Прохладна поподневна киша дошла је преко долине додирнувши кукурузе на обрађеним њивама у брду, добујући по крову од суве траве. У кишној тами жена је методично и упорно мрвила кукуруз између плоча од лаве. Негде, у влажној тмини, заплака беба.
Хернандо је стајао и чекао да стане киша да би опет могао да пође са дрвеним плугом на њиву. Доле, испод, река је клокотала смеђа и згуснута у свом кориту. Бетонски аутопут, једна друга река, уопште није текао; лежао је љескав, пуст. Кола нису њиме прошла већ читав сат. То је, само по себи, било необично занимљиво. Већ годинама, ниједан сат не би могао да прође а да се не зауставе нека кола, да неко не повиче: "Еј, можемо ли да те сликамо?" Неко са кутијом која би шкљоцнула, док би му у шаку ћушнули новчић. Ако би лагано ходао преко њиве без шешира, понекад би завикали: "Ох, хоћемо те са шеширом на глави!" И махали су рукама, накићеним златним предметима који показују време, или казују ко су они, или једноставно светлуцају као паукове очи на сунцу. Он би се окренуо и вратио по шешир.
Његова жена проговори. "Нешто није у реду, Хернандо?"
"Си. Друм. Нешто крупно се десило. Нешто велико, да овако опусти друм."
Удаљи се од колибе полако и лаким ходом, док му је киша квасила исплетене ципеле од траве и дебеле аутомобилске гуме. Врло добро се сећао случаја са тим паром ципела. Гума је једне ноћи бесно улетела у колибу, као експлозијом растерујући пилиће и разбацујући лонце на све стране! Дошла је сама, брзо се котрљајући. Кола са којих се откачила јурила су и даље, све до кривине, и тамо се задржала за тренутак, са упаљеним предњим светлима пре него што су се суновратила у реку. Кола су још била тамо. Могла су се видети при лепом времену, када би река текла мирно и муљ се сталожио. Лежала су дубоко доле са својим сјајним металом, дугачка и ниска, и веома богата. Али онда би се муљ опет узмутио и више се није видело ништа.
Следећег дана од аутомобилске гуме изрезао је ђонове за ципеле.
Сада стиже на аутопут, и стаде на њега ослушкујући му тихе звуке на киши.
Онда, одједном, као на неки знак, стадоше да долазе кола. Стотине кола, миље и миље кола пролетала су крај њега. Велика дугачка црна кола јурила су на север ка Сједињеним Државама, урлајући, улазећи у кривине сувише великом брзином. Уз непрекидно трубљење притиснутим сиренама. А на лицима људи нагураних у кола било је нешто, нешто што га натера у дубок мук. Устукну од аутомобила који су урлајући промицали. Бројао их је док се не умори. Прошло је пет стотина, хиљаду аутомобила, и нешто је било на свим њиховим лицима. Али кретали су се и сувише брзо да би могао да види шта је то.
Коначно се повратише тишина и празнина. Нестадоше брза, дугачка и ниска кола са крововима на склапање. Чуо је како замире и последња сирена.
Друм је опет био празан.
Било је то као погребна поворка. Али бесна поворка, у трку, рашчупане косе, узвриштала, устремљена на север на некакву церемонију. Зашто? Само је вртео главом и прстима превлачио по боковима.
Сада, потпуно сама, наиђоше последња кола. Планинским друмом кроз ретку прохладну кишу, избацујући увис велике колутове паре, наиђе један стари Форд. Ишао је што брже може. Као да ће се распасти сваког тренутка. Када виде Фернанда, тај прастари Форд закочи, сав од стврднутог блата и зарђао, док му је хладњак разљућено клокотао.
"Можемо ли добити мало воде, молим вас, сењор!"
Возио је младић, од око двадесетак година. Носио је жут џемпер, белу кошуљу са отвореним оковратником и сиве панталоне. У аутомобилу без крова киша је падала на њега и пет младих жена које су биле тако стиснуте да се нису могле померити у колима. Све су биле веома љупке и штитиле су себе и возача од кише старим новинама. Ипак, киша је пробила до њих, промочила им светле хаљине, исквасила младића. Коса му је била улепљена од кише. Али изгледа да нису марили. Нико се није жалио, и то је било необично. Раније су се увек жалили; на кишу, на врућину, на време које пролази, на хладноћу, на удаљеност.
Хернандо климну главом. "Донећу вам воде."
"Пожурите, молим вас!" повика једна од девојака. Изгледала је врло узрујана и уплашена. Није уопште била нестрпљива; већ је само молила, у страху. По први пут Хернандо потрча када га туриста нешто замоли; увек пре тога на такве молбе ходао би спорије.
Врати се са поклопцем за точак пуним воде. И то је био дар са аутопута. Једног поподнева доједрио му је у њиву као хитнут новчић, округао и сјајан. Аутомобил коме је припадао отклизио је даље, несвестан чињенице да је изгубио једно сребрно око. До сада су га он и његова жена користили за прање и кување; направили су од њега лепу зделу.
Док је сипао воду у узаврели хладњак, Хернандо диже поглед на њихова престрашена лица. "Ох, хвала вам, хвала", рече једна од девојака. "Не знате шта то значи."
Хернандо се осмехну. "Толико саобраћаја за овај сат. И све иде у једном смеру. На север."
Није мислио ничим да их увреди. Али када опет диже поглед, они су сви седели, на киши, и сви су плакали. Јако су плакали. Младић је настојао да их смири тако што им је стављао руке на рамена и благо их протресао, једну по једну, али оне су држале новине преко глава док су им се уста мицала а очи биле затворене, у лицу су мењале боју и плакале, неке гласно, неке тихо.
Хернандо је стајао са полуиспражњеним капком у руци.
"Нисам ништа мислио да кажем, сењор", извињавао се.
"Нема везе", рече возач.
"Каква несрећа се догодила, сењор?"
"Зар нисте чули?" одговори младић, окрећући се, једном руком чврсто стискајући управљач, нагињући се напред.
"Догодило се."
Ово није ваљало. На то девојке још јаче заплакаше, прибише се једна уз другу, заборавише новине пуштајући да им се киша меша са сузама.
Хернандо се укочи. Сасу остатак воде у хладњак. Погледа у небо које се црнело од олује. Погледа у брзу реку. Осети асфалт под ципелама.
Приђе колима са стране. Младић га узе за руку и даде му пезос. "Не." Хернандо врати пезос. "Драго ми је што могу да вам учиним."
"Хвала вам, тако сте љубазни", рече једна од девојака, још јецајући. "Јој, Мама, Тата. Јој, хоћу да будем код куће, хоћу кући. Ох, Мама, Тата." Остали су је придржавали.
"Нисам чуо, сењор", рече Хернандо мирно.
"Рат!" повика младић као да нико не чује. "Дошао је, атомски рат, крај света!"
"Сењор, сењор", рече Хернандо.
"Хвала вам, хвала за помоћ. До видења", рече младић.
"До видења", рекоше сви на киши, не видећи га.
Стајао је док се кола не уклопише у брзину и одчегрташе, губећи се у даљини, кроз долину. Најзад нестадоше, последња кола, пуна младих жена, над чијим главама су се лепршале новине.
Хернандо се дуго не помаче. Киша му се сливала, веома хладна, низ образе и дуж прстију, у исткану одећу на ногама. Задржавао је дах, очекивао, посвема напет и напрегнут.
Посматрао је аутопут, али овај се више не покрену. Посумња да ће аутопут оживети још дуго времена.
Киша престаде. Небо се проби кроз облаке. За десет минута олуја је нестала, као задах из уста. Сладак ветар донесе до њега мирис џунгле. Чуо је реку како се нежно и лагано креће својим путем. Џунгла је била веома зелена; све је било свеже. Сиђе кроз њиву до куће и узе плуг. Са рукама на плугу гледао је небо које је почињало да се жари од сунца.
Заузета својим послом, жена му довикну. "Шта се догодило, Хернандо?"
"Ништа", одговори он.
Постави плуг у бразду, оштро подвикну свом буроу Магарац; прим. прев. "Буррр-о!" И кренуше заједно плодном њивом, под све ведријим небом, на својој обрађеној земљи уз дубоку реку.
"На шта они мисле кад кажу 'свет'?" рече.