Занос и стварност
Крик галебова, њихово лепршање крилима меша се са тихим замисима млаке и, надасве, бистре морске воде. Плажа дуга и пространа колико и поглед, врви од купача свих боја и раса. Од топлеса, бикинија до бестидне наготе. Нисам од оних који моралишу и себе стављају као мерило другима. Једноставно што је на тој плажи хиљаде купача у елементарној пристојности. Лежим на меком и ужареном песку лицем к небу и сунцу с изразито затамњеним наочарима. Намах сам заборавила на њега, тик уза се. А он се безазлено наднео нада ме чинећи ми какав-такав хладић и, не дангубећи посматра моју блажену опуштеност. Кад су му прсти постали папилотне увијајући моје сквашене и раздељене праменове около прстију постадох свесна чаробне присутности и угледах крајичком ока веренички прстен са гравурама наших иницијала.
Емоције ме начас враћаху, назад, у Београд када смо тај узвишени чин обавили пред мојим родитељима. Учинило ми се да су били срећнији, у часу, од нас двоје. Било је то још зимус у време студене голомразице. Сећам се, иако у свечаној хаљини без топлог огртача да сам била врела, утробом горела и да ми студ није наудила. Време заноса траје и сад и овде не мање него онда. Свега овог сам се једва сетила и приметла опијена жарком припеком. Опчињена озоном и скорим венчањем, као поднапита, уђох у нови, дотад невиђени и непојмљиви свет у чијој су близини његови родитељи настањени. Колико јуче, први пут су ме видели ликујући: "белисима, грација, ђентиле". Знала сам да су то њихови вансеријски комплименти на рачун своје будуће снајке. Истина, та лепота, непорочност и блаженство и није потицало од осољене воде, припеклог сунца и кристалног песка. Све је то у мени, ја у томе из особитих разлога. Толико прожима и подстиче моје набрекле емоције чулно-необестрашћено. Себе сам доживела снажно и узвишено да сам на граници сопствене препознатљивости. Све ми је другачије, нарочито и досад непознато.
Коста Парадизо, уистину, и јесте некакав кутак, посклоњен у затон, резервисан за људе високих захтева и дубоких џепова. За "праведнике" по властитој оцени и "грешнике" по туђој норми понашања, гледано из нулте перспективе надморске висине. То уточиште, земаљски рај за часне и бестидне, зависно како ко гледа, штао овде тражи и налази. Не одређујем се ни према једнима ни другима. Свет за себе из другог поднебља, мада преци одавде из невелике даљине, са копна. Устремила сам се на благодети божанског нештедљивог изобиља, красоте, дарова прирроде, Уживам у нечему што је права награда и усхићење за нас рођене између Копаоника и Панонске низије. Плашим се да ће ми ово ишчезнути брзином мисли, као што ме обузело. Ово бих могла назвати врхунцем својих снова и остварених жеља. Све ниже и мање од овог враћа ме у колотечину црноморског слива.
И опет сам, случајно, угледала њега као какав кип Аполона од крви, костију и меса. Његов мио поглед ме бодри да се вратим свом сањарењу и фантазији. Придигох се лагано подбочујући затурену главу па за тренутак нестаде сенке изнад лица да би се поново над њим наткрилила. Окретох се монументалном комплексу људског изума намењеног човеку за уживање и гласно дивљење. Два грандиозна хотела, близанци, полутке у огледалу, један спрам другог под косим углом. Као два човека ослоњени десним о лево раме. Као што људске врсте близанци имају идентична чела, црте лица, стас висину и обим тако и ове "конгресне палате" будућих неимара, градитеља сутрашњице, новог века. Улази, терасе, каскаде, рубови, погледи утапају се у визију поистовећења. Једнојајчани, неимарски бллизанци. Дивота.
По дубини, где би се угао секао у тачки, масиви, гребени, стене-обелисци устремили се вертикално као да из мора израњају и дохватају обод неба у знак захвалности мајци природи на виртуозности. Овде Бог није штедео материјал, снагу и полет. На једном месту показао је своју свемоћ, умеће и неизрецивост. Не знам шта је више достојно мога дивљења. Али, треба рећи да му је људска рука била од свесрдне помоћи. Сетих се смешне муслиманске доскочице: "и Алаху треба помоћи". Бог никако да склони хоџу са минарета јер је урлао морећи од Алаха опроштај шшто је комшији убио брата. Па кад је видео да Алах не жури са враћањем крви за крв, овај узме пушку, нанишани ... а хоџа се просу по калдрми. Наиђе пријатељ који га је тешио па ће рећи: -Алах је милостив и праведан.- Јест болан, али и Алаху треба помоћи". Како ме упецају блесава размишљања.
Мисаони занос винуо ме у правцу високог бљештавог плаветнила. Понета крилима свог анђела чувара као да сам се одлепила од површине врелог песка, онако још влажна, сунцу заклоњеном страном. На њему ми је било лепше и удобније од макакве брачне и ванбрачне постеље. Осећај птице небеских висина пренуо ме из узнешености на постиђеност својом обнаженошшћу највећим делом спреда. Тај благо опомињући стид оборио ми поглед надоле. Погнувши главу занесох се у пешчано удубљење оивичено контурама свога, до малочас, наслоњеног потиљка.
Чуда ли, опет гледам, читам, можда ослушкујем, тек у исти мах све: видим не својим зеленим очима; прочитах не са папира или из књиге и чух, као повратни титрави глас нашших големих шумских пространстава оне омамљујуће речи. Које, кад нам долазе са усана вољеног човека имају чаробан звук и мелодију и значење: "Волим те, кара миа". А глас концентричних кругова шири се, шири и од ивице одбија поново у уши. Топим се као мед у устима. "Чашу меди још нико не попи, док је чашом жучи не загрчи", знао је то Веллики Његош, можда зато што је и сам боравио у Италији. Би тако. Коликогод задивљена, фасцинирана и сва нежношћу окружена, на то неимуна доживех сопствени прекор. Себе сам поразила непажњом, себичношшћу и нехатом према оном са ким сам, због кога сам ово бестежински, лакоћом сенке доживела и најтананије осетила. А он, постаде стварно нестваран, припечен непоцрнео, тих као поветарац, заносан као дах пролећа и неодољив као животна слабост, Занемевши, речи не правдају, обесрамљена, распомамљена, жацнута тигрица пожелела сам да га зграбим. Да му својим однегованим ноктима избразадам груди, плећке, дебело место, ллице, анђеоски поглед у очима, све. Да му згризем уво, да га жваћем, да га мељем, мрвим. Из мене је зјапила чељуст плаховите звери. Да га читавог стрпам у своју нутрину, да ме испуни собом и неописивошћу. Нека несита страст запенила из мене као најскупљи шампањац. У мени бура жешћа од морске што потапа поморске грдосије. Изнутра ме сунце ужарило, излуђује врелина, пашћу у кому, подивљати, умрети медено. Несвакидашње. Горим! Постаћу шака расспамећеног пепела. Похотност расте брзином мисли, светлости. Призив бестидности ближи блудници највишег рејтинга. Помрачење! Више и не видим једва да чујем шум морске пене. Пре ће бити да сам све то учинила, него што сам у необјашњивом трансу измаштала. Жагор непознатих језика заглушује уши. Некакав кикот и птсмех близак интуицији. Чујем артикулисано сериозно бућкање у воду. Бацалу су се, слутим, као из огња да спасавају срцепарајући дечји врисак. Нису ме застидели. Ломатала сам себе неким невидљивим ритмичким покретима. Нечујни дах надимао ме као ваздух балон. Прогресивном напетошћу бујала као матица побесснеле реке. Њега сам смотала и утопила у влажни и меки песак. Учиноло ми се да сам га поклопила врелином тела као усијаном пеглом. У ствари њега није било, да ли се постидео моје обесрамљености. Да ли сам као насстрана замислила свог Аполона и Анђела као напетог мушкарца? Умало да у себи не суздржим препознатљиве крикове које испушштају звери на умору. По мени се просу блага, топла и неисказива топлина. Благост зачињена мушкошћу вољеног човека и спласнух као мехур дечјег сапуна. Била сам спремна на хвалоспеве, оде, захвалност за тренутак бестидне страсти, заправо непознате људском-женском телу. Срцу и визији. Била спремна. И заточена. Мој анђе(л)о већ узнимирен јер је приметио моје бунцање и копрцање у песку па је хитајући донео воду масирајући ми вране жиле и мазећи. Питао ме је: "Љубави теби је позлило"? Трчао сам до хотела да ти донесем мало освежења. За ово поднебље треба већа припрема и кондиција. Таман сам мислила да псујем кума, који га је покрстио. То сам заправо ја. Зар мој Анђе(л)о? Зар није са мном, сажвакан, у мени, док га чврсто, дивљачки припијам уза се? Сумњам у себе. Да ли сам то ја? Нечастиви из мене? Да ли је то Он или нечастиви преобучен у њега? Од усхићења до понора. Од узлета до суноврата. Од усклика до јаука. Стварно нестварно. Питање болно и пријатно. Била је то сунчаница.
- Хаједемо у хотел да се опоравиш, сунце те је ошамутило. Биће ти добро. Узео ме је у наручје и као перјани јастук изнео до хотелске собе на трећем спрату. То ти нећу заборавити, добри мој анђеле, рекох му и наслоних усне на његове да су се стопиле као онај мед у топлим и влажним устима...
Би то пре неких двадесет година. Иако сам из детињства сачувала многе сањалачке прибелешке, дневник увек срећне девојчице, нисам могла ни замислити да ће ме овај сан вратити за пола свог живота уназад. Љубоморно и срамежљиво сам своје записе склањала и од родитеља и од сестре. Па и касније све док нисам родила прву ћеркицу. Када се родила Тамара, а већ завршавају гимназију, то не би могао да буде кратак прекид. Сметнула сам са ума да водим својим нотесима кратке записе са путовања и лично гледање данашњице. То су утисци изван протокола, не из туристичког каталога. Лични, аутетнтични и, често, неподударни са курзивним словима испод брижно пробраних фотографија.
Ових дана сам накупила подоста умарања довољно за колапс и дубок сан.
И сама се "нашетах" без својих породичних "шетача" одлазећи често до Кнез Михајлове. Постала сам део масе света од које звони у ушима, тресе под ногама и грми високо изнад троспратница. Коликогод била опозиционо настројена нисам страначки "нашминкана". У мом "фазону" није се нашао баш ниједан лидер политичке странке, али било је говорника достојних моје пажње. Међу њима једино бих могла издвојити Др Милана Ст. Протића, историчара и професора. Њега сам, заправо, "уживо" слушала стојећи подаље од занесењака и фанатика. Више нити сам слушала ни гледала. Силна обећања кад падне "Бастиља", кад падну они који су нас увукли у мрак, кад падну они што нам деле хлеб на мрвице, лекове на таблету у кесици за тамјан... Кад падну... кад падну, падну. Да смо заслужили боље, боље би и имали.
Ко то од "одметника" и дисидената има чаробни штапић у рукаву. Ко ће од њих, и да има, да раздели овом чемерном народу композицију немачких новчаница.
Онда бисмо могли, пут под ноге, правац Италија? ја баш не могу без ње. Правац Француска, Немачка, Шведска. Кад имамо новца има бели свет потрепштина за наше гладне очи и незајажљив апетит. Оволика обећања имају издржљивост и тежину целофанске фолије. Опет српско празноверје. Мало му је педесетогодишње преваре, измишљамо нове преваранте, рекеташе и идоле којима ћемо се понизно, до земље, клањати. Иако застарео, имамо свој поводац, улар, могли би да променимо водича и гонича. Да нас шиба по ушима, мамуза ајс и ђиха! Какви смо коњи и волови било ко да нас поведе и потера убрзо би поцркали и у поток били бачени. Где на друго место? Нисмо ми Американци који имају гробље за псе, за угинуле животиње из зоолошког врта. Они за сваку врсту имају гробља. Пођеш супругу на гроб, понесеш букет и свећу а успут свратиш и кућном мезимцу "Џону" понесеш један цветић. На истој релацији свратиш на два гробља и осевапиш се. Јер, покојни ЏИН је много волео Џона. Љубав према псу била му је равна спружанској. Сјајно. Хоћемо такав Запад. Отуда нам сунце неће изаћи. Само нам може смркнути. Окренимо се гладној сиротињи. Болесним родитељима. Хране се по контејнерима заједно са подивљалим мачкама и штакорима. Имамо пара за дератизацију и смисла како да скентујемо пензионере јер нема од чега да им се исплати пензија. Скинемо их са хране, а трошкови погреба су једнократни. Не умире се сто пута. На срећу. То се прегрми. Накркамо се за покој душе па смо сити до седмице. Тад се допунимо до четрдестнице. До полугодишњице умреће их још десеторо. Нема страха од глади. Сваки трећи дан да једемо па је нећемо ни осетити. А и како би? Ми смо јешни и оно друго да нас може држати недељу дана да не крче црева и исто толико да се не истрезнимо. Па то је боље и више од Истока до Запада праволинијски свеукупно.
Стигао "ЛЕКС СПЕЦИЈАЛИС"!? Ликујемо као да смо у финалу Светског првенства победили непобедиви Бразил. То је мушка максима и Српска филозофија. Истина, ја се просрпски и православно осећам. Само, чешће ме је стид пред сопственим огледалом него што би за то имала разлог за понос. Чега се културан и цивилизован свет стиди и клони ми се тиме поносимо и томе стајемо на страну као сликање у фото студију за успомену и дуго сећање. А сећање је памћење. Памћење нам је тако да не знамо да ли смо јутрос јели сланину с парадајзом или с белим луком. Кад подригнемо, ах, како сам заборавио. Зато памтимо ко су нам били ратни савезници у сваком рату и на чију братску руку можемо да рачунамо. Непријатељи су одувек били непријатељи и заувек морају по нашшем закону да остану. Са се њима придружили и неки ранији пријатељеи. А какви су нам они то пријатељи. Какви смо и ми! Зар би могли бити другачији. Однос према себи, наш, је анимозитетски и мазохистички зашто да нас неко на силу воли, мајку би му мајчину. Прочитаће ово мој супруг, не би било добро. Једном ме је "преварио", Ту превару сам без тешкоћа преболела.
Давно, кад је то било, у "Нади", часопису за женски свет изашао конкурс за најлепшу љубавну причу а мој ти "Анђело" испише је потанко под лажним именима и прогура до уредника без одлуке жирија. Није била награђена него изван конкуренције у првих десет које ће се објавити. Знао је, "ђаво" да сам, тада, редвно читала тај часопис. На моје запрепашћење откуд моја "сунчаница" у ревији и са мојим иницијалима. Признао ми је да је желео на тај начин да ме обрадује. На крају крајева нико није ни знао ко су прави актери оне, мало срамотне, али питке приче. Брзо сам дошла себи и помислила, то је само неоткривена истина о личностима протагонистима. Бајковитост, љубавна магичност и еротски занос каткад "упали". Сви ми помало перверзно маштамо. Чак сам му, касније, захвалила и наградила га бољим "лонжином".
У последње време, изгледа да ме је упецао, не бележим у свешчице своје жаоке за рачун и на рачун "србовања" па сам од њега интерно постала "Српкињица". По томе нисам, засад, "чувена". Али, мангуп, новинарским маниром, кад ми смркне подметне свој диктафон да не приметим, вероватно држи га у џепу па ми пусти "репризу". Бивала сам себи смешна. Почињем да личим на једну даму из Скупштине која, за разлику од мене, говори у име своје партије. Како сам "лајава" и кога све чујем не стидим се више његових "интервјуа". Међутим, једном ме је "проверио", очекујем да би могао да стекне навику. Друге преваре, или обрисе њихове нисам ни тражила нити су ми потребни. Хоћу да имам мир са собом, мало самопошштовања, јер нисам чувар ничијег поштења сем личног. Нисам нађена на распродаји. Родитељи ме на свет донеше, па ћу ту цену, непроцењиву, држати ако не и повећам. Кад сам код тога, ко зна који пут понављам себи: зарана, од детињства из очевих, татиних уста чула, био је професор биологије, да глава служи и за паметно размишљање сем што је натакнута на врат да покрије рупу до дна желуца.
Ах, ево диктафона, није га заборавио, не треба му. Ово ће бити мој први "самоинтервју". Укључујем... Господину новинару на питање о "српском питању" могу да одговорим следеће: "Лекс специјалис" ће до те мере одговорити на сва "српска питања" да нећемо имати шта више да питамо. А шта ћемо имати? Оговоре? Одговоре и одговорне нисмо још нашли, веома су заузети. Секретарице одговарају да не знају кад ће им се претпостављени вратити.

Дакле, дотад, на њих ћемо морати да сачекамо. Ко дочека, а ко не има засад празних парцела за кућу и "вечну" и привремену са могућношћу преноса и моштију и власништва. А ми, без одговора и одговорности, ако нас буде, а зашто не било, кад ће све да буде, можемо до миле воље да се чудом чудимо фасцинантном преображају и напретку на претек да га Сава мора котрљати до ушшћа а потом преузети Дунав. Нека иде вода у Дунав. То је урбани део "спрског питања". Рурални и аграрни нешто мало лошије стоје, али не морају, могу да лидују кад је сунце у зениту. Кад буде припекло, хоће сигурно, на три ливаде лада неће бити. Скупиће се окуражени пољопривредни произвођачи као опале крушке испод своје ронуле крошње. Биће песме, куку леле, до милог Бога. Певаће се, морам да вратим траку, кукаће се од толиког берићета. Узличиће српски сељак на оног "безумног богаташа" из Библије. Родила му пшеница а житнице омање. Порушиће их и саградити нове да би своје хлебно благо, што претиче, до зрна сместио, па ће режи: "душо једи, пиј и весели се"... Мало сутра, мало данас,. Близу је и једно и друго да ближе не може бити. Јест на квадрат! А шта ћемо са ... не знате Господине, на шта циљам. Ја нисам мачка па да ловим пацове и градске и сеоске. Ни змија такође, ако на њих набасам. Жена која свом Несрбину мора да сведочи против "већег Србина" од Србина. Ко смо то ми? Да поновим хиљадити пут? Можда ћете схватити? Сумњам.
У сељачкој Србији и оној малограђанскијој, периферној, не централизованој уз све важније стране амбасаде ситуација је оваква друже, капетане, вратићу траку, господине питаоче! У нашим селима, сем онима која то више нису, то су она са посмртним остацима предака наших без наследника, ствар стоји овако: - Да изволите, слободно је, уђите! Ма, ти си, таман с тобом имам интервју. Да немам шта, помрли су. Ко? Извините, морам да му објасним, наставићу касније. Моји, нисам себична, ако желиш, наши преци по селима. Деца се раселила, раскућила, родитеље и старије посахрањивала што даље да не чују крик мртвих душа и материнско проклетство. Сад хоће да уцентрирају отаџбину посред Београда иза амбасада. Хоћемо да будемо мала Европа, Мала Америка може и приде Мала Моштаница, није много удаљена!...
Молим те "мужићу" омогући ми да завршим разговор с новинаром. Изгубиће стрпљење и паде моја теорија у воду. - Ајде, Српкињице моја, не детињи! То може да личи на Тамару и Александру. Оне су у "сулудим годинама", када опонашају старије и "паметније". Опусти се, одмори, одспавај. Почињеш да халуцинираш. Ахаа! Башш сам сањала оно што ми се десило у твојој Италији када си ми прриредио блам. Опет сам поцрвенела од стида када сам сањала до детаља оно што ми се, тамо, догодило. Да ми не спремаш неку нову "радост", као кад сам постала анонимни 'аутор "љубавне приче"?
- До априла следеће године има више од године. До тад, богзна шта може да се догоди. За овај, рођендански, први април мораћеш да се стрпиш док нова власт не консолидује привреду, односе у друштву. Сад да преживимо, није мало. Чула си да је градска каса празна као испаљена пушка. Настави...
- Мењам траку. Застала сам код наших сељака који се не виде од своје земље. Нека чудна мисао вратила ме у завичајни крш своје другарице Бојане из Слатине. Код ње сам боравила у више наврата, у свим условима. Код ње, код нас, зашто не рећи светковине су нарочито пррожете преобуком, дотеривањем и достојанством. Пођеш у рибарским чизмама и некој одрпаној хаљини у цркву, блато до колена, аутобус тог дана не долази у село. Тамо, у посебној црквеној сали облачиш се у свечано и ципеле с високом потпетицом. Нашминкаш се, пречешшљаш и пбожно пођеш у храм на богослужење. У Београду у истим ципелама обиђеш пијацу на Зеленом Венцу, бувљак. Нагазиш се свакојаке прљавштине и очешеш о контејнере што кипе од смећа и, у повратку свратиш у Цркву Вазнесења Господњег, око поднева. Упалиш свеће и горе и доле, за живе и мртве и изађеш леђима окренут црквеном улазу, вратима. Идеш кући певајући. Као да си се Богу јавио на рапорт па кад те је саслушао, замолиш га: - дозволи ми да се удаљим! Смешно и трагично. Причамо колико смо побожни, идемо у цркву. А како идемо, не знамо. Памет оставимо код куће да је не потрошимо па 'ајд' у цркву, Господ ће нам дотурити. Заборављамо да смо је добили више него што нам је потребно за један живот. Претиче нам, за сваки случај ако нас Он заборави. Али, ми памет, као да је поклети динар, одмах претворимо у глупост да нам не пропадне због инфлације, пошто је, доиста, користимо као за пут у иностранство. Често?!
У селу је ноћу мрак. Плеонизам? Теретски. Као и млада девојка. "Језичараи" не знају за праксу. У њој свака је девојка девојка, ако је девица, па макар имала седамдесетосамипо година. Тако и сеоски мрак. Кад падне вече, падне неки суварак с дрвета угаси сијалице. Сокаци, путељци и врзине и кад има струје нису осветљивани. Па, реците ми да то није мрак. У селу се чешће можеш срести са вуком, камо среће да је са Караџићем, и псом луталицом него са човеком. Нессрећник легне кад и кокошке, што од умора од последневних послова, што ни он ни комшије с оне стране брда, близу су им куће, немају гаса-петролеја да упале петролејку. Старе су побацали, нове се не производе. Преостале и преживеле не могу доћи до горива. Ко у овом опаком времену производи петролеј, нико. Има паметнијих изума. Купиш плинску боцу а бутан гас мораш после да копаш директно из земље. Руси обустављају испоруку, а Мађари не дају гасовод за транспорт неиспорученог гаса. Паметно!
Још погдегде постоје остареле баба роге, вампири и златокосе виле. Оне нису еволуирале у градске плавуше на чији се рачун спрда пола мушког неразумног света. Иста је судбина и једних и других. Оне ни криве ни дужне слушају будалаштине о себи а они им се потсмевају. Ругају се свом простаклуку. У селу ћеш, још увек, пре стићи пешице до саговорника него што ћеш га телефонским позивом поздравити. Сеоски "Телеком" је спороходан као да су га у село донели у кантама на обрамици.
Још увек се, нажалост псује Бог и Мајка Божија уместо рођени отац који будалу направи, ко зна, можда баш псујући. И то се наслађује.
На питање каква је релација село-град. Оно између ... растојање. Као јањичар. Ниси Србин, ниси Турчин него потурица. ова последња реч у нашем језику може и сочније да зазвучи ко је тако "отпева". Једна нога у опанку и калу друга у ципели на тротоару. Корак од седам миља? Није. То је такав раскорак да између ногу може муњевито да пролети комета а да не окрзне ниједну ногу. За ову прилику сматррам да је доста, мада новинар инсистира на још понеким питањима од виталног значаја. Принуђена сам да се одјавим, понестало ми је виталности. Док се опоравим свратите у породилиште и јавите колико има новорођенчади, чиме се хране младе мајке да би их грудима издојиле и у живот послале. А живот је рађање смрти.
Ма шта ми велиш
Не волим питања! Читавог живота сам неком нешто одговарао, некад као ђачић из последње клупе а, богами касније, као подобан за извршавање постављених ми налога. А то што ти мене желиш да питаш, могао бих ја тебе али ти си новиинарска врдалама па, боље и да не питам. Но како више ћутим него што разговарам или то чиним сам са собом, могу, ако желиш да ти мало исприповедам шта човека окупира кад се повуче и посами у забити као што је ова у коју си дошао.
Не знам ни како си ни зашто из Београда запуцао чак овде, није ваљда због мене и вруће ракије, њу имаш у Скадарлији а имаш и боема и паметнијих људи од нас овде. Ја због тебе, истину ти зборим, не бих ни преко плота прешао. Да не питам за разлоге!? Добро, ако те то задовољава. Онда, слушај и не питај.
Протурио сам педесет и доста година кроз своје седало а и ово што је преостало биће више на столици и у постељи. Сви, претпостављам, знају да ништа наузбрдо не иде лако, или повуци-потегни, или никако као, рецимо, код мене,. Био сам као да нисам; хтео сам као да исам умео и могао; радимо као да нема трагова; отишао као да не постојим.
Међутим, латентно у себи осећам и негујем и миришем, можда, допире мирис са цвета, воћњака, миомирног врта, свачије, ничије па и моје фантазије, мирис неувеле наде којом се између проређених оброка; између сна и будности, дању и ноћу незасито потхрањујем и домирујем. Хришћанство је ту наду упоредо ставило са вером у Бога и богозрачном љубављу. Не без разлога. Од многих сам учених чуо, погдегде и прочитао, на себи и у себи уверио да она не умире. Па, ако и умре, најпре испрати физичку смрт да би и њен пламичак у тами утрнуо ... То знаш, је ли, али да наставим, добро...
Ти би да те нечему научим? Ех, био бих професор, а не сад, инвалид друге категорије. Тек кад чујеш ово, побећи ћеш главом без обзира, али то је твој избор ... Да ти одговорим шта мислим? ... на то питање ти одговарају сваки дан ученији и паметнији од мене и одговор још није добијен. То ти је као рат. Мораш да добијеш безброј битака да би ратни биланс био позитиван.
Међутим, могу да трућам по читав дан и опет да заобиђем, прећутим и устајим пред Тобом и собом оно што нам свима недостаје ... Питаш ме погледом? ... Мудрости, памети и разложности. Како је и колико лепа реч - Памет! ... Шта сам био у професији до пензионисања! ... Е, био сам, или сам се добрано трудио да будем ово што сам и сад, човек ... умем да будем и неозбиљан, али, оставимо за касније.
... Од ПАМЕТИ су "замешени" најбољи, најбељи, најтрајнији "хлебови" ове цивилизације; написане и произнете узвишене и надахнуте беседе; милиони библиотека диљем света књигама мудрости, знања и науке. Вештина, доброта и умеће красе многе музеје, отворене просторе и поставке на најнеобичнијим местима. Иоле озбиљан, частан и поштовања достајан човек не празнослови. Он, бираним, избрушеним, опремењеним језиком и речима артикулисано пише и говори о добру и злу; о лепоти и руглу о ... свему. Ако о злочину говори језиком истине и чињеница, иако сурово о свирепом, лепота је у веродостојноссти и обрнуто: причати о светости живљења; о светим местима којима у походе каткад хитнемо; о лепоти музике, сликарства, књижевности ... Ако причамо неуко, копилански, вероломно и нештедљиво у ружењу срозавамо се у низину светогрђа ... А шта је онај "хлеб" у метафори? ... Знаш ти то боље од мене, но ако хоћеш...
И буквално, хлеб нам је насушан. Онај на који сам мислио, он се не жваће проређеним зубима нити вавољи по устима до попаре, не. Тај "хлеб" је љубав вољене особе; љубав наше деце; наших пријатеља и ближњих и наша према њима. Тај "хлеб" је омиљена књига као друг у свакој ситуацији; Божји благослов за свако добро делање; кумовска добра жеља; родослов наших предака и... да не пређем у досаду, него...
Чуди ме да ми нема комшије с којим сам се родио на истој ливади, истина, ја нешто касније. Готово четрдесет година смо живели свако за себе - трбухом за послом. До растанка, после основне, саборци, састрадалници у детињству, а ето, однедавно смо то исто и доживотне комшије. Он би "побелео" до сад од мог умовања, простаклука и раслабњеног језика налик чегртаљки којом он растерује птице да не позобају засејани кукуруз и богату сељачку башту. Сад ће он...
О чему нас двојица причамо?
Нажалост, он је из основне отишао у жетву, па у бербу, зимско орање, у нову сетву а ја мало у школу, мало на улицу, уз књигу, па с друштвом...
С њим могу да разговарам о пшеници и уродици; о шареном и белом пасуљу; о суши и непогоди о комшијским интригама ... то је нашш разговор. Занимљив? Ма шта ми велиш? .. Онда ме то подсети да су овако живели, које у књигама, које у стварности и комша Маринко и ја Бошко Ковачевић и Тола Манојловић из Неменикућа ("Мома Димић") и други старији Тола из Прерова имајући пуно деце. Чак је свог ванбрачног сина Адама великодушно уступио свом комшшији, Ђорђу Катићу ("Корени"). Истина, ја немам ни брачне деце на претек, нити дуката да их премећем по житу у каци. Могу да изазовем воду на уста ако се сетим савијаче са сиром, њом није се оскудевало. Проја нас је отхранила. У вуненој торбици и данас би се могла ишчепркати понека ондашња мрва што се на дну скорушила.
Имам ли шта занимљивије од овог? - Немам, ако хоћеш имам још скуване "варенике", доста ти је ове "ладне". Е, послужи се, пијуцкај и дремуцкај с њом.
Сад могу да наставим? Е, не могу ... не знам шта сам оно почео. О поратном сиромаштву? ... јесте, у праву си ... Живот ме у младости наоружао снагом, вољом, којекаквим пабирцима знања и послао да радим, да се борим или предам. Предавање нисам поштовао ни у школи, о сопственом ни у помисли, сем што ме је онај који ме је послао у борбу, он и заборавио. Сад, кад сам мало згрбљен, кадд су ми покрадене здраве и хитре ноге с подметнутим пањевим и сасушеним жилама, подбочен, изгравиран, још увек, неупадљивим борама, потпомажем се овим, наоко, музејским штапом, а лепо ми стоји, боље од обе ове моје уштапљене ноге, носим га зато што ми пристаје уз њихову немоћ.
Завичајни зов вратио ме очињем прагу, званом Близуње, да ту сачекујем ако ме се Бог пре не сети, најављену старост. Ти дани ће доћи и проћи са мном или без мене. Без штете у оба случаја.
Да ли те занима легенда по којој је названо ово место? Може? Почињеш да ми се допадаш. То му дође: кад нема оно шта ми треба, дај бар шта има.
Пре три-четири века из српске постојбине, српске најстарије колевке, овај пут, Метохије у овај крај се доселила нека Дока са својим господарем, мужем Радулом. Ту на новом огњишту с њим многу чељад изродила. Имена нису сачувана од заборава. Неке хипотезе говор еу прилог косовског мита, Распећа и Васкрсенија. Кад се испод оног столетног дуда, насред авлије, погледа и осврне унаоколо докле поглед допире по рубовима видокруга, можемо набрајати фамилије Богдановића; Лазаревића; Бранковића; Ђурђевића; Поповића, а овамо иза наших леђа су Ковачевићи ... Ух, не могу да се окренем.
Ковачевићи и Качаревићи су, по законима вероватноће, занатског порекла. Па, мој комшија и данас се помало бави дрводељањем. То што испадне и прође кроз његове мајсторске руке морали би стручњаци да одгонетају шта је од тога испало. Шалим се! Баш је добарр мајстор, али је ленчуга.
Ето, какогод гледали, мислили и сумњали пири нам с југа. И сад овог часа усред зиме, видиш да нема снега а и зима се од југа посклонила. Ако задржиш дах па удахнеш осетићеш далеки устајали задах лоја. Тај лој није ондашњи, наравно.
То је лој Курбан-бајрамски, овај последњи.
Не осећаш! Знао сам! Ти се хранишш штапићима у кинеским ресторанима. Трчишш у италијанску кухињу да ти, пре поласка на траг новог наслова, уприличе врућу пицу, шпагете "оригано и болоњезе". Баздиш бре, на макароне а пишешо нама, сељацима са "Брдовитог Балкана". О нашој најновијој невољи, старима смо испунили корице историје. Купаш се у сланој води, а пишеш неслано и бљутаво! Шшта, почео сам сабљом и топузом? Ма је л'? Видим, носиш талијанске, високосјајне ципеле, а живиш од српског опанка, зноја и воња. Батргате се по редакцијама уз кафу и виски. Онда лепо уновчите туђу муку, крв и хумке, јер читалачка публика олако "полаже" те ваше добро зачињене наслове.
Шта ми рече? Ти чистокрвни Италијан? Рођен у Италији? Шта ћеш ми још "испаррлати"? Овде си се оженио и настанио? ... Ајде море!...
Ко да сам знао! Сами Бог ме научио! Видео сам ја да си ти латинска лисица. Како ти само нисам угледао жабље батаке? У говору, у очима. Лепшши су ти, велиш, српски женски батаци. Баш си у праву. Српско је укусније од жабетине. Аха! Пола-пола. Аих,јадан ти! Волиш и диње и лубенице. Ма немој ми рећи! Боље двапут тридесет, него једном шездесет. Јест. Ипак си ти завршио веће школе. Што бих волео да видим ту твоју нимфу? Да ли се тако каже? Горе ђевојка, доле риба! Сад сам ти постао занимљив? Ти ћеш тек бити кад те видим са Српко-талијанком. Имам ја стрпљења више него ти. Ја овде чекам...
Молим? Ја Теби? И ти си мени занимљив. Вратићу се ја на порекло и родослов, на Доку, Југовиће, ако устреба и Краљевић Марко ће да заоре бразду. Милош Војиновић ће ако узмогне, топузом преко наше прелепе цркве. А за углед и успоредбу имаћемо и Косовку ђевојку да видимо да л' је лепша "рагацина" од те твоје Анђелке? Није, "парлаш", Анђелка, него? Анђела! Па да, Анђелка је старомодно име ... може бити. Чуј фратело, мој! Не разумеш? Како ти да разумеш кад си Талијан? Деде реци ти мени, чим се она бави? Шта ради? Има Агенцију Амор! Не личи ли то на куплерајску причу на модеран израз? Није, нисам те саслушао до краја. Ево, слушам ..
Агенција је туристичка, а назив је А'Мор, као код нас "Никола С"! Лепо богами. Она је само сувласник! Па шта, није то људско биће да не може да се располути или преполути. Чудна ми чуда. Ах, не дозвољавам ти да ме питаш, зашто то ја чиним? "-скузи"! Сад ћеш ме упознати с оне стране лица. Био сам озбиљно неодговоран, окрећемо лист.
Не знаш, буразеру, засигурно, како су настала ваша имена Микеле и твоја Анђела? Ни то не знаш, рећи ћу ти: Подели Микеланђела по средини и добићеш брата и сестру. Да се уозбиљим, мање сам бизаран! Хоћу, треба да довршим причу како је настало Близуње, то ми је блже и паметније? Е мој, иманите"!
Србија је непокопана легенда. Ниједан упит не моће бити без ваљаног одговора. И твоје питање ће, дефакто, "фачиле", добити одгонетку. Извини трошим до бесцења "талијанизме", нећу више ... Кад је та пра-пра баба Дока са својим ђувегијом доспела овамо у поласку се, сем са очињим благословом, није ни са ким из фамилије целивала и простила. Међутим, полазећи сусретне се са најмлађим братом који се враћао са пазара. У бризи да се сејки што лоше не догоди, похита код оца да га узмоли да и он крене пут севера, како би их безбедно допратио до новог њиховог кућног прага. Кад му се мајка дому вратила, ина браћа и сестре, било их је по предању, у броју Христових апостола, видећи да нису сви на окупу, с капије залелека. - Мучи жено, подвикну јој човек и не кукај! Дока је, вере ми, у туђи дом о'шла. Тамо ће се удомити и ородити, воћку посадити, стадо умножити, кућу окућити. А шта је с мојим најмлађим чедом? Шт, исто што и смојим најмлађим сином. У рат са Турцима, бој да бојује да је поша' пред иконом би се прекрстила и пред нашем Светог Луку понизно клекла. Отиша' је за Доком. А ђе је саде? Близу ње! Не бригај женска памети! А?! - звучи као италијанска канцона?
Јест брале, али ми немамо Сан Ремо. Код насс је све равно и распевано пре Косова а од њега, бој за бојем. Крвљу место дажд накиснуто и натопљено. Српске мученичке главе, ћеле куле и што рекосмо, од корице до корице сурова историја. Земља у себи чува више бркатих лобања од једне сезоне глава кромпира читаве Шумадије. Наши фестивали су Видовдани и Задушнице. Чешће чујеш црно заогрнутог свештеника од жеталачке песме. Мук и нарицање. Забрађене жене и девојке. Не, није то наш фоклор, То нам небеса ниспошиљу рефрен за доброту и свељење, других и од других. Како ти снопови вапаја као муња небопарајући ваздижу се горе ка Господу. Ни он се томе не радује. Али не спречава. Он једини зна зашто. Ето, то су наши реквијеми, похвале животу и химне тихог нестајања са уоквиреног простора који се код нас још увек, пуних уста, назива Србијом. Песме су нам дубоко сене, болне, надасве искрене из срца, милозвучне, али до Бога недоступне. Оне су победници свих фестивала, евровизија, мис универзума, видео спотова. Оне су наша неугасива нада, с почетка разговора, узданице и шштап, жезал којим се побадамо у земљу да би изнова заникли; да би ново класје сунцу на зар зањихали.
Ето ти сад! Наслушао си се српске муке, лелека, злопатње и нагазио српских гробова. Не чуди ме. Нема места а да гроба не може бити. Нема темеља а да га кости предака не држе. Нисмо ми одувек арматуру имали, није нам ни била потребна. Кости нас повезују и моћно држе усправне. Имена ти, тамо где си својом ногом гроб нагазио, зеницу си нам осузио, до костију зарезао, али Богом ти просто.
Цар Константин је ... ? да се није, можда, испилио у Риму? Није! Сигурно да није. Знамо и ми да је угледао свет у Наису. Знамо и за његов надалеко чувени Милански Указ (Едикт). Заштитио је хришћане од варварства? Јесте. Тачно. Немој ми устврдити да је написао и Душанов Законик. Где смо ми тада били? У дубини утробе ондашње цивилизације? За вас и јесмо, зато што сте дуго, дуго знали само до Венеције и Порторожа. Нисмо ми нација настала укрштањем Нерона и клеопатре. Да ли је Коломбо открио или створио Америку? Ако је ово друго онда је и моја тврдња да нисмо потомци ни Инка ни Старог Египта, него смо самобитни и самоникли.
Човечанству смо ускратили миленијумску знатижељу. О нама се није до Светог Саве значајније причало. Истина. Нисмо имали дотад дипломатска представништва и амбасадоре добре воље. Ништа страшно. Јеврејска нација и вера у записаној речи датирају око четири хиљаде година а с њима смо, с јеврејском државом успоставили дипломатију пре десетак година. Да не би Буде Кошутића, можда би још Израел био непријатељски опредељен према сабратском и сапаћеничком, изабраном народу српском? О Илирима и Проклетијама није ни потребно говорити. Шиптари се сетили да су потомци Илира и да смо их пре толико векова потисли до иза Шаре и Проклетија. Та проклетиња, изгледа, сустиже нас полако што нашим пристајањем, што вољом наших ратних противника па и савезника. Ето, окупирали смо суседе тако давно али зато веома брзо траже да узмакнемо и устукнемо. Но, нећу о томе.
Понашам се као надмени историчар? Причам произвољности? Слушај!
То нисам устврдио, него као човек кога тангира прошлост сопственог народа и сан будућих поколења не могу а да не размишљам онако како умем, понешто знам а доста сам тога чуо. Не намеравам да сведочим пре Хашким Трибуналом, нити да цртам АВНОЈ-евске границе па да ми треба голема укост. Теби, ако је до науке, Српска Академија је ближе него мени. Отиди тамо, они ће те за руку провести кроз векове српске историје. Тамо, ако одеш, затрпаће те тонама прашњавих књига и томова да би булдожер имао три дана посла да те одгрће.
То те не занима? Прескочио си, кажеш, и своју историју, императоре, папе и сву пречасну господу која се постарала да утре траг за собом? Него, шта то би са Србима да су читавом свету криви? То те занима? По нама, као да испаштамо на правди Бога? Не, не! Грешнији смо од вас, Талијана; Арнаута; Исмаилћана, од свих других ... Како то? Е, лепо! Не лепо, трагично! Нисмо се ми, кроз историју толико огрешили ни о њу ни о друге колико о себе и о Бога. Тај грех је већи, страшнији и бесмртно непролазан. Нема ни једне заповести у ДЕКАЛОГУ нити у Новом завету о које се нисмо најстрашније огрешили. За сваку би се могао наћи већи број примера него што имамо прстију на руци. Да не би Светог Саве изгубише Стефан и Вукан. Браћа рођена! Свети Симеон се преврће у гробу од стида какве је синове родио. Пала би братоубилачка крв, исто као што Каин гнусно, из зависти, усмрти брата Авеља.
Краљ Милутин за сваку годину владавине по један манастир. Добро је? Како да не? Син да га свргне, а он њега ослепи па посла у заточење. Мењао је Краљице као у шаховској партији ... На косовском мегдану кад је било "бити ил' не бити", као од зла оца и горе мајке; рогови у врећи. Издаја, велеиздаја. Ко "за крст часни и слободу златну" тај и данас небесно живи и шиље своје вековима устаљене, да не кажем устајале молитве да се Срби сложе, обоже и умноже. Од тога ништа.
Појави се Ђорђије Петровић! Српско свануће! За то време геније. Уби свог брата из милоште за пример. Он је још тад знао за еутаназију за коју је свет много касније чуо. Диви му се Наполеон, ставља га испред себе. Која вајда? Њега уби кум! Ко би други? Како дошло тако отишло. "Ако мачем сечеш од мача ћеш погинути". Убисмо кнеза Михаила, јер је потајно био педофил, гадна саблазан за ондашњу интелигенцију. Краља Милана да не би снашло неко нечувено зло, сам се склони да не буде свој својима. Његовог Александра, у мајском преврату "избушисмо" као решето са његовим непрежаљеном љубави. Да, он се за разлику од кнеза Михаила заљубио у бабу Драгу. То су, опет године које не доликују за брачну постељу и ваљање по краљевској свили.
Дође нам, најзад, краљ син бесмртног великана Њ.К.В. Петра И Карађорђевића. Међутим, био је доброг апетита. Волео вилу на Бледу. Плитвице су биле светско чудо. Македонија пуна пилава и разних лепота преко Охрида...
Александар и Марсељ... Девети октобар 1934. Убише нам краља. Првог којег нисмо сами стигли да ликвидирамо... Крај приче... Од четрдесет прве или пете? Ма хајде, мрак! Крај приче, финито, драги мој, о томе говоре они који су угасили лампу...
Нисам одавде
- Господине, нисте ви наивни! - најзад дође до речи новинар.
- Ословљавао сам те великим, људским Ти, зашто би се ти мени обраћао са дистанце? И у Београду сам са онима, које држим за пријатеље, блиске сараднике, уважавао на исти начин. Ако се Господу Богу обраћам, такође, на ти просто да не испаднемо многобошци а он то од свих праведника прихвата, зашто би међу људима било друкчије? - отимао сам му залет.
- Дошао сам овде, по случајном избору, да направим анкету међу људима шта мисле о најновијим догађајима и да ли је почело да "звони" - признаде ми.
- Докле ћемо се окретати за својим репом? - Рекао сам да о томе могу овде да ти причају до поноћи и Маринко и Обрен и Благоје и Слађан... ја не знам.
- Да те, можда, не закопчавају на леђа? - оте му се српско ти.
- Јок, јок, нисам одавде! Схвати, пријатељу. Припадам неком другом свету, али не оностраном изван овог, а ти тумачи како хоћеш! - примећујем комшију замиче за комак, већ куца и отвара без чекања.
- Морам да идем, жао ми је што нисам стигао да ти кажем да и моја супруга велича неки свој "женски родослов". Код вас су сви пореклом црногорци, са Косова. Ни за једног нисам чуо да је пореклом са Карпата или са падина Балкана и Риле. Мало сте алергични на своје истоверне суседе, православце.
- Залепи ми у поласку, новинар, упадљиву опаску да ми образи букнуше.
- Седи, рекох му, - комшија и ја чаврљамо и надуж и попреко, али те теме се нисмо дотицали. А и како би? Њега је памет одавно пртекла, мене није ни сустизала, опрости комшија, ми се бар, добро познајемо. - Показујем му руком где да се смести како бих и њега увукао у разговор. Лаконого се спусти на столицу и полуокренуто задржа поглед на обојици.
- Идем, идем, журим а ко зна, можда ћу морати да рапортирам.
- Од нас двојице можеш добити оправдање и за дан унапред. - препознадох алузију.
- Довиђења, било ми је драго. - излажаше натрашке према вратима.
- Овом речју ме убеђујеш да ћемо се поново видети. Само, гледај, други пут, дођи са дамом да видимо како изгледа српски на италијанском наречју. А ако помешамо домаћу крметину са шпагетима, може испасти укусно. Да не би било греха "на уста" нека то не буде у псту. Трудио сам се да пред комшијом и непознатим гостом будем упадљиво духовит, кад не бих био досадан.
..........................
Ко ти је овај, пријатељ? - прозва ме комша, Машан, док сам се враћао на "загрејану" столицу, испративши Италијана до капије.
- Нит' род, нит' помози Бог! - то би и ти једино могао рећи - не знам, сем што ми је рекао да је новинар. Него, да донесем чашицу. - празна је пред њим зврјала.
- Зашто, побогу, ракија се пије за сваким, вино за понеким, а вода - само са извора! - довитљиво дочека он и приграби коришћену чашицу.
- Де, живели, буди ми здрав! - рекох. - Од Бога ти здравље! - узврати ми.
Поћутасмо начас и онда ја преузмем иницијативу.
- Питаш ме ко је онак човек, поготово што код мене, осим мојих укућана, слабо ко долази? - Ја! - потврди мој нови саговорник. - Неки "Жабар": изустих и стресох раменима па продужим: - Тражи неки белај! Хоће да напише нешто за новине. - За које? - упаде значајно Маша. - Враг би га знао, није ми рекао. Стално ме тоциља на политику, а ја сам једва измигољио и њој и оном "живом зиду" од људских глава и плаво бојадисаних униформи.
- Само ти фали затворски кревет! - потпомаже ме.
- Јест вала, ко зна да ли ћу избећи болнички, на овом сам се поткачио. - с болном гримасом сам се промешкољио на столици.
- Па, он није ништа записивао. - оштроумно је приметио: - носи само онај транзистор.
- Није, није, у праву си. Ко зна, можда добро памти, а видиш, ја нисам приметио да има диктафон, значи и то ми је подвалио.
- Шта ти је то диктафон? - збунио се непознатом речи.
- Рекох ја њему да је боље да с тобом и осталима поразговара, јер нећеш, чисто, знати ни шшта те је питао: - бејах заједљив даље од границе пристојности.
- Ја те лепо питам, а ти правиш спрдњу са мном?
- То ти је она кутија, или транзистор како ти рече, на батерије коју подметну после гласања Вуку, Шешељу и председнику Милошевићу под нос да у њу кажу за јавност, шта мисле о исходу гласања. Ааа! знам, знам - Кад ти нацртам! уф...
- Шта се вређаш, ја нисам честито, излазио из села осим мало до војске и натрраг, а ти си постао школарац да ти се отац Стојан поносио, покој му души, како си најбољи ђак и да си добио неку стипендију од државе...
Обриса ме комшија да ми задуго неће требати марамица. Нисам ни знао шта је то мој отац лапарао по селу. Вероватно, бежећи од туђих небулозних хвалоспева на рачун своје деце, сетио се да у Београду добрим ђацима и студентима дају стипендије. Досетио се како да им доскочи. Истина је да нисам ни видео никакву стипендију од државе. Такође, истина је да ми се отац своје очевине напродавао да би ме ишколовао. Његови сељаци су увек мислили да о то чини зато што му је син господин и размажен те да неће да зирати земљу. Сад сам имао обавезу пред мртвим оцем да не постанем издајник, те сам у толико вишше био затечен. Прећутати очигледну истину је богохуљење. Примио сам грех на своју савест да не бих њему мртвом песуду изнудио. Знао сам з аједну другу ллаж свога оца. Знао је да им учини "гушт" што им је говорио да је залуд завршити велике школе кад фирма слабо плаћа. Тада сам, баш, имао веома пристојна примања и непристојно понашање и трошак да бих се, данас застидео, кад бих о томе до детаља говорио.
Муњевито размишљам не трепћући док комшија није почео да жање нову руковет на празној стрњици. Мислим, сад ћу ја да окренем разговор.
- Море, комшија, кажи де ти мени чега си се новог накупио по селу?
- Што ме дираш, знаш да ме сви зову сеоска алапача, а ја нисам крив што сви мени поверавају. Знаш, Машо, ово што ти кажем, молим те ни црној земљи... а знам, као добар дан, да ме моле да пренесем другој страни оно што не смеду да провале преко уста. Па, кад измислим да сам начуо од неких људи ово-оно те пренесем противничком табору, ја у продавници добијем пиво, као опрасила се крмача. А он и нема свиња у обору. Други пут, неко ће, Машо, оћеш једно пиво на мој рачун коза ми се отројанила, а знам као и сви, да мекеће у празно, јер сам му депешу послао на праву атресу бес потписа онога ко га шаље.
- Него, Бошко, ти ме кушаш, оћеш да ме пошљеш у бајбок, лисица си ти.
- Не дај Боже, зар сам идад тако нешто учинио? - Ниси него, велим, време је зло и наопако. Сад не смеш да кажеш ни свом брату, на робију те отера.
- Ајде, ајде, знаш да ја томе не придајем важности, него ме само забавља.
- Јесам ти причо да се Биџина жена нашла у штали са нашим сељаком Вељом? Нисам? Јоој, да л' срамота, да л' гре'ота? Они су и нека фамилија. После су измислили причу, кобајаги, кад је код Биџе била моба он је послао Вељу да почисти шталу како би избацили ђубре за јесење орање. Тамо се, као већ затекла она намигуша која је била у послу. Дувала је ко пламен овом за врат а он је шчепа као да је изнесе на чист ваздук. То је виђено, а Бог зна шта су тамо радили и како је ту ватру она зарадила. Добро је, свађе није било а жена ти је као и имање. Чије није било и чије неће бити!
Је л' тако, комшија? - Јашта! - признадош колико трач може да буде истина.
- И твоја и моја, лака јој земља, ко зна шта су радиле и с ким се вуцарале да данас од стида не знаш кога смеш да погледаш у очи. С те стране био сам ко сунце. Ни своју нисам излагао големим напорима. каже јадница, куку човече, ти к'о да ништа не радиш само мислиш на оно... Помислим, јест богами, она је данас читаву башћу прекопала а ја провео читав дан на пијоцу уз пиво и мало крте сланине па баздим на бели лук. Баш ће ме оберучке приватити. Мислим у себи, није он мени господар, немам шта да вежем у чвор, нека га нек мирује. И говече има улар и поводац па док га не поведеш неће поћи за тобом. Тако и мислим, сетиће се некад, тако је и било...
- Аха, комшија! Постао си сликовит и духовит, позавидећу ти! - одобровољен сам.
- Па, јесте, бога ми! Слушам оне пијане будал епред продавницом, како бегенишу нечије жене, хукћу, маштају како ће се, даће бог, некад и негде наћи у истој врзини. Јадни, нису ни свесни, да те, о којима размишљају, имају дужи залет и да ће прескочити, ђутуре, њих свих десет док не доскоче до циља, ако су га себи поставиле. А опет, само глуп човек може да верује жени. Кад је Ева у рају смислила да има нешто боље и веће него у рају, како ове данас које се, по свему, ближе паклу, не би себи смислиле неку олакшицу, крађу и непробани слаткиш. То да смем свом унуку да кажем, и он би знао па би рекао, деда, гледаш ли ти филмове, читаш ли новине, прича ли когод, или су свима ишчупани језици? Зато, пустиш народ да живи а свако носи душу и свој грех. Кад нећу за туђи одговарати, нити добити косир по сапима, ћутим о томе и гледам своја посла. Зашто никад нисам пито своју жену да ли ме је с неким... Да је терам да лаже погрешићу, да очекујем од ње истину, мор'о би да сумњам. Не могу никако да сазнам, а могло би и да нашкоди. Онда боље је не знати оно што пре тебе зна десет села и пола општине. Одеш у пореску управу а порезник те ословљава по имену, баш ти је био кум на крштењу? Данак се плаћа на различите начине. Ту нема пошто купиш по то и продајеш...
Има ли нешто пресније од наше младости? Ех, то су озбиљне ствари, брину, сневесељавају, ал, јуче... застаде Маринко као да хоће да ми да реч или...
- Знаш, овог Влајка више мене... климнух главом... Ја онако у послу, гледам воће да није почело да пупи, па ускупим покоју гранчицу. Оне ониже помилујем као своје чељаде. Примак'о се до његове капије, ту имам и богаз да изађем на пут а он испраћа своје госте. Ћерка, зет, петоро унучади. Знаш ти Госпаву, јест млађа од тебе и тек ће онај Миломир његов... Знај стари, ако запне, карта у једном правцу нам не гине, ако на време станемо у ред...
Мислим се, Боже, он је из Приштине... нема шта друго да буде. тамо живе иха! Помиње некакве заостале пензије, гладна уста... још, још, не могу да се сетим. Да, Косово је дошло на ред. Нешто ме само сецну по слабини. Овај народ, баш беспосличи, нема посла у предузећу, него, као ми сељаци, сокачари и бистри политику. Као да им је мало било у кући, него да пре одласка украду још неку реч. Па иако је топло зима није прошла... Уђем у кућу. И код нас, код тебе у Београду посебно, народ се окомио на преседника. Мало му је зар: знам како се зову: оног Белог Клинтона и американцима ће се попети на главу колико дуго влада; па онај швапски Клас Кинкел, коме фале само брчићи па да буде прави брица. Њима дува у леђа онак Кофа Анан. Они тамо у Африци поцрнели од муке, глади и немаштине свакојаке и он ће на нашег Председника. Могу само да му пљуну под прозор. Остао нам само Он. Коме? - приупитах. - Нама, коме другом?! Ко ће после њега да нам буде глава? Коме? - опет ја. - Нама, теби! извини, преседник Србије. А да, да! У праву си, нисам о томе размишљао: - признадох да сам налетео на тему и саговорника, као и мој доскорашњи гост. Како мало треба да се "мило за драго" врати.
... - Видиш, овај наш сељак, Михајловић, нешто се нећка, мигољи, он би и са вуком и са чобаницом. Он ми је љигав и, дај Боже, да не окрене леђа. Онај прави Вук, не курјак, диже из гроба Дражу; чита помен краљу чије кости почивају у туђој буси земље. Не зна чемерник да су и ови што су сад на власти имали свога и са киком и без перчина па кад им ниеј био по вољи они су га послали на Космај и личног поштара приде да му на руке редовно исплаћује пензију само да не долази у Београд.
- Боже, могао ссам умрети а да то нисам знао: - глумио сам пренераженост.
- И, шта да ти причам, спала књига на два слова! То ти је мој брајко.
- Коме је твој отац служио и коме се заклео? - опоро приупитах.
- Оном истом коме је и твој отац, само ти глумиш заборав! - пецну ме.
- Мртвима слава: - снажно хукну, живима се служи, они и наређују. Зар мислиш, да није наређено да би ми поново ишли на гласање? Пре неколико година оставили смо Светог Николу самог код куће па право у школу на гласање. Јесенас Ђурђиц, још и слава! Кажем мом Јакову, одо' ја сине, а ти сачекуј госте док се не вратим, па после иди ти. Ред је да ја идем први, старији сам... Оће човек да се увери да ли га слушамо и да ли смо иза њега. А, видећеш како ће да удеси оне бескућнике и минђушаре што базају Београдом скоро три месеца? не уче, него 'оће нас и власт да уче. Ајд нас,ми смо и прости, али власт, како њу. Власт да је проста не би ни постала ни остала. А ти, комшија, добро, ја немам студента, крваво плаћамо школовање. Кол'ко њих обор стоке испродаје да му се дете ишколује. Ето, тебе је отеро у село да будеш с оним "сељацима" да не гледаш зла својим очима. А ко зна можда ти је он оног новинара послао да се спрда с тобом.
- Ја немам ни обор, ни стоке за продају. Ни прву пензију нисам примио, а мој Велибор има стипендију од републике. - Још црње и горе! Не слуша ни оца, не учи, троши и тебе и државу. Ако је будемо сви музли, да ли ће иког имати да подоји?
- Ја сам га послао од кога ће да учи, не да слуша мене! Ако ће мене, школа му није ни потребна. А ја нисам паметан ни за себе, некмоли за младеж!
- Али, добро комшија, ти то мени, трудићу се да запамтим, малочас бејах забораван, тако ми ти рече. - Било би пријатније кад би се вратио на ону пређашњу тему макар и о мојој жени, неће ми сметати. Ситни смо ми за овако крупан разговор. Много већи умови од нас гадно су се спотакли о овакве теме па су падали на испиту, да су испадали смешни у нашој свеукупној невољи и трагици.
- Не смем даље да причам, видим да се вређаш, боље да ћутим, а и време је треба да наложим ватру. Ајд' издравље! и побеже без освртања.
НЕШТО ДА СЕ НЕ ДЕСИ
Остадох сам у својој "клијети". Ко ме више баци у размишљање, да ли новинар, да ли комшија. Првог сам "одувао" наметнутом причом а овај ме "баци" на колена. У свакој ллажи има истине, ни истина није увек очишћена. Сељачка логика. Покорава се што мора, па, сам је признао. Кад му скинеш љуштуру, кад га разголитиш видиш како је "грађен". Можда је он у праву!
Треба признати себи. Да нисам имао "свог" човека у комисији и да нам "Велетрговина" није под стечајем не бих ја отутњио у пензију. Јер, на свом радном мессту и ћорав и ћопав може да седи и одседи радно време. Дакле, није да нисам побегао од тог метежа, хаоса и маслудила. Најближи и најбржим путем у пензију а одатле мало пдаље изван домета тог зла.
Те две године "мањка" стажа нисам осетио ни као бол ни као голицање. Пензије нема ни за оне "староседеоце", плате нема ни за раднике ни за службенике. Немало пензије или плате своди се на исто. Па ипак није. Не дерем своје пристојне ципеле. Овде су опанци висока мода. Њих могу да купим од свог џепарца. Како се поклопило да после другог круга гласања, тек што сам чуо прве честитке од поражених шмугнем у Близуње. После и нисам више ништа чуо.
Сад преко екрана гледам шта се догађа мом Београду и суграђанима. Сви на улици дувају у пиштаљке, чагрљају шерпама и лонцима у којима се задуго није заруменио ни режањ масне сланине, оне "сапуњаре". А тамо, у њему проведох своје школовање и радни век. Ужаснем се, видим студентарију, старе људе, баке са унуцима, звижде, лупају, тандрчу, будибогснама. Надвило се големо зло. Такви немири, протести и узвици претходили су многим догађањима у овом веку. И сви су, одреда били трагични по нас. С Новог Београда ка Центру и обратно. Срећу се, ако не буду брутално спречени, на Бранковом мосту. На њему се десио један Бранко као симбол безнађа.
Замало срце да ми препукне кад сам, на телевизији, поред оног проте, кога случајно знам и приватно иде и мој син, Бора, препознао сам га. Умувао се у ону огромну масу и каткад, раскрили ону роловану траку да бљесне натпис: "Да нам живе и родитељи". Био сам, истовремено и поносан и бескрајно тужан. С једне стране, само велики немири, превирања и протести могу да усталасају мртвило и ошамућену поспаност обезнађених моји дојучерашњих суграђана. Треба живети свесно, пуним плућима, како би се и радост и незадовољство доживели у свој својој пуноћи. Све друго је вегетирање, биљка. Док се она пожали да нема воде и хране, осуши се.
Свако вече слушам како новинари, веома плаћени, блате васколику нам децу, како то и нису студенти, него из иностранства, плаћени хушкачи, бескућници, лезилебовићи... погрда до погрде. Моје дете је апсолвент сса неким испитима пре рока. Дубоко ме вређа неистина и свођење на једнакост. Кад се мало загрне по истини, видимо да деца тих уређивача свакодневне политике, највише дангубе. Или по коцкарницама или... до пуне зрелости студирају да би на крају, потплатили ћалетове корумпиране пријатеље, професоре за оцену која ће приличити уз диплому и фотографију за пасош.
С друге стране, пак, полиција, опет, наша деца, добрим делом, избегличка, зарађује "ухљебије", по слову закона, буквално преко туђих леђа. Пребијају ребра својих вршњака, браће, сестара, синоваца, ссуграђана. Живи од батињања и од јаука. Жалосно и истинито. Ко се то брани од најближих, најрођенијих, од укућана? Какав ли је домаћин кога суседи спасавају од гнева деце?
Опет, новинари, окрвављени, напуклих костију, аркада сачувају покоју камеру, видео и аудио запис па брже-боље у НТ да прикажу како крвници млате, ломе кости и пуне затворе. Зло и мука невиђени. Да ли ми се више плаче или сам понижено огорчен. Јер, пре ми је место међу њима, са децом и пријатељима него међу овдашњим комшијама. Оне су (црвеном марамом) везаних очију, нити виде нити чују. То што чују, чују са позиције један, два и три. Оне даље им служе да се обруше на њих и на другачије мислеће, те да потхрањују свој измишљено стабилан положај. Он је трагично климав. Кад то укапирају срамота их је признати да су насели. Ако шта од стоке истерају на пијацу загарантован им је прекупац. Ако понуде хлебни вишак не добију ни мрвице, колико испод трпезе. Будзашто! Тад тек стави прст на чело па се прерачуна: боље је да једе "своје" месо и домаћи хлеб, него "кило векне од шесто грама" из државне збајаћене резерве.
Није Маринко припрост, или како би се овде рекло, глуп ко цепаница. Он је читав свој живот прровео по пијацама. Потера нешто да прода, уновчи. Оно што не врати донесе у маркама. Вели, то не поропада, а може да се замени и у другој држави. Замало да ја то не знам.
А, замисли, ономад, тај исти Маринко, дрекну као жеравицом опечен, на оне студенте што су носили немачку, италијанску, америчку, ваљда све, сем албанске заставе. Било их је, свеједно, много. Зар да нам, јадикује, заклети непријатељи васпитавају и трују децу. Прошло је, зна он, време 'ајдучије. Виде ли ти родитељи шта им деца-студенти раде, у како се коло ухватише. Да је правог реда и закона џандари би их у апс потрпали, па нек се тамо глођу и пркосе док се не опамете. Овако и држава дигла руке. Ко од кога, она од нас, ми од ње? Наши очеви и ми борили смо се под српском тробојком са, право говорећи, различиитим идеолошким знамењима. Јуначки се борили против швапског пробљивача и непријатеља у оба претходна рата и у оба однели победу. Десило се, шта ћеш, и онда син и отац нису увек били на истој страни. У нашем крају, фала Богу, нису једни друге клали и вешали. Ред је и био, ни врана врани очи не вади. Ал знам, силе ми небеске, где је брат наређив'о брата да му стрељају...
- Сирома' човек! Шта ће? Прво је чуо из уста спикера са оних, поменутих позиција а друго је знао од оца и деде. Нека му је памћење упола краће од језика и памети па не би могао да заборави. Тај његов деда, деда Миливоје, облежје му на Зејтинлуку, да је жив, знао би сад да поред ове истине постоји и друга већа, несрамна. Да, он се борио под тим барјаком. Али, у касарни док се подиже барјак и официри су певали: "Боже правде"... Данас кад би видео плаво-бело-црвену заставу, без недоумице би помислио да је то заробљена застава чија се шаховница избрисала или избледела. У најгорем случају, могло би му пасти на памет да су нас, не дај Боже, окупирали они који су ратовали на швапској страни. На срамоту његову, ко зна и нашу, ни једно ни друго. Узели смо туђе за своје. Боље нам усвојче од рођеног. Црна Гора и Србија одувек су имале истобојну заставу. Требало је да буде заувек. Међутим, политика и математика дају различите збирове код истих сабирака.
- Е, мој Машо, смета ти немачка застава? И треба да смета. Само човек помраченог ума не разликује црно од белог. Много смо се потуђинили. Лепши нам је амерички биг-мек од наше лепе пљескавице. О моди, музици... "Оријент Експрес". Истанбул-Нови Пазар, то је релација на којој се крећемо. Дедин ти динар, јадни човече, вредо на свим светским берзама и мењачницама, могао си динар да претвориш у бико коју валуту да ли у Лондону, Токију или у Њујорку. Тада се џаком немачких марака плаћао један оскудан ручак. За још сиромашнију вечеру требало је два џака пара. Погледај сад, за динар можеш да купиш шпенадлу да се боцнеш, ако ти падне мрак на очи, а за ту, непријатељску марку, можеш све. Кад је тако, зашто ти прикане, држиш у беђелару само те осмуђене паре, па оне су већи непријатељ човеку од оружја. Ових наших, од пре неку годину, имали смо на сваком ђубришту. Београдски контејнери, ако ти је допадљивије, сметилишта, биласу препуна наших јадних пара да их је ветар улицама разносио. По свету је колала опора анегдота да Срби имају толико новца, те га насумце бацају. Кажу, испод кестена нема толико лишћа колико још врућих новчаница. Има и свет неку своју муку, зашто се не би разгалио нашом скрајнутом истином.
Држава нам презентује буџет, потраживања, дугове, обрачуне и све друге трансакције у милионима марака, с напоменом - у динарском еквиваленту. И држава није против себе? Није! Зна она шта ради, веже динар за марку, као мачка за реп и нема бриге, имамо унутрашњу, тзв. интерну конвертибилност.
Зато студенти и незадовољни људи кад пронесу толике заставе, истина, и немачку и српску, коју због заслепљености, не желимо да уочимо, а можда је и мајушна па се не примећује, онда су они распиривачи мржње и непријатељи, ови унутрашњи, своје државе и народа. Зар ми не бисмо волели да и нашу заставу неко понесе улицама Париза и Мадрида, али они тамо се не хватају ње. Ето, "уличари" постадошше све осим, као што је истина, да су лучоноше, анагарда и припадници цивилизованих народа и држава.
добро је што ово само мислим и брбљам у браду. Кад бих ти рекао, не знам ко би се од нас двојице увредио. Нека... рећи ћу оном Талијану, насамо, па ако ме притера уза зид, "ћераћемо се још". А ако, стварно дође и његова супруга с њим, надам се, неће му дати да ме бламира.
Само што није мрак, ни ведло нисам упалио колико сам се занео у полемику са замишљеним саговорником. Какав сам јунак, могао бих пре да занемим него да изустим шта мислим. А имао сам прилику, јер ни новинар ни комшија нису ми држали омчу око врата. Како зидови лепо слушају. Некад је и то довољно, или макар то била и црна земља.
- Ко ми је оставио ове "Новости"? Види, види!... овде је седео онај новинар, до мене комшија. Оне су остале између, на столици. Стопосто је он намерно заборавио да ме нечим заголица. Па да, Маринко је дошао празних руку. Иако је, знам за јадац! Пронашао је начин да ме пита и у одсуству, преко читаве стране наслов: "Студентски протести не јењавају". Колика фотографија... опет онај ссвештеник с наочарима и седом брадом у крупном плану. Нешто ми срце прескаче и добује. Морам да узмем воде и коцку шећера. Ох! Ево мога Боре. Поскочио и маше рукама. Као да ме поздравља. Гледа у објектив. Мене у очи. Неће он задуго доћи у Близуње. Не оставља он своје другаре на цедилу. Ко зна до кад ће бесс и незадовољство потрајати. Како се нисам сетио да ми и Борка, кад је ономад долазила, рече: "Син нам сваки благословени дан "шета". Није морао, ал нека га. Ау! Какве су ово кациге на главама у дну слике? Ово је сликано са неког балкона... Као некад, Боже сачувај, кад су немачки шлемови одводили, интернирали у логор! И на стрељање!
Која беда изнова снађе нас Србе? Да се међусобно потучемо, закрвимо, да вадимо очи једни другима, да се исстребимо. Зло и само зло. Девети март деведесетпрве: "Београде, никад више". Јесмо ли дали реч и заклетву? Да ли јој је истекао мандат, рок трајања... зар може реч да окопни, отпири са кошавом престане да важи... Сунце замакло за брдом. Оно залази и излази и кад је ведро и кад је тмурно. Не може бити да наслућује. Бого мој! Поглед ми се зауставља на присојној забрдици. На гробљу. Разазнајем споменике. У очев упирем прстом а он је до деде и бабе. Ово је наша стварност. Да нам је измисле, није за веровање. С оне стране Дрине до јуче, такорећ, грувала је хаубица. И ови прозори су од ње подрхтавали. Тек су замукли плотуни. Цеви су још гараве и неохлађене. Не покупљене чауре. Не престројени водови. Не згашена згаришта. Тиња. Дим зацрнио облаке. Тамо сунчеви зраци пет година нису земље дотакли. Не затрављене гробнице и гробови. И заједничке и посебне. Последњим жртвама ни годишњи даћа. Нерасповезане зацрњене и изношене мараме. Лелеци до касно у ноћ парају брда. Натруло коље за преживелу стоку и пепео не пободено. Још се храмље, шепа и на штакама иде до комшије, брата до дућана. Сви су згрбљени, огрнути и рањиви. У длановима трагови бодљикаве жице. Зар свако зрно мораде да откине ногу? Да заломи руку; да самеље ребра; да смрска чеону кост, да... лишти незацељено, инфицирано окрашшћено. Болно до непребола.
Ново зло вреба, прикрада се. Тражи нови данак. У крви! Међу браћом, не са иноплеменицама. Не са иновернима, са својима. Под истим кровом; под истом заставом. Нема Немаца, Шваба и Амера. Деца, браћа и очеви! За које циљеве? Хоћемо ли се у памет узети? Шта је скупље, братоубилачка крв, или билокаква политика? Много владара се променило, многи ће, извессно, доћи. Сваки ће мењати устав и законе према себи, својој мери. Народ остаје. Коме је до валдања нека понуди, уистину је потребно, најбоље. Сви ћемо се томе порадовати, стрести тегобу са грбине, живнути, усправити се.
Није, не верујем, ова обострана тврдоглавост по "Споразуму". Не би смела да буде. Шта ћемо, чемерни, ако још нераспирена ватра букне на Косову и Метохији? Кадгод се код нас о нечему зуцкало то се, махом, обистињавало. Хећемо, ваљда, једни против Шиптара а други уз њих? Проклеће нас косовски божури. неизбледиво витештво косовских мученика. Не може нас ништа оправдати пред Богом, ни пред њима. Њих не занимају наше размирице. Имали су они свога Вука. То име је поистовећено са издајством. Имали су, дакако, Обилића. Он нам је симбол јунаштва и витештва. За књажевом трпезом он заувек остави аманет: "Виђећемо ко је вера а ко невера". Дај, Боже да не морамо веру да стављамо на искушење. По њој, ако је судити, не само што не би горе бацали у море, него једва да би и из постеље могли устати.
Пре десет година десио се народ. Десио се рат на просторима бивше Југославије. Десиће се Косово? Има ли нешто да нам се није, или да нам се неће десити.
Какве ме слутње опхрвају, дај Боже, да нам се нешто не деси!
КАД ЋЕ ДА РАЗДАНИ
Ова година је натрашке почела. Памтим зиме са снегом до појаса. Мраз је бивао да пуца церић. Помодре руке и образи од студени. Ватра бубњи у шпорету, оном црном са пећницом изнад плотне. Ми деца час напоље, па кад на нас подвикну, ми поново уз ватру... Бадњи дан, истављао сам печеницу, пљушти киша као о Илиндану. Не потраја мало, грмљавина, потмулла и дубока, као летња. Прекрстим се и ћутим. Божић уместо закићен снегом и леденицама, мокар. Напољу, човек би прокиснуо за непуних пет минута. За Богојављење и Јовањдан ведро уз мало опорог сунца, али ниоткуда "јовањског" мраза. Касније, за Светог Саву, снег врцне, занећка се, стане. Смењују се суснежица, киша и сунце па све новим јутром омагли. Нити је зима на какву смо навикли, нити ситуација какву би желели. А нисмо ни ми, људи, више какви су нам преци били. Куд се деде домаће васпитање? Да ли нас школа описмени или обогаљи? Не може ни она за све бити крива, као што није ни за све засслужна. Генетски смо негде крв замутили и разредили. Докад други крив, хајде да и сами учествујемо у својој кривици. Нису задовољни они којима је удобно и потаман. Мешкоље се, узрујавају, стрепе. Стењу и негодују отескобљени. Свима нешто недостаје. Здрав и прав човек може што ниједан из болесничке постеље. Кад бисмо хтели смао да знамо како тај несрећник има једну, велику, неуспављиву жељу, жељу да оздрави, можда бисмо и ми своје свели на умерен број. Ако здравља, мира и добре воље понестане вапићемо као: покисао за сувом одећом; прозебао да га сунце огреје; ожеднели за капљу бистре воде.
...Прегрмео сам онај драматични, фебруарски, дан. Лако ми је да причам... А онда, кад је нестало комшијине сенке, сустигла ме некаква агонија. Нисам приметио мрак у кући. Ни студен. Нестало је струје у неко доба. Затекао сам себе у кревету нераспремљеног и слеђеног да сам наредних дана добро искијао, прошмрктао са озбиљним назебом. Ах! Грејем се господски, на струју. Газда иима термо пећ. у месту и у кући у којој живим, може да нестане електрике исто као у продавници шећера или шибица; где може да не дође аутобус и по недељу дана а да не чујеш ни за какав штрајк. Поштар сврати до школе и месне заједнице као, изненада, пријатељ код пријатеља, јер му се нашао успут.
Задржао сам неке варошанске навике. Не радим, одспавам до седам-осам. Попијем кафу да разбијем мамурлук. Морам да признам, откако сам се овде прреселио недостају ми деца, супруга, разговор. Туђе не може да замени своје. Овде нема пијаце, него шкрипава комшијска капија. Продају они и са ње кокош, јаје, ракију, кромпир и све што им је за отуђивање. Оно што немају ни они купујемо у продавници. А она је и послуга и вашар и пивница и "дневник". Ту се скупе сви абери из села, околине, са телевизије, из штампе.
Пролеће је увелико озеленило овај живописан и шумовит предео. Могу да прошетам и даље него што мислим да ће ме ноге послужити. Добро сам. Бора с јесени почиње завршне испите. Зимус је пдерао два пара скупоцених ципела. Очекујем да ће сада отањити и два пара италијанских фармерки седећи и учећи. Хоће он да запне, да истраје, никад ме досад није обрукао. Борка ће, ако буде Божја воља, Нову годину дочекати у пензији и, надам се, са мном. Биће она мој разговор и разбибрига. Штогод сам у животу, урадио није било без њене, супружанске потпоре. Она је у себи изнеговала и сачувала нешто старинско, племенито, очовечено. Кад би ми опет била прилика да бирам, мислим да Борку не бих могао да промашим. Дао Бог да сви имају овакве супруге и животне сапутнике као ја, па макар грех био на моју душу. Ћерка ми је са мужем и децом у Крагујевцу. Старији унук већ други разред завршава. Онај, млађи Стефан, деран мали, најесен и он у школу полази. Не виђамо се често. "Разбијени" смо на три стране. Ако, нек су сви живи и здрави. Нисам ни ја остао са својим оцем, а сестре се пудавале. Свако за својом срећом. Нико се није покајао, па ни отац који нас је "раселио" по белом свету, како је сам тврдио кад нас око себе окупи о благдану. "Да није славе не бисте ни дошли, побегуље моје". Не кудим се ни ја злом срећом, "Све ми лепо и честито јесте и милом Богу приступачно". Живот тече, тече и ја лагано отичем за својим нестанком. Нека само буде како Бог воли и благосиља, веће радости не могу имати...
Лепо је причати лепо о лепом. Добро о добром. Или како рече један живи праведник: "Лако је бити човек међ људима, но је тешко међ нељудима".
Тако, почео сам приповедање о оној двојици па се, на мала врата, пребацим да усхвалим своју породицу. Њима хвала није потребна, а ја оссећам потребу да ишћеретам до краја док сам овде насамо издвоје.
... Не прође, једва, неколико дана, ја онако забрбољен шћућурен под покривачима нешто се забленуо кад, комшија Машан бану на врата. То и стога, што сам му досељавајући се на своје огњиште објаснио да немам навику да поселарим. Такође сам му рекао да може да сврати у мој дом у било које доба, с тим да то буде размно време. Осим у случајевима кад "кућа гори". Он је то и буквално схватио и по његовим резонима применио: - Лакше је походити и обилазити него гостити и дочекивати. Он не би био Маринко кад не би био прича за брзо читање и у духу.
- Још ниси устао? Подне прошло, ти се излежаваш? - ћутао сам погнуто.
- Почињеш да квариш домаћинску слику о себи. Кад си почео преклањске године да обијаш ову голему ћеремидару и да довозиш песак, креч, жицу и цимент мислио сам да си последња и једина будала у селу. Сви порушили те кованице, подигли зиданице, облакодере. Скупили пара, намештаји, неки "Симпо", те ово те оно, а паметњаковић, Бошко Ковачевић, мала стару прадедину кућу. Кад, оно комшија Бошко спрема се за пензију и за дедино "шајкано одело". Испаде ова кућа најлепша у читавом крају са свим старинским обележјима, осим огњишта, верига и саџака. То да ти је и деда Видосав у аманет оставио не би овако лепо испало. Сваки човек кад прво у село дође пита: - чија је оно старинска кућа? Овде се сад за тебе распитују више, него што су некад за покојног Перу "Свеца" из Докмира. И одавде се код њега пешке ишло на обданце. Кажу да је и он имао стогодишњу, старинску кућу. Имала је само две собе, али то није био разлог да се код њега, на дан, не сјати више од стотине људи... Ти ме не слушаш? Шта гледаш само доле и мудрујеш?
Погледај, богати, комшија ове новине! Онај новинар пре неки дан на столици оставио, а ја сам мало прехлађен, па одмарам и прикупљам снагу.
- Де да видим шта пишу? - био је непритајено знатижељан. Кад угледа наслов сумњичаво заврте главом те, не часећи, загледа се у упадљиву слику.
- Види ти њега! - овај поп и у новинама. Свако вече виђам га на телевизору. Више њега има него политичара и државника. Он, или је залудан поп... сигурно у пензији. Ко зна, можда му је претпостављени умро, па сад на улици јариће крштава. Тај се никог не боји: ни Бога, ни власти ни милиције. - застаде да би жучније продужио: - место да нам унучад крштава, синове венчава, мајке и очеве сарањује он... млати оним крстом и као петао коке, води ону децу за собом на кундак и пендрек. Да је завирио у нечију сељачку авлију видио би да права квочка доноси пилићима црвиће у кљуну, једном па другом, а чим киша запрети она их скупља под крила и склања под среју.
- Помислих, прото, не до ти Бог да се сретнеш с мојим комшијом. Наружио би те горе од близуњске сокачаре. Шта ти имаш да "политичиш" - како они овде кажу. Чекам нови излив емоција. Стиснуо сам зубе, преживећу.
- Ооо! Ево и Твога Боре! Види ти њега. Аферим! Шта сам ти номад рекао? Можеш ти да се љутиш до миле воље, ал нема сељака који се није зблануо кад је на слици у новинама видио и твога сина. То је и наша срамота. Зар дете нашег сељака да иде са онима који немају ни куће, ни газде?! Сродио се са оним уличарима, Вуком и Ђинђићем. И попови дижу буну. Није луд Тито што их је после рата терао на робију и принудни кулук. Ето ко нам предводи младеж. - не да се зауставити Маринко, дроби, меље час гледајући у новине, час преврћући очи ка тавану. Хтедох да га прекинем на крају рафала, хм, међутим, он промени шаржер.
- Е, мој Бошко, разболео си се због њега. Како мислиш, муко, да оздравиш а држиш слику из новина под носом. Пребиће га неко па ћеш имати богаља, место свадбе у кући! Место да чекаш унуче, ти чекаш да му мелем на модрице мећеш! - Стани, забога, подвикнух непознатом интонацијом.
- Да ниси негдан, због овога долазио?
- Јесам, него шта? - дрчно ме погледа у очи. Не мислиш, ваљда, да скупљам мокро грање за потпалу. Имам ја бре, свега и свачега као и ти. Нисам ја сирома' човек. Фала Богу, Јаков и снаја и унучад су ми за пример, знаш то?
- Знам комшија, знам: - одобрих с пригушеном иронијом, јер он је, како сам чуо, водио сина за руку на гласање, оно прво, и да пред њим заокружи што његов отац. Овако је био послушан само Ава Аврам у Старом завету.
- Могу ли ја, у овој кући, ишта да кажем? - упитах са дозом презира.
- Ја, море, у својој си кући! - подсећа ме где се налазим.
- Комшија није ми јасно пуно тога! - А шта, море?
- Кад село ишчита једне новине? Можда је на збору читао један, остали слушали? Кушш, док говорим не прекидај ме! Ко је окупио Велику пороту?
- Пст! Још причам и питам. Ко је то био под истрагом па доведен код вас на изрицање пресуде? Ни ја, ни мој син нисмо привођени, суђени ни робијали. Нисам се овде вратио у завичај као крвник на место злочина! Одбацујем све те вашше, сељачке, интригантске осуде. Боље да музете краве, да вам се жене мало растерете. Боље да крчите обале поред пута да вам не крзају шешире. Боље да сејете кромпир да би имали златице да прашите. Боље је да храните и гајите мачке да вам мишеви по магазама коло не воде, боље... да гледате своја посла да не бисте за њима касније трчали. Коме смета моја породица? Коме сам ссе од вас замерио? Коме мој син, кад дође овде, није "назвао Бога"? Кога смо то, од вас нажуљили? Никог! И нећемо! Што се мој син повлачи по новинама и телевизији, то је моја брига! Мој понос или срамота, не ваша - снемоћао сам од једи.
- Шта о томе мислим, за вас ће остати тајна, нећу вам приуштити задовољство. Није ми само јасно, да ли је ово од тебе потекло, или се извор крије у другом заладку. На крају, не морам тако нешто да знам. Има потребнијих и кориснијих ствари од ваших "бисера", за које још нисам сазнао па живим. Пошто си ти један од ретких мештана који и без куцања може да отвори моја врата, молим те, заиста те молим да селу пренесеш отпоздраве у име свих укућана исто онако како си и поздраве села у овај дом донео. Упозоравам и тебе и друге, ако те шаљу, овде неће бити никаквих разговора ни убеђивања на бази политичких ставова, па макр се они и подударали. Код мене неће бити никакве политичке трибине ма ко дошао у село да митингује, или да се промовише. То запамти као "Оченаш".
- Коме не ваљам, нека ми се не јавља на путу кад се сретнемо. Обићи ћу га као што обилазим узбрдице да ногама продужим трајање.
- Извини, Бошко, погрешио сам! - "После битке копље у Трње", драги мој!
- Језик ме је много коштао у животу, жваћем ко крезава баба. Деца ме стално грде и коре што сам у селу заменио покојну Велинку. Она је била и радио Милева и предиво за прела. Шта би-би. Није залогај па да могу да прогутам. Ово што сам реко ти немој да зарезујеш.
- Ајд, збогом! Шта ми је ово требало?
- Жао ми је што код мене ниси добио флашу пива, баш ми је нестало.
ИЗА ВАС!
Мало отоплило. Победим назеб
ТУ САМ, па прошетам. Нико ме није игнорисао. Сретнем једног, двојицу, десеторицу мештана, сви се јављају. Питају за здравље. Ни лук јели, ни лук мирисали". Останем збуњен, како та повика од сељана нема своје маифестације при сусрету? У разговору? Нису сви подли или, од неког ућуткани. Снебивам се, у себи, па онда се препустим разлогу свог изласка. Не свраћам нигде, чак сам подаље обишао и продавницу, "цугароши" особито ме, не занимају. Вратим се кући узврпољен, иде ми с у Београд. Био сам трипут од пензионисања.
Обучем се у "активно" одело, изгланцам ципеле па на аутобус. Срећа, пут засушио, спрана калдрма, могу неумазане ципеле да крочим у свој град. Од железничке станице кренем наузбрдо, пешице наравно, па гледам. Како је та улица била омиљена за "шетаче". Имали су кога, пролазећи, да поздрављају. Дођем до сквера, пођем полудесно, затим поред храма, продужим још даље, мада сам промакао Баба Вишњици. Свеједно, у ово време нема никога у стану. Ђернем овде, ђернем онде, киосци, дућани, кад тамо подаље, дискретно, уодносу на мој правац кретања, у излогу неколико постера медитеранских плажа, има неке непознате егзотике, вероватно, Кариби, Сејшелска острва, ко зна! Али, има Копаоник, Тара, Златибор. Помислим, да није ово туристичка агенција? Знао сам и раније да овде нешто "има". Није ми ни падало на памет, тада, да загледам. Одморе сам проводио у "својој" режији, пошто ми је фирма имала своје одмаралиште уз Херцег Нови. Приђем и прочитам, јест писано готицом, мислим за толико сам писмен. То је! Хајде, мајчин сине, завири унутра. Шта да питаш? Да летујеш у марту? Да зимујеш у пролеће? Ух, како сам се, временски, гадно раскорачио. Ни за зимовање ни за летовање. Станем испред излога, читава палета понуда од ходочашћа Светој земљи, преко Свете Горе и Солуна до васкршњих аранжмана у све веће европске престонице. Пет дана у Риму; седам дана разгледања Париза; с нама на кориду у Шпанију; Каиро и пирамиде... триста чуда, заблесавио сам се од толике понуде. - Господине, изволите унутра, извините што те чекали! - извињава се згодна, да не буде удварачки, дама и љубазно ми показује да уђем унутра. Погледао бих је детаљније, срамота. Мојим годинама не приличи да се збленем у некога. Учини ми се да има тамно-зелене очи и да је природно смеђа, благо усталасане косе, не бих се смео заклети. Кад неко, заиста, изгледа лепо и однеговано, ружно је и помишљати којим годинама иде у сусрет, "најбољим", без оклевања сме се устврдити. - Ево, погледајте понуду и каталоге па изаберите. - Не рекосте да ли Вас нешто, посебице, занима? - Не, не само да погледам шта би нам могло погодовати, кад буде време томе: - мислио сам на супругу и себе. Окренем се да не сметам другим посетиоцима и седнем у фотељу до врата друге просторије. Мислим, амбалажа робу продаје. Све је брижљиво пропраћено сликом, очи ти се залепе. Сетим се, погледаму сат, имам времена за обилазак Београда. Кравата ми пала, онако, на фотељу, ја прави господин, да се помисли, директор. Почеше трнци да ме пролазе. Нисам се ни као руководилац служио перфидним начинима, па стога, не умем да се искобељам одавде. Нисам ни знао да је било затворено, ко зна, вероватно бих се предомислио. Нисам ни намеравао да претражујем по граду, а ово је удаљено од стана, колико један гласнији звиждук. Ни сад немам у глави идеју како да се ишчупам. Преда мном је стајао мали барокни сточић и ту сам отресао у пепељару, ко зна коју, цигарету. Да ли је неко улазио, излазио, немам појма, само бих био захвалан ономе ко би ми вратио памет и присебност.
- Изволите кафу! - зачух њен глас и не трепћући приметих, замало, уз пепељару "домаћинску" шољу. - А где сте, Ви? - јер није је било за пултом, а нисам имао ништа ближе памети.
- Ту сам, иза Вас! - би још срдачнијег гласа: - јави се из оне просторије. Нисам хтела да пијем кафу сама, а зашто не бих и Вас понудила? - Нисте морали: - она коначно седе преко пута. Седимо као два клијента. Гледа ме љупко, лаганог осмеха. У овој струци, постоји дежурни осмех, тако да њим нисам изненађен.
- Да ли сте се за нешто определили? - Нисам, али неко поклоничко, или шопинг путовање не искључујем! - Имате, надам се, избор и п Вашем укусу: - придигох поглед срамежљиво и срретоше се. Нисам се преварио у оној пређашњој тврдњи. Све је било и више и лепше, просто, као кад неког хоћеш да исхвалиш. Њу није било разлога преувеличавати. - А, ко је вођа, или водич за оволике маршруте? - Што стигнемо колегиница и ја, а што не стигнемо, имамо, плаћене туристичке водиче. - Погледајте мој беџ: - дотад нисам ни приметио да га носи као службену картицу окачену о ревер неког кинеског џемпера. " - Кроз свет ваших жеља води Вас: Анђела Морено: " - читам наглас. Баш је допадљиво. - Мора да се неко "закачи" и на ту рекламу. Кад Вас види, с Вама би по белом свету ходочаснио, па после, макар и сам, на покајничко путовање: - лупих и преживех, умрећу од сопственог блама, сркнем кафицу, једном, други пут.
- Такав програм немамо, а не знам коме бих се обратила за сарадњу, мада у нашој агенцији "Нема кајања". Незабележен случај: - па сркну и она држећи цигарету између "продужених" прстију.
- Хвала на кафи, мораћу да пођем! - Узмите каталог који Вам је по жељи!
- Хвала, и опет хвала, веома сте љубазни! - Личите ми на оног... ко зна шта је лепо опхођење на сваком месту, а посебно на радном...
Кад сам откључао стан, поново погледавши сат, сазнам да могу безболно брзо да корачам. Треба бити мудар па оћутати ову епизоду, ни због каквог неверства и ситне "крађе", него ради откривања жељене истине. На трагу сам.
... Отворим фрижидер. Он као "шшведски сто". Кајмак, виршле, сарма, печење, има и посластица. "Некрешем" се. Нека глад зинула из мене. Није. Дошао сам у свој "вилајет". Све ми јелепо, прелепо, неописиво, дивим се, као туђем стану. Борка и ја смо, заиста, чешће, него што нисмо, одвајали "од уста" да би се у њему осећали, удобно, комотно и задовољно. Има ту неких сувенира с мојих, пређашњих путовања... "сваки цига свога коња хвали"... заборавио сам да сам суд о себи, о породици препустио, тачније "испустио" другима. Легнем на покожени тросед, завалим се и затурим. Новине нису изношене из "куће" пола године. "Новости" сто пирмерака; "Политике" приближно; "Блиц" сева за два филма; "Наша Борба" десетак бројева. Илусстрованих часописа на претек Прелистам "Илустровану" а са "Профилом" сам заспао.
Идем низ шумарак бос поврнутих панталона. Око мене печурке "млечњаче", неке које не распознајем. Стрми путењак клизав од кише. Излазим. Пропланак, невелик, кишним бисерима посут. Ивицом једва да се чује жубор потока. Он, у ствари, "заживи" кад падне обилна киша. Па ипак, преко њега је облица, баван или брвно са рукохватом, због деце која туда поролазе из суседног села у нашу школу. На литици бело сстадо оваца пасе и каткад, понека овца стресе са руна укрушњене капи. Застао сам. Низ падину поврх лиснатих круна назире се некакав купушњак, мешовита башта, лучица. Пошао бих доле, не знам, зашто. Севну, облаком тупо затутњи, као кад кипер истовара камење. Таман хтедох да намакнем капут преко главе па да похитам узбрдо и назад. Преко бавана прелази благо везаних очију, извесно, чобаница. Раширила руке и као балерина или као гимнастичарка на греди, балансирра, држи равнотежу у ходу. Ако викнем да стане, пашће с брвна у поточић, ако кренем нећу стићи. Немоћан пружим и ја своје руке у њеном правцу, а оне се издужују, расту, истежу се. Са растојања од седам до десет мојих висина прихватих је рукама, моткама-сламкама и, полако, као ластишем привлачим се, јер оне се не може помаћи. Мој додир је укочио. Што сам био ближе руке су ми биле краће. Снажно сам је стегнуо. - Пашћеш, забога, чобанице! - Пусти ме и развежи мараму. Послушао сам као ђаче. - Борка, ти си! Шта ти овде тражиш? Види како си оскудно одевена. Киша ће опет! Какве су ти ово рите на теби. - Отац ме најурио из куће. Зашто, лепа моја? Зашто, мила моја? Чуо је, вели да ме ти волиш што сам из богате куће. Послао ме да се увери да ли ћеш ме овакву препознати? Како је он могао знати куд сам кренуо? Каже ми да он види куд се сви ми крећемо. Али, прати тебе и мене. Морам натраг да га обрадујем. Чекај! - загрлисмо се. Упијао сам у себе њену кишну свежину. Хтедох да је пољубим. Посрнусмо. Глава ми паде с наслона.
... Шкљоцну брава. Протрљах очи па се придигох, кад оно мој, Бора, улази "бахато". Није приметио татине ципеле, намерно сам их помешао с његовим.
- Ћале, ти стигао! - Јесам сине! Добри си издржао у оној дивљини! Добро, сине!
- Тамо медведи носе пошту! - Да, кад поштар уступи посао! Јеси ли гладан?
- Нисам дете, сналазим се ја у "туђој" кући! Ћале, уозбиљи се: - Хоћу, дете.
- Кажи де, ти мени, соколе мој, јеси ли почео да продајеш старе новине?
- Нисам, имам још дуго да "грицкам" твоју уштеђевину?!
- Па шта ће ти оволике новине, да се не бавиш рециклажом?
- Ма не, тата! Скупљам наслове из новина "Шта пишу о нама"? И о теби!
- О мени?! Да, да о теби! Нисам само ја у новинама. Ти си издвојен, именован.
- Где си то нашао? У којим новинама? Ко се то мене сетио? - опет је наивно".
- "Нисам одавде", то су ти новине и твоје име и презиме!
- Сине, лепо је зановетање, деде отвори карте, да почнемо "игру".
- "Наша Борба", стари мој, а ово су ти пријатељи сакупили примерке.
- Зар оволику гомилу? Колико их је звало?
- Преброј добро да се не забројим, што добијеш то ти је број.
- Кад би, драги мој, знао колико је брујао телефон не би веровао. Мама и ја смо, у разговору, направили "неслану" шалу на твој рачун. Црњак! Рећи ћу, мада смо размишљали да прећутимо. Па, ето! Човек док је жив; док је са својима, који новинар би за "којешта" ишао "Богу из ногу" да би насловио: "Ја нисам одавде"! Овако, да би за тебе питали, треба прво да одеш, нестанеш за њих, онда прелистају новине, као читуље, нађу те, пробуде, оживе. Твоја "читуља" је на добростојећој, трећој, страни. Ово су ти "телеграми" а на првој страни потписи "саучешћа" твојих незаборавних другара. То личи на оне "Политикине" велике оквире у којима је фотографија из мађих дана, као да су тада уснули, са свим научним титулама и звањима. Прочиташ, тај и тај после краће и тешке болести... носилац... сци др... проф др... виши саветник у... председник управног одбора итд, итд. Је ли тако?
- Није вам било одвећ забавно? Како сам мислио?...
- Да нас изненадиш? Јесам ли погодио? Јессам! Знали смо да ћете другари издати. "Шта мисли Унутрашњост о свеопштем незадовољству народа". То те је питао ММ у потпису. Морао сам да питам њихову редакцију, лажно представљајући се, како се зове "штампарска грешка" ММ. Није, тврде из деска, никаква грешка, већ иницјали новинара Марка Морена. Ево и мама долази, "сакриј" се!
После размене лепих додира и осећања, визуелно, мој "Борац" ми заваљеном у фотељу читала брижљиво да не бих, сам, читајући, нешто лоше или погрешно нагласио...
"Човек, кад зађе дубље у унутрашњост, узвере се по далеким брдима, по ободу Шумадије, Тамнаве и Посавине, не наиђе увек на истомишљенике београдских "бунтовника" и "шетача". Треба признати да има и таквих радикалнијих ставова од "плишане револуције". Од "српсских" псовки, преко разних погрда, до отворених претњи пуним именом и презименом. Такве "екстреме" смо заштитили иницијалима "За сваки случај". Ипак, већи број сељана с "гнушањем" и "гађењем" гледа на Београдске немире и протесте. И те смо поштедели "линча" и презира својих познаника, комшија неистомишљеника. Од оних умерених издвојили смо мишљења неколицине мештана Близуња и околних села Бивше (Бановине) среза Дридског. Вама препуштамо да, сами, оцените каква је то "Клима" у Србији последњих месеци... "Није ни нама сељацима, овде, лако. Шта ћемо, ћутимо. Буде суша-остадосмо без леба и мрса; буде кишовито-трули све што у земљу бациш; Падне град-све побије и са земљом сравни; ако смрзне-остадосмо без воћке. За кишу неко прозове Светог Илију, Бога "благосиља" није власт и за то крива. Она нам је отписивала порезу кад се нешто потамани... ево овде од мене круга кућа, има ваш варошанин, он има студента, питај њега шта он мисли"... испод текста фотографија Маринка Капаревића с "Новостима" у рукама... А комшија новинару, "од Кулина бана", преко свеукупне познате српске историје до четрдесетпрве... ту је завршио са историјом да би прешао на предање како је које место добило назив. Преслишао новинара по неким "значајнијим" питањима од овог: "Шта мисли"... на њега је одговорио кратко и јасно: "ја нисам одавде"... (у сасеченом тексту фотографија са потписом: Бошко Ковачевић).
Било је коментара на рачун комшије. Како могу да се дружим са човеком коме није стало да има комшију него "губер" да се "покрије" од студени свог бунта. Како трпим да са мном прича једно, чим окрене леђа, друго. Прећутао сам две ствари које би ме срозале пред лицем породице. Рекли би ми, тек што сма отишао стигао сам да се "утопим" и псељачим. Не знају, срећом, како су "испрозивани" и суђени у одсуству. Била би то моја голема брига. Треба живети и сретати се са њим "послом" или "незванично".
Прећутао сам и новине са слике у његовим рукама да се налазе под столом у Близуњама. Билло би већих "невоља" кад би Велибор знао да га је, Машан, избоцкао својим неуредним ноктима. Па, нисам га ни ја питао зашто је "шета" толике дане и ноћи. Ако он нема шта да каже, ја још мање имам да додам. Ако је то његова "промашена" тема, он ће добити одговарајућу оцену. Нисам ја студент, нисам ни професор да оцењујем; нисам ни новинар Марко Морено да питам: "Шта мисли о... поразу... Црвене Звезде"... Нисам ни Маринко да све "а приори" палим на ломачи. За џибру је неопходна ферментација; за воће и жито да порумени; За разбориту мисао треба времена и зрелости. Ко је зелен, ко модар. Видеће се кад почне летња гардероба.
ВРЕМЕ ЗА КАЈАЊЕ
Регистровао сам "Опел Сузу", мало провозао до Калемегдана и назад, предам Боррку, мајка му тепа, на употребу. Пожелим срећан пут и добру вожњу. Њему је ауто најпотребнији и најкориснији. Ја се враћам своме штапу, пешачењу, оно ће ме на ногама одржати. Кад сам стигао назад помешао сам осећања. Дилема, недоумица, неспокој. Да ли одмах код Маринка. Ако не одем, он ће доћи. Снажнији ефекат ће бити да му донесем двоје новине. И, одем.
- Хвала Богу Господу да комшија удостоји моју кућу! - би срдачан домаћин.
- Седи; понуди ме, па ће у ходу: - Да скувам по једну кафу и, да наздравимо? Одобрих му. Саже се да доложи ватру. Она варничи, пуцкета као бадњи угарак. Принесе и пружи чокањ, други задржа, подиже и наздрави: - Добро дошао, буди ми здрав! На здравље! - узвратих срдачним гласом.
- Где су ти син и снаја? - љубопитљиво га погледах у очи. Он обори поглед међу ноге, у под па ће као за себе: - Отерали су два вепра и теле на појац. То сам препустио њима, а полако да се привикава на домаћинску улогу. Ја, обеспарили смо нешто. Стигла ова проклета пореза, струју много трошимо. Мало за прекрупу; мало ја укључим свој "тишљерски зврк". Остало се потроши као и у свакој кући. Јако нестало нам зејтина, па соли и концетрата. Свега и свачег, а човек воли да има свега помало...
- Баш су ти син и снаја захвални! Не мораш да бринеш шта ћеш постарост. Било би боље, лакше и лепше да је и комшиница Бисерка жива.
- Јесте, Боле, у праву си, али Божја воља, њу ми нисмо одгонетнули: - одобравао ми је на разложна запажања. Приметио је да сам нешто донео, хм, брзо је скллањао поглед кад до ивице стола залута. Мислим у себи, време је.
- Донео сам ти једне новине да прочиташ, а ове старе можеш да подметнеш пилићима. - пружих му отворену страну којом ће се позабавити. Он гледа...
- Види, богати, ја у новинама! - у трену је убледео као крпа. Оно недавно није знао да га је Марко Морено сликао док је листао "Новости". Показало се на слици како упире прстом, као и касније, на моје очи, у мојој кући. То га је посекло и понизило. Ја, хладан као "шприцер" и задовољно испод стола трљуцкам дланове. Није човечно, али ми је, без улагивања, лепо.
- Шта ћеш, ја изгрди попа и твог Борка, Бору, Велибора, не знам шта би пре реко! На њих сам "дрвљем и камењем" за недолично понашање кад, оно и ја у новинама па још с новинама. Реко ти ја да ме језик кошта стопута више него што вреди. Сад имаш прилику, разлог и доказ да ме пљунеш у лице. Сад немам право на љутњу, ни право да се браним. Добро је што деца нису ту да ме гледају 'вако срамотног и пониженог. Мање би се стидио да су ми на вашеру спале панталоне или на некој гозби отворен шлиц. За прво би могли помислити да је малер а за друго да сам појан или умно поремећен. Овако, више сам и горе од обоје заједно. Како сам само безочно судио, као да сам се надо да ће ме сами Бог похвалити што му помажем. Није тај наш народ залуд рекао: "Зло рађење, готово суђење". Тек сад видим, брате мој, како је теби било кад сам ти 'нако бацао пепео у очи. Причам ти како ћеш ти да васпитаваш сина и да га волиш. Не можеш ти моју децу више волити од своје, а ја сам се усудио да вам желим добро више од самих вас. "Говече се веже за рогове, човек за реч". Бар ја имам рогатиње ко нико у селу, де ми се деде људскост? Моја реч ме је опоганила, заударам злом. Боље да ричем кад сам гладан и жедан нег' 'ваке пакости да наносим. Срамота ме себе. Ја човек? Боље да сам се звао Мурга па да вучем плуг из бразде. Никло би нешто корисно из преврнуте земље. Реко сам ти, брате! Извини, то не можемо никад и никако бити. Што ме ниси онда уватио за дроње и избацио напоље? Па да! Да си и ти чинио као ја сад би овде разговарали о којекаквим сељачким глупостима. Каква вајда што се кајем? Убијем па, нисам хтео. "После битке копље у трње", то ти рече. Нисам се сетио шта је то тад значило. Видим да си открио сву моју одвратну пакост. Исповедићу ти се и за оно што си ме, онда пито. Видим да знаш, ал морам, умрећу од стида. Макар ме туко у мојој оџаклији. Проклете "Новости" ја сам купио оног дана кад сам био код тебе. Био сам у вароши, ко да ме је ђаво натеро да и' купим. Деца купују због програма, а ја, кад се сетим. Прва страна, таман, видим оног свештеника и твог Велибора са њим. У мени почело нешто да кипи, ври и куља. Свратим у продавницу и покажем и' "швалерима" и онима што се флашом поштапају кад бауљају по јендецима. Понестало им разговора. Ја ко поручен. Покажем и испричам на свој "домаћински" начин. Они једва дочекали удри по теби, удри по студентима. Попове су за браду вуклли у ваздуху, патријарха су 'совали. Све, ама, све осим једног што су заборавили. Онако задрт, као сламом наложен, буктао сам мржњом и пакошћу. И тад су деца била за послом. Стигнем кући и док сам са новинама разговарао пред кућом и 'нако боцкам прстом кад проту, кад твог сина уто бану онај непознаник. Пита ме ово, те оно а ја сељачки браним се непогодом, незнањем и ћутањем да се нешто не излајем. Кажем му да је боље да му о томе прича комшија и дам му новине, јер сам знао да их ниси купио. Велим ту ти је син, твој је па се гледајте. Знам да је и мој отац зарадио десет година робије што су га четници мобилисали и што је ратовао против комуниста. Он није могао бирати. У кога су наредници пуцали у њи' је и он, мој отац. Требало је ово да се деси па да ставим прст на чело. А шта чело значи овој лудој глави. Шта ћу дигнутог чела кад је тиква празна. Пушке нисам узо у руке а издао сам њега, он ме је и направио 'вако шашавог. Рат сам ко кроз маглу запамтио, ко и ти. Ако постоји зло видљиво и невидљиво заједно, онда су оба у мени. Онда ја предњачим више од сваког студента, сваког човека и сваког свештеника. Он јесте предводио колону голоруке деце. Ко зна какво је зло и њега снашло од 'нолике поратне муке. Не знаш ко ће те властима пријавити због луле дувана, за чашицу брље. Грдио сам га ко псето а деца би ишла и без њега. Вако, можда и је својом седом брадом и ауторитетом сачувао и заштитио од палица и лисица. Ко зна ка'ка су његова ребра. Некада су поп и учитељ у селу били писмени и признати. Поштовани и вољени. Њима се тепало како рођенима уча и попа. Данас је свештеник плаћен и непризнат а учитељ понижен и неплаћен. Нисам толико луд и неук да не знам да су ти просветари при'ватили децу из Босне и Хрватске. Да прихвате родитељско старање, да их воле и чувају ко своју децу. Њени су родитељи по незнаним гробовима, губилиштима и јаругама остали на правди Бога. И они су патили у немаштини и свакој оскудици као и ви по варошима. Тада ниссу штрајковали, беснили и лутали улицама ко сад, него делили зло са децом и народом. Иамју и они децу. Нису они калуђери, једна душа, једна гуша.
Они су једини у овој земљи радили двеста посто. Нема школе у Србији да нема по неко дете у школи отуд. Нема села у ком се неко није склонио зарад главе на раменима. Немају шта више да изгубе, само душу. Она се не продаје, осим они ...нећу да и' помињем.
И ти свештеници су нас увек у свему тешили, бодрили и молили да одвајамо од својих неситих уста за нашу браћу, за нашу децу која немају нигде ништа. Ни куће, ни кућишта, ни мир ни фамилију. Више их је под земљом него над њом. Од наше браће из Америке толико је хуманитарне помоћи послато преко цркве и свештених лица да је многима живот сачуван. Од зла има горе. Тако би они ваздан говорили. Е, ја сам ово друго. Горе од зла.
Молим те, комшија, иди. Нисам достојан да те примиим под кров свога дома. Толико се ме пута дочекао и испратио. Лепом речи посаветово. Гостио и простио. Нудио и трудио. Учини од мене што ти срцу воља. Ископај ми очи, ишчупај ми језик, заврати ми руку на леђа, ноге ми пребиј, умрећу од свога блама... паде као покошен, обамро.
Дигао бих га, тежак је. Да га ставим на кревет у другој соби је, он млитав. Нађем лонче воде па га мало полијем и измасирам. Кад је прогледао болећиво му кажем: - Ајде Машо, дижи се, нећу мртвог да те млатим! - Би ми тешко, више мучно него малочас, лепо. Ухвати и мене неко сумануто кајање, а треба њему помоћи. Он као на заповест тешко се придиже ослањајући браду на сопствене груди: - Удрри ме да не умрем без боја! - вриштао је обезнањен. - Оћу, ал ћу да те бијем тамо где си човечност! Комшијско поштовање! Своје достојанство! Крећемо без поговора!
- Идем, идем, само ме одрапи. Ако преживим да запамтим. Понашао се као дете покуњено, кад направи какву штету.
Код моје куће реанимација је доста дуго трајала. Давао сам му воду и шећер. Одбија. - Хоће нешто по жељи? - нећуу! Пружао сам му руку у знак помирења. И њу одбија, каже да није достојан моје пружене руке помирења. - Удри ме!
- Био бих најгори на свету кад бих то учинио! - Ти желиш да ја умрем? - Боже сачувај, не понашај се као каква снемоћала баба! Доста, кајања, доста самоосуде! Ко зна о кога сам се и колико ја огрешио, па ми се није дало ни да паднем на колена, камо ли да клекнем! Некако се изједначисмо. Он кајањем, ја признањем своје грешности. Он кротошћу, ја неким кајућим намирењем и тзв. сатисфакцијом. Обојица смо поражени. Да смо пре овога овако размишљали не би до овога ни дошло. Наздрависмо, пописмо, не много, али поднапити на столицама сан проведосмо. Јутрос га Јаков код неме нашао. Упутио му је синовски прекор, јер су ноћ будни провели чекајући га да се од некуд врати...
... Оде комшија постиђен од сина и унучади. Први пут је заноћио и оданио изван свог вајата и модерне и скупоцене зиданице. Оде Машан не пропуштајући да се са мном исцелива као да ми честита Крсно име. Ша ће рећи кад га упитају за необично понашање? За нестанак из дома? Испратих их до капије и сам молећи праштање што смо били несмотрени. И мене би Борка и Борко прекорели за такв детињаст поступак. Осећам некакав унутарњи пораз. Баш сам морао, не часећи, јуче да скокне до њега да се не "охлади" мило за драго...
Прође отад два месеца. Наши сусрети учесташе. Чешће смо се потсмевали свако свом простаклуку него што смо призивали сећање на несувисло понашање обојице. Па и они око којих смо "ратовали" кад се спусти завеса једу за истим столом изгладнели од жучних расправа. Добро гледајући забављају народ и свађају. Да човек помисли, најзад, прорадило позориште на Теразијама. Није. Ово је у Српских Владара. Нисам ја никакав критичар да износим свој суд о њиховој глуми. Бољи стручњаци чекају епилог да би се према њима критички одредили.
С комшијом Машаном сад имам сусрете на академском нивоу. Сваки тема засебице. Час је он преслишавао совје завичајно знање, час сам ја обнављао заборављено градиво. - Сећам се, ти си кудикамо ученији од мене, оних поратних школских дана кад нам се разболела она партизанска учитељица, Роса. Њу је, кадикад замењивао учитељ Жика, први наш поратни пензионер. Уместо битке на Неретви и о сспашавању четири хиљаде рањеника, као кад их оставиш здравству и болничарима, мимо програма - али да ћутимо, исприча какве је људе изнедрио наш крај. Имали смо, рећи ће нам, Илију Бирчанина, Алексу и Јакова (по њему и кум ми крсти сина) па проту Матеју - сви Ненадовићи. Па, Хаџи Рувим, по коме је читава фамилија данас, Аџића"...
Наредни пут би комшија, држећи новине и, због њих, себе корећи, говорио о Радивоју Кораћу и Иву Данеуу и првој златној медаљи у кошарци са светског првенсства у хали Тиволи у Љубљани 1970.године. Онда би брзо поменуо другог Радивоја-Раћу Марковића из шабачког Мајура, легенду спортског микрофона и чувеног узвика: "Гол, гол, гол" који се врти деценијама на почетку спортских емисија Радио Београда. У истој интонацији би прешао на фудбал. Онда би рекао да смо југословенском фудбалу дали најбољег играча свих генерација, Џајића и најбољег голгетера, Сантрача са 208 првенствених голова. Да није отишао у Грасхоперс и са 33 поготка био "сребрна копачка" Европе, био би занавек недостижан. Ову децу нам покупе моћни Европљани па се ките титулама и српским перјем. Одоше и спортисти у печалбу као и наши небројени "гастарбајтери"...
Каткад би ме хватало сулудо чуђење како је из "ћире" ускочио у најбржи европски воз што пролети као стрела испод Ламанша. Кад сам, из његових уста, чуо да је Иво Андрић наш једини Нобеловац за рома "На Дрини ћуприја" и да је награду примио 1961. иако је роман написао у току рата, остао сам запањен. Да пренераженост буде већа, допунио је мисао како је чуо како су Хрвати свог Крлежу промовисали у Нобеловца, коме истина, није додељена и формално награда. Помислих у себи, Боже, можда је човек узимао недозвољена стимулативна средства, а да би се светска јавност, стишала, ћутке су Крлежу преименовали у Ива Андрића...
На моју збуњеност, из ког нафталина вади толике и какве податке, он ме избезуми подсећањем да је 23.јула 1963. Скопље разорио катастрофалан земљотрес, а узгред додао да је Армстронгу, Олдрину и Колинсу, првим "месечарима" да то постану, међу многима, обилато помогао и наш научник и астроном Богдан Маглић. Почео сам да јурим за својом памећу и сећањем. Никако да је стигнем и да се, са собом, преслишам. Тако ја без провере, помирим се са палом заставицом. Као да ме та крсна људска особина напустила и преселила се у његову главу. Зинуо сам од чуда. - Е мој брате, Бошшко! Ти си ми више помого од покојног учитеља Жике и покојног деда Пере из Докмира. Занемех. Кад си ме, неуспешно, враћао на неке идеје о културној и духовној баштини, ја сам испијао сандуке пива на рачун нашег ововременог понижења и простаклука. И безумља, игноришући твоје разговоре са библијског извора, технолошког напретка, научих и спортских достигнућа. Најзад и о последњем злу што нас сналази и не оставља. Изгледа да смо ми потребни злу.
Више него оно нама. Очи ми се нису примећивале од носа. Био је високо дигнут а и видно поље ми се на његовом врху завршавало. Што се тиче, поменутог, деда Пере Свеца, кад сам давно, давно ишао код њега да га питам за неке женске проблеме и бољке, он ми право рече. Није учењак и толико вичан него да водим жену доктору да је полечи па кад ми се роди дете и то син, да одем у цркву и да се Богу захвалим, не ни њему, ни доктору. Јер, прави дарови су од Бога а све друго стекнемо, или нам се поклони, не своје, ми ништа немамо, или наследимо или отмемо. Тада сам једино схватио да је много већа несразмера између памети и лудости, између добра и злобе. Као између копна и воде. Јок, јок! Разлика је као небо и земља. Ту си ми био ти, практично, инструктор како да појмим толику разлику кад је за мене била једначина-равнотежа два таса исте ваге. Повео сам се за овим сељанима. Што си бруталнији чешће те помињу, па ичеш сваки час. Што си луђи више те се плаше и разгрћу сенке пред тобом. Што више слажеш, превариш и подвалиш цене твоје умеће-опасан каишар! Лебдиш на рукама и поганом језику обезумљених простака. Они те ушушкају, успавају и долазе на сан. А ти блажено почиваш у бестидној и бесчасној постељи срамоте зачињеној гордошћу преголеме памети...
Кад ми је рекао и ово: "Алфред Нобел би проклео онога који је Михаилу Горбачову доделио награду што је без иједног динамита и спорогорећег фитиља порушио непробојни Берлински зид, би време да погледам на сат. Минут до дванаест. Последњи часак. Кажем себи: - Почињи док је време.
- Брате, рекох му први пут без предубеђења, ако си желео да ме гађаш у чело, погодио си ме између два ока а ниси ме оћоравио. То су теме којима смо могли да се забавимо. Сад ћу признати ја теби: - Мислио сам и, на срећу, преварио се да ниси одмакао од шталских врата. Старинског дашшчаног млекара. Дрвене карлице, наћва и повезаче. Мислио сам, такође, да си покупио само ове близоњске смицалице, трачеве и "бисере". Да си присвојио сву памет за себе, другима ако шта омрви. Мислио сам како си почео о мом повратку да ћу с тобом политичити читав живот. Да ћемо увек и за навек бити један другом опозиција. Кладио бих се у буре пива да ћеш после нашег "конфликта" прећи код "Кеље" у кућу да исприповедаш како сам из Београда донео политички отров и да вас на спавању омањујем за по једног. Очекивао сам, сем новинара, да ми "плавци" направе преметачину по кући због могућих памфлета и да сам за то, по теби, обилато награђен. Био сам спреман да уссред мркле ноћи отворим прозор некаквој авети из мрака ако ми покуца. Учинио бих то, да је било, без двоумљења јер, никад и ником нисам био непријатељ. Ни народа! Ни државе, ни власти! Био сам супарник девојачком изабранику. Ривал у шаховској партији. Полемичар у сучељавању ставова. Све, сем непријатељ. Ни државне ни црквене власти. Знао сам са духовником, свештеним лицем, било их је више, да уђем у разговор и да добијем одговор који ће ме разверити у сопственој заблуди. Али, бивало је одговора који ме нису дотцали на које сам из учтивости, прећутно био незадовољан. Поцерац, Рађевац свештеник ми је усадио и оживио идеју да су сви људи, свих раса, свих боја и поднебља деца једног истог и јединог Бога, различито догматски дефинисаног. Зато нечији бог преко своје одане деце чини зулум другој деци Божјој. То је њихово тумачење божанске правице. Да допуним. Сви смо, одреда, међусобно браћа. Каткад заблудела, одрођена и разбраћена. Али браћа. То ми ниеј било појмљиво док нисам расчланио библијску причу о Милостивом Самарјанину (Лк.10, 25-37). Отад брат и ближњи су разграничени, схваћени и прихваћени иако сам религиозно неук.Данас и овде код тебе, код мене у дому, напуту, у крчми, у храму или васионском броду... Брат и ближњи остају то шшто треба да буду. То су категорије љубави према поменутима које се никако и никада не смеју сметнути с ума. Оне су безместне и безусловне.
Стога, дугујем ти онолико извињења и молим ништа мањи опрост од оне разлике између неба и змеље. У теби сам препознао обраћање Савлове (Д. АП.9,1-31) у највећег ревнитеља од највећег гонитеља мислећи да Богу службу чини. У себи сам видео и пронашао Јулијана Апосстата, цара отпадника и хулитеља хришћанства. Видим и овако: покајника и лицемера оличених у причи о Царинику и Фарисеју (ЛК.18,9-14) с тим што та незахвална улога фарисеја без каквог оправдања, припада мени- Обрти постоје и у животу, не само у спорту. Од тебе покајник и праведник. Од мене лицемер и грешник.
"Богом нам просто", целивасмо се и "не поновило се"...
Отада, прошло је више од два месеца. Више немам комшију. Немам Маринка, Машана. Нема оног што пије пиво зарађено лајавим језиком. Нема. Немам, понављам, комшију, али добио сам брата. Да ли смо два човека, два "рогата" да би се привезали? Не знамо. Изван сваке сумње, везани смо један за другог. Ко речју, ко рогом.
Некад наизменично? Али увек!
Увек нераздвојено.