Ватрени балони
Ватра је праскала над травњацима летње ноћи. По лицима чика и тетака варнице. Ракете се дизале и падале у уздигнутим блиставим смеђим очима рођака на трему, а хладни угљенисани комади тупо су ударали о тле на сасушеним пољанама у даљини.
Врло поштовани Отац Џозеф Даниел Перигрин отвори очи. Какав сан: он и његови рођаци у оној дивљој игри у старој кући његовог деде у Охају пре толико година!
Лежао је ослушкујући велику празнину цркве, остале ћелије где су лежали други Очеви. Јесу ли и они, уочи лета ракете Распеће, лежали сећајући се Четвртог јула? Да. Ово је било као у она узбуђена свитања у дане Независности када си чекао први удар од експлозије и излетао на росом покривене тротоаре са рукама пуним свакаквих чегртаљки.
И ево сада Очеве Епископије, у освит дана пре него што ће се на ватреном млазу винути на Марс, остављајући тамјан за собом кроз сомотску катедралу свемира.
"Да ли уопште треба да идемо?" шаптао је Отац Перигрин. "Зар не треба да решавамо наше сопствене грехе ту на Земљи? Зар тако не бежимо од својих живота овде?"
Подиже се, тешко покрећући меснато тело које је својом обилношћу подсећало на јагоде, млеко, и одрезак.
"Или је то лењост?" запита се. "Плашим ли се ја пута?"
Уђе под туш са игличастим млазевима.
"Али одвешћу ја тебе на Марс, тело." Обрати се сам себи. "Оставићемо овде старе грехе. Па на Марс, да нађемо нове?" Дивна помисао, готово тако. Греси који никада никоме нису пали на памет. Па да, он лично је написао једну књижицу: Проблем греха на другим световима, коју су његова Епископска браћа игнорисала као некако недовољно озбиљну.
Тек прошле вечери, када су пушили последњу цигару, он и Отац Стоун су разговарали о њој.
"На Марсу, грех би се могао појавити као врлина. Морамо се тамо чувати од праведних дела за која би се касније могло установити да су греси!" рече Отац Перигрин, сијајући. "Што је то узбудљиво! Већ вековима мисионарство није било повезано са толико авантуре!"
"Ја ћу препознати грех", рече без увијања Отац Стоун, "чак и на Марсу."
"Ох, ми свештеници се поносимо што смо лакмус папир који мења боју у присуству греха", одврати Отац Перигрин, "али шта ако је марсовска хемија таква да се ми уопште не обојимо! Ако на Марсу има нових чула, мораш признати могућност постојања непрепознатљивог греха."
"Ако нема злобног предумишљаја, нема греха нити казне за исти - Господ нас уверава у то", одговори Отац Стоун.
"На Земљи, да. Али можда марсовски грех обавештава подсвесно о свом злу, телепатски, остављајући свесном уму слободу да дела по свом нахођењу, наизглед без злобе! Шта онда?"
Отац Перигрин се наже напред свом тежином. "Адам сам није грешио. Додај Еву и додао си искушење. Додај другог мушкарца и омогућујеш прељубу. Додавањем секса или људи додајеш грех. Када би људи били без руку, не би могли давити својим рукама. Не би имао управо тај грех убиства. Додај руке, додао си могућност једног новог насиља. Амебе не могу да греше зато што се размножавају деобом. Оне не жуде за женама нити се убијају међусобно. Додај амебама секс, додај руке и ноге, и имаћеш убиство и прељубу. Додај руку или ногу или личност, или одузми свако од њих, сабираш или одузимаш могуће зло. На Марсу, шта ако има пет нових чула, органа, невидљивих удова које не можемо ни да замислимо - зар не би онда могло да буде пет нових грехова?"
Отац Стоун зину. "Ја мислим да ти уживаш у оваквим стварима!"
"Одржавам разум у животу, Оче; само да буде жив, то је све."
"Ти вечито жонглираш мозгом, зар не? - огледала, бакље, тањири."
"Да. Зато што понекад Црква изгледа као они постављени циркуски подијуми где се диже завеса и људи, беле статуе посуте цинкоксидом, талком, замрзавају се да би представили апстрактну Лепоту. Врло красно. Али ја се надам да ће за мене увек бити места да се мувам међу статуама, шта ти мислиш, Оче Стоун?"
Отац Стоун је већ кренуо. "Мислим да је боље да пођемо на спавање. Кроз неколико часова скокнућемо горе да упознамо твоје нове грехе, Оче Перигрине."
Ракета је стајала спремна за испаљивање.
Очеви су прекинули своје молитве у студено јутро, многи добар свештеник из Њујорка, Чикага или Лос Анделеса, Црква је слала најбоље - кренуо је градом ка пољу покривеном сланом. Ходајући, Отац Перигрин сећао се Бискупових речи:
"Оче Перигрине, ви ћете предводити мисионаре, уз вас ће бити Отац Стоун. За жаљење је колико су мрачни моји разлози да вас одаберем за овај озбиљни задатак, Оче, али ваша књижица о планетарном греху није прошла непрочитана. Ви сте еластичан човек. А Марс је као нечишћена одаја коју занемарујемо већ миленијумима. Тамо се накупило греха као плеве. Марс је два пута старији од Земље и имао је два пута већи број субота увече, купања у алкохолу, и буљења у жене голе као од мајке рођене. Кад отворимо врата од те собице, крш има да се сручи на нас. Треба нам брз, еластичан човек - човек који може да изврда главом. Сваки мало више догматичан би могао настрадати. Мислим да ћете ви бити савитљиви и отпорни. Оче, задатак је ваш." Бискуп и Очеви клекнуше.
Изречен је благослов, а ракета попрскана светом водицом. Дижући се, Бискуп им се обрати:
"Знам да ћете отићи са Господом, да припремите Марсовце за прихватање његове Истине. Свима вам желим мисаони пут."
Један по један прођоше крај Бискупа, двадесеторица људи, шуштећи одорама, да би у његове милостиве руке ставили своје пре него што уђу у освећен пројектил.
"Мислим се", рече Отац Перигрин у последњем тренутку, "да није Марс пакао? Само чека да ми стигнемо па да се распрсне у сумпор и огањ."
"Господе, буди са нама", рече Отац Стоун.
Ракета крену.
Излазак из васионе био је као излазак из најлепше катедрале коју су икада видели. Дотицање Марса било је као дотицање обичног тротоара, пред црквом пет минута пошто си заиста спознао своју Ијубав према Богу.
Очеви опрезно крочише из ракете која се пушила и клекоше на марсовски песак док је Отац Перигрин читао молитву захвалности.
"Хвала Теби, Господе, за путовање кроз одаје Твоје. И, Господе, стигосмо у једну нову земљу, зато морамо имати нове очи.
Чућемо нове звуке, и мораћемо имати нове уши. И биће ту нових грехова, за које молимо да нам се подаре боља и чвршћа, и чистија срца. Амин."
Дигоше се.
И ето Марса попут мора испод кога се они батргају у опреми подморских биолога и траже живот. Ево територије скривеног греха. Како пажљиво морају сада сви балансирати, као перцем, у овом новом елементу, у страху да би и само ходање могло бити грешно; или дисање, или једноставан пост!
И ево начелника Првог града, дочекује их са испруженом руком. "Шта могу да учиним за вас, Оче Перигрине?"
"Желели бисмо да сазнамо нешто о Марсовцима. Јер нашу цркву можемо планирати интелигентно једино ако их познајемо. Јесу ли високи два метра? Направићемо велика врата. Да ли им је кожа плава, или црвена или зелена? То морамо знати да бисмо могли да ставимо праву боју коже када будемо постављали људске фигуре у витроима. Јесу ли тешки? Направићемо им масивна седишта."
"Оче", рече градоначелник, "мислим да не треба да се бринете за Марсовце. Постоје две расе. Једна је готово мртва. Један мали број их се скрива. А друга раса - па, она није баш сасвим људска."
"А?" Оцу Перигрину брже залупа срце.
"То су округле сјајне кугле светлости, Оче, живе у оним брдима. Да ли су људи или звери, ко зна? Али поступају као интелигентна бића, чујем." Градоначелник слеже раменима. "Наравно, нису људи, тако да мислим да вам неће бити до тога..."
"Баш напротив", рече брзо Отац Перигрин. "Имају интелигенцију, кажете?"
"Прича се једна прича. Један истраживач руда сломио је ногу у тим брдима и тамо би и умро. Пришле су му плаве лопте светлости. Када се пробудио био је доле на аутопуту и није знао како је тамо доспео."
"Пијан", рече Отац Стоун.
"То вам је прича", рече градоначелник. "Оче Перигрине, с обзиром на то да је већина Марсоваца мртва, и да су ту само те плаве кугле, ја искрено мислим да би вам било боље у Првом граду. Марс се отвара. То је сада граница, као наш Запад у старо време на Земљи, и на Аљасци. Људи су нагрнули овамо горе. Има пар хиљада црних ирских механичара, рудара и надничара у Првом граду којима је потребно спасење зато што има и сувише много покварених жена које су дошле са њима, и, превише марсовског вина од хиљаду година..."
Отац Перигрин је био загледан у ваздушасто плава брда.
Отац Стоун прочисти грло. "Па, Оче?"
Отац Перигрин га није чуо. "Кугле од плаве ватре?"
"Да, Оче."
"Ах", уздахну Отац Перигрин.
"Плави балони." Отац Стоун заврте главом. "Циркус!"
Отац Перигрин осети како му срце удара у чланцима руку. Видео је погранични градић са сировим, свеже изграђеним грехом, и видео брда, стара да старија не могу бити а ипак можда још новији (за њега) грех.
"Градоначелниче, да ли би ваши црни ирски раденици могли да се пеку један дан више у огњу пакла?"
"Ја би их окретао и преливао за вас, Оче."
Отац Перигрин климну главом ка брдима. "Тамо ћемо да идемо."
Настаде жамор.
"Било би тако једноставно", објасни Отац Перигрин, "отићи у град. Више волим да мислим да би Господ, када би ушетао овамо а Ијуди му рекли: 'Ево утабане стазе', одговорио: 'Покажите ми коров. Ја ћу начинити стазу.'"
"Али..."
"Оче Стоун, помисли колико би нас притискало ако бисмо прошли поред грешника а да им не пружимо руку."
"Али кугле од ватре!"
"Ја замишљам да је човек чудно изгледао другим животињама када смо се први пут појавили. А он има душу и поред све своје неугледности. Све док не докажемо другачије, претпостављамо да те пламене лопте имају душе."
"У реду", сложи се градоначелник, "али вратићете се у град."
"Видећемо. Најпре да нешто подоручкујемо. Онда ћемо ти и ја, Оче Стоун, отићи сами пешице у брда. Не желим да те ватрене Марсовце преплашимо машинама или гомилом. Хоћемо ли доручковати?"
Очеви стадоше ћутке да једу.
Кад паде ноћ Отац Перигрин и Отац Стоун били су високо у брдима. Зауставише се и седоше на једну стену да уживају у тренутку опуштања и чекања. Марсовци се до сада још нису појавили, и обојица очева су се осећали неодређено разочарани.
"Питам се..." Отац Перигрин обриса лице. "Шта мислиш, ако бисмо викнули 'Хало!' можда би одговорили?"
"Оче Перигрине, зар се ти никада нећеш уозбиљити?"
"Не све док је доброг Бога. Ох, молим те, немој да изгледаш тако страшно шокиран. Господ није озбиљан. У ствари, мало је тешко сазнати какав је он још, осим тога што је пун љубави. А љубав има везе са хумором, зар не? Јер не можеш некога волети све док га не подносиш, је л' тако? А не можеш некога стално подносити ако му се не можеш смејати. Зар није тако? И ми смо свакако смешне животињице које се ваљају у здели са прљавштином, и Бог нас мора волети утолико више што делујемо на његов осећај за хумор."
"Никада нисам помишљао на Бога као на хумористично биће", рече Отац Стоун.
"Творац кљунара, камиле, ноја, и човека? 'Ајде, бре!" насмеја се Отац Перигрин.
Али у том тренутку, између сумрачних брда, као низ плавих светиљки упаљених да им покажу пут, наиђоше Марсовци.
Отац Стоун их први виде. "Гледај!"
Отац Перигрин се окрену и смех му замре у устима. Округле плаве лопте од ватре лебделе су међу треперавим звездама, дрхтурећи у даљини.
"Чудовишта!" скочи Отац Стоун. Али Отац Перигрин га ухвати. "Чекај!"
"Требало је да одемо у град!"
"Не, слушај, гледај!" молио је Отац Перигрин.
"Бојим се!"
"Не бој се. Ово је Божје дело!"
"Ђаволово!"
"Псст, тихо сада!" умири га Отац Перигрин и они чучнуше са меком плавом светлошћу на лицима забаченим увис док су се пламене округлине приближавале.
И опет, Ноћ независности, мислио је Отац Перигрин уздрхтало. Осети се као дете, давно у оне вечери Четвртог јула када је небо пуцало, распрскавајући се у звездани прах и звук паљевине, док су прозори на кућама звецкали од удара ваздуха попут леда који се распрскава по површини плитких барица. Тетке, стричеви, рођаци који узвикују 'Ах!' као да се обраћају каквом небеском видару. Боје летњег неба. И Ватрени балони, које је запалио неки попустљиви деда, смирени у његовим крупним нежним рукама. Ох, сећање на те дивне ватрене балоне, благо осветљене, топлотом надуване комаде ткива, сличне крилима инсеката што леже попут спакованих зоља у кутијама, и, после свега, после оног дана нереда и дивљања, најзад се ваде из својих кутија, пажљиво развијају, плави, црвени, бели, патриотски - Ватрени балони! Видео је нејасне ликове драгих сродника, давно помрлих и прекривених маховином, док Деда пали свећицу да би топлом струјом ваздуха надувао балон, округласто осветљен у његовим рукама, сјајну визију коју су задржавали у себи опирући се да је пусте да оде; јер када се најзад пусти, то је била још једна година отхујала из живота, још један Четврти, још један део Лепоте ишчезао. Онда су се дизали, дизали, одлазили све даље, кроз сазвежђа топле летње ноћи; плутали су Ватрени балони док су их са породичних тремова немо следиле црвено-бело-плаве очи. Удаљујући се у дубину земље Илиноис, преко ноћних река и уснулих станишта, смањивали су се Ватрени балони, ишчезавали навек.
Отац Перигрин осети сузе у очима. Над њим су, изгледа, лебдели Марсовци, не један, већ хиљаду шапутавих Ватрених балона. Сваког тренутка могао би крај себе наћи свог давно умрлог и блаженопочившег деду, загледаног увис у Лепоту.
Али поред њега је био Отац Стоун.
"Хајдемо, молим те, Оче!"
"Морам говорити с њима." Отац Перигрин зашушта кренувши напред, не знајући шта да каже, јер шта је он икада рекао Ватреним балонима из прошлости осим у својој глави: дивни сте, дивни сте, а то сада није било довољно. Могао је само да подигне своје тешке руке и викне увис, као што је често желео да викне за зачараним Ватреним балонима: "Здраво!"
Али ватрене лопте само су гореле као слике у тамном огледалу. Изгледале су као причвршћене заувек, ваздушасте, чудесне.
"Долазимо Господу", рече Отац Перигрин небу.
"Блесаво, блесаво, блесаво." Отац Стоун је гризао надланицу. "У име Бога, оче Перигрине, престани!"
Али сада фосфоресцентне лопте дунуше у брда. У тренутку нестадоше.
Отац Перигрин опет позва, и одјек његовог последњег узвика затресе брда изнад њих. Окренувши се, угледа како лавина стреса прашину, застаје, и онда, уз грмљавину камених громада, обурвава планину на њих.
"Види шта си учинио!" узвикну Отац Стоун.
Отац Перигрин је био готово занет затим престрављен. Окрете се, знајући да могу потрчати само неколико стопа пре него што их стене здробе у комаде. Имао је времена да прошапће Ох, Господе! И стене се сручише!
"Оче!"
Били су раздвојени као плева од зрна. Плаво светлуцање кугли, затим хладне звезде, урлик, и онда су стајали на једној литици удаљеној две стотине стопа и гледали на место где је требало да им тела буду затрпана под каменом. Плава светлост испари.
Два Оца шчепаше један другог. "Шта се догодило?"
"Подигле су нас плаве ватре!"
"Трчали смо, то је било!"
"Не, кугле су нас спасле."
"Нису могле!"
"Учиниле су то."
Небо је било празно. Као да је какво велико звоно управо престало да удара. У зубима и сржи још су осећали брујање одјека.
"Хајдемо одавде. Направићеш да нас убију."
"Ја се не бојим смрти већ много година, Оче Стоун."
"Ништа нисмо доказали. Те плаве светлости су побегле на први узвик. Бескорисно је."
"Не." Отац Перигрин је био обузет упорним чудењем. "На неки начин, оне су нас спасле. То доказује да имају душу."
"То само доказује да су нас оне могле спасти. Све је било у пометњи. Могли смо побећи, сами."
"Оне нису животиње, Оче Стоун. Животиње не спасавају животе, нарочито не животе странаца. Овде постоји милосрђе и саосећање. Можда ћемо сутра моћи више да докажемо."
"Да докажемо шта? Како?" Отац Стоун је сада био страшно уморан; на његовом крутом лицу видело се насиље над његовим духом и телом. "Да их следимо у хеликоптерима, да им читамо главе и стихове? То нису људи. Немају очи нити уши, нити тела као наша."
"Али ја осећам нешто код њих", рече Отац Перигрин. "Знам да је на домаку велико откровење. Оне су нас спасле. Оне мисле. Могле су да бирају; да нам дају да живимо или да умремо. То доказује слободну вољу!"
Отац Стоун се даде на посао да заложи ватру, буљећи у комаде дрвета у својим рукама, гушећи се од сивог дима. "Ја лично ћу да отворим манастирску школу за часне сестре гуске, манастир за посвећене свиње, и изградићу минијатурну апсиду у микроскопу тако да парамецијуми могу похађати службу божију и читати крунице својим трепљама."
"Ох, Оче Стоун."
"Извини." Отац Стоун црвено зажмири преко ватре. "Али ово је као да благосиљаш крокодила пре него што те сажваће. Доводиш у опасност читаву мисионарску експедицију. Нама је место у Првом граду, да испирамо алкохол из грла људи и мирис са њихових руку!"
"Зар ти не можеш да распознаш људско у нељудском?"
"Ја бих много радије препознавао нељудско у људском."
"Али ако ја докажем да ове ствари греше, познају грех, познају моралан живот, имају слободну вољу и интелект, Оче Стоун?"
"Биће потребно много убеђивања."
Ноћ је брзо хладнела, они су пиљили у ватру као да у њој траже своје најлуђе мисли, јели бисквите и бобице, и ускоро се утуткаше за спавање под распеваним звездама. И баш пре него што се окренуо последњи пут Отац Стоун, који је већ дуго размишљао како да нађе нешто да насекира Оца Перигрина, загледа се у утрнулу жеравицу и рече: "Нема Адама и Еве на Марсу. Нема првобитног греха. Можда Марсовци живе у једном стању божије милости. Онда можемо да се вратимо доле у град и почнемо да радимо на Земљанима."
Отац Перигрин се подсети да очита једну молитвицу за Оца Стоуна који је тако полудео и који се сада инати, Бог нека му је на помоћи. "Да, Оче Стоун, али Марсовци су убили неке од наших насељеника. То је грешно. Мора да су постојали неки Првобитни грех и неки Адам и Ева. Ми ћемо их наћи. Људи су људи, на жалост, без обзира у каквом обличју, и склони су греху."
Али Отац Стоун се правио да спава.
Отац Перигрин није склапао очи.
Наравно да не би могли да пусте те Марсовце да оду у пакао, зар не? Уз компромис са својом савешћу, зар би могли да се врате у нове колонијалне градове, те градове толико пуне грешних сокачића и жена са усјактелим очима и белом пути што се ваљају по креветима са усамљеним радницима? Зар то није место за Очеве? Зар овај тегобни пут у брда није био само његова лична ћуд? Мисли ли он заиста на Божију цркву, или гаси жеђ своје радозналости која је као спужва? Оне плаве округле кугле ватре Светог Антонија - како су му гореле у глави! Какво искушење - пронаћи човека иза маске, људско иза нељудског. Зар се не би поносио ако би могао да каже, макар потајно у души, да је преобратио огроман билијарски сто пун ватрених лопти! Какав грех охолости! Вредан покајања! Али човек чини многе охоле ствари из Љубави, а он је толико волео Господа и био тако срећан због тога да је желео да и сви други буду срећни.
Последње што је видео пре него што је пао у сан било је враћање плавих ватри, које су га као јато пламтећих анђела нечујном а умилном песмом отпремиле на узнемирени починак.
Плави округли снови још су били тамо на небу када се Отац Перигрин пробуди рано ујутру.
Отац Стоун је спавао као клупче, мирно. Отац Перигрин је гледао Марсовце како лебде и посматрају га. Природа им је била људска - знао је то. Само он то мора доказати, или ће се наћи пред сувоустим, сувооким Бискупом који ће му љубазно рећи да одступи.
Али како доказати људскост ако се они скривају у високим небеским сводовима? Како их довући ближе и добити одговоре на та многа питања?
"Спасли су нас од лавине."
Отац Перигрин се диже, пође између стена, и стаде да се пење на најближе брдо док не дође до једног места где се литица окомито спуштала на зараван на дубини од две стотине стопа. Гушио се од жустрог пењања на мрзлом ваздуху. Стаде да ухвати ваздуха.
"Када бих пао одавде, сигурно бих погинуо."
Пусти један шљунак да падне. Тренутак касније чу га како удари доле о стење.
"Господ ми никада не би опростио."
Хитну још један шљунчић.
"Не би било самоубиство, је л' тако, ако бих то учинио из љубави...?"
Диже поглед на плаве кругове. "Али прво, да још једном покушамо." Онда их позва: "Здраво, здраво!"
Одјеци заређаше један за другим, али плаве ватре не трепнуше и не покренуше се.
Говорио им је пет минута. Када престаде, загледа се испод литице и виде Оца Стоуна како још увређено спава, доле у малом логору.
"Морам све доказати." Отац Перигрин крочи на обод литице. "Ја сам стар човек. Не бојим се. Сигурно ће Господ разумети да ово чиним за Њега?"
Дубоко удахну ваздух. Цео његов живот му пролете испред очију и он помисли: "Да ли ћу умрети кроз један тренутак? Бојим се да и сувише волим да живим. Али још више волим друге ствари."
Са таквим мислима отисну се са литице.
Пао је.
"Будало!" крикну. Претумбавао се преко главе. "Ниси био у праву!" Стене су му се муњевито примицале и видео је себе како треска о њих и одлази Богу на истину. "Што учиних ово?" Али знао је одговор, и тренутак касније био је смирен. Око њега је урлао ветар, а стене су се устремљивале да га дочекају.
Онда се изменише звезде, јави се плаво светлуцање, и он осети да је окружен плаветнилом и заустављен у ваздуху. Следећег тренутка, уз лак трзај, би спуштен на стену, где поштено седе, жив, и узе да се опипава гледајући горе у она плава светла која су се сместа повукла.
"Спасли сте ме!" шапутао је. "Нисте хтели да ме пустите да умрем. Знали сте да је то неправедно."
Одјури до Оца Стоуна који је још лежао у спокојном сну. "Оче, Оче, пробуди се!" Продрма га и окрете. "Оче, они су ме спасли!"
"Ко те спасао?" зажмирка Отац Стоун и седе.
Отац Перигрин исприча шта му се догодило.
"Сан, кошмар; лези опет па спавај", рече раздражено Отац Стоун. "Ти и твоји циркуски балони."
"Али био сам будан!"
"Хајде, Оче, смири се. Хајде сад."
"Не верујеш ми? Имаш ли пиштољ? Јесте, дај ми га овамо."
"Шта то хоћеш?" Отац Стоун му пружи мали пиштољ који су понели да би се заштитили од змија или других сличних непредвидивих животиња.
Отац Перигрин зграби пиштољ. "Доказаћу!"
Упери пиштољ у своју шаку и опали.
"Стани!"
Блесну светлост, и пред њиховим очима заустави се метак у ваздуху, на два центиметра од његовог испруженог длана. Лебдео је један трен, окружен плавим фосфоресцентним светлацима. Онда шиштећи паде у прашину.
Отац Перигрин опали три пута из пиштоља - у шаку, у ногу, и у тело. Три зрна залебдеше, светлуцајући, и падоше крај њихових ногу као угинули инсекти.
"Видиш?" рече Отац Перигрин опустивши руку, испуштајући пиштољ са мецима. "Они знају. Схватају. Нису животиње. Мисле и расуђују и живе у једној моралној клими. Која би ме животиња овако спасла од самог себе? Нема животиње која би то учинила. Само други човек, Оче. Верујеш ли сада?"
Отац Стоун је гледао у небо и у плаве светлости, затим се ћутећи спусти на једно колено, подиже још топле метке и скупи их у руци. Онда чврсто стисну шаку.
Иза њих се рађало сунце.
"Мислим да би боље било да сиђемо осталима, да им ово испричамо и доведемо их овамо горе", рече Отац Перигрин.
Кад се сунце подигло, они су се већ враћали ка ракети.
Отац Перигрин описа круг на средини табле. "Ово је Христос, син Очев."
Правио се да не чује како осталим Очевима застаје дах.
"Ово је Христос, у свој својој Слави", настави он.
"Изгледа као проблем из геометрије", примети Отац Стоун.
"Срећно поређење, јер овде баратамо симболима. Христ није ништа мање Христ, морате признати, зато што је представљен кругом или четвороуглом. Вековима крст симболизује његову љубав и агонију. Зато ће овај круг бити марсовски Христос. На тај начин довешћемо га на Марс."
Очеви су се раздражено мешкољили и погледали један другога.
"Ти ћеш, Брате Матија, израдити, од стакла, копију овог круга. Једну лопту испуњену сјајном ватром. Она ће стајати на олтару."
"Јефтин мађионичарски трик", промрмља Отац Стоун.
Отац Перигрин стрпљиво настави: "Напротив. Ми им дајемо Бога у једном схватљивом обличју. Да је нама Христос дошао на Земљу као октопод, да ли бисмо га спремно прихватили?" Он рашири руке. "Је ли то онда био неки јефтин мађионичарски трик Господов, да нам доведе Христа кроз Исуса, у обличју човека? Пошто благословимо цркву коју овде изградимо и осветимо њен олтар и овај симбол, мислите ли да би Христос одбио да настани облик пред нама? Знате у својим срцима да не би одбио."
"Али тело животиње без душе!" рече Брат Матија.
"То смо већ прешли, много пута од када смо се вратили јутрос, Брате Матија. Та створења спасла су нас од лавине. Схватила су да је самоуништење грешно, и спречила га, сваки пут. Због тога морамо саградити цркву у брдима, живети са њима, да бисмо пронашли на које посебне начине они греше, стране начине, и помогли им да открију Бога."
Очеви нису изгледали задовољни перспективом.
"Је ли то зато што су тако необични оку?" ћудио се Отац Перигрин. "Али шта је облик? Само посуда за пламтећу душу који нам Бог свима даје. Када бих ја сутра установио да морски лавови одједном поседују слободну вољу, интелект, да знају када да не греше, да знају шта је живот и ублажавају правду милосрђем а живот љубављу, саградио бих катедралу испод мора. И ако би врапци, чудом и вољом божјом, сутра задобили вечите душе, ја бих напунио цркву хелијумом и направио је да личи на њих, јер све душе, у сваком облику, ако имају слободну вољу и свесне су својих греха, гореће у паклу уколико им се не да њихова праведна вера. Ја не бих дозволио да ниједна марсовска кугла гори у паклу, јер то је кугла само у мојим очима. Када затворим очи, она стоји преда мном, интелигенција, љубав, душа - и ја то не смем порећи."
"Али та стаклена лопта што желиш да је смести на олтар", побуни се Отац Стоун.
"Узмите Кинезе", одврати Отац Перигрин неузнемирено. "Каквог Христа поштују Кинези хришћани? Источњачког Христа, наравно. Сви сте видели источњачке сцене Рођења Христовог. Како је Христос одевен? У источњачке хаљине. Куда хода? По кинеским пределима са бамбусима, планином у измаглици и квргавим дрветом. Очни капци му се сужавају, јагодице су му истакнуте. Свака земља, свака раса дода понешто нашем Господу. Сећам се Девице из Гвадалупе коју обожава читав Мексико. А њена кожа? Јесте ли запазили њене слике? Тамна кожа, као и кожа њених поклоника. Је ли то светогрђе? Уопште не. Није логично да људи прихвате Бога неке друге боје, колико год он био стваран. Често се чудим како наши мисионари успевају у Африци, са снежно белим Христом. Можда зато што је за афричка племена бело света боја, у албинима или у неком другом облику. Временом, зар Христос можда и тамо не би потамнео? Форма нема значаја. Садржина је све. Не можемо очекивати да ови Марсовци прихвате неку туђу форму. Даћемо им Христа у њиховом сопственом лику."
"Има једна грешка у твом резоновању, Оче", рече Отац Стоун. "Зар нас Марсовци неће осумњичити за лицемерје? Они ће схватити да ми не обожавамо округлог, кугластог Христа, већ човека са удовима и главом. Како да објаснимо ту разлику?"
"Тако што ћемо показати да нема разлике. Христос ће испунити сваку посуду која му се понуди. Тела или лопте. Он је ту, и свако ће обожавати исту ствар у различитом руху. Шта више, ми морамо веровати у ову лопту коју дајемо Марсовцима. Ми морамо веровати у један облик који је за нас бесмислен што се тиче форме. Овај сфероид биће Христ. И морамо се сетити да бисмо и ми сами, и облик нашег Земаљског Христа, овим Марсовцима били бесмислени, смешни, траћење материјала."
Отац Перигрин одложи креду. "Хајдемо сада у брда да градимо цркву."
Очеви почеше да пакују опрему.
Црква није била црква, већ место рашчишћено од стења, плато на једној од нижих планина, са поравњаним и ишчетканим тлом, и намештеним олтаром на који је Брат Матија поставио ватрену куглу коју је конструисао.
После шест дана рада 'црква' је била готова.
"Шта ћемо са овим?" Отац Стоун лупи о железно звоно које су донели са собом. "Шта њима значи звоно?"
"Мислим да сам га донео нама за утеху", признаде Отац Перигрин. "Треба нам неколико познатих ствари. Ова црква тако мало личи на цркву. И ми се овде осећамо некако апсурдно - чак и ја; јер ово је нешто ново, овај посао преобраћања створења из једног другог света. Понекад се осећам као глумац у смешном комаду. Онда молим Бога да ми подари снаге."
"Многи Очеви су несрећни. Неки од њих се спрдају са свим овим, Оче Перигрине."
"Знам. Али опет, претпостављам, ради наше удобности треба нам наша сопствена музика. Касније ћемо можда открити њихову."
У недељу ујутру дигоше се врло рано и кренуше кроз хладноћу као бледе утваре, док су им на ризама звецкале куглице леда; били су као покривени прапорцима и стресали су са себе млазеве сребрне воде.
"Да ми је да знам је ли овде на Марсу недеља?" гласно је размишљао Отац Перигрин, али видећи како је Отац Стоун устукнуо пожури да настави: "Могао би бити уторак или четвртак - ко зна? Али нема везе. Докон сам па замишљам. Нама је недеља. Хајде."
Очеви ступише у широки заравњени простор 'цркве' и клекнуше, дрхтећи и поплавелих усана.
Отац Перигрин очита једну молитвицу и стави хладне прсте на дирке оргуља. Музика се уздиже увис као јато љупких птица. Додиривао је дирке као човек који рукама пролази кроз коров ижђикљалог врта, одашиљући лепоту у брда у широким замасима.
Музика успокоји ваздух. Мирисала је свежим дахом јутра. Одлута у планине и стресе прах минерала прашњавом кишом.
Очеви су чекали.
"Па, Оче Перигрине." Отац Стоун је гледао у празно небо где се дизало сунце, црвено као гротло високе пећи.
"Ја не видим наше пријатеље."
"Да покушам опет." Отац Перигрин се презнојавао.
Онда сагради једну Бахову грађевину, савршен камен по камен, подиже тако огромну музичку катедралу да су јој најдаљи бродови били у Ниниви, а најудаљенија купола с леве стране Светог Петра. Када се заврши, музика остаде и не растури се међу рушевинама већ се споји са низом белих облака и би однета у друге крајеве.
Небо је и даље било празно.
"Доћи ће они!" Али Отац Перигрин је осећао панику, најпре врло лаку, како му расте у грудима. "Молимо се. Молимо их да дођу. Они читају мисли; они знају."
Очеви се поново спустише на тле, шушкајући и шапћући. Молили су се.
И на Истоку, из ледених планина у седам сати у недељу ујутру или можда четвртак изјутра, или понедељак изјутра на Марсу, појавише се нежне ватрене лопте.
Лебделе су и спуштале се, и испунише простор око уздрхталих свештеника. "Хвала ти; ох, хвала ти, Господе." Отац Перигрин чврсто затвори очи и одсвира музику, и када је то било готово окрену се и погледа по својој чудесној пастви.
Један глас му дотаче мисао и тај глас рече:
"Дошли смо накратко."
"Можете остати", рече Отац Перигрин.
"Само накратко", рече мирно глас. "Дошли смо да вам кажемо извесне ствари. Требало је раније да проговоримо. Али смо се надали да ћете можда продужити својим путем ако вас не дирамо."
Отац Перигрин крену да говори, али га глас ућутка.
"Ми смо они Стари", рече глас; улазио је у њега као плаво ваздушасто пламсање и горео му у коморама главе. "Ми смо стари Марсовци који су напустили своје мермерне градове и отишли у брда, напустивши материјални живот којим су живели. Тако смо веома давно постали ово што смо сада. Некада смо били људи, са телима, ногама и рукама као што су ваше. Легенда каже да је један од нас, један добар човек, открио начин како да ослободи човекову душу и ум, да их ослободи телесних зала и меланхолије, смрти и мењања, лоших расположења и старачких бољки - и тако смо попримили изглед муње и плаве ватре и од тада вечито живимо на ветру и на небу, у брдима, ни охоли ни надмени, ни богати ни сиромашни, ни страсни, ни хладни. Живимо одвојени од оних које смо оставили за собом, оних других људи овог света, и заборавило се како смо постали, поступак је изгубљен; али ми никада нећемо умрети, нити ћемо чинити зло. Одстранили смо грехе тела и живимо у Божијој милости. Не жудимо ни за чим; својине немамо. Не крадемо, нити убијамо, не блудничимо, не мрзимо. Живимо у срећи. Не можемо се репродуковати; не једемо нити пијемо, не ратујемо. Када су нам тела била отклоњена лишени смо свега чулног и детињастог, и свих телесних грехова. Оставили смо грех иза себе, Оче Перигрине, и он је спаљен као лишће у јесен, и нестао је као запрљан снег гадне зиме, као мушки и женски цветови црвено-жутог пролећа, нестао као задихане ноћи у најврелије лето; наше време је умерено, а станиште нам је богато мишљу."
Отац Перигрин је сада стајао, јер га је глас додиривао таквом висином да му је готово раздирао чула. Занос и ватра струјали су му телом.
"Желимо да вам кажемо да ценимо то што сте направили ово место за нас, али оно нам није потребно, јер сваки од нас је сам себи храм и није му потребно никакво место где би се прочишћавао. Опростите нам што вам раније нисмо дошли, али ми смо одвојени и по страни и ни са ким нисмо разговарали већ десет хиљада година, нити смо се на било какав начин мешали у живот ове планете. Ми се не плашимо, нити јуримо за ма чим. Дајемо вам за право. И зато вам предлажемо да однесете делове овог храма у ваше нове градове, и тамо прочишћавате друге од греха. Јер, будите уверени, ми смо срећни и живимо у миру."
Очеви су клечали обасјани штедром плавом светлошћу, Отац Перигрин је такође био на коленима, и плакали су, и нису жалали што су изгубили време; то им уопште није било важно.
Плаве кугле су мрмориле, онда почеше опет да се дижу, са дашком прохладног ваздуха.
"Могу ли", узвикну Отац Перигрин, не усуђујући се да пита, са затвореним очима, "могу ли опет да дођем; једном, да се учим од вас?"
Плаве ватре блеснуше. Ваздух је треперио.
Да. Негде у будућности могао би да дође. Негде у будућности.
Онда се Ватрени балони одуваше и нестадоше, а он остаде као дете, на коленима, док су му се сузе сливале из очију. "Вратите се, вратите се!" Сваког трена Деда би га могао подићи и однети уза степенице у његову спаваћу собу у давно несталом граду у Охају...
О заласку сунца сиђоше у колони са брда. Осврћући се, Отац Перигрин је видео плаве ватре како горе. Не, мислио је, не бисмо ми могли да изградимо цркву за такве као што сте ви. Ви сте сушта Лепота. Која би се црква могла надметати са пламеном чисте душе?
Отац Стоун је ћутећи ишао поред њега. Најзад проговори:
"Како ја то видим, Истина постоји на свакој планети. Сви делови Велике истине. Одређеног дана они ће се сви спојити као делови мозаика. Ово је био потресан доживљај. Никада више нећу сумњати, Оче Перигрине. Јер ова Истина овде је исто тако права као и Истина на Земљи, и оне леже једна уз другу. А ми ћемо продужити на остале светове, сабираћемо делове Истине све док једнога дана цео Збир не буде пред нама као светлост новог дана."
"То је пуно, с обзиром на то да је од тебе, Оче Стоуне."
"Сада ми је жао, у неку руку, што силазимо у град да радимо са својом врстом. Оне плаве светлости. Када су се спустиле око нас, па онај глас..." Отац Стоун уздрхта.
Отац Перигрин га прихвати за руку. Ходали су упоредо.
"И знаш", рече најзад Отац Стоун задржавајући поглед на Брату Матији, који је корачао пред њима са стакленом куглом коју је нежно носио у рукама, оном стакленом куглом са плавом фосфорном светлошћу која ће вечито сијати у њој, "знаш, Оче Перигрине, та кугла ту..."
"Да?"
"То је Он. То је Он, на крају крајева."
Отац Перигрин се осмехну. Спуштали су се са брда ка новом граду. |