Ако пођемо одоздо, од сељака, он све уради како треба, а онда први надређени одради како треба и врати га на почетно место. Али, сељак је препреден! Кад важна господа пођу у обилазак својих нових успешних трансформација, сељак истера на пут све пољопривредне машине, стоку, нејач, комшилук и два села још, па ће рећи: „Е, нећеш, мајчин сине, моћи кроз наш атар. Шта нам оно обећа кад си прошли пут био? Нисмо ми сисали весло, а ти сву памет света. Или плаћај прелаз преко ’ћуприје’ или сиктер!” Тад се формирају преговарачки одбори, разни синдикати, друштвени чиновници испод врха државе. Окупе се у неком најближем надлештву. Преговарају по два дана без резултата. Разиђу се, уз размену срдачних поздрава, с обећањем да ће свако, са своје стране, учинити све да се избегне бојкот јесење сетве. Треба се хлебом и месом прехранити. То махом под катанцем држе произвођачи. А кључ држи власт.
Потрошачима остају дућан, кванташ, бувљак и довијање са својим новчаним принадлежностима. Оне су, прате то из Европске уније, порасле толико да једнопомесечнии просечни лични доходак може да напуни потрошачку корпу. Како из куће не ради ниједно, двоје пензионера, незапослени син и снајка и двоје унучади на факултету, то само Бог зна како не гладујемо, како начисто не оголимо и не обосимо, јер статистика говори да смо, у просеку, бољи пратиоци модних трендова од становника високоразвијених друштава Западне Европе.
И они се питају како је могуће с тако малом зарадом обувати се, одевати и хранити као да живимо у Обећаној земљи. Србија и јесте обећана... Како коме и колико.
***
Прича се да је Броз, кад је на Сутјесци извукао живу главу, обећао Шиптарима Космет. Где има ватре, има и дима. Не би се они залуд и дан-данас у њега клели поузданије него у Алаха. Резолуцијом 1244 Савета безбедности, Уједињене нације су нас искомадали, окривиле за геноцид на Косову и Метохији, а онда су дошле међународне снаге да бране ту резолуцију, другим речима, сами себе од нас и Шиптара. Какав је геноцид био, преносиле су светске агенције, нашао сам се близу помисли да нико није преживео, а да ово „тушта и тма” од Албанаца заправо потиче из Албаније. Они би да се прелоцирају, из Тиране у Приштину. Сем тога овамо их за бадава чувају странци од сопствених сународника. Колико знам, Срба нема у Албанији. Нема их ни на Косову. Како ствари стоје, не задуго неће их бити ни у Ужој Србији.
Смрт нам је ближа и бржа од доласка на свет. Неко то зове морталитет у прогресу. Кад загробимо и закоровимо Србију, Новим житељима неће бити лако да нам преору гробове и да оплеве како би се настанили и с гробова исхранили. Није још све тако и толико црно, колико испод нокта, црње је од тога. Али је пола века светлије од мог националног песимизма. Како сам на почетку рекао да смо ветеранска нација и да ће, за двадесет година, сви бити пензионери, Бог ме опоменуо, наћи ће се нека Заједница да нас исплати поштено, како смо и радили и да нас испрати Господу милом на истину и починак. До тада и ми и они треба да будемо стрпљиви.
***
Није то Стари век, кад је време више стајало него одмицало. Сад се брзо иде, путује и одлази. И због технологије развоја. Ко сад има времена да болује по неколико година? Само чујеш од комшије како се тамо неки угасио на аутобуској станици, на пијаци, радном месту или у обиласку свога виногорја. Лепа смрт.
Има, истина, и таквих ситуација да човек није чуо да је умро. Кад му поиздаље, околишно, неко скрене пажњу да је на његовом месту већ неко други, овај се нађе у чуду. Јер, човек би се склонио да не смета. Да не говоримо колико посеје страха међу живима откако се повампири.
Бивало је тога у нас и у неким ранијим временима. Сава Савановић! Претрпео мученик глогово коље. У прса му забадали само да поново не заузме хоклицу млађаном домаћину. Знамо да је бивало васкрсења из мртвих и после рата. Неки Лазар, каква подударност, партизан и молер, напрасно умре кад је окречио цркву. А кад је васкрснуо, морао је да призна како је дубоко спавао. Није му баш нека... Засигурно да таквих „случајева” има на претек. Колико хармоникаша је сахрањено живих, броја им се не зна. Можда су, пак, умрли, па оживели, свеједно. Кад су се по гробу тумбали, нису забављали оне давно уснуле, натерали су многе копаче у акцију. Многи су из њих излазили, заправо, мртви. Колико смо преслица поболи у туђе гробове. То само Бог зна. Такве активности нису познате хришћанској вероисповести. Како би ми били Срби кад не бисмо и веру обогатили нашим аутентичним догмама. Зар нисмо, онда, јеретици? Не брините, ја се питам, не неко други. Очито да нисмо. Једни Срби зађубре, други отиру прљавштину, негују чистоту душе и срца. То надвлађује. Могуће. Шта би тек било кад мирис не би смрад надвладао. Истина, мало се помешају и помуте. Ко шта жели, то ће и осећати. То ти је као кад купујеш ципеле. Бираш оне које волиш, а не оне које те неће „убијати”. Важно је да волиш. А кога? И то убрзо сазнаш кад видиш свога.
***
Ако смо негде и некад спавали у гостима, дешавало се да нам остану две десне ципеле да их назујемо, иако је ствар с ногама другачија. У журби, а обично журимо, ко би размишљао које и какве ноге и обућу има. Касније се калуп исправи. Нисам мислио на обућу за ногом, него на помешане ноге и опанке. Као у колу. Преплете се и уситни, а слично је и у руском „казачоку”. И по томе се да установити да припадамо истој групацији, Словенима. Није нам то једина сличност с њима. Кад сам помињао „унучиће”, нисам стигао да кажем и ово. Склон сам да поверујем да неки наши, српски пијанци пију као Руси. Поређење не иде ако нема смисла. Вређало би једне или друге. Колико знам, тиме ће се пре поносити обе стране у пићу. Кад би постојала олимпијска дисциплина, не бих се усудио да, експлицитно, типујем било на једне било на друге. Безусловни двознак. Па, нек победи ко је бољи. Није то једина дисциплина у којој бисмо могли да рачунамо на успех на Олимпијским играма. Брзо се окрећем. На таквим играма не учествују наши спортисти. Стога их и не помињем.
***
Замислите седење на WC шољи. Ту нам не би било равних. Док прочитамо све новине, мада су исте, само различити издавачи, проведемо преподне, ако је нерадни дан, у тој омаленој просторији.
Жалимо се како су нам собе, по новим пројектима, стешњене, а не вапимо да нам се купатила прошире. Соба је хендикепирана кас је реч о могућности бежања. У четири ћошка кад се нађеш само чудо може да те спаси. А зар мораш да идеш у собу? Ко те нагони? Пет шупа, чајних или летњих кухиња, па да трчиш у собу да се наспаваш. Шта кад је зима? О томе нисам превише размишљао. Па те летње кујне се и зими греју да не почади нова кућа. Као да не знамо колико је скуп молерај. А како смо напред чули може неко, сачувај ме, Боже, и умрети на послу, па да никад више не уђем у своју кућу због којекакве цркотине. Само тај белај недостаје, па да више и не зидамо куће. Ионако је обилазимо нешто чешће од лопова и то због њих. Да није тога отворили бисмо је да се проветри пред долазак деце из Немачке. Ту њима припада заслужени одмор, јер су је деца са своје грбаче и подигла. И треба. Да видите кад дођу како је поштују. Изувају се на веранди као да у џамију улазе. То проистиче из дружења са арапским светом у доколици. Ако већ они могу да једу крметину кад их хоџа не види, не зато што им се једе, него да докажу високу толеранцију! Иза леђа њихова браћа по Алаху руше нам, док им се цеди маст низ браду, наше косовске светиње. Они с тим, наравно немају никакве везе. Можда ће некад, у транзиту, свратити код њих на турску кафу из филџана да се ревитализују за наставак пута на Блиски исток. То је све ако није много мало.
***
Дигресија ми није својствена, али се деси. Ширина теме ме поведе, па кренем без пасоша, то је једини начин да пребегнем, макар и у Азију. Другачије иностранство нећу видети. Оно је интегрални део теме. Колико смо оцрњени ни црнци нас не би пустили у Африку. Помислили би унапред да смо расисти и заговорници апартхејда. Кад би знали да смо црњи од њих могли би бар да се утеше. Кад смо већ црни могли смо, да умемо, од њих нешто да узмемо и научимо. Издржљивост. Не зна се колико ће нам дуго пигмент спадати, па би се требало прописно наоружати. За озонске рупе, кад се сунчамо, имамо лекарске конзилијуме да нам сачувају здравље. Кад поцрнимо са земље од боголике браће, не нуде се рецепти нити хируршки захвати којима бисмо одстранили то импутирано кожно ткиво. Истини за вољу, хигијенски услови нису завидни, мада би и уз њих део неприродне боје одстранили са руку и појединих делова тела. Нисмо ми фарисеји, па да перемо руке и после најчистијег посла. Они, можда, перу намеру са руку. Ако је то, капа доле!
Кад је Србин тема писања, то је као пешице ићи на небеса. О тој вертикали нисам размишљао кад сам започињао. По статистици, Срба је преостало, које у земљи, које у расејању десетак милиона. Сваки је прича за себе. Ако је политика у питању, онда има два мишљења. Позитивно и опозиционо. Кад би му ту био крај, то се помножи са два и добијеш број мишљења, али није. Који Србин није бољи фудбалски селектор од постојећег? Сваки, сем ако се не занима другим спортом. Који то од нас, кад оде код лекара, не зна боље од њега дијагнозу и најбољи лек. Само мора, просто, да иде да би добио оправдање због изостанка са посла, ако је запослен. Да не иде у школу, ако је ученик. Да побегне од жене, ако је супруг у пензији, а жена од досаде и закерала.
Који Србин не мисли да је најбољи православац? И најпростији човек, неук, боље зна теолошку тематику од свештеника.
А тек бабе? Оне знају где ђаво одлаже преслицу и вретено. Ако је, чудом, са собом у сукобу. Сто разлога ће наћи да је у праву. Кад се окрене, не треба му више него исто толико да нешто не ваља. У пат позицији питаће пријатеља за савет, а онда ће учинити како сам мисли у тренутку извршења.
Нека неко устврди да смо непромишљен народ. Друга је ствар да, док ми мислимо, други одмичу у делу. То је та разлика од неких двадесет до педесет година за леђима прегалаца. По некима смо у осамнаестом веку. Ипак претерују. Да је тако дигла би се и кука и мотика на Турке. Како се сви понашамо као ошишани и ушкопљени, уопште не личимо на оне дрчне, хајдучке дивљаке. Ми смо питом и племенит народ, одскора, само је веома тешко то доказати. Ко нам познаје историју, не би нам поверовао, и неће, па да се на огњу жежемо.
Нарочито због многомислености имају осећај да кријемо национални збир. Свету је, заправо, непојмљиво да оно око чега је постигнут консензус милијарда људи, тамо неки у дебелој липовој ’ладовини не могу да ускупе у једну идеју. Да је трње у питању, и за њега би се нашао патент како да га самеље. Е, ми можемо да самељемо челик, да издробимо граник голим рукама, из дреновине да исцедимо виски, то не може нико. То што ми можемо, не може нико и обратно. У чемо се сви слажу, ми не пристајемо. Због сумње у регуларност. Нису ту чиста посла. Неко крије нешто испод жита. Код нас је, док смо имали и узгајали, у житу чувани диња, јабука која се носи на славу и дукати, ко их је за скривање имао. То је разумљиво. Жито код разних различите намене и употребу има. Само је једно заједничко: и једни и други праве хлеб многокорни од меркантилног жита.
***
Човеку је својствена неверност апостола Томе. Није ни мене заобишла. Писао сам и пишем, али сумњам. Имао сам згодну прилику да се проверим код свог другара Ранисава. Познајемо се из млађаних дана. Не будем лењ, него запуцам у Београд код њега. Нађем га у редакцији. Нисам напоменуо да је он новинар онолико колико сам ја агроном. Уз кафу попричасмо, а ја, онако узгред, кажем му да сам нешто почео да пишем. Гледа ме човек с неверицом мислећи да се шалим на његов рачун. Журно сам га разуверио. На подметнуте куцане листове, колико их има, скроз се пренеразио.
„Знам”, процеди као кроз цедиљку, „да пишеш. Шта си опет наумио? Увек неког поткрпиш. Кога ли си узео за жртву? Пиј кафу да се не хлади. Нећу ти ја скидати главу. Човек сам себе окраћује ако гризе болна места ономе ко има власт да га неутралише. Плашим се да не набасаш баш тамо где не треба.”
„Нисам сигуран да никога неће заболети глава. Кад сам се латио писања нисам ни тражио рецепте како да безболно прођем и ја и они које сам узео за тему. Читао сам по тим вашим новинама како ви пишете о тим стварима. Морам ти рећи истину. Ви се улагујете свима. Најпре Њима да се не замерате, због неизборене слободе штампе. Лажете читаоце новина који су вам, после ’октобарске револуције’ склонији да више верују. Лажете сами себе, јер не смете другачије да видите и осећате од званичног става надређених, и тако даље.”
„Добро, јеси ли ти то донео да погледам? Јеси. Пажљиво ћу прочитати, а на Сретење ћу доћи у Голу Главу да обиђем своје старце. Свратићу и до тебе, па ћу ти рећи шта мислим. Ја ти нећу околишити. Напротив, ако желиш моје мишљење, не очекуј да те похвалим, ако не будеш био за хвалу. И у редакцији словим за човека који не продаје маглу да би се иза ње крио и да не би био уочен.”
Попричасмо о мразу као да се само од њега мрзне.
Мрзнемо се ми у сенци неких студених догађања, па ништа. Трошимо божићне залихе масти под властитом кожом да некако изимимо. Трошићемо и огрев да нам не озебе витални део животне структуре. Видећемо шта ће нам рећи мечка на Сретење. Да ли ће се огрејати или не? Још увек више верујемо њој него метеоролозима. Они као да се аматерски обучавају и гатају. Залуд им је наука и компјутерски и сателитски преглед планете. Увек нешто изневери.
Свратио сам и до неких другова и познаника. Не идем често у Београд. Нисам уочио да су бољег расположења него ја. Нисам их питао да ли и они пишу. Како говоре тако би и морали писати. Једино ако су Вука и ћирилицу потиснули у запећак. Не би ме изненадило. И ја сам гласао за промене, не за радикалне да се не можемо препознати ни у огледалу.
Као промена личног описа. Човек постоји док има језик и писмо. Пуно векова смо надживели немајући државу. Ово друго нас је очувало виталним и постојаним. Ако сами почнемо да гасимо светионике могли бисмо да се насучемо много трагичније од руске подморнице „Курск”. Звучи атомски. Не поричем. Ово би и требало да плаши и опомиње. Далеко смо од копна и острва спаса. Кормиларење је одувек захтевало издржљивост и мудрост.
Постао сам нестрпљив да поново видим и чујем Ранисава Степића најбољег новинара из Голе Главе. Моји сељаци га често запиткују о свему и свачему. Некима се отвори искрено, а неке подржава у њиховој заблуди. Неће човек да се замера са својим мештанима. Воли он нас. Ми смо му разбибрига кад нам дође у походе. Као да сиђе с јаке ватре на тихо крчкање. И деца му се растрче по селу. Нађу себи разоно
***
Има код нас још по неко ко није у граду нашао егзил. Живи се напорно, сиромашно, али чисто. Кад нам ноге траже пут, час посла скокнемо до Ваљева. У њему има свега што нема код нас. Град исхвалимо, па се вратимо на своје огњиште. Код нас се није примила чувена изрека: „Село хвали а у граду живи”. Нисмо ми једини сељаци који тако мисле и чине. Од Коцељеве до Уба сва су села слична. Дружетић, Памбуковица, лево Слатина и Докмир. Повртари из Совљака само не спавају у Београду. Они озелене Зелени венац. Није ми намера да правим попис посавско-тамнавских села. Зато ће многа изостати.
Што ће изостати, можемо и правдати, али што ће нестати... Имамо момке од четрдесет година. Неколико девојака у свим селима, вршњакиња. Оне су претекле од „извоза”. Нико их није бегенисао за град, можда зато што нису умеле да се натакну на штикле, па су остале. Кад их нису хтели момци из вароши, неће ни ови ђилкоши туђе пробирке. Не дајем им за право. Док су расли скупа, поред реке, на пашњаку, воћњаку или у башти бивало је оних ситничавих сеоских оговарања како се ко коме допада. Време је симпатије избрисало. Што нисам мало млађи, овакав као удовац нашао бих прилику пре изласка из села. Нисам учитељ. Мораћу да се оградим од овакве придике. Нису ни они нашој генерацији тражили прилике. Сналазили смо се како знамо. А, изгледа, да смо знали. Праведно је да кажем, било нас је много више. Ко није изабрао, био је биран од „противника”. Не бих да томе више зборим. О томе чувам неке записе, али они се за живота не објављу
***
– Комшо, мој добри, добро ми дошао! Чекао сам те као озебао сунце. ’Ајде, седи, раскомоти се. Шта ћеш да попијеш!
– Градску шљивовицу! Ми немамо воћњаке.
– Знам за јадац, који ћеш виски! – приупитах.
– Свеједно који, сви су исти – признаде ми истину Ранисав.
– Да ли си стигао да пречиташ оно штиво? Живо ме занима шта ти мислиш о томе.
– Седи, немој да ме двориш, а и да не паднеш – као да ми припрети комша.
– Деде, причај а ја ћу да занемогнем ако је потребно – узвратио сам озбиљно.
– Да ли је још жив онај стари поп Верољуб? Е, видиш, давно сам га чуо како расађује своју памет по селу. А сад видим да ниче у многим главама. И у твојој!
– Не стидим се ја њега, драги мој! То што ми спочитаваш није производ његовог баштованлука, него извире у мојој глави. Сем тога, неке моје идеје примиле су се код њега. Но, није важно. Он поштује мене, ја њега. Тако и има међусобног утицаја. Друго ти мени реци, оно што ме занима.
– Јеси ли запамтио твоју бабу Верку? Деда ти је био још жив.
– Јесам, имао сам тринаест година..
– Е видиш, пре ћеш запамтити и видети рађање твоје матере Златије него што ћеш видети издање ове твоје књиге.
– Буди јаснији, нисам те учитао. Сувише си кодиран да бих те разумео – снебивам се.
– Станко, ти као да си дете. Пишеш, како би они рекли, транспарентно, да би се правили да не разумеју. Пре двадесет година Гојко Ђого је одробијао своје мишљење и „Вунена времена”. Био је дубље, много дубље укопан у ров, па су га извадили.
– Причаш ми, комшија, као опортуниста, као да о овим стварима овако или слично и сам не мислиш.
– Мислим, а не пишем. Како ће нас свет гледати, ако ми, интелектуалци из штампаних медија, не подржавамо програм наше владе који је пројектовала Европска унија.
– Шта сам ја то уперио против „инвеститора и извиђача”? У чемо се конфронтирам с влашћу? Сем, ако борба за мишљење и истину, на коју немам монопол, није моје патриотско право.
– Од српског права и председник Уставног суда има мигрену. Како си забраздио, могао би да се нађеш у чекаоници код господина Слободана Вучетића.
– Нагониш ме, човече, да браним ставове који се сами бране, да се браним сам од себе.
– Пријатељу, сам си на почетку рекао да ти треба Црногорац да би те чојству научио. Сад ће ти бити много лакше. Таман смо се уплашили да ће нам бити потребни пасоши, а оно ћемо моћи и без личне карте.
– Куда ме то водиш, нисам запуцао у том правцу. Окренуо сам се Европи. И она се чуди што сам толико зинуо!
– Ти стварно зеваш као да си поспан, ама, човече Божји, „куд сви Турци, туда...”
– То препуштам теби и твојим истомишљеницима. Ево, чујем да ће Војислав Шешељ први да прекорачи границу. Он, уистину, иде мало даље и другим поводом.
– Мани се ћорава посла. Видиш да смо сви нагрнули као у Тузлу на со. Не сме се сада, бар не до нових избора, трчати пред руду. Да ли си прочитао шта си све написао? Знаш да нисам заговорник државе без ознака, државе без војске, државе без значења. А ови из Црне Горе од нас траже да таквој недржави пружимо шансу. Каква вајда од шансе ако нема ко да је искористи?
– Драги мој, голгетери су на потезу. Ми ћемо из одбране гурати и помагати. Али нећемо, као својевремено Милован Ђорић, да шаљемо лопте у гол-аут.
– Није то једина мука. Напао си Трибунал као да су тебе утамничили и теби суде. Ниси срећан што су већину зликоваца ускупили на једно место. А биће их још, да скинемо анатему са себе.
– Мене су клели моји преци, у томе ми не може помоћи ни Љубиша Трговчевић.
– Да ниси мало претерао са алузијама. Да ти је и мањи размак између редова...
– Шта сам мислио, то сам и написао. Што не мислим, види се, прећутао сам. Очекивао сам да ћеш се ти, истински порадовати, као што сам и ја имао повод за писање. Онако рођендански. Као кад родиш дете; дочекаш унуче или, мада тако не мислим, као кад дочекаш рађање своје матере. Не знам одакле ти таква замисао.
– Да си стварно поремећен, долазио бих ти у посету у Падинску Скелу. Овако ти дођем на ноге у твоју кућу да ме замајаваш. Уосталом, пиши до миле воље. Гледај само да запамтиш: ретко је ко видео рођење пре сопственог.
– Не тражим од тебе да твоја кућа буде издавач ове, по теби, срамне књиге. Она то још није, даће Бог, кад буде. Питаћу ја још неког, ниси ми баш убедљив. За годину, две, три, кад бих ти понудио, прихватио би ти да се потпишеш као аутор. То ти нећу уприличити.
– Три године, да ли ћемо преживети, Станко мој, харамбаша?
– Мени ће Господ Бог одредити трајање, а не Уставна повеља чији је рок ограничен, а употреба неизвесна.
– Доста тога, мани се. Сећаш ли се, кад смо били момци, оне прелепе Милијане? Тад смо се и потукли око ње. Ти си јој, као слухиста певушио. Ја сам морао да се задовољим казивањем стихова. Милијана је и дан-данас жива и витална. И опет те не би погледала, иако си, без референдума за њу. Лагао бих да кажем... да ме ’оће. Годинама сам, на моју несрећу, самац. Зар не видиш да је писање мој разговор, моја предстарачка љубав и неумрла жеља.
– Погледај и осврни се више на своју децу и унучад, па ће се и они ка теби окренути. Немој чекати да брег пође у ове забачене крајеве. Молим те не узми ми ово за зло. Тражио си моје мишљење и оно није разобећано.
– Заборавићу ти то као на грех да ти се не упише пред лицем правде, Ранисаве Степићу.
***
Враћам се међу своја четири дувара да размишљам; богами, ако буде нешто за писање, нећу одустати. Мало ме омета Милијана. Ње се не бих сетио да не би мог сабеседника. Бог на грешника заборавио. А с њом сам проводио дане по многим нашим сеоским вашарима. Особито у Бранковини. Она се тамо и удала, само не живи. С мужем купила плац у Горићу. То је сад Ваљево. Није то преко бела света. Мислите да имам нечасне намере. Њу је муж оставио са децом и отишао у Немачку. Тамо се Немицом оженио. Купио кућу у Градцу и трошкари европензију. Нисам браколомац.
Ако ме подуже не буде било, ви који знате, не морате рећи да сам се сетио Милијане. Да ми се напрасно повампирила младалачка љубав. Тек што сам устврдио да смо све вампире потукли, а оно дође ред да убијем себе, што лажем. И сад ми се пева: „Ој, ђевојко...”
***
Седнем увече, одгледам Дневник. Држава ми се ограничила. Испрекиданим цртицама. Нешто ми мило. Што због Његоша, што због порекла. Не мислим на своје. Нисам ја толико битан у целој ствари. Да, заборавих: југ нам је гадно разграђен. Могу штеточине сваки час да бану и направе зијан. И о томе се други под оружјем брину. Чувају све. Не знам зашто се упињу око мене. Мени неће отуд ништа чудно. Ни ја тамо не могу. Нити сам из јата, нити селица. Мрзи ме да одем до близоњског Виса. Тамо и немам шта да тражим. Преко њега се иде дање, али да не понављам.
Да, јуче сам упао међу моје сељане, а они држе се за унучиће и брину како ће сад и без Шешеља. Мислим се, није им он ни до данас овце у тор нагонио. Наш крај није курјачки, да и остану напољу не им ништа наудило. Помислио сам, наравно у себи, много ће више жалити председник скупштине што неће имати коме да изриче опомене. И оним избацивачима, што ће остати без посла. Деца до колена, само што су престала да сисају мајку. Ту ће бити преквалификација за ново радно место. Штета је и за функцију председника скупштине. Рок му је као конзервираној храни или лековима. После тога није више за конзумацију. Човек треба, ипак, дуже да траје. Кад би тако било, не смем да помислим, и са супружанством.
***
После истека рока, супруга ми каже: „Морам да те бацим да се не отрујем”. Залуд убеђивање. Наука је паметнија од жене. Зашто не би примењивала оно што је корисно и здраво? Сутрадан оде код лекара, сад већ не бежећи од досаде и узме нови вишенаменски лек. Не би могло да јој се, у том случају, приговори.
На моју срећу, и срећу све мушке популације, науку је, махом, измислио мушкарац, који зна да жена неће пренебрегнути њена достигнућа.
Жене и лисице треба, заиста, максимално заштити и превентивно и законски. Јер, оне воде рачуна о чему мушкарци и не размишљају. Лисице, такође, у име све дивљачи, имају довољно виспрености за сву крчевину и шуму. И једне и друге имају осећај за равнотежу. Где би добро превагнуло, не може од њих. А злу је највећа претња женска врста. Престане да рађа и зло се искорени за једну генерацију. То је и стога што, у принципу, мушкарци праве, а жене рађају зло. Није, признаћете, далеко од истине...
Истина која има два краја је најдубља на средини. Непливачи и лажови морали би да се припазе. Ту се, у ствари, могу удавити. То су неке моје перцепције. Док се истина да обилазити, склоност ка њеном заобилажењу није непозната. Тек, неко је нагази, неко је, брутално погази. Судбина истине је што и судбина и суштина живота. Не познаје компромисе. Спремна је на жртву и кад то од ње нико не тражи. Истински живот не тражи џелата да би био суздржан и мобилан, већ жртвује себе зарад оних циљева супротних хедонизму. За неке је несувисло спутавати и мучити себе, типа: „Пусти срцу на вољу”, или: „Баш ме брига за другог, за себе се не бринем”. А кад га начепи туђинска небрига, застрашујуће запишти како је угрожен. Две мере за исту дужину постоје само код човека. То је посебно очито кад посматра из супротних праваца. Истина не припада ником, сви припадамо њој, сем ако јој одричемо постојаност. Она, додуше, припада Неком. Тај њу не багателише него влада небом и земљом. И човек би, најмање што може, владао собом ако би живео у истини. Како Она зна да буде болна, а човек не трпи бол, то посеже за „аналгетицима”. То, у суштини, значи: џаба ти истина ако од ње не могу да спавам. Живот је, ако признајемо, прилично горак и опор. Ретко кад нас заслади, колико да нам не падне шећер. Тај укус веома брзо нестаје, нагонећи да се трчи за њим. Пијемо ми и горке лекове и пића. На ово друго се, углавном, не жалимо, јер је то наш избор. Радост живота украшена је свим укусима, мирисима и бојама. Како је напред речено, није све тако црно. Зашто је та боја толико неомиљена лагодном животу? Сви ми носимо у себи „тамне вилајете” у виду завичаја и гордијевих чворова. Чворове, почешће, сами везујемо. А кад почнемо, имамо издашну помоћ од несавезника да се што чвршће упетљамо...
Кроз истину долазимо до савести. Њу није тешко затећи на спавању. Поспаност долази од силног напора да се увежемо како не бисмо побегли сами од себе. Она је (савест) наш чобанин који нас окреће пашњаку, а не блејању на звезде. Неки су то назвали „лајање”. Није неприхватљиво. Прво нас води у безопасну врсту, што не значи да сваки лавеж крије иза леђа угриз. Опомену и предострожност, да. За умне људе ово је блебетање. За непромишљене, филозофирање. За кога је онда, коначно, аксиом? Ни за кога. Истина је недељива. Не може се измрвити, па да, ко жели, узме њену честицу. Или ће је узети као у комаду, целовиту, или је неће имати, чак, можда, ни видети. Истина се не чита и не пише, она се има или нема. Празан или пун новчаник. Два добра су неспојива, не и немогућа...
Ово је мој прилог фронталној акцији „Истину на видело”. Она је, истини за вољу, почета знатно пре мене. Није потребно да се датумски одређујем пошто то неће бити државни празник. Нити слободан дан. Дан истине. Ради се на томе да њу, једном заувек, ишчупамо из сенке, да нам буде свакодневно огледало. Колико се у томе успело и докле се стигло, могу само делимично да подсетим. Нисам пратио целокупан процес.
Не постоји ниједан политичар из последњег сазива, а да се није свестрано укључио у ову акцију. Жао ми, напросто, колико су пута они се сагињали да је испод тепиха извлаче, онако прашњаву и изгажену. То смо могли и ми који ништа не радимо и не бринемо о Новој заједници. Зар нисмо могли ми да је очистимо од свих ранијих прљавштина, било их је превише и без пљувања? Зар нисмо могли, у доколици, да је очистимо и испегламо и онако, fresch, предамо корисницима на употребу?
Није само истина сакривана под тепих. Ни стварност, по некима, реалност, није боље прошла. И мишеви су нам се крили под тепих. Рупе смо позатварали, чак ни промаје нема, и где ће сад ти мали јадничци, грицкала и досаде? Чуо сам да су неки докази нашли место под тепихом бежећи испред правде. Задуго нико није обраћао пажњу на то. Нису свима иста преча посла. Да ништа није било сакривено, ко би се запослио у потрази за истином? Под тепихом нису пронађени никакав новац, накит и злато у полугама. Кажу, за сваки случај. Истину иако пронађу, нема новца и злата. То је као тужба без доказа. Твоје јесте, моје није. То не обећава ништа више од ремија. Можда је то за наук новој генерацији. Зар свежу хуманитарну помоћ за наше несрећнике и бескућнике да одложимо под тепих док се ваљано не охлади? Како контролисати сталност температуре? То су намирнице и лекови који треба да се чувају на хладном и сувом месту. Зар траншу новчане бесповратне помоћи ћушнути под тепих? А сада имамо експозитуре свих европских банака у нас. Има и нешто наших, једва преживелих. Зар тек отворене досијее одмах под тепих? Тек су стали испред браве да се мало поносе слободом. То би била њихова зла коб. Ако су претходне генерације чиниле фаталну грешку, сме ли нови нараштај чинити исту?
Заборавност значи бити осуђен на понављање историје. Нама је превише и ове, изворне, па нам и није потребна историја за наредна два века. Осим тога, у паузи између смена, врши се елементарно поспремање. И, чистачице, радећи свој редовни посао, врисну од страха. „Погледај, да ли привиђам, или неко оставља памет кад излази”. Морају да зову полицију на увиђај. Страшно!
***
Ових дана стигла је болест размера тихе епидемије. Можда је симболична, ко би то установио. Без сумње је националног карактера. Многи Југословени остали су сирочад. У замену им се нуди друга националност и држављанство. Прво може да се бира и не узме, док је друго обавезно, налик војном року. Војску не мораш да волиш, али отаџбини мораш да се одужиш. И ту постоји једна кредитна могућност. Одложено плаћање. Ко не служи, сад има времена до тридесет седме, како напред рекосмо. Није једина мука југословенство. То је заједничка именица за све припаднике. Шта ћемо с властитим? Држава нам се угасила попут догореле ватре. Ову последњу су надживели и моји унуци. Објашњиво. Њен животни век је био краћи од трајања једног доличног школовања. Они сад тек треба да изађу из основне.
Време мог рођења поклапало се, некако, с болешћу и самртничким ропцем Краљевине. Отишла круна и држава, као верни пас, нестаде уз невелико оплакивање револуционара и окупатора. Да нисам био у наручју матере и сисанче, можда бих се појавио на погребу. Нисам је запамтио. Кога упамтиш о њему, редовно, немаш шта добро да кажеш. Ко год ми је ишта рекао о тој, младонесталој, Југославији, ништа лоше није умео да изнесе. Идеално је само Царство небеско. Краљевства и кнежевине могу да буду само бледа сенка божанског узора. Уосталом, зашто би монархија била дуговечнија од краља? Од неколико Обреновића и двојице Карађорђевића, ако им се не рачуна малолетност, готово да су вршњаци. Ако је то усуд лепог и доброг, што не иде, онда је неминовност. Док сам био у крпама, пелене нису постојале, родила се Ужичка Република. У њој никад нисам био. Деци и бебама није био дозвољен приступ. Она је имала једну другу погодност за одрасле. Држава, ад хок, за коју не треба лична карта него, данашњим речником, пасворд – лозинка. Још мање су били потребни пасош и шенгенска виза. Напротив, у њу се улазило илегално и одлазило под плаштом мрака. Једино су се Немци и домаћи петоколонаши, за дана, ушетали и у њу настанили. И то би. Лако је бити господар кад немаш поданика. Како нам послушност, већ пословично, не иде, то су се окупатори сами шепурили по партизанској држави. Привремени објекат пре него ишта друго. За оне који не разликују објекте од слика и субјеката, залуд је објашњавати да су окупирали апстракцију. На опробаном темељу монархије, то већ памтим, родила се моја домовина ФНРЈ.
Не чудим се непознатом господину Јошки Гаврићу, надомак Суботице. Човек носталгичар. Он је оформио и последњу Југославију у свом дворишту и на салашу. Ко жели може да се придружи. Не тражи пасош, ни особну карту. Једини услов је да је Југословен, по рођењу и осећању. Око те најновије творевине имаће посла за Уједињене нације. Какав статус јој дати? Ако устреба, мировне снаге су у оперативној приправности, могу, дирек до дирека, да је окруже са једном бригадом ненаоружаних плавих шлемова.
Питање ће се решити као и сва друга с дневног реда што се решавају. Није без разлога. Зар ће Ненад Чачак дозволити државу у Покрајини? Све се ово догађа пред лицем Аврамових и Исакових далеких потомака. Бар њихов статус има библијско и симболичко значење.
Ваљаност, по Шешељу, валидност Старог Завета не признајемо. Постојање да, због континуитета Новог. И то би се, иначе, оспоравало. По мом скромном мишљењу, то би могло да се разматра у пакету са статусом Косова и Метохије, ако другачије не би било сврсисходно.
Име Станко нема сличности с Југославом, голица ме да одем у оближњу државу. Ближа је од најближе, Мађарске. Ако бих мало истегнуо врат, могао бих да бацим поглед и на њу. Баш ме занима како изгледа западни Југ. Ако му се икад вукао реп, засигурно је да би он нама пропао. Бити на репу средишњих збивања није срамота. Одавно смо рекли: „Боље последњи у граду, него први у селу”. Ако није олимпијско. Тога се ни ја не либим. Чак ни моје Голе Главе.
Завичај је моја носталгија. Глава не мора да буде гола, нека је покрију, мање ће озепсти. Чуваће и моју, проседу и проћелаву. А личи на Африку. У средини пустиња. Свуд около оазе и Нил. Једина је разлика што се по мојој глави не сунчају крокодили. Било би то атракција. Штета.
Искрено се надам да ће се Југославија сачувати у архивама. У Архиву Србије. Било би крајње незгодно да податке о себи и својим рођацима не копам по гробовима. Исто би било узалудно. Коме се гроб не зна, он је или незнани јунак или Мојсије.
Свети Сава нема гроб. И боље. Шта му се издешавало баш у Југославији, гроб би му нестао нетрагом. Зар би му сада смели да погледамо у очи? Ја не бих смео. У овој умирућој Југи, његовом земаљском завичају, на једвите јаде је позван да нас посети и да нас не сметне са ума. Јер смо ми његови, забога, потомци. Није ни он, мада је подуго избивао, заборавио на Дукљу. Тамо му је било намењено да буде владар. То му се није допало. Не зато што је понижење бити фудбалски селектор, да те сви псују и боље знају од тебе. Него, што је, кудикамо, боље бити слуга Господу Богу него људима господар. То не значи да би неки од актуелних својом оставком постао светитељ. Нисам, одиста, тако мислио. Коме се тако учинило нека ме послуша. Сумњам у ту варијанту. Прво, што је непоуздана. Друго, онај који је хтео да буде саучесник Нове власти, тај нема амбиција да се после посвети. То је бивало у доба кад су владари за живота домове Божје подизали. Кад абдицирају могли су да се склоне у те Свете обитељи. Тамо су, молећи се Свевишњем, чекали своју земаљску кончину лета. И њој се радовали.
***
Душан Силни Немањић је имао још неке царске послове да обави, па је можда и он био близу манастирских врата. Постоји неко ко брже и боље размишља од цара, мада се царска не пориче. Чија? Цара над царевима. Наочиглед, он то није био. Сем тога, у свом законику преписао је нека правила из Старог Завета: „Око за око, зуб за зуб”. Иако је у Новом Завету освештано правило: „А ја вам кажем: љубите и непријатеље своје”. Овде је дошло до сукоба идеја. Нова ће потиснути стару. Тако је и Душан, заговорник Старе идеје остао кратких рукава још краћег живота. Данас му је захвално поколење подигло споменик испред Палате правде.
То је једини српски закон који није претрпео измене и није подложан амандманима. Или се примењује, или га чува архива као сећање на једно историјско доба кад нису били потребни јавни тужиоци и правобраниоци. Закон је јасан и без недоумица.
Треба рећи да ми данас немамо цареве његовог профила који би прописивали однос човека према човеку, човека према држави, поданика према цару и, обрнуто: царства према поданицима. То се тада, колико је иза нас, законски уређивало без много анекса и пратећих закона који ће обезбедити примену без опструкције. Не може му се порицати да је био далековид и да је предвидео могућност копања по закону. Право на тумачење има законодавац. Сви други су у обавези да га спроводе правично и ефикасно. Његов правни факултет је почивао на божанском моралном кодексу. Римско право није имало православни карактер, па му није би било места у православљу.
Ни ово не стављам на испит тачности. Није ми струка. Зар не смем помислити: да сам живео у држави цара Душана, могао сам, нехотице, остати без појединих делова тела. Не као инвалид рада. Човек каткад изгуби оријентацију о времену и месту свога бивствовања. Кратко памћење, дуге последице. Ни данас ми нико не даје за право да не мислим и да могу бахато да се понашам.
Није за чуђење годину дана муке око Повеље. Требало је брижно отклонити сваку могућу дилему која би нас доцније саплитала неексплицитношћу. Овако чиста и недвосмислена, могла је право код Душана на коректуру и лекторисање. Њему би остало само да потпише
***
Мало је чудно да је потребан закон о спровођењу закона. Где се налази правосуђе? Шта оно држи у рукаву? Судску или неку непознату улогу?
Код нас су улоге дељене по чудном кључу. Економисти су у сфери правосуђа доминантни. Имамо психологе, психијатре и хирурге који немају ординације и хируршке сале, него кабинете. Болница има своје место и адресу. Овамо се решавају друга питања и проблеми. Напросто, да бучна дискусија не угрожава мир и здравље пацијената. С друге стране, пак, свака грана је заступљена у влади својим листом, са своје гране. Сви могу да кажу да су они наше горе листови. И јесу.
Сада имамо синдиката колико и запослених. Можда и више. То је фронт најширег деловања. Сви се боре за своја синдикална права. У сукобу супротстављених интереса, они очекују од преговорача са супротне стране да се одрекну државног интереса који заступају, па да им се придруже. Тај филм још нигде није нашао режисера и продуцента. Нећемо га се нагледати.
Кренуло се у свеопшту приватизацију. Да сам ликвидан, купио бих све београдске мостове. Како је фреквенција на њима неухватљива, мислим да би се уложени новац вратио пет пута брже од њихове градње. За домаће путнике, бесплатно. За стране, девизно. За дипломатске, деликатно, европски. Пролазак возова, авиона и машина који се не крећу на сопствени погон, бесплатно. Могу и чамци, бродићи-ресторани, и тако даље. Ту трку ћу пропустити јер не могу да се утркујем са галоперима. Једно је жеља... Њу сам делимично испунио тиме што сам је обелоданио. Ако се нешто буде делило на поклон бићу веома захвалан ако будем удостојен. Њему нећу у коловозе гледати.
Имам и више него што ми је потребно. Док обиђем воћњак, пшеницу и кукуруз, а то није све, облатим се до колена. Треба ми рени-бунар воде да се оперем и вратим у живот. Машине су ми боље од оних задружних којима сам био „старешина”.
И задруга ће се приватизовати. Нећу учествовати на лицитацији. Пружићу прилику и онима који могу да изору злато. Ја то нисам умео. „Србијанка” је откупљивала све ратарске и воћарске културе сем јабука, оскоруша и деверика, јер није имала технологију прераде. Да, деверике су нам расле по растокама и у њих није уложено ништа сем колико да их потрпамо у гајбе. Нити је Комбинат нарочито овајдио нити смо ми задругари прекорачили у плус.
Јуримо се по привредном, сад већ трговинском суду око пребијања дугова. Добијали смо калеме, сетвено жито и расад. Младице рибе нам нису давали, а то нам се зарачунава у значајан постотак. Ако сам из Голе, сигурно нисам из празне Главе.
Кад се ради о оваквим стратешким питањима, зачудо, нисам се сетио да питам за стручно мишљење гдина Мирослава Лазанског, а могао сам. Претекло је од његових „Јутарња патрола” и „Увек постоји сутра” нешто да му није било потребно, а мени је могло да буде корисно и поуздано. Он се тематски преселио на друге паралеле и меридијане. Удаљио се. Сад је већ неупутно мислити о томе. Зашто би ме он чекао? Он не пише произвољно и по осећању. Његове се књиге купују као алва. Сушта истина нема такву прођу.
***
На питање о љубави како да је дефинишемо одговори су толико различити. Колико испитаника, толико дефиниција. Љубав је новац? На сто питања триста одговора. Има и изузетака. То сам преумио. Љубав је кад неког волимо и он нас... А да ли је љубав ако неко нас воли, а ми њега не? Могла би да буде. То нас не обавезује. Кад ми некога волимо то је императивно, мора и он нас љубити. Логично? Таква је наша логика. Да ли је љубав безусловна? Можда.
Господ Бог нас воли и не одбацује, иако ми од њега бежимо и склањамо се од Његове љубави. Страх нас је Његове блискости. А кад ми некога љубимо, болно прижељкујемо да се припије уз нас и ми уз њега. Мало је апсурдно. Љубав духа и душе није нам особито блиска, сем родитељске према деци и деце према родитељима, односно братске и рођачке. Свака друга, ако није и телесна, нама је страна. Како волети само душу и све њене пројаве, а да у томе тело не учествује? Јер, онај кога волимо треба безусловно да нам и припада. Кад смо ми сами у питању, наше припадање следи ономе кога ми желимо. То што он не жели нас, његов је проблем. А да ли смо сродне душе? Да ли смо слободни и достојни љубави коју нам Господ завештава? Волети ближње своје. Ништа мање и непријатеље. Ко би то код нас изједначио као сабирке у математици... Неко и хоће. Због таквих не понављају се Содом и Гомор. Истини за вољу, мало је таквих алтруиста. Они који су ношени обоженом љубави не очекују узвраћај. Њима је љубав надомештена одозго тако да им није неопходна љубав нижег значења и интензитета.
Везани за земаљску љубав, грешну и погрешну, ону која то, у ствари, и није, мислимо да кипимо од љубави и да нам претиче као рестлови кора за питу. Та и таква је присутна и не може се порицати. А да ли је то љубав или нешто друго, слично себичности, не морамо ми да се питамо, него онај кога то погађа. Осим ако нисам лично убоден. Тад ћу зацвилети како ме нико не воли и да ме сви мрзе. Да сам одбачен од света као да сам вишак на земљи. Ту се може наћи узрок усамљености и осамљивања. Ако бежимо од нечега, неће нас оно тражити нити јурити за нама осим ако није пас за леђима. И он зна да буде веран свом господару више него он својој супрузи или она њему. Постоји схватање, код починилаца, да није превара телесна блискост с неким ко је туђ и коме не припадамо као ни он нама. Тај тренутак и учесталост припадају убијању времена и досаде док нам изнова не живне супружанска поспаност и мртвило. То ће нас, забога, пренути и подстаћи у осећају да смо окружени нечијом љубави и да јој расањено припадамо. Све до бола. Он настаје тек онда кад се сазна да смо починили нешто недолично и грешно. И обрнуто.
Ако ми уђемо у траг свом неверном сапутнику кроз живот. Овакво схватање је болно и грешно. Ту није крај. Има и ситуација с трагичним исходом. Да ли узети нашироко познате или локалне бисере? Нико није Богу непознат, па нећемо ни овде правити разлику.
***
Нема дана у којима новине не објаве неку трагедију. Да је син убио оца или отац њега. Ни једно ни друго не може се подвести под сферу разума. Да ли син убио мајку или она њега, заумно је. Не постоји никакав разлог којим се може правдати злочин. Супруга убије мужа секиром на псовању, или овај њој, изненада, подметне бријач под грло и тек тако га пререже. Не улазећи у узроке злодела, којим би заслужио да буде лишен живота, можемо једино рећи да за такву пресуду разлог не постоји.
И за блудницу (блудника) Спаситељ Христос је нашао решење које није крвожедно, а правично је и праведно. Наравно, не постоје чинови који за собом не носе последице. Последично се мора и човечно одразити. Неко, ако смета, треба да буде уклоњен, а не уништен. Јер, убијамо сврху стварања. Слика идеалног се чува на Небу. Налик томе може и треба да буде на земљи.
Ако се свети рат одвијао на небу, да ли ови на земљи имају сличне одлике? Највећи део њих припада освајачким, а ако се нападнути брани, толико је и одбрамбених. Колико је први грешан, толико је други праведан. Право на туђи живот и слободу нема нико. Ни борба против зла није праведна, ако представља убијање у име Божје. Само Богу припада, као Животодавцу, право да нас изузме из овог света и призове на свој праведни божански суд. Посезање за силом да би Богу припомогли истоветно је греху починиоца против кога се устремимо.
Надлежност земаљског суда не досеже честито ни до правичности, још мање до правде. Ако би био и сенка правде, то би била разазнатљива слика божанских начела. Тема захтева свеобухватно сагледавање, а ово је само осврт, као кад се окренемо за лицем које нам се учини познато. Зашто све ово? Код нас су љубав и мржња сестра и брат. Толико рођени и блиски као близанци. А сушта супротност, као и код полова. Колико више некога волимо, толико онога ко нам смета више мрзимо. Испречио нам се. Кад се ми испречимо, то не примећујемо док нас неко не опомене, ако то учини, или док нас не прегази. Дајемо себи за право оно што би другом укинули. Српска логика. У свим овим актуелним дешавањима нашли смо дежурне кривце. Рећи ћемо, нашли су и они нас за жртве. Јесу. Кад смо на жртву пристајали, били смо поносни, горди до неба. Кад нас време и сила натера на понизност, вриштимо.
Да смо ваљали онда, не би нам сад било лоше. Зло рађење, готово суђење. Да смо још на референдуму дигли куку и мотику, а не 5. октобра, да ли бисмо променили слику о себи? Ако не, бар би изашла у свет неколико година раније. Видео би је свет. Макар је и потценио, што се не би десило.
Имали смо ми прилику да дигнемо револуцију много раније него што нас је Клинтон с Медлинком, Соланом и Кларком згромио. Могли су и они да прођу без наше осуде, ма како били лоше намере и пуни мржње према Србији, која је постала опасност чак и за Американце. Да је истина! Да је правда! Не може све бити у нашим рукама. Ако немамо силу у песницама, зар морамо да држимо осуду у фасцикли?
Сада, када слушамо изречене пресуде у Хагу, диже нам се коса. И нама се суди. Истина. То смо сами дозволили, јер себе нисмо волели. Да смо били самољубиви и самокритични, не бисмо се ни нашли на оптуженичкој клупи. Свој позив на референдум и данас чувам. Зашто? Јер нисам прихватио да се мојим патриотским осећањима манипулише. Знам да ће бити како они кажу, независно од тога шта ја мислим. Ако је тако, зашто да помажем против себе? И нисам. Било је како је било. Нисам у томе учествовао, иако сам са свима претрпео. Без своје воље. Био сам надгласан и изубијан. То је судбина мањине. Нејаког. И непомирљивог. Нисам се добру надао ни од агресора ни од браниоца. Ко јесте, зна како је и колико профитирао.
Ово све због тема које би могле да уследе ако не буду до бола неиздржљиве. Човек који не подноси бол ни у устима још теже подноси бол у души и ране на срцу. Стога, пре покушаја да наставим, покушаћу да се смирим и да прибрано о свему размислим...
***
Нешто ме призива да се вратим уназад више од десет година. Био сам један од учесника вуковарског ратишта. Био сам у ваљевском мобилисаном воду добровољаца. Понели нашу шљивку – док нису почеле да падају главе, ми смо је већ олизали. Било нас је из разних крајева, нарочито из Шумадије и Посавине. Увече бисмо знали, дубоко посклољени од зенги и допада њихових граната, да се распричамо. То нас је зближавало у тренутку кад рат бесни снагом шумског пожара и не прихвата ничије пријатељство. Свако је морао да гледа како да сачува сопствену главу. У тим влажним и тихим вечерима, није их било превише, многе су приче препричане, измишљене, богами, било је и истинитих. Фронт као фронт, отвара многе могућности и изван пуцњаве и решета куршума.
Драгивоје, мој земљак из Котешице једном се замисли, па поче:
– Земљаци моји, мука ми је сваки дан да гледам покошене људе, одавде и отуд. И ми и они смо деца једнога Бога. Сваког је мајка родила. Ова земља отхранила...
– ... чекај, чекај, прикане! Мајку ли им усташку. Моја и њина мајка нису сестре. Наш и њихов Бог као да не говоре, и они су у завади...
– ... побогу, Радоје – умешах се и ја не могући да трпим прозивање одсутних.
– У рату не учествује ни Бог ни мајка. Поштедимо, и овде, светиње неба и земље. Ништа светије нисте могли узети у уста пуна мржње и освете. Немојте скрнавити, њих ради, светост живота и каљати ум и грешити душу.
– И ја се слажем са Станком, другови и саборци, ’ај’те да испричамо свак од нас неку своју згоду да нам прође време, може нас и забавити.
– Ја ћу први – поскочи с места омањи човек, рекавши да је из Рогатице. – Иш’о ја лане, горе изнад Скелана, на вашар. Можда неко и зна, то је на Језеру. Седнем под шатру некога Мује. „Шта чеш, болан, појести”, пита ме. „Овнетине и самуна”, рекох му. „Ејвалах, то ћу ја, а теби ево крметине, твој Бог се неће љутити. Мени, ево, ’оџа седи за леђима и помно прати кога и чим служим.”
„Кад је тако”, одвратих, „и мој поп Вељо ми запретио да ће ме мотрити. Каже да ’оће заједно са ’оџом да поброји кол’ко има ђавола и шејтана у парохији и нурији!”
– То си ти измислијо, јадан не био – добаци један Србенда из Зворника...
– Људи моји, ви се спрдате, а ја сам се ономад тек оженио Рускињом – почиње Гуле своју причу.
– Па шта – неко добаци.
– Не знам ја руски, а она неће да зна српски.
– За кревет вам није потребан ни матерњи ни страни језик, што имаш свог довољно ти је да се разумете у постељи – добаци један шерет.
– Да је твоја жена у питању, не би тако говорио. За излазак на њиву ја плаћам учитеља Војкана да нам преводи разговор. Како ми он преводи, личи ми на песме из руског репертоара. Драги мој, љубљени и тако то. Мислим се шта ли он њој преводи кад ја причам овако неотесано. Може јој псовати, казивати моје узречице, па ће помислити јадница да њу корим. Плаћам му надницу да нас подучава разговору. Каже да му је мала учитељска плата, а допунски час држао деци или маторима, исто му дође.
Сви ћутимо, а он наставља:
– „Шта ћу ја”, вели, „комшија, кад ти одеш на фронт, хоћу ли ваше термине да попуним или, ако богда кад се вратиш, да ме обештетиш. Могу ја и Ирину да подучавам самостално. Брже ће схватити.” „Она ће, заиста, све научити наизуст, а ја знам и пре завршетка курса.” „Не знам, комшо, на шта циљаш, али ме вређа твоја незахвалност. Хоћеш да вас научим како да се споразумевате, а да немам никакав контакт с руском дамом. Кад си се женио могао си ме узети за девера, па да ти је чувам као јагње од курјака. Ниси ме ни позвао на весеље. Гледао сам преко плота урнебес у твојој авлији, а ти ни да се нашалиш. Да си ме узео за кума, имао би џабе обуку и бесплатан течај. Мало си се више стиснуо. Сад ћеш молити милога Бога да се само жив вратиш и да ти љубљена не побегне на разграђену капију. „Тако ти мени, Војкане! Кад си се ти женио узео си ме за партизанског кума као да сам из шуме бануо на сведочење. И они су били људи. Могао си ме таквог понудити здравицом, а ми смо се разишли већ на прагу месне канцеларије”, вратих му. „Ја сам, иначе, старији и искуснији, неће то теби шкодити. А твојој млађахној ждребици може бити на искрено задовољство. Не знам где нам се не поклапају рачуни. Ако не наставим часове, ваннаставне активности се не зарачунавају у допуну. Нећу ја тебе ничим заврнути. Плаши се ти нечег другог, а не мене... Од мене те, скепсо, помало боли срце. Знаш ли да те може тамо заболети глава и заувек, уминути. Имаш ти преча посла од мене и своје још вруће младе”, окрете се учитељ и оде. Шта кажете, саборци моји?
Сви одмахнусмо главама, неки се и подсмехнуше, мада је то било неучтиво због озбиљности места и ситуације у којој не знамо да ли ће неко од нас јутра дочекати. Замолио сам да овакве приче одложимо, као вечерас оружје, па ћемо наставити у неком новом затишју. Послушали су ме. Неки почеше одмах да хрчу и бунцају, а ја сам имао својих шест сати страже.
Ноћ потамнила као стара тепсија. Гледам у небо и сaм се трипут прекрстим, молећи Бога да нас поштеди смрти и тешког рањавања. Дуго сам са собом ћаскао и немо дозивао своју Зорицу. Није ме бринула Тамнавчева брига. Није ме био страх за њу и близанце који су се тек родили од Сашке, наше кћерке. Бринуло ме је што они тамо ништа не знају о мени, а прочуло се да су неки људи улудо погинули. Они су, нажалост, већ и посахрањивани у својим гробљима. Превезане црне мараме их увелико оплакују. То је усуд и бесмисао рата.
Нисам залуд рекао да мајке и Господ Бог не учествују у рату. Јесу они од користи. Бог је на праведној страни, а мајка за стопама сина. Није мајка навијач, као што не може бити ни Бог. Звекет оружја не потиче с неба као ни матерински плач. Човек је измислио справу и начине како другог да уништи а да му се то, тобоже, не враћа као бумеранг. Сам Христос је рекао Петру: „Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож од ножа ће погинути.”
А већ се толико тога издешавало да ме дубоко забрињава. Бивало је фронталних напада у којима смо их, буквално, косили у њиховој родној Славонији. Колале су неке бљувотине колико пада зенги по хектару пшенице. Ништа друго него да се непомућен разум згрози. То снопље смо могли да будемо и ми. Што нисмо, Бог зна.
Из ове перспективе гледано, тада нам се растакала домовина на просте чиниоце. Свак је хтео своју, националну државу. Зар треба потенцирати настанак Хрватске, Словеније и Македоније. Босна и Херцеговина је имала сличну судбину као и Србија са Косовом и Метохијом.
Савезна Република Југославија је настала, помало, неприродно. Од истих застава, језика и народа под страну заставу и туђу химну. То је својствено само нама, Србима, да нас ни рођена матер не позна, јер нас није тако васпитавала. Живот има зубе који нису млечни. То нешто значи ономе ко разуме.
За разлику између, безимене, домовине и отаџбине, не знам. Домовина ми је била страна, а ни отаџбина с југословенском ознаком ми није била блиска. У раскораку између њих нисам изабрао ниједну. Што сам им припадао, то већ није моје питање. Нисам могао ни да се отуђим. Домицил или завичај, ако хоћете, турски вилајет, емотивно ме и родбински везује за дрво и коме бих се опирао. Нисам од оних који би секли гране за које се држе...
***
Још се не вратих с вуковарског фронта кад стиже депеша. Проређена коса поче нагло да опада. Неки ме умирују, док отварам брзојав, да се не узбуђујем. Све ми говори и наговештава зло.
Моја супруга, Зорица, напрасно је преминула. Држала је унуче у рукама и само је с њим склизнула низ наслон кауча. Пометња. Паника. Стигао сам војном кампањолом веома брзо. Нисам могао да спречим њену смрт. Можда је њена заменила моју. Ко зна. Тих неколико дана сам морао да будем јачи од себе како бих Сашку и Срђана, сина, уприсебио.
Псовали су све одреда. Од Туђмана, Милошевића, преко Алије, све до Мома. Смрти није потребан рат да би својим замахом покосила колико смаши. Не треба јој ни болест. И без ње може. За њу не постоје змкови, бодљикава жица и запреке типа грудобрана. Све је то лук и вода.
Моја Зоћа се никад није пожалила ни да је зуб боли. Само два пута у животу сам чуо поштапалицу „Боли те уво”, јер се односила на неку моју тренутну бригу. Оде Господу Богу на милост и истину. Шта је понела у гроб, не знам. За мене је била најчиткија и најчитанија књига. Своју сабраност, племенитост и срчаност преносила је и на мене. Челичила ме и куражила кад сам посустајао. Пажљиво пратила моје недоумице, да се не осећам запостављено. Волела ме као никог на свету. То се не изговара. Њена љубав провејава. пири и заокупља. Свуда ме прати, не одустаје. Храни ми душу, срце разгаљује. Опија ме својим заносом. Тамани моје црвиће сумње. Нисам јој ни ја незахвалношћу узвраћао. То је императив душе, налог из дубине. Потреба ума и призив жеље. Није нам требало да тражимо савет из уџбеника. Он је урастао у нас, ми у њега. У, нескромно је рећи, образац супружанског живота. Он је, без сумње, био личне природе. Није за најширу примену у детаљима. У начелима, да.
О мртвима све најбоље, каже пословица. Мада, знам ја и многе да су живнули после смрти супружника. Весели удовци и удовице. На моју срећу, немам ниједан разлог да се њеној смрти радујем. Више имам да се стидим помисли на неку другу жену. Мада то чиним. Самоћа ми је сапутник и сапатник. Мушка популација с њом теже пристаје на савез. Правдати се нећу. Пред људима непотребно, а пред Богом узалудно. Такав сам, какав сам. Ако моју Зоку не могу заборавити, то не значи да другу морам упамтити, ако је буде било у мом животу на измаку. Нисам више позиван под оружје.
Кад ми је супруга уснула, нисам више осећао ни домовину ни отаџбину. И оне су умрле. Нису сахрањене на истом гробљу. Њима не излазим и не палим свећу за блажено упокојење. За разлику од супруге којој, сетим се често, изађем на гроб; сустигне ме понека суза, упалим свећу, као неки духовни фењер не би ли она, горе, блажено почивала. Знам да ћу се и ја, заскора, запутити пут ње. Да ли ћемо бити у истој јединици? Волео бих, али како сам ја и убијао, не знам кога преко нишана, а она је свету само живот даривала и доброту сејала, сумњам да ћу се наћи близу ње.
Како ово пишем могао би ме Хашки суд позвати на одговорност по личном признању. Биљана Плавшић признаде грех по командној одговорности. Одрезаше јој у комаду једанаест година. Сад може да то грицка до смрти. Нису је ни питали да ли толико дуго може да жваће и гута. Она је прва жена којој је суд изрекао казну.
Шта ли ће бити с Момом који чами три године тамо, а да још није ни оптужен? Сем ако, у међувремену, сам себе не тужи, да би убрзао процес. Ко зна колики ће комад њему одрезати и да ли ће стићи за живота да га изгризе. Живот брже одмиче од спорих судских пресуда.
Неки нису имали стрпљења да буду утамничени и да чекају на ред, па су сами себи изрекли и извршили самопресуде. Зоки Соколовић, Влајко Стојиљковић, Никола Кољевић и многи други. Свако на свој начин. Штета што нису имали стрпљења да видимо колико они претежу. Овако, тежина њиховог греха је отишла Богу на размерку. Њихову специфичну тежину никада нећемо сазнати. Бог не шаље извештај ни суду ни појединцима. Њихов досије, за нас на земљи, затворен је до Васкрсења мртвих. Ко нема стрпљења да сачека, постоји једна пречица за коју су и поменути знали. Они нису затворили рампу за собом. А нема ни граничне полиције. Проходност је могућа, а и грех је већи од оног који су починили.
Они који се тамо налазе у сенци зидина и дебелих решетака могу да играју преферанс, а и неке окретне игре како би били у кондицији за маратонске процесе који им се спремају. Зар сада нису дошли на ред неки официри српске војске. Милан Мартић, генерал Ојданић, Никола Шаиновић и, одскора, Милан Милутиновић. Ако им се придода новопристигли Војислав Шешељ, можемо се запитати колико нас је још остало под притужбом а да нам је тамо место.
Сви мислимо да нисмо ми ти који су на тој тајној листи оптуженика. Кад оно, изненада, као и смрт, појави се неко ново име. Како ствари стоје, због огромног осипања политичара и грађана, превасходни увоз ће нам бити заправо дефицитарни људи и грађани.
По мом мишљењу, господин Хавијар Солана и Бодо Хомбах су оставили трајан траг у нашој политици. Њихов трансфер можда и не би био папрен, будући да имамо и бесповратне олакшице. Код нас би се запослили, а примали би европску плату. Овде је живот јевтинији него у Европи. Истина, могли би и по тој цени без њега и остати. Али ту је чувени министар унутрашњих дела. Он те проблеме решава као у цртаном филму. Није то преокупација ни наших плашених врховника, зашто би била за неке изнајмљене странце? Они су нам, и иначе, већи пријатељи него ми себи. Такве бисере волимо да чувамо испод девет брава. Њима би, а неће, могла да нашкоди нуклеарна сила. Пошто нас је то зло већ једном снашло, за наук тога не треба се плашити. Сем тога, ако их увеземо, биће нам то гаранција да нам се слично неће поновити. Запамћена лекција не мора да се понавља. Ако нас буду и пропитивали, то дефинитивно неће бити матурска питања. Мораћемо, за предуслов, да прекопамо све српске гробове не би ли у њима нашли и кости Немаца из Првог светског рата. Они из потоњег су ближе површини и могу се кртичарењем открити. А тек најновији, шиптарски? Они вире из корова што главама, лобањама, што бутним костима и стиснутих шака. У тренутку бруталне смрти нешто им је из шака ишчупано. Ту је идентификација тако једноставна да то могу да утврде и волонтерски европски стручњаци. Уосталом, до сада се то показало веома ефикасним. Некрофили то много боље раде него човекољупци. Првима је смрт, као узрок и последица, професија. Они којима је Живот преокупација прелазе преко тога овлаш и нехајно. Док се све то не оконча биће и нових гробова. Њих морамо не само добро обележити, него уместо постхумне посвете, ставити службене налазе експерата како не би подлегали некој, новој експертизи.
***
За то време, против Милошевића обуставља се процес ради прикупљања нових доказа. На хиљаде страница сумње није довољно да му се изрекне драконска казна. Треба истргнути две енциклопедије археолошких открића у Србији не би ли се употпунила слика о највећем злочинцу данашње цивилизације. За тако нешто може се изрећи само вербална, али не и примењива казна. На коме би се могла применити? Ако је заслужио по једну смрт за сваку команду, ако је смрт пресуда за сваки злочин, ако је смрт за сваку обману Ричарда Холбрука, Игора Иванова, патријарха Алексија, Јевгенија Примакова, Матија Ахтисарија и многих других, он би требало да се претвори у сто мачака пута девет живота. Колико знам, Худини није ангажован да изводи спектакуларне егзибиције. Или Милошевића претворити у Штрумфове. Било би их бар толико да се задовољи елементарна правда сујетних, осунећених и усмрћених. Ту би се кантар некако задржао да не претегне на страну Његове неправде. Такву казну прижељкујем. Ако је војвода Мишић ушао у анале светског ратовања, нека и Господин Милошевић заузме почасно место у светским политичким судским процесима. Имали бисмо двојицу великана, уз бесмртног Теслу и многе друге српског имена и презимена.
***
Седим за приручним столом под јабуком и пијуцкам домаћи „виски”. Нисам подуго ни кап у грло сасуо. Нешто ми прија као да сам са комшијама у друштву. А сам-самцит. Сваког дана, сваког часа чекам да бану моја деца која ме нису отписала како ми подметну мој друг Ранисав Степић. Навиру ми неке мисли за које тек што сам помислио да су ишчезле.
Неке нове „вуковарске приче”, једна слатка помисао на Милијану и безброј магловитих идеја.
... Негде од Боровог Села пред залазак сунца посклонисмо се у сен непорушеног зида. У ствари, он је одолео бацачима и ручним бомбама. Више од двадесет бораца је у импровизованом заклону. Двојица су добили слободан „викенд”. Они су „комшије” с друге стране Дунава. Сомбор, Нови Сад или неко друго место из Бачке. Момци у годинама, неоптерећени заснивањем породице. Живе и размишљају од данас до сутра. Одлазе. Ми, којима је подалеко до огњишта могли бисмо, уз крајњи опрез, до српских згаришта од кућа и економија да посетимо саплеменике. Нико се није одважио, нити је имао потребу да крене у непознато. Не задуго један Мађар по нагласку и Петер по имену разгрну ону занемелу тишину...
– Ви, господо Срби, плашите се сами себе. Треба вам један Михаљ Кертес да буде већи од вас. А он није ни један просечан Мађар. Не стидимо се ми њега. Он је човек снаге. Има пуне унтерциге. Ушао је у ринг кад ви нисте смели Србима из Војводине на мегдан. Нећу да кажем да сам и ја већи Србин од вас. Видим вас како лелемудите шта ћете ви овде. Ово није више ваша држава. Ако није ваша, још мање је моја. Ако ово нису – па показа замахом – ваша браћа, још мање су моја. Мене нико није извукао из кревета моје Ержебет, него сам ја побегао. Фронт у кревету, фронт у Славонији. На првом сам двадесет година и канда ћу бити победник. Нећу. Нисте ни ви који сте ожењени. Жена ти ја враг. Не да ти самом ни иза појате воду пустити. Иде за тобом кано кера и закера. Ако залаје, може и ујести... Овај други фронт је опасан, али даје ти могућност да победиш. Да умреш херојски или да преживиш кукавички. Жена воли хероје и у кревету и на ратишту. Свака ће закукати што је мужа испратила у рат, али ће размакнутих ногара чекати бољег принца, „кајзера” спремна на осећање царице емоција. Јесте шала. А шала у којој не би било истине није корисна... Шта мислите, да сада у Војводини сви мреду због овог боја? Вама, Србима, сваки рат је Косовски и Видовдан. Па људи моји, ова младеж што као оде кући, неће куће ни видети. ’Оће, ал’ не своје. Они иду право у куплерај. Како се код вас то зове не знам... Да не помислите да сам бољи од вас или ви од мене, рећи ћу вам поразну истину. Многи мушкарци, да Бог сачува, кад би остали без ногу памет би им дрљала по орању. Ако лажем нека ме прегази трамбелај”.
И, заиста, с гране се откачи нека флека и паде му на голо теме а птица прхну и узлете правац заласка сунца...
– ... У праву је Мађарон! – кликну један српски истомишљеник. Погледам, то је мој земљак и новопечени младожења. Њега засврбео инструктор Воја и запаљива Ирина.
– Шта мислите да моју жену сад брига ’де сам ја и да ли сам жив? Што рече Пера, можда је и она домаћица „финим гостима”.
– Ако је он побег’о с првог фронта, шта ти тражиш овде међу добровољцима? – добаци неко иза мојих леђа.
– Мене су нашли на спавању, а да сам био стражар као што сам овде, мог’о сам и међу шљивама коначити и љубависати. Али кад се не да, не да се – са жаљењем спусти глас.
Далеко од свог дома и самог себе упао сам у замку замишљености. Није ме опседала мисао Зоћиног могућег неверства. То нисам могао да замислим као што и није могло да се деси. Она не спада у обеђене плавуше којима мозак служи за испирање нечијих прљавих уста.
Човек у друштву бараба, пијанаца и полусвета се каткад заборави и утопи у смрад и прљавштину којом је окружен. На срећу, нисам се повео за причом говорљивог Петера. Он је све измислио како би растерао страх од себе. А да му је се укаже прилика, брже-боље би као теле нагрнуо код своје „Палатинуш”. Ко не воли своју жену није заслужио тај осећај припадања. Кад си неком посвећен и од њега прихваћен потребно је веома много безосећајности да се то пренебрегне...
Недавно сам срео човека, борца ветерана, ни трећепозивца. Седамдесет година живота, „партизановац” из претходног рата. Моја слика о легендарном Сави Ковачевићу се поклапала с његовим ликом. Та поистовећеност ме је, у неку руку, уплашила. Плашио сам се себе. Да ли су то моје инсинуације? Моја визија и виђено се поклапају. Уштинуо сам се за груди, тобож тражећи новчаник у џепу. Бол ме је пренуо и уверио да нисам у сну. У кратком разговору с господином Ђорђем, Београђанином, заправо од њега, сазнао сам шта га је мотивисало да пође на фронт. Њега су могли повести само на стрељање, а како није било разлога ни за буђење из сна, он је само добровољно устао из старачке постеље истог часа са сином који је мобилисан. Заједно су прекорачили преко прага. Супруга и мајка је стигла само да изусти: „Нека вас Господ Бог врати овом дому”. Он је са сином у истој јединици. Није пошао да замени сина Андреју него да се придружи. Да буде од помоћи; да га превије ако буде рањен, да извуче његово тело из непријатељског окружења ако погине, да се заједно врате ако преживе. Шта ће он, забога, код куће, а син му на фронту? Није се питао за смисао и бесмисао. Није јадиковао зашто одведоше његовог сина, а комшијин се крије иза његове економске зграде. Није му пало на памет да пита зашто његово дете замењује комшијино, а могао је потказати. Не! Него је и сам пошао путем којим корачају достојанство и част.
То ме је дубоко замислило. Признао је да је био комуниста. Да се није крстио на јавном месту. Да му деца нису крштена, не због њега него због кума коме је сметала богомоља. Поштовао је кума више од налога. Данас увелико слави и намеран је да славу преда сину. Ако се врате обојица и заједно, тако ће и учинити. С већом и вишом захвалношћу него до сада. Овакве вере ни у Тамнави не видех. Своју, срамота ме је и да помињем.
Голема је разлика између вербалног и стварног. Неко прича, а неко твори. Неко пише, а неко збори као на разглас. Ту разлику никад не бих увидео нити појмио да не би тог, богомданог, кратког сусрета. Не знам шта се десило с тим људима сем што знам да смо здрави и читави оставили вуковарско ратиште. Било је неких мојих земљака који су слушали овај кратки разговор. Сви су, као по директиви, климали главом у знак дивљења. Доста је сваком дану хвале своје. Једна узврпољена оса упорно ми је зујала испред носа, па сам млатећи рукама упразно правио себи промају и спремао повратак у стварност.
***
Леп дан истерао ме из куће на пропланак. Дуго сам седео у дворишту без жеље да репризирам до треће чашице како ми, Срби мислимо да „трипут Бог помаже”. Кад би тако било нигде нас, одавно, не би било. Та побожност, проистекла из припитости, може лако да нас отрезни неком новом невољом. Оне и постоје да нас опомену и призову памети. И она безбројна звона са храма Светог Саве не брује узалуд. Чуо сам, некима смета што не подижу из мртвих. Да су гласнија другима би сметала, јер разбуђују њихову поспану чељад. „Тај се није родио, ко би свима угодио.” Да је то истина нису потребни докази...
Пођох да обиђем Крчевину, Мајдан и Реку. Нисам ништа посејао да бих се надао летини. Као и многи сељаци, по месту живљења, тако и ја, кренем природи у походе. Кише подуго нема. Неће ваљати ако је не буде. Ако земља не искисне, неће ни пензија ни плата проклијати.
Нисам се изјаснио на којим сам јаслама. Свеједно. И једне и друге су празне. Пред празнима ржемо и једни и други. У чему је разлика? У годинама! Живота! Да, тако је. Предност запослених је у заблуди како ће да дочекају старост, а да неће зарадити пензију. Од чега ће под старост да живе? Ко ће да нам обезбеди старост? Такву гаранцију не може ни најновија Заједница да обезбеди. Не може ни осигурање „Лојда” из Лондона. И поред њега десио се „Титаник”. Авионска катастрофа у Ајачију или у Српској Каменици у Чешкој. Ако не верујемо да је тако, можемо питати стјуардесу Весну Вуловић, мада ће нерадо о томе да сведочи. Има и других сведока. Непотребно. Не изводимо доказе, него гледамо истину у очи. Она је непоткупљива. Ни њој не морамо веровати, неће се пренеразити. Може она без очевидаца...
Предност пензионера је такође у једној заблуди: „То што си Ти ја сам већ био, а ово што сам Ја ти можда нећеш бити”. Наоко, тако изгледа. Као да су похватали све редовне и ванредне поласке. Пре ће бити да је и последњи пропуштен. Сем поласка у небо који је, извесно, веома близу. Тај засигурно неће пропустити. Тај закон тачније стоји од Законика и цара Душана на кога смо, с правничке стране, нарочито поносни. Поготово што ни цар није дочекао да га испроба у свим задатим начелима. Његова педесет и нека оставила му је крупно место у историји, а студентима велику муку на катедри где се изучава ова дисциплина...
Дакле, предност једних над другима је неразборита. Пензионери су на пешчаном темељу, а запослени у воденом огледалу...
Чему све ово? Од куђења до химне. Од дрча до понизности. Да тога нема у мени, у Теби не би ни овога било. Да се не чудимо тамо где би требало да се дивимо, да не клечимо где треба дупке стајати, да не питамо где се од нас очекује одговор, да се не јадимо него да радимо, да не тужимо кад је време да певушимо. Да туђу муку не волимо, не бисмо је као облогу стављали. Да смо срећи до зглавака дорасли, имали бисмо је не само преко колена. Да смо добра мрежама извукли, не би помор врлине надалеко баздио. Да нас кајање на исповест тера, не би живот био шупаљ као небо од озонских рупа... Могло би, и може, и даље и дубље. Бол би био дужи, а цинизам у замаху...
***
Да се вратимо мало уназад. Чули смо како је матер сина у рат спремила. Нико му се није могао више обрадовати кад се родио него она и отац му. На то не треба трошити речи. Можда и није стигла да се упита, пожали и заплаче. Можда није знала како се звала њена и моја отаџбина. Сигурно је знала да јој син одлази из Србије у њихову „лијепу нашу” Хрватску...
Данас десетог марта, у дубоком размишљању делим осећања људи који носе печат достојанства и части за које су животе давали српски ратници и патници кроз историју – када их позове и благослови Рођена Матер, Отаџбина. Нека су то данас Србија или Црна Гора, или обе као сестре, Заједно.
10. марта, лета Господњег 2003.