "Шта? А, да. Ракета?" Пажљиво се загледа у цигарету. "Не, не занима их. Изгледа да смо дошли у незгодно време."
"Незгодно време!"
Мартин је био стрпљив. "Капетане, слушајте. Нешто крупно се јуче догодило у том граду. То је толико велико, толико значајно, да смо ми на другом месту - друга виолина. Морам да седнем." Изгуби равнотежу и седе свом тежином, борећи се за дах.
Капетан је бесно жвакао цигару. "Шта се десило?"
Мартин подиже главу, док се дим из цигарете која му је горела међу прстима извијао на ветру. "Господине, јуче се, у том граду, појавио један изузетан човек - добар, интелигентан, саосећајан, и бескрајно мудар!"
Капетан се заблену у свог поручника. "Какве то везе има са нама?"
"Тешко је објаснити. Али то је човек кога су дуго чекали - можда и милион година. А јуче им је ушао у град. Због тога данас, господине, спуштање наше ракете не значи ништа."
Капетан бесно седе. "Ко је то био? Није Ешли? Да није он стигао својом ракетом пре нас и украо ми славу, а?" Зграби Мартина за руку. Лице му је било бледо и очајно. "Није Ешли, господине."
"Онда је Бартон! Знао сам. Бартон се прикрао испред нас и упропастио ми искрцавање! Више никоме не можеш веровати."
"Није био ни Бартон, господине", рече мирно Мартин.
Капетан је гледао с неверицом. "Биле су само три ракете. Ми смо били на челу. Тај човек који је стигао овамо испред нас? Како се звао?"
"Био је без имена. Није му потребно. Било би другачије на свакој планети, господине."
Капетан се загледа у свог поручника тешким, циничним погледом.
"Па, шта је он то учинио тако чудесно да нико чак и не гледа наш брод?"
"Е па", рече Мартин сталожено, "он је излечио болесне и утешио сиромахе. Борио се против лицемерја и прљаве политике и седео међу људима, разговарајући, цео дан."
"Је ли то тако чудесно?"
"Јесте, Капетане."
"То не разумем." Капетан стаде испред Мартина, запиљи му се у лице и очи. "Пио си, а?" Подозревао је. Онда се повуче. "Не разумем."
Мартин је гледао у град. "Капетане, ако не схватате, нема начина ни да вам се каже."
Капетан пође за његовим погледом. Град је био спокојан и леп, и преко њега је лежао велики мир. Капетан крочи напред, извади цигару из уста. Зажмири најпре на Мартина, затим на златне торњеве зграда.
"Не мислиш... не можеш мислити... Тај човек о коме говориш не би могао бити - -"
Мартин климну главом. "Баш то мислим, господине."
Капетан је стајао ћутке, без покрета. Онда се сабра.
"Не верујем", рече најзад.
Тачно у подне капетан Харт уђе жустрим ходом у град, у пратњи поручника Мартина и једног помоћника који је носио неку електричну опрему. Капетан се сваки час гласно смејао, подбочио би се, и вртео главом.
Начелник града стаде пред њега. Мартин постави један троножни сталак, наврте на њега кутију и укључи батерије.
"Јесте ли ви начелник града?" Капетан убоде прстом у ваздух.
"Јесам", рече градоначелник.
Осетљиви апарат је стајао између њих, Мартин и помоћник су баратали око њега и подешавали га. Кутија је давала симултане преводе са сваког могућег језика. Речи су звучале јасно у благом ваздуху града.
"О овом догадају јуче", рече капетан. "Је ли се збило?"
"Збило се."
"Имате сведоке?"
"Имамо."
"Можемо ли разговарати с њима?"
"Разговарајте са било киме од нас", рече градоначелник. "Сви смо сведоци."
Постранце, капетан добаци Мартину: "Масовна халуцинација." Градоначелнику: "Како је тај човек - тај странац - изгледао?"
"То би било тешко рећи", рече градоначелник, осмехнувши се малчице.
"Зашто би било тешко?"
"Мишљења би се могла малко разликовати."
"Хтео бих да чујем ваше мишљење, господине, на сваки начин", рече капетан. "Снимај ово", добаци Мартину преко рамена. Поручник притисну дугме магнетофона.
"Па", рече начелник града, "био је веома нежан и љубазан човек. Човек велике интелигенције и знања."
"Да - да, знам, знам." Капетан заврте прстима. "Уопштавања. Желим нешто одређено. Како је изгледао?"
"Не верујем да је то важно", одговори градоначелник.
"Веома је важно", строго рече капетан. "Хоћу опис тог човека. Ако га не могу добити од вас, добићу га од других." Онда Мартину: "Сигуран сам да то мора да је био Бартон, изводио је неки свој штос."
Мартин није хтео да га гледа у лице. Хладно је ћутао.
Капетан пуцну прстима. "Било је нешто тако - неко исцељење?"
"Многа оздрављења", рече градоначелник.
"Могу ли да видим једно?"
"Можете", рече начелник града. "Мог сина." Климну главом према једном дечаку који искорачи напред. "Њему се сушила рука. Погледајте је сада."
На то се капетан попустљиво насмеја. "Да, да. То није чак ни посредан доказ, знате. Ја нисам видео дечакову осушену руку. Ја његову руку видим само здраву и читаву. То није доказ. Какав доказ имате да је дечакова рука јуче била осушена а данас је здрава?"
"Моја реч је доказ", рече једноставно градоначелник.
"Драги мој!" узвикну капетан. "Не очекујете ваљда да се ухватим на рекла-казала? А, не!"
"Жао ми је", рече градоначелник, гледајући капетана с неком као радозналошћу и сажаљењем.
"Имате ли неке слике дечка од пре данашњег дана?" запита капетан.
За час донесоше велики портрет рађен уљем, на којем се видео син са осушеном руком.
"Друже мој драги!" одмахну капетан руком да склоне портрет. "Слику може свако да наслика. Слике лажу. Хоћу дечакову фотографију."
Није било фотографије. У њиховом друштву фотографија није била позната уметност.
"Па", уздахну капетан уз грч на лицу, "дајте да разговарам са још неколико грађана. Овако не долазимо ни до чега." Упери прст у једну жену. "Ти." Она је оклевала. "Да, ти, дођи овамо", нареди капетан. "Испричај ми о том чудесном човеку кога си јуче видела."
Жена је постојано гледала у капетана. "Ишао је између нас и био веома фини и добар."
"Какве боје су му биле очи?"
"Боје сунца, боје мора, боје цвета, боје планина, боје ноћи."
"У реду." Капетан диже руке увис. "Видиш ли, Мартине? Апсолутно ништа. Некакав шарлатан се смуца и шапће им слатке којештарије на уво и..."
"Молим вас, престаните с тим", рече Мартин.
Капетан устукну корак. "Шта?"
"Чули сте шта сам рекао", рече Мартин. "Ови људи ми се допадају. Верујем у то што говоре. Ви имате право на своје мишљење, али га задржите за себе, господине."
"Не можеш са мном разговарати на такав начин", издра се капетан.
"Доста ми је ваше осионости", одговори Мартин. "Оставите те људе на миру. Они су добили нешто добро и честито, а ви дођете и бацате се љагом на то, и још се подсмевате. Знате, и ја сам са њима разговарао. Прошао сам кроз град и видео им лица, и они имају нешто што ви никада нећете имати - једну малу једноставну веру, и покренуће планине њом. Ви, ви сте побеснели само зато што вам је неко украо тачку, стигао овамо пре вас и учинио вас тиме безначајним!"
"Даћу ти пет секунди да завршиш", примети капетан. "Схватам. Био си изложен напору, Мартине. Месеци путовања кроз васиону, носталгија, усамљеност. И сада, кад се ово овако догађа, ја саосећам са тобом, Мартине. Превиђам твоју ситну непослушност."
"Ја не превидам вашу ситну тиранију", одговори Мартин. "Ја иступам. Остајем овде."
"То не можеш учинити!"
"Не могу? Покушајте да ме зауставите. То је оно што сам дошао да тражим. Нисам знао, али то је то. Ово је за мене. Носите своју прљавштину негде другде и нападајте друге куће вашом сумњом и вашим - научним методом!" Погледа хитро око себе. "Ови људи су нешто доживели, а вама изгледа не иде у главу да се то заиста догодило и да смо ми имали среће да стигнемо готово на време да будемо ту када се то догађа.
Људи на Земљи говоре о том човеку већ двадесет векова пошто је он прошао старим светом. Сви смо желели да га видимо и чујемо, али никада нисмо имали прилику. А сада, данас, пропустили смо да га видимо за само неколико часова."
Капетан Харт погледа Мартину у образе. "Плачеш као дете. Престани."
"Баш ме брига."
"Е па, мене је брига. Пред овим урођеницима морамо сачувати фасаду. Ти си пренапрегнут. Како сам рекао, опраштам ти."
"Не желим ваш опроштај."
"Ти идиоте. Зар не видиш да је то један од Бартонових трикова да намагарчи овај свет, да их завара, да заснује своје концерне нафте и минерала под маском религије! Будало једна, Мартине. Будало апсолутна! До сада би требало да познајеш Земљане. Све ће учинити - хулити, лагати, варати, красти, убијати, да се докопају свог циља. Све је добро ако пали; прави прагматичар, то је Бартон. Познајеш га!"
Капетан се гадно подсмевао. "Сјаши, Мартине, признај то; то је баш таква прљавштина у којој би Бартон могао да однесе шњур, да обради ове грађане и очерупа их кад буду зрели."
"Не", рече Мартин, размишљајући о томе.
Капетан подиже руке. "То је Бартон. То је он. То је његова прљавштина, то је његов злочиначки начин. Морам да се дивим старом змају. Да огњевито улети овамо у блеску и са ореолом и благом речју и додиром у коме је љубав, са лековитим помазањем ту и излечујућим зраком тамо. То може само Бартон!"
"Не." Мартин је говорио запањеним гласом. Онда покри очи. "Не, то не верујем."
"Не желиш да верујеш." Капетан Харт није попуштао. "Признај сада. Признај. То је управо ствар коју би Бартон учинио. Престани да сањариш, Мартине. Пробуди се! Јутро је. Ово је стваран свет и ми смо стварни, прљави људи - а Бартон је најпрљавији од свих нас!"
Мартин се окрете.
"Хајде, хајде, Мартине", рече Харт механички га тапшући по леђима. "Разумем. То је за тебе стварно ударац. Знам. Прљава срамота, и све то. Тај Бартон је хуља. Не секирај се. Пусти да ја то средим."
Мартин се полако удаљи према ракети.
Капетан Харт га је посматрао како иде. Онда се, дубоко удахнувши, окрете жени коју је испитивао. "Добро. Реците ми нешто више о том човеку. Као што сте говорили, господо?"
Касније су официри ракетног брода вечерали напољу са картонских столова. Капетан је изручивао своје податке ћутљивом Мартину који је седео црвених очију и удубљен у мисли над својим обедом.
"Интервјуисао сам преко тридесет људи, и сви су пуни истих глупости и бућкуриша", рече капетан. "То је Бартоново дело, нема шта, сигуран сам. Има да падне опет овамо сутра или идуће недеље да учврсти своја чудеса и да нас истисне из наших послова. Ама ја ћу да останем и да му покварим работу."
Мартин намрштено диже поглед. "Ја ћу га убити", рече.
"Полако, полако, Мартине! Ајде, ајде, младићу."
"Убићу га - зато ми помозите и убићу га."
"Ставићемо му сидро на кола. Мораш да признаш да је паметан. Неморалан али паметан."
"Он је поган."
"Мораш обећати да нећеш учинити ништа насилнички." Капетан Харт провери своје бројеве. "Према овоме, учињено је тридесет чуда исцељења, једном слепом човеку враћен је вид, један губавац је излечен. Ох, Бартон је ефикасан, мора му се признати."
Зачу се гонг. Тренутак касније притрча један човек. "Капетане, господине. Извештај! Спушта се Бартонов брод. И Ешлијев брод, господине!"
"Видиш!" Капетан Харт удари о сто. "Ево их долазе шакали на гозбу! Не могу да дочекају да се нахране. Чекај док их сусретнем. Натераћу их да ме укључе у гозбу - натераћу их!"
Мартин је изгледао болестан. Буљио је у капетана. "Бизнис, драги мој дечко, бизнис", рече капетан.
Сви су гледали увис. Две ракете се стрмекнуше са неба. Када су слетеле, ракете се готово смрскаше.
"Шта је то с тим будалама?" узвикну капетан и скочи. Људи потрчаше преко поља до бродова из којих је избијала пара. Стиже капетан. На Бартоновом броду се уз прасак отворише пнеуматична врата.
"У руке им испаде један човек. Шта је?" узвикну Харт.
Човек је лежао на земљи. Нагоше се над њим и видеше да је опечен, гадно опечен. Тело му је било покривено ранама и ожиљцима и ткивом које је било запаљено и димило се. Погледа увис из натечених очију, док му се језик мицао међу расцепљеним уснама.
"Шта се десило?" запита капетан клекнувши, цимајући човека за руку.
"Господине, господине", прошапта самртник. "Пре четрдесет осам часова, тамо у Васионском сектору седамдесет девет ДФС, у близини Планете један у том систему, наш брод и Ешлијев брод улетели су у космичку олују, господине." Из човекових ноздрва текла је сива течност. Крв му је цурила из уста. "Збрисани. Цела посада. Бартон је мртав. Ешли је умро пре један сат. Само тројица преживели."
"Слушај ме!" узвикну Харт, сагињући се над човеком који је крвавио. "Нисте дошли на ову планету пре овог часа?"
Ћутање.
"Одговори ми!" узвикну Харт.
Умирући рече: "Не. Олуја. Бартон умро пре два дана. Ово је прво слетање на било који свет за шест месеци."
"Јеси ли сигуран?" викао је Харт жестоко се тресући, стежући човека рукама. "Јеси ли сигуран?"
"Сигуран, сигуран", мрмљао је самртник.
"Бартон умро пре два дана? Сигуран си?"
"Да, да", прошапта човек. Глава му клону. Био је мртав.
Капетан клече крај занемелог тела. Лице му се грчило, бркови трзали без његове воље. Остали чланови повукоше се од њега гледајући у тле. Мартин је чекао. Капетан затражи да му помогну да се дигне на ноге, најзад, и то би учињено. Стајали су и гледали у град. "То значи..."
"То значи?" рече Мартин.
"Ми смо једини који су били овде", прошапта капетан Харт. "А тај човек..."
"Шта је с тим човеком, Капетане?" запита Мартин.
Капетаново лице се несвесно трзало. Изгледао је стварно веома стар, и сед. Очи су му биле стакласте. Пође напред по сувој трави.
"Хајде, Мартине. Хајде. Придржи ме; мене ради, држи ме. Бојим се да ћу пасти. И пожури. Не можемо губити време..."
Пођоше, посрћући, ка граду, кроз високу суву траву, по ветру.
Неколико часова касније седели су у градоначелниковом аудиторијуму. Хиљаду људи је дошло и разговарало и отишло. Капетан је остао да седи, са унезвереним лицем, и слушао, слушао. У лицима оних који су долазили да сведоче и говорили било је толико светлости да није могао да поднесе да их види. И све време руке су му се померале, на коленима, заједно, по опасачу, у трзајима и дрхтаво.
Када је било готово, капетан Харт се окрете градоначелнику и са чудним погледом у очима рече:
"Али морате знати камо је отишао?"
"Није рекао камо иде", одговори градоначелник.
"У један од осталих оближњих светова?" настојао је капетан.
"Не знам."
"Морате знати."
"Да ли га видите?" запита градоначелник, показујући на гомилу.
Капетан погледа. "Не."
"Онда је вероватно отишао", рече градоначелник.
"Вероватно, вероватно!" слабашно узвикну капетан. "Направио сам једну страшну грешку, и желим да га видим сада. Па, сада ми је синуло, ово је једна најнеобичнија ствар у историји. Задесити се на нечем таквом. Ама, шансе су један од милијарде да стигнемо на једну одређену планету међу милионима планета дан пошто је он дошао! Морате знати камо је отишао!"
"Њега свако налази на свој сопствени начин", благо одговори градоначелник.
"Ви га кријете." Капетаново лице је полако ружнело.
Нешто од старе грубости се постепено враћало. Поче да се диже на ноге.
"Не", рече градоначелник.
"Онда знате где је?" Капетанови прсти прионуше уз кожну футролу за пиштољ о десном боку.
"Не бих вам могао рећи тачно", рече градоначелник.
"Саветујем вам да почнете да говорите", и капетан извуче мали челични пиштољ.
"Нема начина", рече градоначелник, "да вам се ишта каже."
"Лажове!"
Док је гледао у Харта, на градоначелниковом лицу се указа израз сажаљења.
"Веома сте уморни", рече. "Дуго сте путовали и спадате у људе који су већ дуго без вере, а сада толико желите да верујете да сами себи сметате. Само ћете отежати ствар ако убијате. Тако га никада нећете наћи."
"Куда би отишао? Рекао вам је; ви знате. Хајде, кажите ми!" Капетан је витлао пиштољем.
Градоначелник заврте главом.
"Кажите ми! Кажите ми!"
Револвер пуче једанпут, двапут. Градоначелник паде са рањеном руком.
Мартин скочи. "Капетане!"
Револвер блесну на Мартина. "Не мешај се."
На поду, држећи се за рањену руку, градоначелник је гледао увис. "Положите револвер. Повређујете себе. Ви никада нисте веровали, и сада када мислите да верујете, повређујете људе због тога."
"Ви ми нисте потребни", рече Харт стојећи над њим. "Ако сам га овде промашио за један дан, продужићу за један други свет. И још један, и још један. Пропустићу га за пола дана на следећој планети, и за два сата на следећој, сат на оној другој, и пола сата на оној после ње, и минут на следећој. Али после свега тога, једног дана ћу га стићи! Чујете ли?" Сада је викао, с муком се нагињући над човеком на поду. Затетура се од исцрпљености. "Хајдемо, Мартине." Остави да му пиштољ виси у руци.
"Не", рече Мартин. "Ја остајем овде."
"Ти си будала. Остани ако ти се допада. А ја одох даље, са осталима, докле год могу."
Градоначелник диже поглед на Мартина: "Ја ћу се средити. Оставите ме. Други ће ми лечити ране."
"Вратићу се", рече Мартин. "Идем само до ракете."
Ишли су кроз град лудачком брзином. Могло се видети са каквим напором се капетан борио да покаже сву стару чврстину, да не посустане. Када стигоше до ракете, он дрхтавом руком пљесну по њој. Стави револвер у футролу. Погледа у Мартина.
"Па, Мартине"
Мартин му узврати поглед. "Па, Капетане?"
Капетанове очи биле су уперене у небо. "Сигурно нећеш да пођеш са - са мном, а?"
"Не, господине."
"Биће то велика авантура, тако ми Бога. Знам да ћу га наћи."
"Ви сте се сада решили на то, зар не, господине?" упита Мартин.
Капетану задрхта лице и очи му се затворише. "Да."
"Има једна ствар коју бих желео да знам."
"Шта?"
"Господине, када га нађете - ако га надете", запита Мартин, "шта ћете тражити од њега?"
"Овај..." стаде да муца капетан и отвори очи. Стискао је и отварао шаке. Збуни се за тренутак, онда се чудно осмехну. "Па, замолићу га за мало - мира и спокојства." Додирну ракету. "Има већ дуго, дуго, дуго како - како се нисам опустио."
"Да ли сте икада макар и покушали, Капетане?"
"Не схватам", рече Харт.
"Не мари. До виђења, Капетане."
"До видења, господине Мартин."
Посада је стајала крај излаза. Од свих, само су тројица настављала са Хартом. Остала седморица су остајала, рекоше, са Мартином.
Капетан Харт их обухвати погледом и изрече свој суд: "Будале!"
Он се, последњи од свих, успе у херметичку улазну комору, жустро салутира, круто се насмеја. Врата се залупише.
Ракета се диже у небо на ватреном стубу.
Мартин ју је гледао како се удаљује и ишчезава.
Градоначелник, кога је придржавало неколико људи, позивао је знацима са другог краја поља.
"Отишао је", рече Мартин прилазећи.
"Да, јадан човек, отишао је", рече градоначелник. "И ићи ће даље, од планете до планете, тражиће и тражиће, и увек и увек ће закаснити један сат, или пола сата, или десет минута, или минут. И коначно ће промашити за само неколико секунди. А када буде посетио три стотине светова и буде му седамдесет или осамдесет година промашиће за само делић секунде, па затим за још мањи делић секунде. И тераће даље и даље, мислећи како да нађе ону исту ствар коју је оставио за собом овде, на овој планети, у овом граду..."
Мартин је нетремице гледао градоначелника.
Градоначелник испружи руку. "Зар је икада било неке сумње у то?" Даде знак осталима и окрете се. "Хајдемо сада. Не смемо га оставити да чека."
Уђоше у град.