ПОНОВО У ЧАСНОМ ДОМУ
Како је и колико лепо и предивно, после неколико година од мога пензионисања свратити у дом својих донедавних парохијана и пријатеља. Ових неколико година било ме свуда помало. У родној Поцерини, мало у иностранству на испомоћи, а ево ме богами, у граду у коме проведох најлепше године своје свештеничке службе.
И данас и овде, седимо у просторијама Агенције где људи често свраћају што из знатижеље што ради утаначења каквог путовања. Није свима истрешен новчаник нити сваком гладна уста. А како смо и колико препешачили Београд уздуж и попреко небројено пута сваком би одговарало да се мало посклони од свега овог па чак и у манастирску тишину.
Практиковао сам и здравља ради да из куће кренем не користећи никакав превоз, а он уистину такав и јесте, ноге истрајаше. Послужише ме као да сам их поновио иако су иза себе оставиле нешто мање од седамдесет година обичних, људских и свештеничких стопа. не говорим ово како бих се подичио како сам јунак и нема ми равна. Било је ту бар неколико колега, у Христу браће-свештеника који су стали уз изгладнели и изнурени народ; уз болесне старце; уз обезбудућену омладину... уз истину. Доста ове лакрдије и спрдања с народом. Није он сисао весла нити орао асвалт. Уста тог народа поодавно су заборавила укус и мирисс лека који ће му век продужити. лек је постао мисаона именица и нешто што се помиње а некад давно беше. Заборавио је народ и укус меса којим ће узгријати застуднеле руке и ледена стопала. Ми, у домове им улазимо, веома добро осаћамо атмосферу аветњскогћутања, бриге и душевног немира. Истини за вољу, ових година то много боље знам по себи, али да се не жалим. Моја оскудица је изобиље у односу на многе које познајем. Кад се сада сретнемо па се појадају, повере још увек говоре у трећем лицу, тамо неки ОН, или ОНИ и тихо псујући као некада кмета у шуми, да нико не чује. Завладао неки језиви страх или страховлада. Ни сам нисам сигуран. Знам, по себи, колико је скупа реч или поступак ако се изговори тамо где зидови имају уши.
И међу нама свештеницима има и бивало је тзв. мирољубивих, јуродивих Христа ради. Има и оних других који се држе става својих надређених као највише црквене догме. За њих је државна власт као сопствена сенка нешто од чега не можеш побећи. А знамо да је свака власт од Бога дата. Да имамо власт онакву какву заслужујемо. Она само кажњава нашу несувислост, поводљивост, захтевност националних циљева итд. Ето и ми смо у распону, као људи, од срне до лава. Нити је добро прво јер ћемо и од мува бежати, нити смемо бити оно друго јер ћемо тигру у чељуст с убеђењем да нам не сме руку откинути. Неким свештеницима се под прозором звекетало, пиштало и скандирало: "издајници". Као да је јунаштво ударити на брата свога неистомишљеника. Па зар није запамћено да је један брат ишао у партизане други с оцем у четнике мисслећи да се боре за исте циљеве. Ми одважнији, гоњеи својом муком, незацељени од педесетогодишњих рана и немамо шта да изгубимо. Наш губитак је раван добитку. Кад немаш ништа не треба ти ни то. Ми се нисмо школовали и регрутовали за царске палате, меке душеке, кадифу и свилу него за Хиристове војнике који ће већма Богу служити. Истини по сваку цену а превали и подвали нипокоју. Да се Богу покоравамо свим бићем својим. Али, ако су многи, можда ће нас разговор навести, били уз нас свештенике, уз Цркву своју кад је могла летети глава с рамена и робијати на оном срамном и по свему бестидном Отоку само зато што се осврне на цркву а на њу се не пљуне или с гнушањем не погледа, како би ми смели сад том истом народу окренути леђа. Ако је заллутао, ми га нисмо уз тмуше извели, нама је пружио руку. Народ је Црква жива а храмови су богомоље, мест где се окупљамо на заједничку молитву Господу Богу да разбремени овај баласт што му кичму савија до црне земље. Али тај исти човек, несрећник, пре ће питати свештеника зашшто га нема у бирцусу међу људима, а не пита зашто он није у Дому Божјем јер он је једино намењен људима. У кафанама, циркусима и неким другим обешчашћеним местима има и других врста овим људске. Док разграничиш ко је ко и где је шта оде кожа на добош. Напрвио сам мали увод за оно што бих после свега овог желео да вам кажем да би ме могли и правилно схватити и куд прођоше моје године живота за којима, заиста, ни мало не жалим. Не дао ми Бог нове младости...
- Три месеца смо се дружили, као петак и субота. Кад смо код тога, познавао сам човека, звао се исто као четнички ђенерал, имао је, управо ову узречицу. Истини за вољу, он је својевремено, био на "победничкој" страни, касније политички неангажован, али сјајан професор и педагог. Имао је неког свог филозофског и математичког Бога. Његова животна филозофија била је да има за сваког кришка хлеба и шоља млека. Поштовао је своје убеђење и по њему живео. Одлазећи у пензију, вратио се у завичајну Житовницу и тамо, својим суграђанима истинитим сведочењима, представкама и молбама омогућио страросне, борачке и породичне пензије. Пред крај живота, не знајући, као што ником није знано, дошао у Београд код своје деце и ту провео своје избројане дане. Није тајио задовољство што је чим искорачи из зграде био пред пекаром,продавницом и трафиком. Купи новине, хлеб и млеко и ето радости живљења. Дивио се рубрикама "Да ли сте знали", светским феноменима, генијалцима. Гнушао се простаклука, рата, насиља и свакојаких глупости. Критичност прем асеби примењивао је и према другима. Јендом приликом чуо сам од, светски признатог, прихотерапеута Др Владете Јеротића да се људи могу, овлаш, сврстати у четири категорије. Прва: људи који себи не памте, а другима не заборављају и не опраштају. Друга: то су они који чинили добро или зло, не разликују или трпају у исту врећу звана живот а тако оцењују и посступке других. Трећа: То је категорија људи која себи ништа не заборавља нити прашта, али истимаршином мери и сече другима, јер пред Богом смо, начелно исти и једнаки и четврта: То су људи који себи не могу да опросте, напроссто што иамју свест о свом греху и његовом значењу и погубности, па ипак га учине. Другима, пак, све опраштају, јер и они греше с предзнањем и нехатно. И сами Спаситељ је упозорио: "Каковим судом судите, таковим ће васс е судити". Сада можете и сами да просудите у коју категорију људи је спадао мој донедавни познаник, пријатељ и полемичар о неким догмама хришћанске вере. Није могао да прихвати веором, није је имао, неке постулате вере. Како да појми Тројединог Бога; безгрешно а телесно, у телу, зачеће Пресвете Богородице и многа, многа питања о која се саплићемо, каткад и ми теолози. Том човеку одох, накнадно на опело, не због тога, него због збрке и недоговора његове деце око сахране. Да ли у Београуд где ће му неко и некад на гроб изаћи, или тамо у завичају, где је за живота започео и незавршио гробницу која ће затрнити и пре његове годишњице и где ће га само лешинари облетати. Удаљих ссе од теме. Ово би јаче од мене па нека му буде уместо некролога и покој души његовој у доброти какву је замишљао и коју је творио и на месту за које је он знао.
... Да, да, би лепо дружити се са вама младима, полетнима и одважнима. Треба у вашим годинама и у овом опаком времену имати смелости за то. Време иде ала и заклетих присталица је иза вас и пре мене. У шта ћете се данас заклети, за кога? Нема више мајора Гавриловића. Сви су јуначки пали бранећи отаџбински Београд. Нема више пукова избрисаних из војних формација за очување образа ссрпског војника и светог позива отаџбине. Нема више: "напред у славу".
А ето, Борко ти, онај Чеда, Боже, да ли се стварно тако зове, или је то нека студентаријска смицалица? Па, моји унуци. И они су истрајали после школе, с вама, с нама. Би и снага и суснежице. Кише и измаглице. Сунца и студени. Би, богами, и батина. Коме је запао који крај, није више битно, свак ће своје подливе, модрице или хематоме видети на свој начин. Би млађарије више и лепше, него што кажу на карневалу у Рију. Сад, децо, прионите на књигу. Моја деца Миша и Андреј не дижу главу. Не сме се изгубити година, да не би труд узалуд. И ти Борко, знам ти оца, не шали се шалом. Тај ти неће опростити. Немој да ти се деси да те катапултира. Он јесте шаљивчина, али одговоран и вредан и не признаје ништа сем рада и резултата. И ја сам сав у завојима, ролован као савијача пробдео с вама толико времена па се враћам својим сапатницима за које се молим, тешшим и потпомажем. Не либим се да их сам доведем до болничког купатила. Има их млађих од вас и старијих од мене. Чувајте здравље док имате.
Борко, макар грех на моју душу, немој оцу да кажеш за онај тест, пробу. Јер, да је, као ми, оволико прошетао па да га је, као нас, батина натерала да потрчи и бежи не би се служио штапом, том измишљеном трећом ногом. Бог нам је дао две, животињама четири, никоме три. Кад се обогаљимо имамо по једну.
Три, то је људски изум. То је као да возиш ауто на три точка.
Немојте се, децо, превише уздати ни у ове што ће овладати. Марко, вртиш главом, надаш се да ће твоја странка дати градоначелника. Ни црни гавран није увек црн као што ни голуб није увек бео као нам са гране са гугутом направи штету на темену. Смешно! Јесте док разговарамо, али станите на Ташмајдану испод дрвета кад је јато на њему, ако смете. Не саветујем вам ни да прођете а не да се задржавате. у мом крају кажу каква вајда ако крава даје кофу млека кад после муже ђипне ногом и проспе. Није просула само млеко него и сав наш труд да је нахранимо, напојимо и отимаримо па тек, на крају, помуземо. Тако и ово. Сва ова тромесечна обећања имају големо виме да млеком исхране сву чељад и гладна уста; да млеком замладе испуцалу кожу од нејела и невремена па да и потекне мед и млеко. Такву обећану земљу није дочекао ни високо достојни Мојсије, а ми је не заслужујемо па да још педесет година клечећи вапијемо Господу. Голема су согрешења наша.
Причало се, кад сам био дете, да је неки домаћин проводио весеље одвео младенце на венчање. Кад је ондашњи попа свршио свету тајну брака, пожелео младенцима добро здравље, дуг живот, ваљану чељад, домаћину срећно весеље и да сачува углед доброг, понајбољег домаћина, овај се топло захвалио и трражио да га због тога пред вима целива у руку. Овај му дозволи. Испред храма пита домаћин оца колико је венчање а свештеник вели: сиромашни сами дају два дуката, а какав си ти домаћин ти тако и награди. Поче да претура по гуњу, веженој кошуљи, поџеповима панталона. Из сваког џепа трљајући међу прстима ишшчупа по један дукат и накупи се укупно шест.
- Еј, вели сирома домаћин, а за другог сина кад будем венчавао молим те похвали комшије да су ме претекли, они имају по три сина и ускоро ће весеље и у њи'овим домовима. Какви су парохијани такви и свештеници а и обрнуто. Нити смо онда били добри нити сада ваљамо. Ово је још мало зло у односу на оно какво је бивало и какво ће нас снаћи.
Памтим ја и краљевину и комунизам. И ово данас безимено зло. У његово време бивало је да тежак тужи краља што му је начинио штету. Парница. На суду се докаже навод из тужбе и краљ мора да плати глобу. Намири до последњег гроша са интересом. Кад сам био нешто млађи него ви сада, запамтио сам Фантомску Републику. Брже је нестала него што је постала. Ђачки уџбеници блеже да је трајала 72 дана. Како је много касније испевана пессма од исте бројке, размишљам, та република је трајала колико једна песма. Песма се пева и данас, а Републици није учињен ни кратак помен. Можда, не поменула се. Ове данашње републике, Српска, Српска крајина, као да нису постојале јер су брже почупане него пет веза младог лука. И ова из сенке Косово Република припадају вашем времену, дакле будућнсти, ако већ нису прошлост. Нешто јесте, нешто није. Ја сам човек минулог времена и зла васколиког. Запамтио сам и по леђима осетио сву бруталност и свирепост мог времена и тадање будућнсоти. Да су ме ови за браду чупали, по леђима пендречили, у апсану закључавали, а нису, била би пошалица у односу на ту ондашњу творевину и мучилиште.
Оца су ми, Младена одвели Немци и насред вароши обесили. Проказан је као партизан и то од стране партизанског доушника. Старијег брата су, заиста одвели партизани. Довели су га до Заглавка подно Кадињаче. Онај батаљон ту "заглавио" с њим и брат ми Драго. Очев брат, мој чича, Тодор као ратник код Војводе Бојовића у солунском пробоју упознао је лично Реганта Александра када је овај са војницима са осматрачнице гледао кретање бугарске војске. Када је од официра упозорен да је то за њега веома опасно, краљ је категорично одбио. Тада је Команда запретила оставком, он се склонио са положаја. Дан касније бугарска хаубица је разнела извиђачницу. Овај податак о краљевој храбрости и јуначком држању чуо сам од историчара Проф. Милорада Прелевића. Такав Тодор није знао ни за кога осим за омиљеног Краља с којим је провео читав дан на брисаном простору. Кад су наишли четници без двоумљења пошао је с њима, поготово што су до тад и једни и други ратовали само против Немаца. Кад се угасила Ужичка Република, партизани су начинили заседу коју четници нису сањали. Тако је, куку Тодоре, с његовом четом погинуо од "савезника".
- Марк, Марко, слушаш ме и не трепћеш! Не, хвала, жао ми је не пијем. Притворите та врата, нисмо морали овде да теферичимо. Народ, клијентела долази. Неки баш упиљили у мантију и седу браду.
И ти си се загледао, истина, у напрсни крст. Несумњиво знаш коме се, како и зашто додељује. Не гледаш због тога? Него? Због моје пошалице на рачун младежи што носи, не крстове, него малтене надгробне крстове, крстаче на грудима... Она је и потекла од нас свештеника. Својевремено су разбојници висили на крсту правећи друштво Христу распетоме. Данас Христос није видљиво с нама, али јесу крстови на разбојницима. Него, ако вас не зановетам продужио бих причу о свом страданију.
Марко, твоји Талијани нису залазили у наш крај. За њих не знам какав су зулум починили. Нема тога ко може на туђем грумену земље бити добар. Било како било рат се оконча. Било је требљења по шумама брадатих непријатеља, четника. Били су жилави, потраја читаву годину ослобођења. У то време, по сопственом осећању Божјег призива решим и пођем у богословију. Мајка ми Златија и преживели стриц Богољуб, хром од рођења мотиком и ралом превржу камениту и мршаву земљу не би ли нашли ишта кромпира и по лучицама нешто башштенске зелени како би се прехранило и преживело. Кад дође време принудног откупа, ма, отимачине, ко је то и коме плаћао оно што је на силу узимао. Не могоше они да дају пет метара пшенице кад је нису сејали. А да су имали да понуде кило вуне за кило жита не би вредело. Вуна се морала дати посебице, углавном сва. Кад ти претекне за пет пари чарапа и два ерска џемпера па са опараним добијеш четири, срећан си као да су они поклонили теби а закинули читавих педесет... Сети се власт да сам у поповској школи. Покупе ме са часа као ратног злочинца и право на робију. Две године школе и толико апса. Јер, веле, другови комунисти, потрошио сам дуг држави на своје школовање, које је индоктринирано и уперено противу нове народне власти. Чудом се чудим какве ли клевете. Не дижемо главе са књиге пошто кад зазими прекидамо наставу, јер нема грејања да би то надокнадили кад отопли. Ти несрећници у мантијама професорског звања вратили се из логора, костури. Тортурисани од Немаца, анатемисани од "народне" власти. Презрени и понижени. Језик за зубима. Не из стрраха за себе! Настрадаће породица нових школараца и будућих посленика на њиви Господњој. Одробијам и откулучим принудни откуп па поново у Раковицу. Замало да заборавим. Најпре су ме неки чобани, једног сам случајно препознао, јер иамо је младеж на усни. Њега је понео из материнске утробе и истог села из које сам и ја. Криво седи, право беседи, чим се заратило сам је приступио партизанима као и онај Бошко Буха. Имао је шеснаест кад побеже у планине. Он је био комаср и васпитач. Покушао је, тобож, добронамерно да ме одврати од даљег школовања у богословији. Говорио је да нема Бога. Он га није видео. Па Бог није овца коју је несрећник чувао нити врана да прелети изнад чобанске главе док он броји овце учећи четири рачунске операције да би могао да се сматра писменим. И њега су свакако, убедили да је тако те и мора то да збори. Рекли су му да је неки самозвани бог разапет, јер је желео да се устоличи и зацари. Било је и онда револуционалра и напредњака. Мада сумњају у историјску веродостојност и поповску подвалу како би обмањивали неписмени народ. То ми је признао. Кад би знали да заиста постоји Бог кренули би у нову потеру не би ли га нашли и истерали пред лице "народа" да му се суди. Нашли би оно новог Пилата и лажне сведоке, таквима нису оскудевали. Неки су у својој прљавштини ишли и дотле да су узимали за пример "обраћене" свештенике, Проту Смиљанића и попа Владу Зечевића. Богохулност, пљување и подлост куминирале ду цитирањем: "Крст носим, петокраком се поносим". Можда је несрећник то и рекао, али они то трубама обзнањују. И апостол Петар се трипут одрекао свог Учитеља, а Учитељ му то не уписа у грех јер се горко покајао, чак тражећи да буде разапет наопако, главом надоле. Јер, није достојан начина на који је Спаситељ Његов и наш разапет.
У свом цинизму су отишки и корак даље подмитом. Обећавали су ми да радим у државној служби, само дасе не надам да ћу постати министар. Много је, веле попова, нема толико министарских места, а поменути су се борили с Титом и Партијом на челу. На свему сам пристојно захвалио и питао да ли јеш шта дугујем. Кад сам "одрадио" откуп обђем сстару Златију и Богољуба, узмолим опрост што су кињени због мене па правац Раковица на завршетак богословског школовања. Та генерација је изнедрила доста елитних свештеника и архијереја. Неки су живи на земљи, они други на небу моле се да и нама Господ прекрати муке. И мене може само Бог да одмори од овог чемера од живота. Нисам свратио у Агенцију да предахнем од протеста.
Богу сам се молио да не снађе вас што је моју генерацију обогаљило.
Мељем као воденични камен а ви уживате у жубору воде и клопарњу витла у врбаку заборављене поточаре. Има их још и данас. Неке сам видео, суморне су, времешне као старице на издисају, али разборито и тужбалично приповедају своје гашење и отицање у прошлост. Оне су занемели и скамењени сведоци давног и заборављеног времена. Како би било добро отргнути их од небриге као и стару српску ношњу коју су мољци оствили за собом избушену на сито. И једна и друга њихале су у себи многе тајне ужагрених погледа, сетних очију, дубоког надимања груди. У воденицама и ношњама крили су се уздаси, дуње, румене јабуке, понеки цветић са ливаде. Заогрнута недра чувала су тајне и светиње срца за које ми, данас, нисмо у стању да појмимо. Одувек је притајеност и скривеност мамила више немира и знатижеље од наготе и дневног видела. Не губи се само памћење, с њим неумитно одлази оцећај и емоција. Овај нараштај има неке своје норме, своје минђуше, накит и миомир. Али, нема те светске марке парфема која замењује изворни мирис руже, тек убране дуње и природан мирис младости и једрине. Но, нисте ни криви, ни свесни, на вашу жалост... могао бих да пођем, мада ми је лепо.
Да завршшим причу о мантији? Ех! Препун сам лепих осећања и ружних успомена. Да не би зла како бих знао колико је добро-добро! Срамота ме седе браде, али рећи ћу и ово. Господ кад је створио првог човека мора да је добро размислио. Ставио је Еву уз њега. И сам сам се небројено пута у то уверио. Жена је најбоље могуће зло које човек може имати. Ако ти недостаје џангризало, ту је боља од кућног миша. Чим подвикнеш и лупиш о под он се притаји. Таман се смириш и заборавиш, чује се подсетник. Ако си чемеран, а ко није, и како не би могао бити, жена ти је бољи мелем од свих досад справљених од чувеног Јове Мијатовића с Романије, од свих "галеника" и "здравља" и "мерима". Осим једне Мериме. Али, она је жена.
Још тада нам је ректор говорио: - попадија је пола попа, неретко читав. На мантији је огледало њено. На свештениковом лицу, опхођењу, свуда... Ако је она истински сапутник, саосетник и састрадалник, ођење по трњу мање боде, скакутање по жици није артистичко умеће и одважност, него заносан плес са женом коју не обгрљујете рукама већ пуноћом срца свога.
Ово говорим стога, што ми је супруга била у служби и сева и десна рука. Потпора. Ослонац и кад тло под ногама измиче. Није за чуђење. Мој избор је био свештеничка ћерка а њен, будући свештеник и духовни брат, саслужитељ њеног земаљског оца. Нити сам ја био мистер нити она прва пратиља него обоје кренусмо с поједном дрвеном кашиком и виљушком у свет, како то Спаситељ наш Исус Христос посла ссвоје ученике и апостоле. Наша звезда, не водиља-пратиља, била је најпознатија пратиља тога доба, УДБ-а. Пратиле су нас две сенке, наша и њихова. Као усуд. Од њих се није дало побећи. Нико и ништа нам није могло наудити осим те друге сенке. Опрез никад није био наодмет. Чуваш се и сопствене сенке. То је, бар, познато. Не лези враже! Многи парохијани, под "присмотром" (удвојена им сенка) мољаху ме да им у дом не залазим док ме сами не буду позвали. "Страха ради јудејског", тако ми то кажемо. Децу им по варошима прозивају, приводе на разговор, а ови се изговарају како су им родитељи пунолетни и да не могу бити одговорни за родитељску непромишљеност. Каква гадост, деца да васпитавају родитеље. Од своје "сенке" имао сам и овакав приупит: "Шта ти имаш, попе, да врбујеш нашег друга Милуна"? "Нека те нападне и рој оса, реп пода се"... Постојала су двојица Милуна. Први је, заиста, био њихов. "Прослављени друг" отишао је у Ужице кад је Титу подарено. Тај није ни родбину обилазио нити сам га икад видео. Нисам ни имао жељу, јер су и мештани одахнули кад се изгубио, као да су га у гроб сахранили. Други па, Милун, никад с њима није "друговао" чак им је пркосио отварајући шширом врата кад долазим и наглас желећи ми добродошлицу како би и комшијска авлија чула, на чија врата не куцам.
Требало је да нађу разлог, макар измишљен да би ме мало кундачили и "оседлали". Како га нису могли ишчепркати, јахање је изостало. Неки од мојих колега морали су и да њиште док их јахач бије по "сапима". Кад су увидели да млади поп не обрлаћује безбожнике и отпаднике него проповеда Реч Божју и враћа у цркву заборавне, посустале и на смрт преплашене. Нису сви били разверени и раздушени. Постојао је страх, бојазан опет, због њихове деце. Али, постојала је у њиховим душама неугашена, него запретана пепелом, вера. Требало је пепео разгрнути и пламен распирити. То сам могао, хтео и морао по својој свештеничкој заклетви, да ћу се Богу молити и Његовој светој вољи покоравати.
Кад су увидели да ме не могу спутати, преплашити и уценити посегли су за новим начином да би ми доскочили. Одрапили су порез на делатност, јер су, забога, установили да ноћу крштавам, венчавам и светим водице. Постао сам илегалац који ноћу попује а с попадијом у четири ћошка дањује. Ако је и од њих, лепо је и много је. Кад ми је уручено решење трипут сам се прекрстио. Јудеји су давали десетак; Турци узимали данак и приде глобу а ови узеше све да сам морао из џепа вадити доплатак. Кад ми је очевина кренула на добош послле неких петнаестак година службовања, затражих премештај. И добио сам. Отад сам у Београду и како свима тако и мени. Тамо сам плаћао сам више него сви преостали у општини свештеници. Сем што сам био "илегалац", у својој отаџбини сам и азилант. Не тресе свуда грозница подједнако дуго и на исти начин. Овде зуби не цвокоћу.
Богу хвала, пензију сам дочекао, мада она мене не чека. Чуо сам једну лепу опаску "пензија је спора, али недостижна". Много вредније од ње ми је потомство запослено, стамбено збринуто. Унуци сјајни ђаци. Дедин образ од њих биће неукаљан. Чак, понекад из поноса дигнем нос. Они су мој барометар кад ми "одобравају", кад "прекоревају". Људи се не плашим. "Ничија није горела до зоре" па и ова подухо чади и роже вошштане сузе. Многи су ме прогањали и позвани одазвани "позиву". Није никакав цинизам и освета. Гробови су им подуго закоровљени. И мене ће земља прогутати и ова лајава уста напунити црницом као какву саксију. Моја "кончина" је веома близу. Рачуне ћу Господу своме полагати. Што сам ближи гробу све се више молим Богу. Надати се у људе је равно лудости. Уздати се у здравље је безумље. Живети за земљу да бих јео и пио лакомство је. Не зато што ми преостаје, него једина права нада, утеха да ми олакша бреме са старачких плећа је само благи, милостиви и праведни Бог. Ко с Богом и у Богу живи, тај једе хлеб и пије воду од којих се не гладни ни жедни. Наравно, децо моја, Спаситељ нам овако предрече: "Вера твоја спасе те". Ко поверује и покајнички поживи у устрајности и понизности, Господ му завет неће разобећати.
И ви, даће Бог, идете у сусрет времену и годинама живота када ћете мање јести ћевапе, бифтеке, шкампе, кавијаре па чак и зелениш. Тада ћете више мислити на пост. На његову сврху и корист. Идете у сусрет добу када ћете ситост налазити у гладовању. Мислићете, као ја данас, више о крају него о почетку. Више о заласку него изсијању; кад се своде а не праве рачуни. То, као оне поменуте дуње и јабуке запахњујуће мирише на одллазак са лица земље и почетак другог, бесмртног живота за који се, живећи на земљи, сваког трена нашег битисања, припремимо. Звучи морбидно и застрашујуће. И треба да звучи. То нас опомиње да "стражимо" над својим животом. Зашто страх од смрти? Њега имају више безбожници од верујућих. Зато, јер неспремни треба да крену на пут у једном правцу. Замислите да из центра кренете на Чукарицу без повратка. Заувек! Обично. Појмљиво! Али, шта ћете ако собом немате ништа. Нешто треба нечим испунити а ви празни као последњи купе у возу. Болест је та, ако нас стигне, која прикупља нашше "прње и дроњке", грехе и врлине с којима поред лице Божје треба стати... У оној буци, тракторисању, пиштању, завијању, чегртању и покличу нисам могао честито ни реч проговорити. Судњи час се примиче па је ред са најближима целивати се и простити. Наравно, ово није "придите последње је цјелованије дадим братије".
Захвалан сам неизмерно Господу Богу што ме је поживео да дочекам да се "деси" протест, јер, три месеца гледам омладину како "куља" са свих страна, из свих праваца, са сваког места. Толико ведрине, осмеха, оптимизма и безазлености, а младост је као бујица, силна, неукротива. Уверава ме да Србија није и, недао Бог да буде, големи старачки дом и земаљско прихватилиште до поласка "последњег воза". Није дивизаја пензионера на умору и обезнађених глувих и занемелих гримаса. С вама сам се подмладио онолико колико то моје године дозвољавају. Зато сам и вама родитељски захвалан. Колико сам мислио да сам вам прекаљена потпора, толико сам разуверен, јер био бих сиромашнији за онолико добре српске чељади колико је српска мајка издојила и послала на школовање да уме да мисли својом главом и да одговорно живи свој тал живота...
Борко, много ми поздрави Господина Божу и никако му не реци у којој је "пекари" печено оно "пециво". Многе године сам провео по гудурама и знам шта је горштак. Такав је какав је. Од њега се не може "издељати нешто бравурозно, али поуздано и практично итекако...
Остаје ми да поздравим Госпођу Анђелију, јер је постала нестрпљива, а имам и питање за њу. Њен оговор очекујем...
МУШКИ ИЗУМИ
- Оче-прото, видели сте да сам постала нестрпљива и да чекате мој одговор. Заиста јесам. Слушала сам Вас с дужном пажњом, из прикрајка и наслушала се силних мука кроз које сте прошли. Равно паклу. У моју кућу, односно, мојих родитеља годинама сте долазили и бивали најрађе виђени гост. Посебно моја мама, госпођа Сара, како сте је увек ословљавали. И Анто је у Вама видео и нашао истинског пастира Божје Промисли. Обоје деце сте нам крстили, управи Ви. Увек сте са нарочитим задовољством одвајали од свог драгоценог времена да би се посветили нашој породици и увек ваљаног савета смо од вас чули. Незваничну веронауку сам из Ваших уста примала у срце. Оплеменили сте и неке наше погледе на живот и пролазност овог живота. Веома сам вам захвална. Ви сте, као духовни отац у овом дому више укућанин него необичан гост.
Малочас сте рекли да се затворе врата. Не, нисам дозволила. Ова кућа је православна, па макар агенција. А Мор" трпела зарад тога. И она је део овог дома и доноси му приходе од којих ћемо, уз остале, његове, подмиривати наше обичне овоземаљске потребе. Марко је овде нарочито, с предумишљајем, он, јер је формално католик и његов отац је папа. Папа је тата. Како не иде често да обиђе ни првог оца, још мање очекујем његову приврженост Великом оцу Папи. Занемарио је обојицу...
Памет је женског рода. Женски род је својим материнством на свет донео све шшто се од мајке рађа. По мом мишљењу материнство рађа памет. А касније та памет се израђа у заумље. Оно је изум мушког рода. Па и она госпођа Медлин Олбрајт, која би нам се крви напила, чешка вампируша. Словенско порекло. Како све мајке не рађају из љубави према потомству, често насиљем, мешањем несродне крви и огавним опсенама својих мужева и њима се дешава да им се утроба преврне па уместо памети изроди се кретен. Волела бих да поменута није последица описаног. Чула сам Ваше свеукупно сстрадање. Ниједном нисам могла да приметим да је иједна жена-мајка учинила ишта лоше и жигосано. Сва та мучилишта су измислили мушкарци као припадници рода у ком има безброј мудрих надахнутих и свесних како су настали и од кога. Ако их је материнска утроба изнеговала у себи да би, угледавши, светлост овог света, благодарно уздарили њеном материнству. Она их је одњихала на крилу и у наручју да, кад одрасту, одговорно изврше своју очинску али и очовечену задату улогу.
Шта је мушки изум? Ако изузмемо Марију Кири и нашу, Милеву Ајнштајн, које су се бавиле науком за добро човечанства, ове цивилизације, вероватно и многе мени непознате, остало су мушкарци изумитељи. Пођимо од баналног примера. Не верујем да је жена измислила пиштољ. А он служи да направи рупу на челу и да проспе памет и уништи један живот без обзира на пол и врсту. Да запрети, на смрт препадне. Није мали број жена, мајки пред том монструозном челичном муштиклом остао без мозга, памети и прихватио да у шупљој кецељи носи врелу воду да измије запрљану косу. Чији је изум митраљез? Мушки. А он служи за масовно бушење рупа на главма оних који би, да им је омогућено, измислили справу која ће памети-у жени се зачиње, олакшао порођајне трудове, подизање деце, вршење свакодневних домаћичких и свих других послова којих се лати. А справа за масовну сечу глава је као тестера за сечу големих шумских масива. А они су плућа ове планете. Шта би и требала ничија плућа безумљу?
Ко је измислио топ? Не знам, стварно не знам. То морају да знају официри чувари нашег неба и спокојства. Ја знам само за један топ, а све су ово изуми мушког рода, који има креативну способност и није у функцији смрти. Њим, који се креће праволинијски и водоравно веома успешно рукује женска памет. Наташа Бојковић, Зорица Николин, Алиса из земље чуда, Марић, која припада врху у руковању овим безбарутим оруђем.
Паметна утроба је на свет донела и динамит и електрицитет кроз генијалност изумитеља Алфреда Нобела, Николе Тесле. И један и други изум могу бити употребљени и злоупотребљени. Ствар је употребиоца на шта ће искористити неопходне изуме. Мајци је додељена и аманетска улога да укори и укаже на правду. Правда је последица памети: "Сине Марко, нисам тебе "сине" прозвала... Сине Марко, једини у мајке, немој сине говорити криво, боље ти је своју изгубити главу, него своју огрешити душу". Ни већег благослова, ако је послуша, ни горег проклетства за кривоклетство. Народни песник је опет жени-мајци доделио улогу брижнице да се ишта лоше не догоди.
Иста легенда велича Марка Мрњавчевића као јунака нове Ере. Може бахато да се понаша. Да "пола пије, пола Шарцу даје". Све му је дозвољено. Да избавља невесте од Турака, по њиховом закону, од права прве брачне ноћи. То је једини позитивни пример кршења закона познат српској историји и предању. Али тај исти Марко, не Мој, он све ради зло и наопако, наравно да се шалим. Тај Краљевић Марко кад му се прохте узме рало и преоре друмове. Њима ходе и здрави и хроми. И Срби и Турци, туку и једни и други, али он ссе не осврће: "Море Марко не ори друмове, море Турци не газ'те орање". Кавгаџија. О томе како је убио оног "Оријаша Мусу Кесеџију", то је химна која би у Скуптини, прошла глат да је предложена, уместо звиждања овој јадној "Хеј Словени". Није ни она сама себе испевала и док се сама певуши она јошш подиже барјак на јарбол. Дај Боже, да је тај несрећни вазал, турски послушник убио бар једног Турчина на стотину посечених српских глава. Чисто сумњам.
Народни песник је каткад учио историју па је Светог Саву поставио на право место, место које му и припада. И он беше пророк у постојбини својој чим је овако болне душе морао да изусти: "Помешах се са стоком неразумном и изједначених се са њом". Могу да претпоставим кад таква величина зарида и призна сопствени пораз како се невесло осећа. И Свети мученик Кнез и незванично цар Лазар оставља аманет знајући да ће своју главу заложити и на пањ као жилави пресечак за: "Крст часни и слободу златну" рекући: "Ко не дош'о на бој на Косово не имао од срца порода"... црног ли зла које нас сналази. Ови свети, велики и бесмртни људи су из материнског крила понели васпитање и мудрост. Нису ли то категорије исте памети. А она потиче из божанске како је то јединствено запазио и дефинисао мислилац Његошш: "Ум је један само без границе, сви су други кратковиди уми".
Остајем при својој тврдњи да памет потиче из материнске утробе и наручја а изуми, свакојаки, припадају мушком роду. Ако мушки род узима себи за супругу, женски род, тако и Бог по својој премудрости одреди, зашто не би узео и малено признање да проналазак-изум припада генијалном уму који се зачиње у жени уз свесрдну помоћ мушкарца, праисконског Адама.
Срамота ме уваженог проте, али смела бих да узмислим да је мушком роду лакше доњи веш скинути него маску са лица. Јер кад се веш скине не зна се ко је власник изложене срамоте. Кад се маска скине види се лице и препознаје, открива права голотиња као најгори вид срамоте и разголићености. Оче прото, поново Вас молим да ми опростите.
А шта сте желели да ме питате? У вези Вашег разговора? Не? Не знам.
- После овога не приличи да питам, јер ми мантија не дозвољава, оставићу за други пут. Али, чудим се, дете моје, ти знаш да ми је ћерка старија старија од тебе, како ниси ниједном изашла на улицу па да кажеш неку појединим бескичмењацима. Не, не, довољно је троје из овог дома, учинили су број. А Марко "интервјуише мене у кући као да ће новине писати о женском роду памети. Пре би и свакако освануло: "Женска памет". Код нас, знамо, какво је то значење.
Него, замолила бих ја Вас да ми кажете ко је Божа Ковачевић? Ухватила сам "прошење" да му се ништа не саопштава. "Пекара" и "печење".
То је онај о коме је мој "амико" Марко писао у "Борби". Није ми био циљ да њега "поткачи" него оне мештане за које, унапред знам како мисле и како ће да кажу. Овај је набасао код Бошковог првог комшије, а комшија "бриго моја пређи на њега". Он је из Београда. То је тај и Борков тата. Мораћу да будем мало индискретан. Често ми се Борко губио у маси па кад га питам, вели да је тражио Александру и Тамару. То ти није познато...
Па, тог човека сам видела у новинама. Чини ми се да је рекао: "ја нисам одавде". Значи он је та опасница. А Борко на оца. Оца му поздравим. Аха, сећам се и нечег другог. Нисам погрешила? Ко зна? Био је елегантно обучен као свечани "шетачи". Није носио штап. Човек хода нормално, не жури. Чак је, чекајући ме пред закључаним вратима био веома стрпљив и уљудан. Попили смо заједно кафу. Захвалио се и отишао.Шта је овде тражио питаш ме Марко Морено? Шта си ти тражио код њега? Вероватно је дошао у узвратну посету па кад те није нашао отишао човек, ко ће тебе наћи.
Не, нешто је друго у питању. - Ако знаш што мене питаш, довољно је да знаш да је овде свраћао. Знам, боље да ћутим. И ћути, одговор ми није потребан. Твој посао твоја брига...
У ЧУДУ ЧУЂЕЊЕ
Бата ми је другар од пелена, основне и гимназије. Срамежљив, тих, ненаметљив. Касније се затурио. Ни после много година, у сствари не знам шта ради и чим се бави. Оно што знам то је да је у детињству био један од скромније одевених и са мање џепарца од нас већине. Никад се у добру није понео нити у злу покудио. Последњих година сретали смо се, углавном, на улици, у пролазу и, чини ми се на једној утакмици наше репрезентације. То је и једина коју сам уживо одгледао. Супруг ме убедио да би требало да одем у "Пионир". Нисам морала дуго да објашњавам како сам се срела с човеком с којим сам једно полугодиште делила ђачку клупу. Кошарка није била у мојој режији да би могао помисллити да је намештаљка. Али живот је најчуднија режија. И Хичкок би се у њој спетљао. Тада сам чула од њега за неуспешан брак и за развод који ће маратонски потрајати. Било ми га је жао а и помогла бих да сам могла.
Сад, у агенцији, Нено, и стобом се виђам и срећем први пут од прошле године. Боже, како време брзо лети. Нисам, заиста подуго свраћала код тебе у банку, односно у твоју смену, па те не виђам, још си тамо? Шта ћеш, ни банка нема више новца а шта тек имају други? Баш ми је драго што си свратила. Може и овде, без паузе, да се попије кафа. Била си виспрена кад си помислила на мене да сам ти ја "препоручила" Бату. Нисам никакав наводаџија. Знајући твој трновит пут кроз живот и поменутог Владимира-Бате, још тад сам се благо нашалила алудирајући на ваше упознавање. Некад је довољно да се људи друже и међусобно разумеју. Претпостављам да ћеш ме или изгрдити на пасја уста или захвалити за "одавање" твог телефонског броја. Волела бих кад би ме обрадовала неком лепом и романтичном причом. Подуже сам онеспокојена што због свега што нам се "издешава" што због тихог нестајања мога тате. Почео је полако и сигурно да копни. Указујемо му на бољу могућу пажњу. Није ништа алармантно, али и не ваља. Ето, сад ових летњих дана "запео" хоће да иде сам код својих у Котор. Замолили смо га и ја и мама да причека па ћемо заједно мало на море, мало код његових рођака и комшија. Порекло је порекло. Кад је црногорско помешано с италијанским темпераментом то ти је комбинација за ниједан погодак на лотоу. Још га обуздавамо. Међутим, примећује, да се не обазире на наше страховање за његово здравље. Он тврди да је здрав и кад га видиш као да је печен на ражњу, сувоњав, модро-бледуњав, види се, нема шта, да није здравствено спреман да путује а хоће пошто-пото.
Извини, давим те неким својим бригама а ти би да чујеш нешто ведрије. Дозволила сам себи да ти се појадам јер ово не смем ни са мајком рођеном да причам. И њу вређа кад устврдим да није за њеног мужа да иде сам. Одмах ми подметне да изнукавам пратиоце као, не дај Боже, неком шлогираном. Онда ућутим. Марку да кажем, прво ће ми рећи да Антоније има жену која је провела свој живот с њим и да она о њему мисли и брине више него што то ико може. Деца као деца, имају своје бриге, учење и занимације. Све чешће се касно враћају кући. Истина, распуст је на прагу па прогањају мајку где ће их послати на летовање.
Пре него шшто ми испричаш нешто што бих желела да ме обрадује, реци ми, молим те јеси ли и ти зимус "шетала". Нисам. У крају, из којег потичем, само шетају "луде Насте", остали иду за својим послом. То не би био разлог да се мало правим луда, међутим, имала сам и лепших и пречих послова од те тзв. шетње. Глупо је да причам, али, постала сам шеф смене па ме обавезе држе на послу и после истека радног времена. Сем тога, почела сам мало другачије па мислим и осећам. Изгубила сам незнатан део самоуверености и самосвојности и одрекла се самосталног и самотног начина живота. Више не забадам главу у фрижидер па бацим за врат и онда, ако не излазим негде, а богзна где, ја се забрбољим у нераспремљену постељу да се испавам чекајући ново јутро и полазак на посао. Живот је динамичнији, дражи и напорнији. За сад једина жалба је на умор, али и али има свој одговор као и зашто. Код тебе сам поред оног питања о Бати и зоб неког аранжмана како би се и од умора ослободила. Ти ћеш ми, знам препоручити нешто за ове плитке џепове шта може у њих да стане. Није ми потребна атракција и егзотика, него пријатан одмор и леп провод. То Твоја кућа може да понуди.
А што си ме замолила за причу о Бати и о мени, не знам да ли ће ти време дозволити да је саслушаш изворно, онако како је и почела и још увек траје...
Звони телефон. Дуго, дуго. Помислим, опет Милан спремио нову верзију да ме "куми" и дави по стоти пут. Толико пута сам му рекла да се провалија између нас не моће премостити и да сви напори трошше енергију у неповрат. Тај непремост нас је и упутио сваког за својим правцем. Њему је као глувом шапутати. - Не, мислим, укључићу усисивач а о нека зове до миле воље.
Не задуго, поново се телефон оглашава. Застаде ми баш тај последњи залогај у грлу док сам ускупљала тацне са стола порињујући их у судоперу. Добро! Јавићу се још овај пут да га најозбиљније упозорим да ме се окани и да пронађе погоднији телефонски број. - Хало! - чујем пријатан и непознат мушки глас. - Да изволите! - Добар дан, госпођо Нено! - Добар дан јесте, а да ли сте ви добронамерни? Јесам, да ли сте, заиста Ви госпођа Нена? Кад сам до сад била што не бих и од сад. Кад сам за све што не бих била и за Вас? - Драго ми је... А ко ссте заправо, Ви? - Ваша сенка! Како то да ме прати сенка тридесетпет година а да ми се тек данас јави? - Чуда се не објашњавају него дешавају. То Вам, свакако није непознато. Наравно. Дај Боже, да сте Ви моје чудо, плашим се чудовишта. Њих сам се нагледала, наслушала и натрпела за још један оволики живот. - Драга моја, ја сам малено, обично и љупко чудо којег не само да не треба да се плашшите него и да Вам се деси. Мала чуда живот чине животом. И ја сам чудо у чуду које жели да Вас упозна лично, најличније, јавно, јасно и без либидних намера. Ако у ово поверујете, можда, нећете се кајати. Зарад мирног сна и душевног мира предлажем Вам сусрет, најзад и најзад где ме можете видети и гледати у очи као у излогу. Бићу Вам веома захвалан и порадован изнад Ваших очекивања. За разлику од лутке из излога благо ћу Вам се нефиксирано смешити, осим ако ниссте толико себични да ми учините то велико задовољство. Оно што о Вама знам даје ми за право да ћете прихватити мој позив. Он Вам, иначе, неће бити најтежи животни задатак. Имали сте, свакако, тежих од два сабирка и збира који сачињава двоје људи на првом сусрету. У осталом, да би се партија добила дама се мора освојити. У Вашем случају за победу је потребно да матирате краља. Далеко сам од шаховск теорије да бих с Вама полемисала шаховским жаргоном. Али, да ме не преведете на тениске терене, на сетове и гемове избећи ћу улогу Монике Селеш и штефи Граф. А онда, ако хоћете фудбалски, да не играмо продужетке и шутирамо пенале морам се одрећи глуме Ивице Краља и Пеђе Мијатовића. Коначно, као у одбојци да не буде петнаест промена без иједног поена због лошег сервиса Николе Грбића и сјајних дуплих пенала Горана Вујевића предлажем да "бирамо фигуре". Ко ће први? - Даме бирају! - брзопотезно и великодушно узврати непознати саговорник. - Моја омиљена боја и најбоље ми пристаје црна. Дакле, изађите из сенке на видело Божјег дана па се уљудно представите. Ја сам један од неколико милиона Бата на земљиној лопти. - Даље?
- Не, Ви сте на потезу! - Па, он је познат, Нена Пајић и за познанике и незнанце.
- До Вашег броја телефона сам дошао преко заједничког познаника ако не и пријатеља.
- Којег - постадох знатижељна. - Ако је то био Ваш нови потез, одговарам, ако Вам то кажем боље да прескочим понуду ремија и да одмах предам партију.
- Да ли је мушки или женски пријатељ осим ако није двополан, јер таквог ниједног не познајем? - Нерадо играм изнуђене потез: женски!
Било ми је ово потребно зарад отклањања сумње да је Милан некога подметнуо а да чак, сам прислушкује. Признадох себи да ми је пријало ово зановетање у коме сам се добро праћакала да не потонем.
- Ако је то, стварно, моја пријатељица морам, дужна сам да верујем у оно о чему говорите и да сте се окомили да освојите "даму".
- Завршили смо отварање, прелазимо на позициону игру и реализацију. - А како ћу ја даље кад се лоше сналазим у средини табле, или те Ваше шаховске плоче? - Ништа, помоћи ћу вам да "изгубите" мада џентлмени у оваквим позицијама нуде реми. - Да ли можемо да зауставимо време да ми не падне заставица? - Како да не? - одговорио је пријатним тоном...
Признајем да се уопште у шах не разумем. Чула са за ове наше велемајсторе Глигорића, Љубојевића, Матановића. За Милунку Лазаревић, Јудит Полгар, неку Мају Чибурданидзе. Набасам на некакве коментаре. Чујем из разговора за олимпијаду. Међутим, запамтила сам једну милозвучну кованицу: "шаховска лепотица". Претпостављам да не бирају "мис! међу шаховским дамама, мада се са фотографија може наслутити да међу њима, заиста, има правих, правцатих лепотица. То и није важно, него...
... Потпалио је моју машту и пренуо ме из меланхолије. Из равнодушности према самој себи и према сваком људском створу. Човеку се каткад згади сав живот а камо не би човек који и чини еколошку неравнотежу и безброј бљутавштина којима живот не оскудева. Сада сам била у стању да бацам и камен с рамена да бих онај са срца некако гурнула низа се и отисла га дубоко и далеко од себе.
- Који Вам је следећи корак? - очекујем да убаците патрон и повучете окидач.
- У праву сте, "Ловац на потезу". - Чини ми се да сам недавно чула некакву баладу, помозите ми рећи, Жељка Самарџића! - Баш тако. И она је убојито оружје против мрзовоље и инертности. - Шта бисте да одстрелите? - Ах, Ваас! Ви сте тај трофеј на који циљам подуго, али никако да ми паднете на нишан. - Мислим да сте се збунили, нисам ја та трофејна "дивљач", сем тога, рећи ћу Вам отворено, није ме лако "уловити". - Нисам ни очекивао да буде лако. Сваки велики успех праћен је великим трудом и исцрпљујућим напором. - Имам и ја једно признање. Одувек сам желео јаче "противнике" од којих се учим стратегији по цену да изгубим.. - Ласкање ми импонује, али не успављује. Још нисам заспала на свиленим и шушкавим хвалоспевима. "Јастук им је десна рука хајдук Вељкова; јорган им је детелина трава зелена" - рече једна дивна песма. На ово надовезујем да и поред наклоности и љубави према поезији моји песници су нестали са лица земље. Вашу поетичност могу једино да прихватим као најближу подвалу. - Ако ме слушате, мирне душе можете да спустите слушалицу да не трошите импулсе. Партија је завршена на Ваше задовољство.
- Да нисам импулсиван не бих ни подизао слушалицу и упорно верглао сад већ запамћени број. Онда сте, признајем, изабрали, погрешног противника за овакву "партију". - Противник је брижљиво биран те, без размишљања, предлажем "реми" уз Ваш пристанак да се сутра нађемо испред клуба књижевника а онда: "Ћераћемо се још". Волите ли поезију? Да, не нарочито, и стога што ми је живот ожучен и сурова проза.
- Доброо! Лако ћете ме препознати. Стајаћу испред улаза и читаћу изабрану поезију Десе Максимовић у њој се налази она надалеко чувена "Чежња".
- Не, немојте ме чекати нећу се појавити. - Нећу ни ја улазити унутра, одстајаћу својих сат времена а затим се вратити и поново окренути један број чије заузеће тврдоглаво држимо. Да ли бисте изустили Ваше право племенито име и презиме?
- То је враћање потеза, у реду! - Владимир-БАТА Тадић.
...............................
Намерно сам се обукла лежерно, више спортски и скромније него обично.
Решила сам да ја будем та која ће да сачека непознатог господина. Претпостављала сам да он мене познаје на невиђено, незванично. Као и прва дилема о сметењаку и подметнутом провокатору, осујећена је и моја намера да стигнем прва. Долазећи из правца Трга примећујем човека који се маје око улаза буљећи у некакву књигу. Сама сам стигла пола сата пре заказаног времена а њега већ "затекла" на чекању. Свако даље тестирање да ли ће ме, као "атлетичарку", препознати, било би бесмислено. Кад сам "загризла" онда ћу и да "сажваћем". Смела бих се заклети да тог човека никад у животу нисам срела. Чак, нема ни оне поштапалице, личи ми на некога кога познајем. Ипак, нешто ми "говори", иде у прилог претпоставци, да ми је познаница и не тако блиска пријатељица Анђела, у паузи-кафенишући, о њему причала. Знала је мој живот овлаш па ми је, узгред, набацила тему, причу о човеку кога гледам у очи зароњене, вероватно у стихове Десанке Максимовић, то је и он синоћ предрекао.
Измењасмо конвенционалне и куртоазне поздраве и званично представљање. Зборили смо више да не бисмо ћутали и гледали се, него што смо имали шта да причамо. Осећали смо се помало срамежљиво и адолесцентно. Сваки почетак је малолетност без обзира на доба када се почиње. Уђосмо.
Приметила сам голему свиту људи из новина, са телевизије и много, мени, непознатих. За разлику од мене он је многима пришао и лично се поздравио. Многи су, ведећи га, сами прилазили да се с њим поздраве. Видим да се креће у тим круговима. За многе од њих, којима сам представљена, била сам супруга човека којег сам пре неки часак тек формално упознала. То ме је мало помело. Импонује и иритира. Имати дрскости па знанцима рећи да ти је супруга жена, у словима, непознаница, заиста, годи самоувереност...
али...
... С друге стране, вређа. Можда тог човека никад нећу узети ни под руку, а унапред сам промовисана у супруга. Но, ваљало је имати стрпљења да се види шта ће се из свега тога испилити.
На речи првог говорника нисмо обраћали пажњу. Посветили смо се више себи самима. Измењасмо много значајних и безначајних погледа. Понеки осмех. Он, вероватно поносан што ме је дигао на пиједестал супруге, а ја резервисана до краја. Да су у мени уместо ових биле робне резерве могла бих без бриге неколико месеци да прехраним четворочлану породицу.
С његове стране, колико смем да судим о карактеру мушкарца, било је толико наивне искрености, ако изузмем ону дрскост да сам почела да га жалим. Истина се троши неупоредиво брже од фолирања. А кад се она истроши то му дође као полазак у куповину без пара. Ретки су људи који не цицијаше на истини и поштењу исто колико и они који обасипају поклонима своје вољене особе. Признао ми је да су сви ти његови познаници лајави лажљивци па кад не могу да продају ту своју фину скупоћу онда је поклањају. Вратио им је, вели, мило за друго. Они му усмено саопштавају своје тајне љубавне романе, а он је пред њих довео "живи" па нек читају ћилирично и латинично, са обе стране као "Унутрашњу страну ветра" или како буду умели. Допало ми се ово признање да, у ствари, човек и нема правих пријатеља.
Осећала сам неодољиву потребу да га посаветујем, упозорим да се све не саопштава ни женском бићу. Не прича се све и о свему. Знала сам да ће ме погрешно схватити. Прогутала сам његов "залогај". Могло би га погодити и сломити иако је у сваком погледу деловао и луцидно и суптилно. Очито, жена као полутка људског бића није му позната дубље од њене депилисане и однеговане коже. Није заслужио да тог тренутка сазна сурову истину о жени која селективно памти. Бије противниковим оружјем. Што смисли учини. За десет година, ако не успе пре и ако је смрт не претекне. Женска конституција и ментални склоп дукчије функционишу од мушког. Мушкарац је склон глупостима и непромишњеностима. Прича о оном о чему се муко ћути...
Жена је рационална. Овоземаљска. Танана, рањива. Осветољубива. Не заборавља. Не прашта кад то и декларативно изрекне. Може да понизи, обогаљи мушкарца тамо где је најосетљивији. Сваку акцију брижљиво пипрема, не препушта срећним околностима. Неће ни најбољој другарици поверити "колико" је "штета" учинила. Пре ће изоговарати читав комшилук и пронаћи му стотине мана и огрешења него што ће признати ма и једно, ма и најмање своје. Жена је, условно, "савршена", без иједне мане. Само она. Све друге су друго, али она је она. Свака је жена најлепша, најзгоднија, најпаметнија. Ако од неке и чујеш да није баш таква, она је глупа или променила пол. Ово никако није правило већ сазнање из сопственог окружења.
Огрешила бих се ако бих устврдила да ми се Бата не допада, иако га нисам сама "пронашла" него по препоруци могуће пријатељице. Знала сам, такође, да се на њему мора порадити више него на запуштеној кући, или на промрзлом цвећу. Труд би се вишеструко вратио. Он је крајње необичан, неоптерећен поразношћу истине, отворен као књига за читање. Природан, срамежљив а довољно комуникативан. Било је занимљиво провести то време са таквим човеком.
Нисам никако могла бити сигурна у његова осећања, јер није се наметао упадљивим комплиментима нити се собом хвалисао. То ме је колебало. Дуго би ме са сетом, оном нескривеном и бојажљиво посматрао. То је оно његово у чуду чуђење. Као да му је понестало даха заа разговор и питања. Била сам на прагу акције да разбијем ту чауру у коју се увукао као у атомско склониште. Међутим, жагор је пореметио наше тиховање у последњем реду и схватисмо да је промоција прошла и без наше дужне пажње. Стигла га је грижа савести од њега, знала сам да док другима не закинемо себи не прибавимо. Да ли му је дражи сусрет са мном јер се за њега здушно борио и изборио него да слуша истрошене фразе о човеку и песнику о којем зна бар онолико колико су о њему и говорили? Пристао је на моју разложност молећи ме да ме допрати до кућног прага. Нерадо сам дозволила, нисам умела нити могла да се супроставим. У тих пет минута договорили смо нови сусрет, заправо, вечеру у "Ловачкој причи" за прекосутрадан... Затворила сам врата одмах да му не дам повода да помисли како га мој посклоњени поглед прати до његових врата и сањиве постеље.
Прича је почела да личи на себе, драга моја Анђела.
У смирај дана пријатне јесење вечери телефон поново звони. Дижем слушалицу. - Здраво! - овде Гоца, шта радиш? - Ништа: - одговарам. - Хтела сам да дођем код тебе да се мало испричамо. Јуче сам имала фрку. Неки манијак ми у аутобусу покушао да отме ташну па, кад се онако разасула на стајалишту зграбио је само новчаник. У њему сам имала само личну карту и чековну. Још се тресем од страха и ојађености. На очиглед десетине људи који су се тискали у аутобус. Пријавила сам разбојништво и отмицу. Рекли су ми госпођ, како да пронађемо непознато лице? Ја их приупитах да ли сам могла да се браним каишшем од мантила? То Ви знате", одбрусише. Поред оваквог обезбеђења ни главу у торби сачувати не можеш... причала ми, причала.
Спопаде ме мучно размишљање да ми другарица, у ствари, подмеће да будем истражни судија. Гори ми под ногама. Сваког часа требало је да се јави Бата и према договору да изађемо. Да је прекидам у јадању, знам да није пријатно бити оџепарен. Да је слушам, не чујем јер мислим о себи и како да се уљудим а истичу ми пследње секунде пешчаног сата. Ех, куцање на улазним вратима. - Гоцо, чућемо се други пут, неко ми куца, морам да отвори. - спустим слушалицу.
- Заузет Ти је телефон па сам забринуто похитао без најаве, опрости! Ништа, ништа, 'ајде уђи! - деловала сам мало смушено. Заборавила сам рећи да ми је, први пут свраћајући, у стан ишапутао дивне стихове:
Идеш,
чекам,
није разданило,
и мислиш
и мислим,
јесам-јеси.
Зашто се стамило?
Какви су греси
у теби
у мени,
шта нас намамило
да будемо једно другом,
не стварни,
него
ИЗМИШЉЕНИ?
Иако слутећи морала сам га упитати коме су посвећени стихови: Теби"! Тад му се отело оно ти па смо обоје прихватили разговор још тад на ти". Тад сам му, такође, нерадо признала да сам на добром путу да се сретнем са поезијом и да је заволим. Она је, несумљиво лепа кад ти је неко посвети. Тај папир је остао на мом сточићу и нисам желела да га склоним. Док сам се прибирала он ме је преплашшено гледао у очи страхујући да ми се нешто лоше десило. Разборито је прихватио објашњење да сам имала ружан монолог своје другарице. Замолио ме да бригу не делим са сваким као што се ни добро не дели. Бриге напретек, доброте за апотекарске бочице а човек само једном мало живи, остали део живота преживљава, ако преживи.
Замолих га да седне док се спремим, ни то нисам стигла чекајући "пет до дванаест" не рачунајући на изненадни позив. Пре тога у стилску вазу ставио је једну ружу. И то ме је дирнуло на неки, особити начин. Сетила сам се филма "Официр с ружом". Бата свечано одеве, дискретно намирисан и сам превише фин, неофицијелан у односу на Лаушевића и Ксенију. Све је било природније, спонтаније и топлије него у режији на филму. Режија и спонтаност се не могу подвести под једнакост. Уз извињење доскочила сам у предсобље да се погледам колико сам изгубила од своје природности. Два "земљотреса" за неколико минута тешко се подносе и у приземљу а камо ли на једанаестом спрату. Најпре ме "дррмнула" Гоца, па без паузе и Бата својим не смишљеним гестом. Поново ме ухватио стррах од бунила и фатаморгане. Покушавам да мислим - ако је ово привиђење, драже ми је од стварности, ако је пак, реалност да се не поретвори у илузију. Опсена и превара свих могућих начина сам сита као врућег хлеба. Оне су ме учиниле несрећном, насамареном и најзад, опрезном да предупређујем неке ситуације како не бих корачала изнад дубоких бездана. Емотивне и животне провалије су ме учиниле јачом, отпорнијом, али и одбојнијом на којечије празне илуминације. Требало је превући ту најтању црту између сенки и истинског мрака.
Овај пут обукла сам нешто што ме више истиче, наглашава и одражава мој пробирљив укус. Договорили смо се да сиђемо пешице јер лифт је био неисправан па није разумно ризиковати скок у тај предубоки и опасни "бунар". Корачали смо споро и опрезно низ стрмо степениште. Крајње учтиво замолио ме, зарад моје сигурности да ме силазећи придржава због повиших штикли. Одвратила сам га од те намере обећавајући да ћу се придржавати за гелендере. Кад сам, готово, у приземљу посрнула и непристојно вриснула била сам заогрнута снажним стиском преко надлактица и придржана да, заиста, не паднем. Кад сам се захвалила хитро је склонио своје руке с мене уз извињење да није могао да допусти да ми се деси такав пех. Седосмо у кола. - Да ли важи договор? Мигом сам ставила "печат" на "отворено писмо".
Повезли смо се путем који, очигледно, води изван града. Није ми непознат. Ћутке ме гледа, смела бих помислити да ми се диви. Онда ја помислим, чему би се дивио. Нисам никаква филмска дива, разголићена "естрадна уметница". Ипак, испод ока пратим га. Покрете, намере, понашање. Већина мушкараца уме понижавајуће, и по себе, да случајно шалтује преко женских колена. И ја сам полагала возачки испит али нисам ималла обавезу да се преко инструктора нагињем да бих поправила угао десног огледала, сем тога мењач није "заварен" за његову ногу. Такав простаклук, примитивизам није се дао ни наслутити. Све је било регуларно као на светским модним пистама и спортским аренама.
Тек који километар од града скренусмо улево а заустависмо се на паркингу ограђеном врљикама као да банусмо на нечији ранч у Тексасу. Извучена тераса, за неке можда, наткривена башта, тек свеједно, изабрасмо сточић мало скрајнут у углу тако да никога нисмо имали иза леђа. Љубазни и предусретљиви конобар "издекламова" своју "песмицу" да сам га замолила да понови неке "стихове" који би ми се могли допасти. Није му сметало, зна он то напамет а и понавља много пута у једном дану и једном даху.
Нисмо изменили честито ни по две реченице о изабраном месту нашег другог сусрета, стиже пиће. Док смо дигли чаше и "куцнули се" мало је потрајало, стиже наруџбина. Од Бате сам поново, зар већ, трећи пут замољена да ми припомогне око сецкања мешаног меса. Пристадох без двоумљења, знајући од раније да те ресторанске кустуре "гуде" по жилавом месу, напола живом, да само што не чујем једну свињу колико скичи и кркља док јој ваде гркљан. Осим тога, уз такво "гуслање" недостаје бољи бркајлија па да за столом гледамо уживо косовски мегдан.
Допало ми се место које смо изабрали за наш нови сусрет. Не мора све да буде Скадарлија да би морало обавезно и да буде опуштено, лепо и отмено. Како смо служени и "дворени" више ми је личило на, унапред, договорену резервацију или лично познавање са персоналом, него на спонтано гостољубље. Све је идилично, бајковито, нестварно, стварно нестварно. Који часак иза вечере пред нас бануше три музиканта. Неуниформисани**, уштогљени. Ведри, распевани. Ћемане, гитаре и бегеш. Свирају стару српску и незаборавну музику. Староградску: Болујем ја...", "Има дана када не знам шта да радим", "Не вреди плакати...". Једна староградска, друга изворна, без озвучења, буке, онако на увце. Нешто ме згрејало, узврућало тако да сам се мало раскомотила за дашак свежине. Кад су од Бате добили прву "напојницу" замољени смо да изразимо жељу шта ћемо да чујемо. "Грана од бора...", "Осам тамбураша", "Емина" и ко зна колико још. Ако сам икад дотад у животу била разнежена, сигурно нисам била тако распилављена и одобровољена. Паде ми на памет Батина тврдња, чуда се дешавају, не објашњавају. Доживела сам и то, правцато чудо. Пружила сам своју, мало повучених рукава, руку према њему, а он је, изненађен, неспретно прихвати. Бестежински је подиже, сам сагињући се. Принесе свом врелом лицу. Мало је прислони, затим одмаче и влажно ми и дискретно целива врхове прстију ништа мање топле од његовог образа. Спустисмо руке на сто и преплетосмо у непознату тканину која промени боју и постаде благо модра. Необјашњиво. У магновењу. Сулудо и стресно.Слика ишарана бојама наших емоција. Прича с врелим дахом наших плућа. Нама се десило и удесило пре него овом народу и не на исти начин. Причам ти, Анђела, иако се стидим сопственог признања. Да ли да ти захвалим за ову "намештаљку", да ли ћеш ми позавидети и престати да ме цениш? Да ли ћеш променити мишљење о мени?... Јасно ми је, хвала ти, хвала и опет хвала. "Преживели" смо излазак у ресторан и онда, на моје инсистирање ишли смо пешице једанаест спратова да ли згрљени, да ли учворени или некако необјашњиво до мог стана. Ту смо... више не знам како, озарили.
Било би шашаво да није истинито. Сутрадан, "јутро је паметније од вечери", уместо уобичајеног јављања, правдања за могуће несмотрености за непостојеће лудости-извињења, поново сам слушала дивне стихове који су настали с нама у нама а после првог сна речито исписани. Као надахнуће сјајног рецитатора, али тихо радослушно ређали су се стихови:
Био је дан,
куцнуо час,
блеснуо трен
кад
мисао застаде,
реч заћута,
срце загрми,,
пуноћом дише
блажена душа...
ПИСМО УЗ ПИВО
Поштовани Господине, Бошко!
Прође подоста времена од нашег сусрета и написа у новинама. Твој Борко не свраћа па о Теби не знам ништа. На растанку обећали смо да ћемо уприличити нови сусрет, приватис, да попричамо као људи. Журналистика се бави дневним догађајима а човек наџиви многе догаљаје и неприлике.
Обећао сам ти, твоје тражење да ти презентујем српско-италијанску комбинацију брака и живота. Како сам начуо Ти си имао незванично упознавање са мојом супругом где сте и кафу заједно попили у агенцији. Сем тога, Твој бивши парох, прота Триша-Трифун ми је рекао да се Борко и Тамара друже и после оних немилих догађаја и немира који задесише све нас помало. Знајући да немаш телефон, зашто би Ти требао, налазим за сходно да Ти се обратим писаном речју позивајући Те у госте у мој дом на монолог пошто ћу ја причати а ти ћеш пажљиво саслушати и бити угошћен, истина, на градски начин, не домаћински. Чуо сам да ти је супруга Боррка зарадила пензију и да Ти се придружила у Близуњама. За наш будући сусрет нисам спремио диктафон и наслов унапред. Ако нисте отишли на летовање, ми ћемо, иначе, у другој половини августа, будите љубазни па са госпођом походите наш дом. Биће нам веома драго јер смо, уосталом, београдске комшије.
Са протом сам се видео, после месец дана, жалио се да му је здравље попустило. Рекао ми је, такође, да ако се видимо или чујемо да Те, обавезно и у његово име поздравим. Чули смо се још једном телефоном па, кад сам му признао да Ти се нисам јављао, укорио ме је те сад код њега имам четворку из владања и опхођења према људима с којима се дружим и, које више и друкчије уважавам од обичних познаника и пролазника. Тако је то код духовног васпитача.
Синоћ је мој драги таст кренуо пут завичаја. Тренутно није с нама. Но, док ово писмо стигне и док Ти решиш породично да дођеш код нас и он ће, извесно стићи. Сви смо здрави, не особито весели. У "слободном граду" ништа се велико не догађа. А и што се догоди то је на нивоу трача и чекања бољих дана. Истини за вољу, не чекају се само бољи дани. Чека се, например, аутобус са Карабурме за Нови Београд дуже него албанска виза. Чека се на пијацама зејтин док не стигне из ваших крајева, где је сунцокрет замењен за уље, по неколико дана. Чека се попуњавање упражњених места у Извршним одборима неких спортских клубова чији су челници отишли на више функције. Неке стрпљиве шштедише и даље чекају да се власници непостојећих банака изненада однекуд појаве с врећама новца. Сламарице су поодавно престале да шушкају и по селима а у Београду су спаљене на депонији много раније. Како смо се тад лепо грејали у центру града не размишљајући о вашкама које су поискакале из огња и, управо, завукле се у нечије нове постеље и постељине. Још увек нисмо одгонетнули шта нас то голица и уједа док сањамо оне, малочас рекосмо, боље дане.
Пишем Ти ово уз редакције, у доколици, јер немамо папир за штампање новина. Имам десетак чланака и написа као и многи, многи други новинари, новина. Имам десетак чланака и написа као и многи, многи други новинари, али они се не објављују на длану. Плате су нам замрзнуте, рачуни блокирани а ми се хладимо уз "ПИЛС", стварно најбоље што можемо у овом трену. Неки у чекању пренагле негодојући зашто нема плата. Како их може бити кад су замрзнуте. Док не одледи, ни поток неће потећи. Неки су дошли на идеју да праве зидне новине на јавним и већим површинама. Одмах су се предомислили због закона о јавним местима и информисању. Тај удар, под који би дошли тешко би ко издржао и са шведскимплатама и стандардом. Кад смо код тога, пре неки дан шетајући, прочитам зидни графит: "где се налази ссервис за поправку стандарда"? Замислимсе: - ни ја не знам, а и немам шта да поправљам, све је за замену.
Овог часа колегиница ми приноси кафу, па јој срдачно захваљујем, јер кафу пијем само у кући. Ње тамо, зачудо, има увек и није кућни дефицит. Виђао сам ових дана оне несрећнике што скупљају старе новине, картонске кутије и све папирнато да би купили векну хлеба. Можда ћемо и ми од тога имати вајде. Рециклажа је у свету одавно позната. Ми се ње сетимо кад нам загуди... Отпио сам кафу а сад, збиља и молећи позивамо Твоју цењену породицу да сврати у наш дом, где ће нам бити задовољство да вас видимо, дочекамо и угостимо. Прекорен сан и од супруге и од таште Косаре-Саре, зашто вас нисам раније позвао, јер толико дуго и лепо о Теби и Твојима причам. Срдачан поздрав од породица Сабато и Морено...
- Марко, шта да радимо? Мама се ућутала, нит' ромори нит' говори. Нечујно хукће да је не чујемо. Звала сам тетку Миљану, рече да, чак, не зна да је тата ни имао намеру да се запути пут Котора. Стриц Петрашин зинуо од чуда кад је чуо да му је брат прекјуче кренуо у госте. Спопала га слутња да се није нешто лоше догодило. Отићи ће, рече, у милицију да приупита да ли се догодио какав инцидент у возу који прекјуче изјутра кренуо из Београда за Бар. Питаће да ли се ишта десило у аутобусу од Подгорице до Котора. Јавиће нам чим буде нешто сазнао. Дотад, шта ми да чинимо?
- Жено, међу нама буди речено, звао сам ја у Двадесетдевети новембар и питао дежурну службу да ли је редовна милицијска патрола с те релације имала какву интервенцију. И? - И, све без застоја сем стајања у Пријепољу због наводно некаквог диверзанта што је била лажна узбуна. Око те преметачине по возу, претреса, легитимисања и, збиља једног путника који се врпољио и ту, у Пријепољу напустио је воз, није било ничег алармантног. Рекоше такође, да је неколицини путника била мучнина и да им је указана помоћ. То је, у ствари био страх као код отмице авиона. Људи су се осећали као таоци. То је све што су могли да ми кажу. Можемо ићи од бандере до бандере да пратимо да га неко није избацио док се воз кретао или, сачувај Боже, да се сам није бацио што није блиско ни вероватноћи а не стварности.
- Ухватио ме немир, ако ти не можеш, ја ћу колегиницу замолити да ради у агенцији док се не вратим. Не могу скрштених руку да чекам ко ће и шта да јави. Савест ме нагони у потрагу за оцем да га нађем жива или мртва. Није човек чиода па да моће упасти у мању површинску пукотину земље. Није ни у помисли да би могао бити киднапован а да нико не види. Да је опљачкан снашао би се да се неком јави где се налази и да без новца не може даље. Да се напрасно разболео; да му је позлило морали би негде да га прихвате и упуте на даље лечење. Да је успут, не дај Боже, преминуо, досад би стигла депеша или милиционер са службеним обавештењем и изразио би саучешће. Овако, нестало човека. Само се Господ Христос вазнео на небо, али то није била тајна. Тајна је начин на који се узнео. Паметовање о левитацији никога није дигло у неповрат.

- У праву си! Неће га нико тражити ако то не хтеднемо ми. Ни полицију, ни Хитну помоћ, ни ма ког другог не занима нестанак човека. Он је за њих безимени и непостоји путник и човек док сами не докажемо и не пронађемо. Него, кажи мајци да се не брине, а ти, седај са мном у кола па ћемо од станице до станице. Од болнице до болнице док га не нађемо. Рекао сам ти, пријавио сам нестанак у полицији. Штогод буду сазнали јавиће на адресу, или телефоном. Нема ништа од чекања шта ће Петрашин јавити. Зваћемо повремено и њега а ми још за који час крећемо. Нисам овако нешто могао ни сањати, те сам јуће упутио писмо Бошку и Борку Ковачевић у Близоње да нам дођу у госте. Надам се да ме нећеш прекорети због тога.
- Ако си. Тај човек се, засигурно, не би обрадовао при сазнању да ми је нестало оца и да га нигде нема. Нисам те разумела да ли си, можда, звао овдашњу Хитну помоћ и болнице, ко зна, да ли је тата, уопште, кренуо из Београда. То што је могло да му се деси у путу могло би и пре уласка у воз. Да не буде тражимо га посвуд, а он надомак кућног прага, а не може да се јави. Одох ја таксијем до Хитне, Ургентног, Звездаре, Косе, Земунске па и до ВМА. А ти, ако ништа не сазнам и не пронађем га упрегни "зврк". Провери шта му треба. Наточи гориво, понеси једну у резерви да имамо канту горива. Ко зна где ће нас пут навести и да ли ће бити безоловног или билокаквог горива. Идем ја а ти се спремај. Идемо паметно и трезвено. Нема шта горе да нам се деси од нестанка. Не постоји "Плава гробница" у Србији. Дај Боже, да је жив; да га живог затекнемо. Ако и не буде бар да се зна где је сахрањен или ако нам западне таква судбина да га ми сахранимо често и да га опоје наш драги прота Триша којег је тата особито волео и ценио.
- Понеси новчаник. Ти имаш лошу особину да га не носиш, јер, кобајаги у Београду ништа не купујеш, а може да те оџепари сваки који би покушао, јер си, забога, увек замишљена и у свом свету заборављајући да је свет и око нас такав какав јесте. Родитељи и смрт се не могу бирати, а све друго је ствар избора. Пошто, видим, толико се жалиш на ову чаршију, никад ти није пало на памет да одеш на пусто острво и тамо останеш. Тамо би ти било боље окружење и имала би много времена да размишљаш на свој убојит начин.
- Одох ја, а ти се спрдај успут на рачун моје памети.
НЕСТАО ЧОВЕК
Дежурни лекар у Хитној помоћи прелистава уписник свих интервенција у последњих два дана. Пажљиво загледа одакле се интервенисало, због чега и где се налазе третирани пацијенти. Међу уписанима нема ниједног Антонија. - Не знам да ли ће Вас обрадовати али, њега нема у нашој евиденцији - мирно и са наклоношћу обрати му се лекар...
У Ургентном Центру на пријемном оделењу, сестра више него добронамерна уз шушкаво листање протокола пријема пацијената, погдегде прочита неко презиме што почиње час на М час н С. Од Марковића, Селића, Сарића, Матића, Савленића, Мурићија преко Морине до суботе, то је све на та слова. Нисам очекивала да ме дочека добродошлицом и свадбеном буклијом. Мало више љубазности и саосјећајности не би шкодило. Никад се не зна где ће и кад и она закуцати да јој се помогне. Да ли њој, ћалету, брату или ћерки. Из тих разлога место на ком се налази много више је захтевно од њеног наступа. Била сам спремна на вербални дуел, па сам, из поменутих разлога одустала. Можда, у тренутку док се пренемаже око моје бриге, њу чека већа и страшшнија. Успелла сам да сапнем језик и да јој у себи пожелим "туристичко путовање" од болнице до болнице у потрази за здравим болесницима.
На Звездари у последњих седам дана није било пријема и отпуста. То само по себи говори о ономе што ме занима. Обузео ме цинизам да упитам како то персонал није захватилла никаква болест од толиких и толико тешких болесника. Помислим, може бити да је болница "Лаза Лазаревић" препуна па су пацијенте приврремено сместили у непопуњене капацитете ове здравствене установе. А онда, свакако, није разлог да питам није ли и мој отац тамо "заглавио". Тешко је одвојити се од помисли, штогод више трагаш, све си више удаљени од циља. Све сам беспомоћнија.
Скокнемо и до Земуна. Тамо су ми показали листу чекања и заказивања. Хоће да кажу да тамо нико не може мимо "возног реда". Ни овај пут није ме оставила помисао: - да ли је још неко здрав код толико чекања. Или, близу нам је крај. Ко ће нас само посахрањивати, ако сви одреда помремо. Очај помешан с огорчењем даје једно недијагностиковано стање да би, кад би било места могла да будем примљена у сваку болницу и на билокоја одељење. Није помогло ни моје мољакање да се ипак провери јер, отац ми је у питању. - Многи су задуго без оца; неки нису ни сазнали ко им је, а Ви сте изгубили оца па запели код нас да га нађете. Нисте нам га дали на реверс. - Одбруси ми нека "медицинска гејша" да сам се прекрстила и без револлта отишла. Постало ми је јасно да смо сви или болесни или луди. Ја сам, нажалост, билна због нестанка родитеља а бесна-луда због особља.
На Коси, на питање, да ли постоји пацијент именом и презименом мога оца, питаху да нисам, неким случајем, пацијент који је побегао са лечења, кад не знам где сам сместила тату, у коју болницу. Зарозана сузама до низ врат што се сви шегаче: - Нестало ми је тате, ни милиција не може да га пронађе: рекох јој, она се извини као није знала о чему се ради. Нада ме је напустила и пре поласка у обилазак болница а сад, понестало ми је вере у људе; у њихову доброту. Доброта се не плаћа ником, а рад подразумева стаж и лични доходак. Зар се може толико бити бруталан и безосјећајан па макар за то не био награђен речју-хвала? Изгледа да не може. Нисам чула да су здравствене установе најавиле штрајк. Нека и јесу. Здравство није политичка организација која нема обавезну Хипократову заклетву. Шта је с њом?
На крају, као последњу прилику и могућност проналажења оца запутим се у мртвачницу. Набеђени господин не загледајући, заустави ме физички на вратима: - Госпођо, ово није болница и посета од два до три. Овде су покојници блиске рођаке за укоп. - Знам! Али не знам шта ми је са татом. Нестало га је пре дваипо дана и нема га ни у једној болници. Зато Вас понизно молим погледајте да ли се налази на списку покојника. - Хоћу, мада данас не радимо. Ако га буде било немојте очекивати да га можете данас преузети. - Нећу! - Како се зове? - Антоније Сабато. - Имате среће, није код нас. Можете једино још да се распитате да није кога убио па да се не налази уу истражном затвору и то је боље од слободе ових покојника. Њима ни она није више потребна. Само ашов и лопата и нешто родбине ако се појави. Они који је немају, њима је погребни завод најближа родбина и сахрањује их под шифром са интерном документацијом за сваки случај.
- Да сте ме послали у самицу лакше бих поднела од ове Ваше "утехе".
Нека Вам Бог буде милостив кад будете завапили.
Вратим се кући понижена, срозана и снемоћала. Марко не оже да ме препозна. - Је л оно најгоре! - саучесно упита. - Не знам. Не знам ни како се зовем-о тати још мање. Нисам у стању да било шта говорим, ако можеш вози. Почећемо од Лајковца. Па, докле стигнемо и док га не нађемо.
Возио је ћутке са честим освртом на мене како се осећам и понашам. Замолила сам га да води рачуна о вожњи а да о мени не мисли, имамо преча посла. Није желео да ћути. Најпре ме тешио па кад не би вајде, поче:
- Ово није било ни у време турске владавине. Хајдучија? Како се с њом онда обрачунавало! Ти то боље знаш. Зарађују Турци па посеку, набију на колац или рашчерече све угледне главешине по иколини, па ће сами касније тражити онога ко се о Турке огрешио. Што би они ризиковали своје вратове и турбане кад Србин зна где му се брат и комшија налазе. Ко не ода брата и јатака платиће својом кожом и животом, а правог ће кад-тад пронаћи. Лија, лија па долија, није изрека сама због себе. Ово данас је криминално. Код толико закона, а има их више од житеља, дакле оних који треба и морају да га поштују не можеш да пронађеш човека са целокупном документацијом уза се ма шта да му се догоди. Шта би да је атентат био? Биле би све границе затворне. Сви сумњиви приведени. Сви кажњавани, под истрагом. Једино робијаши на издржавању имали би добар алиби, јер су иза решетака. - Ево стигли смо, ја ћу да свратим у станицу.
... Из тог воза није нико изашао у Лајковцу, а придружило се једанаест путника и то само до Ваљева. Морамо даље. Подигни ту главу, наћи ћемо га ма и мртвог. Боже мој, мора се, коначно и умрети. То су истине живота с којима се морамо суочити па макар се и не мирили. Умро је Наполеон. Тако силан а завршио на Светој Јелени сужањски. Погибе ваш Краљ, а Отац му умре као и сваки други човек. Живот, заиста, није за сваког исти. Није према сваком истоветно дарежљив. Зато је смрт према свима правична. Ту је та нивелације. Она изједначава моћне и обеснажене. Убоге и дрчне.
У сумраку улазимо у Ужице. Почела сам да се сабирам и долазим к себи. Свесна и присебна уђем у станицу. Марка сам оставила у чекаоници. Господин уљудан, уз дубоко извињење, рече да није био у смени кад је воз пролазио. Не часећи окренуо је телефонски број: - колега да ли се сећаш од прекјуче да ли је било какве интервенције милиције или хитне помоћи у нашој станици кад је пролазиовоз за Бар из Београда? - Сигурно? У реду, хвала и опрости што те узнемиравам за вечером. Овде имам препаднуту Госпођу из Београда чији је отац нестао, изгубио му се сваки траг, а требало је тим возом да путује до Подгорице. - Чули сте Госпођо, жао ми је али не могу више да Вам помогнем. - Хвала Вама драги Господине, већ сам помислила да је нестао и последњи човек у овој чемерној Србији. - Не разумем! - слеже раменима Господин. - Читав дан данас сам тражила родитеља и сваки пут на сваком месту наилазила на гадове мушког и женског пола...
Преостало нам је да посетимо и Пријепоље. Успут сам дуго размишљала како је грехота пренаглити. Нађе се човек и тамо где не очекујеш Зашто та правда не би била испуњена и кад је нестало лице у питању. То је, изнова, подгревало наду у позитиван исход нашег трагања. Марко ме није прекидао у размишљању. И он је испао велики човек. Знам и сама колико је бесмислено бити сам себи, лични детектив, посебно што такво занимање код нас, званично не постоји. Не може нико лично водити истрагу мимо законских норми. Он је прихватио моју немоћ и безнађе у жељи да ми растерети савест, и евентуално буде десна рука у свему овом. А приметила сам да у себи гуши јед и бол на сличан начин, стим што сам ја нешто и испољила за разлику од њега. Зато је њему још и теже него мени. Знам да идем у сусрет ником. Да смо пошли нигде и да нећемо постићи ништа. За Пријепоље он је сазнао у Београду, ја ћу на лицу места. И заиста, што сам од њега чула код куће то су ми рекли овде, као да су припремали саопштење за штампу. Званично, кратко без додатних објашњења. Различито а исто и обратно. Разлика је у бесмисленом доласку кад се такво штуро обавештење добило на званичном месту без потребе да се по њега долази овде, чак из Београда. Сама сам предложила да се враћамо назад. Ако је потребно сама ћу сести за волан да возим назад. Не би га ништа присилило да ми уступи управљач, не из неповерења, него, просто, што за њега нисам била способна. Путовали смо дуго кроз ноћ. На Златибору попили смо кафу а онда, без паузе, до куће. Моја црна мајка стојећи нас је дочекала, бдећи ни ногама од нашег одласка. Петрашин је јавио да ништа није могао сазнати. Тетка Миљана не може да издржи те ће још сутра тј. још данас стићи из Цетиња. Већ раздањује. Морала сам у постељу. И Марку сам предложила да одспава. Сару сам кумила да и она легне, јер, умирући на ногама нећемо никога подићи из мртвих, нити несталог пронаћи. Хвала јој, послуша ме. Чекаћемо. Ако на све чекамо, сачекаћемо и вест о мом тати.
Вековима се чекао пароброд, парна локомотива, пеницилин, авион, електрична енергија, па се дочекала. Многе генерације су помрле чекајући слободу. Многе су дочекале. Многима се деио овакав и сличан "пех" када су комуникације кудикамо биле лошије. Свети Сава је преминуо у Трнову, па је посмртно пренет у Милешеву. Отац Никанор Светогорац се преселио у Вечност у Аустралији и тамо почивјау његови земни остаци. А шта са онима који немају ни гроба. Нестали. Нису. Бог ће се за њих постарати да им састави тело са душом кад томе буде време. Зашто даље себе распињати. За неког је бивало спас. Како буде биће...
Три дана како седим у овој агенцији и слушам ове смушене клијенте. Хтели би у Грчку, на Кипар па и даље. Кад чују какви су услови и колико је аранжман, покуње се, уз дубоки наклон захвале и, брже-боље нестану испред очију. Нити бирам дестинације, нити одређујем туристичке услуге. Моја је само маржа као у трговини и другим делатностима прометног карактера.
Људи ко људи, гледају и слушају, понекад читају рекламе да се домаме, а онда се забезекну. Споља су истакнуте цене препоручених одредишта. Колико дана на бази превоза и полупансиона. То се може прочитати и без непотребне бламаже овде за пултом. Али, да није њих, мисаоно бих јурила за ћалетом и по небу, рају и паклу не бих ли га некако и негде спазила. Овако, одвуку ми пажњу на своју страну те онда с њима доколичим да ми прође време. Време за одморе и туристе право-правцато. Кажу врем је новац. Њега нема. Ко лаже а ко краде, не знам. Није под сумњом да неко лаже. Многи краду Богу дане на принудним одморима, боловањима и превременим пензијама. Боље седети џабе него радити. Нисам изричита ко је у праву. Биће, ни једни ни други.
Тетка Миљана ми је у два наврата правила друштво. Њен немир је пореметио и мој метаболизам па је схватила да ми стаје на муку те се придружила Сари. Сад њих две пију горку кафу и наричу у себи жалећи унапред оног за кога се не зна да ли је жив или не. У рату су многима давали даће и дизали споменике а неки стизали кући живи и здрави. Тад смо били сиромашнији па је био мањи трошак кад дође време стварне сахране.
Данас опет, из обести, подижемо споменике за живота и којекакве гобнице као да неће бити месста у земљиној утроби. За то је знао и Стари завет. Како би, иначе, распетог Христа положили у нову гробницу. Ето, никад се не зна зашто је нешто некад добро. Тако и ово моје размишљање. Ако се препустим емоцијама могу одмах да закључам врата и да чекам свој дан. На њега не треба дуго чекати кад човек убеди себе да му се приближио. Воља за животом, исто колико и здравље и вера у оздрављење може да продужи живот. То није парче жице које не може да обујми оно црево на хладњаку да не испушта воду, да ауто не прокува. Живот је истегљив, еластичан исто колико крут и крт. Зависи само шта ћемо од њега направити.
Марко је морао до овог доба да буде код куће. Звучи љубоморно. Није. Тих новинарки, политиларки и естрадних звезда ми је преко главе са телевизије да ми је и од њих мука. Ако му је до мувања с њим, нека га. Нисам толико паметна да о себи мислим најбоље. То могу да кажу, ако има разлога они који слушају моју реч, само да не зазвучи као парафразирање Библије. Моја реч је онолико тешка колико покаже нечија вага. Не желим да сумњам у тачност ичије ваге. Баждарење није мој посао. Чији јесте нека контролише. Највиши и најбољи Баждар знам ко је. Његовој вази покушшавам да уподобим начин живота и реч. Све што је испод, има тежину и снагу људску, човечју, наивно, приближно мојој и обратно.
Марко, Марко! Причам сама са собом као "луда Наста" како рече моја, сада већ, другарица, Нена. Ох, како би ми погодовало њено друштво да се манем овог празнословног умовања. Не вреди плакати-каже песма стара. А сутра? Боље што не знам шта ме и нас чека. Само би то предзнање требало па да улубим паркет. Покушаћу да будем оптимиста, бар онак који не почива на профаном, овоземаљском. Онај прота Триша углавио је у мој тескобни разум неке идеје. Она: наша је само оно што дајемо, постаје ми блиск. Чини ми се да ћу је присвојити.
Данас је читав дан колегиница Тијана радила у агенцији. Одморила сам се колико се може. Замолих је да иде кући, лакше ми је да седим овде јер, горе у стану Сара и Миљана као две ошамућене осе зује по кући и брекћу. Свима нам је тешко, а шта можемо? Вести ниоткуда. Опет чекам Марка да се врати да поново поразговарамо. Синоћ и не дођосмо до речи од женског кукулелекања. Тамара и Сандра остадоше подуго будне и њих узнемирење спопало. Прред њима не смемо ни да зинемо. Ћутимо и тако заспасмо као поклани. Успео је да ми каже да му се у редакцији јавио Борко. Синоћ му је мајка стигла из Близуња. Напоменуо је да би синоћ свратио. Међутим, Марко се осећао уморно па га је замолио за вечерас. Може да се деси да обојица бану у исти час. Приметила сам да се и Тамара узврпољила као да је Борка бегенисала и резервисала. Зуцкало се. Чудно ми је ово затишје... Ево их иду. Нашли се успут, разговарају и упадају.
"Српкињице", дошао нам је наш Борко! Измењасмо поздраве. Седоше. Побо је поглед између ногу у под и од срамежљивости ни за зуцне.
- Шта је с тобом Борко, сине, старија сам двадесет година од тебе? Добро нам дошао! - Хвала, мало ми је непријатно што сам сам дошао у Ваш дом. Зашто би било? - Ми смо вас, истина, породично позвали у посету.
- У томе и јессте проблем. Јуче ми је мама, Борка стигла из села и донела писмо које је чика Марко упутио мом оцу. Мајка Вам топло захваљује и моли да прихватите њено извињење јер не могу да вас посете из више разлога. Којих? - више сам завапила него питала. Тата је пре десетак дана имао акутни напад слепог црева и док је из села пребачен у Ургентни Центар оно је пукло. Хируршки је све обављено максимално и брзо тако да му не прети сепса. Отада сваки Божји дан идемо му у посету и носимо нешто лагане хране и сокова и довијамо се по приватним апотекама за хидроген, газу и завоје због свакодневног превијања. У болници нема читавог чаршава или јастучнице. Они душеци, троделни као да су извучени испод неке окоћене животиње. Јад, смрад и чемер.
Мало смо збуњени, нисам гледао печат на писму откад датира, што сте нас позвали у посету, јер тражећи собу у којој ми је тата завирим у претходну и тамо препознам Деду Антонија, Вашег оца и таста... Шта му се догађа? Нисам дошао да бих вас вређао, нисам вас видео у посети!
Кад сам дошла себи схватила сам да сам се умила "Вотком" из кућног бифеа а да је Марко стигао до малог умиваоника. Уто, као из паркета да изрони наша Тамара кличући: "Мој деда је ЖИИИВ"!!! - притрча Борку окачи му се о врат да се од силине повио унапред. Искорачујући сачува равнотежу и пригрли је обема рукама. Борко је најпре поцрвенео од стида а затим нежно и лагано спустио Тамару поред себе. Гледала га је нетремице у очи. Заљубљено, захвално, Бог сами зна. Мени се језик везао у чвор, а Марко не може да се одвоји од умиваоника.
- Да ли ти је познато дете, мило, да ми за њега шест дана ништа не знамо? Не! О Боже, могао сам вам то рећи колико дан касније. Причај, причај брзо па да идемо да га обиђемо. Морам најпре и ја да те изљубим. Ничим ме ниси могао више обрадовати него овом вешћу. И Марко приђе и свом снагом подиже, не малог, Борка и чврсто га стеже уза се. Тамара је гурала тату као да она има примат и приоритет код Борка и монопол на радосну вест.
- Ако дозволите да седнем, и ја сам узбуђен и забринут што раније не упитах за његово здравље. - СЕЕДИ! Наслони се и не оклевај.
Пажљиво и стрпљиво ме саслушајте. Није ни у каквој животној опасности. Претпостављам да је имао некакву повреду главе јер му је завијена отцепцима чаршава и понегде је мало прошла крв кроз крпе. Вероватно му нису често мењали облоге. То сам приметио и прекјуче кад сам провирио да га види, али без јављања да га не узнемиравам, рачунајући да ћете га посетити. А помислио сам да можда испод њих постоје неки завоји. Дакле има чалму око главе и окренут је зиду. Чини ми се да нема с ким да разговара или да му је отежано да говори због природе повреде. Касније сам од оца чуо да је неки болесник хеликоптером добачен из Бијелог Поља с повредама главе. Колико знам, он није имао разлога да се тамо нађе, па нисам сигуран да је то добри стари деда Антоније. Зато ову причу примите са резервом јер, одиста, не знам ко је отуд пребачен у Ургентни Центар.
- Сад ћемо да обавестимо маму и тетку да им је супруг и брат жив...
Искуписмо се чопоративно, наврат-нанос и пођосмо у посету, мада је време посети истицалло. Објаснисмо да смо тек сад сазнали где се пацијент налази, пустише нас да уђемо у продужену посету. Набрзину смо скупили којечег из кућне апотеке те понесмо. Борко је, начас, обишао тату па се и он нама придружио. Било је тешко гледати болесника у очи коме није указана адекватна помоћ у смислу санитетског материјала. Мора се признати да је милиција помогла ништа мање од стручности Ургентног. Уз све ружне речи изнете на рачун здравствених радника овде им треба одати признање да су сачували један живот што се не мери никаквом нељубазношћу прозваних. Нескривено радосни што смо га пронашли, чак и живог, тронуло нас је његово упињање да изговори ма и једну реч. Изгубио је моћ говора. Чује и, веома важно, разуме шта причамо да понекад смогне снаге да се тупо насмеши. Било је очито колико се изненадио нашој посети и да га је видно узнемирило. Сара га је благо прекорела за непослушност и што је могао остати без главе. Једва приметно одобравао је њен прекор као што јој је читавог живота давао за право кад је требало. Миљана га помази и сузе јој срозаше низ лице. Он левом руком полако дижући је, спољашњом страном прстију збриса јој сузе а из његових очију навреше. Марко, деца и ја са Борком склонисмо се у сстрану и посматрасмо дирљив призор. Не тражћећи погледах, случајно, болеснички картон и прочитах: Субота Антоније. У први мах ме збуни да се и дан уписује поред имена. Изашли смо из собе нас петоро да бисмо сазнали нешто више од лекара или сестре о његовом даљем опоравку. Рече нам да је пацијент имао лакши мождани удар, а повреда аркаде и чеоне кости је последица пада. Тренутно је имао амнезију, а могућа последица иза дефинитивног опоравка може да остане трајно нем. Није ни страшно, ни лоше, кад све разуме а моћи ће да пише оно што не моће да искаже гласом. Неће моћи да позове ако му нешто устреба. Има и за то начина-некакво звонце, чегртаљка и слично. Није нас уплашила лекарска опаска и медицинска претпоставка његовог даљег опоравка.
После сат времена иза редовне посете смо замољени да напустимо собу и због њега самог а и због других тежих болесника. Били смо му веома захвални. Замолили смо само минут да обиђемо и Борковог тату који, узгред буди речено, може коњу реп да ишчупа, да га поздравимо и пожелимо брз опоравак. Захвалио се и на писму и на посети рекавши: "Човек снује а Бог одређује". Тако и јесте. Уместо да је с породицом у нашем дому, ми смо код њега и Антонија на истом одељењу. Они су сад прве комшије. Само их зид дели да им се главе не додирну. Како удаљени крајеви знају и могу да буду близу у то се уверисмо без икаквог напора. Како тек треба схватити живот.
Обећао нам је да о Антонију не бринемо, да ће он, колико вечерас, отићи да га обиђе и рећи му да лупне шаком о зид ако му нешто устреба. То нас је и више разнежило да појмимо како здрав човек има безброј жеља, а болесник само једну-да оздрави. У томе је спреман да помогне сваком од кога је здравији и покретљивији. Каква солидарност. Овакве нема ни код панчевачких таксиста.
Замолили смо Борку и Борка да пођу с нама код нас, одбили су. Прво ми код њих, успутно је. А кад болесници оздраве сви ћемо заједно у нашу кућу што смо, не часећи прихватили. Госпођа Борка журно крену у кухињу. Шкљоцну прекидач на шпорету. Кључа вода за кафу, а већ сецка мезе. На молбу да се окани излишног гостирања одговорила је да у нашој кући неће сугерисати шта ћемо и како ћемо. Зажалила је што смо морали да сачекамо заједнички усуд да би се зближили и здружили. Мука натера и непокорно да сарађују. Зашто би добронамерни и присни чекали зло да би се окупили око исте трпезе и бриге. Признадох да сам ја, Анђелија, била више нехатна од других из куће. Марко се сетио, мада доцкан да позове, а можда и у прави час јер, ко зна кад би сазнали где нам се нашш Дека затурио. Свако зло има и своје добро. Често не можемо да схватимо зашто је зло, по себи, добро. Угостисмо се као о Светом Луки да дођосмо на сллаву. Та предусретљивост својствена је само изразито добрим људима. Све је спонтано, природно, неусиљено као да смо укућани и најрођенији. Као да она нама захваљује што смо, без намере пронашли њеног и Борковог Болета. А ипак, све стоји обрнуто. То је људска величина која се не мери математичким јединицама мере. То ссе може и мора мерити неизмерном добротом и људскошћу, пред којима неке науке немају ознаке за такве категорије људске душе. Духовно огледало њих може и мора приказати природне и неискривљене. Њега су, без дилеме, достојни.
еко којечијих и мојих умовања и размишљања - ИСТОРИЈАТ НЕСТАНКА И ПОРОДИЧНИ СУСРЕТ
Ишао сам неколико пута у посету свом пријатељу Бошку. Наравно, узгред. Видело се да је јуначина и да ће убрзо се опоравити. С мојим тастом било је теже и спорије. Од Бошка сам сазнао да му је сапатник писао на папиру шта му се догодило. Нас је избегавао из просте срамежљивости и упозорења да не би требало да путује сам. Службени извештај се поклапао са његовим исказом.
После оне тарапане у Пријепољу кад су их испретресали као празне џепове осећао се понижено и увређено. То га је знатно узбудило и, вероватно подигло притисак. На станици у Бијелом Пољу милицијска патрола се заменила. Биће да је црногорска патрола преузела допраћај воза у Бар. Ту му је нагло позлило па је журно изашао из воза држећи у рукама документа, легитимацију и здравствену књижицу. Сео је у такси и, најбрже до дома здравља. На путу до амбуланте изгубио је моћ говора па је улазећи заплитао ногама једва стижући да спусти документацију на сто. Ту је пао и обезнанио се не знајући шта му се даље дешавало. Особље је притрчало подигло га на лежај, превило посекотине узроковане падом. Брзо су обавестили полицију да је човек добио мождани удар те да се хитно превезе у Београд у Ургентни Центар. Грешком, сестра је уписала Субота Антоније, уместо Сабато, што су ови не проверавајући а за спас живота унели у званичан извештај. Тако је Антонијево презиме незванично преведено са италијанског на српски. Кад смо били онда у првој посети, заиста јесте билла субота. Само, није се односила на дан него на презиме. Анђела, кад је на пријемном чула презиме Субота није ни сањала да јој је тати замењено презиме. Да тога није било не бисмо избезумљени јурили од Београда до Пријепоља. Грешка администрације коштала је много живаца страха и безнађа. Коштала је пет узалудних дана чекања, можда и више да не би Борка кога није занимало да ли је Деда Петак ил' Субота, него га познаје лично. Богу хвала, ишчупали су га из мртвих а остало ћемо опростити.
Сад се опоравља у Сланкамену и за две недеље биће у својој кући. Петрашин га је обишао неколико пута а Миљана није ни одлазила на Цетиње. Анђела се, дефинитивно, смирила. Спустила интонацију, певуши малу блажу песму. Размишља где ће, накнадно уписати Тамару, на који факултет. О одмору нисмо ни размишљали нити за њега имамо времена. Замолили смо Борка, у знак захвалности, да о нашем трошку иде са Тамаром и Сандром на летовање. Доста се снебивао срамећи се. Његови родитељи су били против да путује на рачун наше Агенције, А МОР". Међутим, наше разложно уверавање, да је деци потребно друштво, због наше спречености и заузетости, прихватише.
На прагу је септембар. Сунце нам је мало блеђе него што смо очекивали. Како је почело могло је бити помрачења. Овако, имамо разлога да му се порадујемо. У мени се вратио оптимизам. Сви смо мало живнули. Носио сам се мишљу да објавим у новинама како нам функционише здравство па сам одустао. Ми немамо папира за редовне дневне новине, одакле њима санитетски материјал и лекови. Привреда нам је мртва; привредници се јадају, само што не изјављују сами себи саучешће. Ови споља затворили нас као губавце да их не заразимо. Кривити политику и политичаре, каква вајда. Кад би имало смисла и значења морало би се почети од оне гарнитуре која је и почела процес разградње земље. То њих неће дотаћи ни забринути, а сви су саучесници у лицитацији треће Југославије. Шта је ко излицитирао то је и добио. Колики улог, сразмеран и добитак. А добили смо сви да мање и горе не може бити. Преко Толара, Куна, Денара и Динара - "од њиве до трпезе" стигне кашика брашна. Одакле толики расип? Ми можемо да хранимо две бивше Југославије. Словенци могу од "Елана" "Искре" из Крања и "Дроге" - Порторож да исхране милионипо житеља свих националности. Хрвати од Словеније, Плитвица, Далмације и "Кончара" могу да удвоструче број етничких Хрвата. Македонци од пиринчаних поља преко "Охиса" и "Алкалоида" могу да прихвате два милиона обескућених Кинеза. Ми у Србији са Црном Гором имамо светиње и светитеље чијим ловорикама можемо да се китимо у наредних три столећа.
- Да молим! - Марко, ако можеш изађи треба да одемо до Сланкамена у посету. Биће нас петоро у колима. Гледај да не дангубиш тамо, нама си данас потребнији него редакцији. Сигурна сам да си ме наследио у празноречивости.
- Доћи ћу одмах, "Анђеле" мој. Ти знаш да немам другог анђела чувара откако не идем ни у једну цркву. Засад си најбољи сурогат, "аморе мио".
С нама је пошао реконвалесцент, Бошко да обиђе свог другара како би га окружио и поспешио залечењем. Он је већ био насмејан и без свог омиљеног штапа који ће, ако устреба подарити "саборцу". Кретао се веома гипко. Као валидан човек у сваком смислу и значењу. Хтели не хтели, њему се више обрадовао Дека. Научили су како да се споразумевају. Бошко је сваки његов гест, пантомиму нама преводио. Испрва нам узличило да смо у гостима код странца, стим што смо ми повелли преводиоца. Ако у муци може нешто да буде неодољиво онда њихов сусрет и разговор, најмање, били су симпатични. При поласку из посете, обраћа нам се Боле па ће рећи: "Нисам хтео да вам преведем његову изражену жељу да пође с нама. У вашим одсуству замолио сам га за још мало стрпљења. Укорио ме је претећи прстом. Јер, ја сам изашао из "чемернице" а он мора да одради рехабилитацију као послледње дане вишегодишње робије. Могао би да се изведе, већ би имао ко о њему да се побрине и поведе рачуне. Како хоћете... лекари знају"...
- Него, Господине Бошко, обраћа Вам се новинар и позива на кафицу па да Вам на свој начин исприповеда националну историју и Завичајну културу. - Дугујем ти реванш. Ако му је вакат не оклевам.
- Седи овде, раскомоти се и пијуцкај кафу и виски, ја немам домаће ракије-лековаче. Распиштољи се док је не пронађем почетак приче.
Тада си ми рекао да не волиш питања, то важи и у мом случају. Пази!
Рођен сам у Ћивита Векји недаллеко од "Вечног града" - Рима. Шта Ти знаш о томе, Ти си Србин! - Пусти Господина на миру да попије кафу и пиће: - завапи Анђа. - Не, не, сад му враћам онај застарели дуг. Ако сад не вратим заборавићемо обојица. Само Бог ништа не заборавља. Ми смо људи. Ту је наша мана. - Анђа седе поред нас и прекрсти се, готово, побожно. - Шта рекох? Аха, знам. Стигли смо до Рима. Вратићемо се мало уназад. Неколико векова. Знаш ли како је настао оног века град на седам брежуљака? Знаш. То је добро. То значи да школство овде свестрано образује људе. Као што је Ваша историја имала своје владаре и великане, о којима се у Италији, нажалост не учи у "скуоли елементаре". Не би било лоше. Имали смо Гај Јулија Цезара. Па овај ваш тзв. стари календар носи име једног нашег цара, заборавио сам му име. Чак немате бољи од овог који је настао пре Христовог доласка на свет. Ни је лепо што се служите хиљаду година нашим патентом, без новчане надокнаде. Добро, то ћемо Вам отписати из дуговања.
Нису само ваши владаоци имали кћери и синове. Ако изузмете Светог Саву, који вам је потомак познатији од "сина Брута". Па зар ти! - шалим се "Српкињице моја мила. "Октавијан Август, како то силно звучи. Код вас постоји безброј глупих, али ниједан познат. Нерон! Целокупна цивилизација није имала нити ће имати таквог развратника и перверзњака. Имали смо такве мислиоце попут Вергилија и Овидија две хиљаде година пре ваших Боже Кнежевића и Бране Петронијевића из чувеног Уба. Па се не хвалимо.
Штета што вас није било да учествујете с нама у Распињању Христа Спаситеља. Били бисте ревноснији од наших џелата. У томе касните опет две хиљадарке. Само једном је Он разапет на крст. Ово данас што ви чините је ссмешно, детињасто и незрело. Ми смо нашли место у Библији. А ваше пљување у Небо враћа вам се у лице. Ако сте желели да будете наказни, морали сте тражити најдрастичније узоре. Остаћете полунација и полунаказа. Сви путеви воде у Рим". До њега ниједан ваш није стигао. Чим је стигао до Лешћа и Орловаче ту је "заноћио". Мали су вам изгледи да прођете и Липовицу. И ту сте инфантилни.
Ако хоћете прогонства и убијање. Колико је стотина хиљада хришћанских глава пало с рамена Христа ради и Вечног спасења. Хитлер, Стаљин и неки ваш збирно на број становника не могу ни да примиришу. Сем тога, све које смо побили они испунише и Источни и Западни празнични календар. Где су ваши које сте ликвидирали у календару. Нема их? Како их може бити кад су безначајни? Да ти допустим да попијеш кафу? Може? Шта треба да учиним? Да причам о нечем другом. Тема је занимљива, неррадо одустајем од ње.
Али престројићу се. Хоћеш о фудбалу. Ми смо упола пута мање били светски прваци него што сте ви учествовали. Имали смо и ми фудбалске легенде. Сандро Мацола, Дино Зоф, Факети, бољи од вашег Јусуфија. А мацола нема никакве сличности са српским кључем-чекићем. Роберто Бађо ће протерати вашег Савићевића из Милана. Истина помаже му и Симоне Аргентинац...
Звезда вам је једном на пенал постала првак Европе. А наш Интер, Милан, Сампдорија и други. Чудна ми чуда. Лако је бити бољи од слабијих од себе. Да нису слабији не би ови били, нити могли бити бољи. Прроста рачуница. То није филозофија. Пјетро Менеа двадесетпет година држи рекорд на 200 метара са 19,72 секунде. Ви ћете трчати још педесет година и нећете га стићи, можда на Оном свету, тамо се не жури и отуд се не враћа. Томба годинама не уступа светски Куп у скијању.
Култура, музичка уметносст и фреско сликарство. Хоћете Вердија, Вивалдија Пучинија, све је у пописнику. Данте, Рафаело, Микеланђело, кога си ми поменуо. Сикстинска капела. Не можеш доћи у Рим а да све то не видиш. Онда ниси био у Риму него на Босуту на пецању. 1054. година. Велика Жизма. Код нас нема ништа мало. Одувек смо били мегаломани и радикални. Да није тога зар бисмо имали онолику арену у Риму, "Сан Сир" и Коси торањ у Пизи. Ви накривите капу па вам је ветар обори а ми намерну укосили Торања па му ни торнадо ни земљотрес нису наудили. Где је ваш Ромео и Јулија. Забављате се по пропланцима и трњацима и хвалите се као заводници. Сем што си ми рекао да је краљ Милутин имао четири краљице, једну за другом, ко где су остали. У најновије време један ваш човек имао је више од четири "краљице", ал је частан изузетак.
Ако ћемо о мафији, ту нам свет не конкурише. Код нас не убија своју фелу. Алдо Моро, моро је да плати данак, не знам да ли због презимена. Сицилија! Ниједан Италијан данас не зна ко је јачи или активнији, да ли Везув или мафија. Иза једним и за другима остаје жариште и пепео.
- Са прикочим? Хоћу! Само још један круг у Монци. Одмах пауза. Идем у рикверц. Имали смо светог ова Папу женског пола. Имали смо инквизицију која је боље функционисала од данашњег Интерпола и контраобавештајне службе. Имали смо Крсташке ратове. Ослобођали смо православни свет од самог себе. Стигли смо до Свете земље и Христовог Гроба. Свраћали смо и у Свету Гору да се мало духовно окрепимо и понесемо да имамо нешто и за успут.
Кад смо се силно, силно о Бога огрешили, још више о човечанство, нашли смо решење. Мудри Папа је одштампао обвезнице, ма не, увек ме нечим понукате да погрешим. Одштампао је опроштајнице-индулгенције. Свак је могао да откупи акцију сразмерну његовом свесном греху. За незнани постојале су такозване паушалне опроштенице. И замисли. Наши зликовци, преваранти, пљачкашши и пиромани одоше у рај, неку су, истина прошли кроз крематоријум. Већ сам побенавио. Крематоријум је ваш. Неко је прошао кроз пургаторијум, тј. чистилиште и као са хемијског право на вешалицу, односно у рај.
Ваша и честита већина људи загину у паклу, јер патријарх није одоздо јављао да нису грешни. Док је рај закључан, пакао је увек отворен као драгстор ваши нестадоше у огњу захваћени са предворја. Такав нехат према сопственој пастви отац Папа себи не би допустио. Треба и њему Богу на истину поћи. Зато од Светог Петра Првог Папе у Риму ниједан потоњи није смео да дозволи да буде грешан, "јер очасу и дану не знају ни анђели на небеси" то каже у обема Библијама. Можда зато Римски Свети отац не одлаже библију носећи је уза се као штит од греха и заборавности.
- Ево, ставићу три тачке... знам да треба да се јавиш својима да се не брину о теби.
- Побогу човече, како можеш да скрнавиш светињу своје верске припадности? Овако нешто није изрекао ниједан антемисани јеретик и секташ. Чему се ти надаш? Олајавање те неће спасти да те неко не млатне иза плота. Пази шта причаш. Бог не вади очи, није мачка а ти размисли шта трућаш, ако ни због чег оно бар због наше деце. Сачувај нас Боже. Никад те до данас нисам чула да с толико горчине и мржње говориш о свему што си поменуо. Нисам те видела да си попио ишта, а јато варана није надлетало нашу кућу. Баш ме бринеш. Шта ће овај честити човек помислити о теби, мени, нама. Да смо антихристи. Боље да си ћутао, не бих ни ја ево већ хрче. премор па је почео да халуцинира, није му лако, знала какво те је лудило спопало. Молим те и због нашег драгог "Нона" да се извиниш човеку за недолично понашање кад си га с прага у кућу увукао. А ако се не будеш покајао и молио да то Господ опрости "ко брзо греши каје се натенане".
Опростите драги господине Бошко и у његово име. Мало се изгубио. Сустигао га
ТРПЕЗА ЉУБАВИ
И данас сам срећна као некад давно. Разлога има доста. Тата ће бити домаћин својим најдражим гостима и укућанима. Присвојила сам са себе улогу конфрансијеа. Повратио је свежину, смело а отежано се креће без помоћи наше. Ћера ми је уписала што је желела, филозофију. Марко се консолидовао и лично и офис. Мами каткад затрепери осмех. Испуњава је крепкост животног сапутника. Татини брат и сестра биће данас за трпезом. "Ратни" друг из болнице са супругом, његовим и нашим Борком. Сви.
Веома сам узбуђена и нестрпљива. Од "Вечерњих новости", преко ружних збивања, од којих нико не имаде опипљиву корист; преко моје срамежљиве "љубавне" идиле; прод патоса до тавана; преко "трња до звезда". Од познаника до дивних људи и пријатеља. Од ничега много, непроцењиво. Од очаја до усхићења. На прагу смо тога...
Уврх "шведског стола" седи мој добри оца, њему с десне стране, по његовој жељи Бошшко Ковачевић незаборавни "сапатник". До њега пак, дивна госпођа Борка. Затим "благословеник" Борко. Па наша Тамара. Насупрот чела мој "анђело" - Марко са ћерком Александром. Моје упражњено место до њих. Онда Косара, моја драга мама. Нисам јој до сада поменула право име. До ње заова јој и тетка ми Миљана. И до свога брата, слављеника, Петрашин.
Уз нештедљиву закуску уприличену повратку из "мртвих" мога тате Антонија и нових пријатеља нашег топлог дома, породице Ковачевић из Близоња незнамо, пијуцнемо и весело ћаскамо. Тата је затражио папир и оловку и на њему написа: "Волео бих да чујем сваког посебице и да га дужно саслушамо. Кад сам им прочитала, сви се мало устегнуше. Питала сам га љупко коме прво да дамо реч. Он упре прстом на Бошка.
"Драги мој сабрате, не умем исказати своју радост што си прегрмео овај опасан "малер". Живот је непредвидив. Пре сам могао помислити да ћу се срести са твојом сународницом Ђином Лолобриђидом него са тобом. Њу бих пре угледао на улицама Рима од помисли да ћу заглавити у болницу а да притом упознам и стекнем доживотног пријатеља. Очарала ме је Твоја животна сапутница, госпођа Сара. Некада сам мислио, оваквог сапутника каквог имам у свом "Борцу", пожелео бих сваком. Разуверен сам, јер нема потребе у овом дому да желим. То имате и вас двоје и Марко са Анђом. Деца су вам анђели. Штагод у овом дому немали Господ Бог вам надоместио. Живели на многа лета"! Подигосмо чаше и наздрависмо дирнути предивним речима које нису пука куртоазија.
"Ја насмејаном Господину желим да га осмех не напушта док не скрсти руке. Има веома много разлога да живи и да се радује животу. Да не будем супругов "папагај" рачунајте што је он изрекао да и на мојим уснама титра. Има лепоте живљења и у тешким и осиромашеним временима. Доказе не треба тражити оно су овде у нама и око нас".
"Кад бих могао најпре бих себи одузео реч, а ви само одгонетните шта мислим и како се осећам. Опростите што се стидим свога руменила што ме обасуло као први јутарњи сунчеви зраци. Ово блистање осећам и видим на лицима свих вас. То са себе довољно казује".
"Драги мој деко, дрзнућу се пре тобом и свима вама да из дубине душше пољубим Борка... поскочила је и без оклевања најаву испунила.
Борко, ти си ми деку вратио у срце и испунио болну слутњу и празнину, волим те из оне исте дубине душе, нека ти и не годи. Није ме срамота што сам узмогла да изразим оно што ми из срца навире". Запљескасмо спонтано, чак је и мој оца високо подигао палац.
"Ја изражавам јавно извињење и жаљење што сам се огрешио о свог "амика", "Бошка", доводећи га у ситуацију да се осећа као непожељан гост. Повео сам се за бунтом и огорчењем из срца што моји истоплеменици и Света столица, моја браћа по крви, Талијани немају слуха и саосећања за овај Српски народ, који нипочему, није мање племенит од њих. Провео сам тридесет година у српској престоници а да се нисам осећао као туђинац. На првом следећем попису изјаснићу се као Србин. Ако не могу да будем по крви, могу, хоћу и желим по осећању. Рачунајте да је један Талијан од данас, један Србин више. "Некима су се и сузе отеле, а нису их ни прикривали. Ја мога "Анђела" знам, зато сам још поноснија њим.
"Упиљили сте поглед у мене а знате колико сам срамежљива. Радујем се, одиста се радујем што нам се Дека вратио и уприличио овакав величанствен скуп. Нисам сигурна да би нас иједна радост као минула невоља окупила да је овако и комплетни поделимо": - једва дође до ваздуха Сандра.
"Драги наши пријатељи истом добродошлицом вас позивам као и татин поновни прелазак преко прага. Мој, иначе, лајави језик за све имао је жаоке и речи хвале, сада предосећам, да бих пре свиснула од радости, него што бих умела нешто лепо да вам кажем. Знајући да ми нећете замерити за сваког од вас, не помињући имена желим да ва Милостиви Бог притекне кад вам буде понајвише требало. Као што и мене није до краја обезнадио те сам свога драгог оцу у породичном окриљу нашла. Знали смо, веома добро, да је нада била на истеку. Зар се могло нешто лепше догодити. Уз то добили смо нове пријатеље, добожелатеље којима желим: "Сваки добри дар који Одозго долази".
"Нисам се надала да ћу стати пред "микрофон", иначе бих припремила велик укор за мог "Латина" који ме је знао послушати и кад нисам бивала у праву. Никад ми се није супроставио повишеним тоном. Никад оставио беспомоћним; никад запостављеном; чувао ме као скупоцени парфем. Приредио безброј лепих тренутака да га нисам могла не волети. Чак и да сам хтела. Данас пред свима кажем: Због тога што нас је могао оденути у црнину он је мој најбољи "Вук Бранковић" кога је српска мајка и иторија изнедрила".
"Е, мој батице, оваку клетву од брачног друга дабогда свако дочекао! Није твоја сејка, у камен ударило, без ичег кукулелекала. И Богу би плакати да ти оде на они свет а да твоја Сара остане у дом без тебе. Нисте вас двоје оно црногорсско камење на Бога бацали. Нег' живесте како Богу воља и на милост": искобеља се некако моја тетка час српски, час црногорски.
"Брате, по оци и мајци, Италијану и Српкињи, кршевитој из Црну Гору. Дочекасмо да се понова родиш.Сад те гледимо ко оно у колевку, ђетића којега би да си тамо сто пушака у камен трештало. Но ође ђе се пуцат не смије због људи у граду и грађанског поретка, није мало што те овако дочекасмо. Ни преседник у Црну Гору бољи дочек нема. Шта да речем роду твојему и мојему штша им поручује Антоније из Београ? Смем ли рећ', поша' је код нас да нас обиђе а замал глава да му пане". - тата му климну главом благо.
- Тата да ли имаш још каквијех жеља да ти овде и сад испунимо? - питала сам га знајући да је свако узео реч и доброту желео. Затражио је нови папир а нама рукама махнуо да ћаскамо и да се служимо.
Настаде опрезни жагор да болесника и слављеника не реметимо, јер поче дрхтаво да пише. Сви смо мало одахнули. Овакву прозивку нико није очекивао. Међутим, тата је желео да сваки добије реч и да буде дужно саслушан. Овде су сви имали право да изразе задовољство, а шта би друго, а како им омогућити. Куцнуо је усправном оловком о сто.
- Кога би желео, тата, да замени твој глас да нам каже како нас поздрављашш. Упро је прстом на Борка, проналазача и његовог избавитеља из пакла одузетости говора. Борко се, замало препаде за указану част. Устао је из поштовања према старом човеку и покушао прибрано да чита:
"Хвала вам мили моји, хвала свима по сто пута. Ја сам стар човек. Смрт ће ме затећи пре или доцније. Да је пре порпустио бих овај пресрећан дан. Нисам ни сањао да ме толико волите. Нисам достојан ваше преузвишене љубави. Пре него шшто умрем волео бих, осећам то, да будем живи сведок једног венчања коме би се и небеса радовала. Сада вам поново неизмерно захваљујем и све јавно, пред Богом, похваљујем. Његов благослов вас не напустио и да додам:
Међу добрим људима и неми говоре. Послушајте још мало тај анђеоски глас.