Svirač iz zlatnih vremena (1987)
,,Vratiću se kao refren što se vraća,
U maštu tvoju dovršenu bedom,
U snove tvoje oblik, biće redom,
Moja će sena kao Pan s frulom da korača!
(Anonim)
ma ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

Takvom je nepostojanom, eteričnom, čas vidljivom, čas nevidljivom agregatnom stanju pripadao i moj prijatelj, najbolji kojeg sam u životu, opterećenom sebičnim i prolaznim bliskostima, imao, pa se ustežem da istoriju njegovog nestanka pridružim ovim gotskim hronikama, o čijim sam temama tek iz druge ruke obavešten.
Za Jean-Louisa Popiera saznao sam preko usmenih predanja ancien régimea i Documents inédits u Section Judiciaire francuske Nacionalne arhive. O megalos mastorasu Dumetriusu Kir-Angelosu, umetničkom rezbaru iz morejske Tegeje, obavestio me je otac Pamfilije iz crkve Hagios Nikolaos u Aleji na Peloponesu. S dvosmislenim darom i ezoteričnim moćima Johna Blacksmitha iz King's Lynna, zakletog lovca na veštice i flautiste Sir Thomasa Howarda, erla od Arundela, Lorda Lieutenanta Norfolka, upoznali su me sudski spisi grofovije i, razume se, njegova ispovest, koliko je pouzdana, ali o pravim izvorima priče zabranjeno mi je da govorim. Dato mi je da je ispričam kako je meni posredstvom magije saopštena i prepustim veri čitaoca.
Ovoj sam svedok, da odmah ne kažem i saučesnik. Taj položaj, premda ga iskao nisam, ne dopušta ravnodušnost, s kojom se vašoj pažnji preporučuju životi rezbara Kir-Angelosa, muzičara Blacksmitha ili pisara Popiera. Ne uspokojava me indulgencija podarena umetnosti da s arheološkom nepristrasnošću prekopavam humana đubrišta sveta kojih se zdrav razum kad god može kloni, niti me nadahnjuje zelotska misionarska istinoljubivost koja joj se takođe pripisuje, premda svi znamo za njenu prolaznost, varljivost, prividnost i čememu potkupljivost. Iskrenost je posledica razočaranja, a na šta se ono odnosi, ostaviću za kraj priče. Nipošto da vas za strpljenje pridobijem zagonetkom, nego što istinu ni sam ne znam.
Kako se pripoveda, ako u sebi imalo života ima, priča će i vama i meni otkriti zašto se pripoveda.
Moj je prijatelj bio pesnik, jedan od najboljih kojeg smo imali od kada smo naučili da i plemenitijim beskorisnostima nalazimo glas i formu. Nema priznanja koje nije dobio, a među njima onih koja nije zaslužio. Već i što je poezijom izabrao da se bavi u doba u kome su svi putevi, i oni kojima dođosmo i oni kojima smo greli, i tragovi pobednika i stope poraženih, zatrpani bili leševima izneverenih ili osramoćenih iluzija, što se njome, jedini među šupljim versifikatorima novog Novog poretka, bavio s ozbiljnošću drevnog maga, svedočilo je o osobenosti njegovog duha, pa, iz ove naknadne perspektive iz koje pripovedam, i o tome da se sve što se s njim dogodilo, a što ću koliko umem vemo opisati, baš njemu i moralo dogoditi.
Sklon sam uverenju da u toj sudbini ni ja nisam slucajan, da moja uloga nije isključivo posrednička, i da ću dublju vezu između naših priča uskoro otkriti. Ovo priznanje čitaoca ne obavezuje da „Svirača iz Zlatnih vremena" čita s više pažnje nego prethodne hronike. Ni uopšte da ga čita. Pogotovo da se trudi oko uočavanja te spone. Dovoljno je ako shvati da promena u duhu pripovedanja, izvesna pristrasnost, do sada izbegavana, od nje potiče.
Zbližila nas je profesija, jer i ja se, premda s manje uspeha, bavim pisanjem, ali presudnije od nje - zajedničke uspomene.
U posleratno doba socijalističke Obnove i Izgradnje, oko godine 1946, značilo je to mnogo više nego danas, 1987, kad je korozija dugog mira bledim vapnom ravnodušnosti pokrila stare grobove, zamorom izmirila bivše račune, izravnala neravnine istorije i najdublje, najplemenitije razlike iz mladosti učinila besmislenim. (Kažem ovo zato što sam siguran da su i pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.)
Obojica smo poticali iz imućnih porodica srednjeg sloja, koje su već odavno zaboravile revolucioname okrutnosti staleških predaka, opisane u prethodnoj priči, i svoje potomke vaspitavale u duhu prosvećenosti i tehnologiji napretka, podrazumevajući, razume se, društveni uspeh kao njihovu primordijalnu svrhu; obojica smo za taj uspeh bili predodređeni, pripremani, a da se naši poštovani oci nisu paštili da za njega predodrede i pripreme svet u koji su nas s velikim nadama otiskivali; obojica smo, tome zahvaljujući, posle 1944, živeli u građanskom getu što ga je oko nas podigla Revolucija, uz svesrdno sadejstvo naše idiosinkrazije prema njenim darovima; obojicu je iz bezbedne izolacije, nalik upadljivo obeleženom hermetičkom grobu, proterala žudnja za životom, podstaknuta ambicijom koju je iz obamrlosti prenuo dar; obojica smo verovali da izlazak u tuđ svet neće podrazumevati izdaju sopstvenog; obojica se u očekivanju manjeviše prevarili ali obojica uspeli da savest pacifikujemo izvinjenjima, pod kojima i najbestidnija sebičnost gubi izvorni oblik i postaje čin zdrave pameti.
Premda i ono ispunjeno izvesnim događajima, vreme u Zlatnom getu naše mladosti teklo je, kao i u svakom azilu, neuporedivo sporije nego izvan njega, toliko sporo da je često - stajalo. Ako ste bili mladi, niste starili; ako ste stari bili, niste umirali. (Naši starci u tome nisu uživali koliko mi. Sretao sam gospodu koja se žalila što umrla nije pre 1944, ne zavideći, u međuvremenu, vršnjacima kojitna je u tome baš 1944. pomogla.) A ti su događaji, što su nezaštićenom vremenu izvan nevidljivih zidova geta davali nemilosrdno ubrzanje, te ljude iz godine u godinu nosili kao kroz snove bolesne more, u njemu, u getu, mirovali kao da su u zlatan kamen magijskim dletom uklesani. Nikakvo proticanje, propadanje i starenje nije ih moglo iz pamćenja istrti, niti su im udili kasniji dani, ma dublji i potresniji bili.
Zato se u mojim uspomenama još uvek vode bivše ljubavi, teraju dovršene pustolovine, gaje stara prijateljstva i mržnje, biju drevne, najčešće izgubljene bitke. Iščezla lepota, preparirana u sakralnu mumiju, počiva u piramidi moje mladosti, okružena voljenim predmetima, iako joj je duh pogrebnim čunom davno otplovio na zapad. Ali kada god u piramidu siđem, sam se nađem u tamnoj kripti sećanja, njen se duh vraća i oživljava mrtve predmete oko mene. Mahom su to obične stvari. Zelena „Rheinmetal" mašina, germanski jaka, izdržljiva, pouzdana, u čijim je iskrzanim koricama, sa zlatnom kopčom za zaključavanje, začarana prošlost stala. Očev neseser od smeđe, glatke krokodilske kože, ispunjen rasparenim otpacima davnih dana, zaostalim posle „narodne preraspodele dobara", izvršene nad našom imovinom 1944. S tim predmetima bio sam faraonski blagosloven večnom mladošću. Telo me, na žalost, u tome nije sledilo. I mnoge nevolje, od kojih neke i u priču ulaze, potiču od nesaglasnosti dva života, što u meni, podsmevajući se jedan drugom, teku naporedno. Ako iskustvo blisko tome Getu postoji, stiče se dugim zatočeništvom ili životom na pustom ostrvu, gde je i najbeznačajniji događaj i sudbonosan i večan.
Takvim smo, eto, životom živeli moj prijatelj, ja i svi izopćenici naše vrste pre nego što smo iz srodnih razloga zaštitu Geta napustili i našli se u svetu u kome vreme nije stajalo, a mrtvi svoje utvare nisu iza sebe ostavljali.
Okolnosti su nas, na žalost, rano razdvojile. Ja sam se, iz razloga koji se priče ne tiču, s porodicom preselio u London i tamo ostao blizu dvadeset godina. S početka smo se dopisivali a i prilikom mojih poseta Beogradu viđali. Kasnije se korespondencija proredila u maniru koji se čini prirodnim, a neprirodan postaje tek ako naročit događaj na njega skrene pažnju. A i sretali smo se sve ređe. Ili on, kad sam dolazio, u gradu nije bio, ili su mene obaveze sprečavale da ga obiđem. Susreti najzad sasvim izostaše, pisma prestaše da ih zamenjuju, a što je najtužnije u svemu, nestalo je, bar kod mene, osećanje da time nešto gubim. Pratio sam u novinama njegove uspehe, u međuvremenu i sam izvesnim bio obdaren, i tako je to neodređeno stanje naših odnosa trajalo sve do 1987. i mog povratka u zemlju.
Prve mesece proveo sam u bunilu povratništva. Nije posredi bilo samo privikavanje na nov, najčešće tegoban model života, izazvan hroničnim nepodudarnostima veštačkih socijalističkih načela i prirodne ljudske prirode, ni poimanje promena kojima su bili izloženi podjednako i moji prijatelji i moji neprijatelji, pa ni moribundski utisak da se nisam vratio kući, nego jednu tuđinu zamenio dragom, usled neočekivanosti iskustva - gorom od one koja se napustila. Posredi je bilo suočavanje s promenama u sebi. Ne vidim prikladnije objaš-njenje od onog što sam ga s izvesnom setom ispisao u knjizi "Pisma iz Tuđine":
„Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i akoje dobar, život gubi ako se ne živi napravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele - out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. I baš tu za povratnike iz tuđe u svoju zemljn, ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, no, sve u svemu, prirodne teškoće... Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi. Ali, oni su lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti ali ne hrani. U međuvremenu staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom prvobitnog korenja gubimo i svaku realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre... Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati nego što mi više nismo spremni nju da prihvatimo. Odbaciti nešto zašta znate da mu pripadate teže je nego biti odbačen odnečega čemu se ne pripada i nikad pripadalo nije. Nije najteža tuđina što su vamje svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili... "
Zaokupljen ponižavajućim osećanjima izopćenosti i nastojanjem da se s njim srodim, ako već kadar nisam da ga se oslobodim, opterećen tehnološkim zahtevima repatrijacije i obnovom građanskih prava kojih sam se privremeno bio odrekao, mada malo beše izgleda da ijedno koristim, nisam stizao da oživim i lične veze. Smerao sam to da preduzmem tek kad dovršim smeštanje u staro ležište, u otisak svoj ostavljen ovde još ranih sedamdesetih, i neutrališem nekako njegovu neprijatnu, hladnu odbojnost.
U takve veze spadao je i prijatelj. Pročitao sam, doduše, u „Politici" da je dobio značajnu književnu nagradu, kolebao se da li da mu se tim povodom javim, no ometen sam bio urgentnijim obavezama, a posle toga opet utonuo u konfuznu moru povratničkog prilagođavanja.
A onda sam ga iznenada sreo i tim susretom počinje ova priča.
Sretoh ga vrelog letnjeg dana pred veče na uglu svoje ulice, neuglednog čuburskog ćorsokaka u senci betonski sure konstrukcije Hrama Sv. Save, nad kojim su se, kao glave gvozdenih bogomoljki, propinjali crni kranovi. Susret mi je izgledao slučajan. Danas ne mislim da je bio. Danas sam siguran da me je čekao, da je namerno odabrao ugao ulice Malajničke i Makenzijeve, da je izborom mesta, na kome me je pre četrdeset godina svakog jutra sačekivao da u školu zajedno odemo, nešto hteo da kaže. Čak me je kao nekad i pozdravio:
- Opet si zakasnio.
U prvi mah ga nisam shvatio. Bio sam rđav učenik. Škola nije bila omiljena tema mojih uspomena.
- Nećemo stići na prvi čas. Setio sam se i nasmejao: -Koji je prvi?
- Istorija. Ofanzive.
- Utoliko bolje.
Iskreno sam se obradovao. Obradovao se i on, premda je u njegovoj radosti, čini mi se, bilo izvesne izveštačenosti. Nije delovala neiskreno, nipošto. Bila je pre odjek, pomalo šupalj eho mog uzbuđenja. Kao da je nespretno zamenila olakšanje koje je osetio kad je po mojoj srdačnosti shvatio da decenije razdvojenosti nisu među nama ništa poremetile. Pošto smo razmenili prva haotična obaveštenja, nestrpljivo, napreskok, kako čine ljudi kad se dugo nisu videli, pozva me kod sebe. Pokušao sam da se izvinim poslom i posetu odložim. Navaljivao je, a i ja osećam potrebu da s njim posle toliko vremena razgovaram, pa se ubrzo nađosmo u Krunskoj ulici.
Stan je bio prostran, pretrpan oštećenim crnim nameštajem iz epohe Art decoa, uljanim slikama mediteranskih majstora i egzotičnim rukotvorinama primitivne mašte što ih je donosio sa svojih zvanično finansiranih putovanja. Iako je oba francuska prozora, vitka kao u gotskih crkava, ostavio otvorena, bio je prohladan, polumračan, nalik podzemnoj kripti u koju se retko slazi. Mirisao je na drevne poveze knjiga, prašinu, trošnost, samotnost. Imao je naročit zadah što ga ispuštaju domovi neženja, ostarelih udovaca, špilje kaluđera eremita, izbe pustinjaka, skloništa skitnica i ćelije doživotnih zatočenika. Zadah ustajalog loga.
Uveo me je u kabinet. Zadah se ovde osećao prodornije, izmešan s neprovetrenim uspomenama na ispijena pića. Ponudio me je konjakom. Nasuo ga je i sebi. Ruke su mu drhtale. Čuo sam da pije -svi smo, uostalom, utapali neizvesnosti vremena u fatamorganu lažne sigurnosti u kojoj se one lakše podnose - ali nisam mislio da je sebe dovde doterao. Podigao je čašu i nazdravio:
- Za stara, dobra, zlatna vremena!
Zdravica mi se činila pomalo teatralna, a i neprikladna, ako se ima u vidu kako smo obojica prolazili u tim „starim, dobrim, zlatnim vremenima", ali sam formulu, s manje srca doduše, izgovorio i čašu ispio.
Nasuo ih je ponovo. Svoju je odneo u cmu kožnu fotelju, deo georgianske klupske garniture, koju je njegov otac, advokat i poslanik Demokratske stranke, doneo sa školovanja u Cambridgeu. Nekim je čudom izbegla konfiskaciju, kada je ovaj, u prvom opskumom činu revolucionarne pravde, novembra 1944, streljan od KNOJ-a na Banjici, na istom mestu, možda i zajedno, zarđalom žicom vezan za jednu moju književnu fikciju - graditelja Doma nemačke kulture Jakova, oca Isidora Njegovana, s kojim sam nameravao da u ništavilo odvedem i svoj "Romejski prsten" i sopstvenu građansku sudbinu. Kad je seo, fotelja je sipljivo zaškripala, spuštajući me kao visak kroz bunar prošlosti, četrdesetak godina unazad, u „stara, dobra, zlatna vremena" njegove zdravice.
Bilo je leto 1947, sparno kao sada. Prozori su, kao sada, bili otvoreni i daleki je pljusak, obilazeći grad, ozonom prožimao pregrejani vazduh. Još su na med mirisale lipe. Benzin se nije osećao. U ono doba jedva je bilo automobila. Taksiji su tek proradili, a policijska kola išla samo noću. Ulice su mirovale u treperavom sunčanom soku, tu i tamo prevučene nežnim senama drvoreda. Crkvenu je tišinu sekla jedva čujna, potmula grmljavina, nalik topovima sablasnog rata.
Malo je šta u sobi prošlost poremetila, osim slika što su se kasnije izmenile i umnožile, pesničkih knjiga koje su postepeno istisnule očevu pravničku biblioteku i nezgrapnog, potamnelim mesingom okovanog vretena, što je kao folklorna sablast niklo iz zaborava da zameni mahagonsku komodu socijalističke klasike „Todor Dukin".
Preda mnom je sedeo osamnaesetogodišnjak u nebesnomodroj košulji nesrazmemo široke kragne, u pantalonama od belog platna nesrazmerno uskih nogavica, po ondašnjoj modi, s kojom smo prkosili komunističkim puritancima iz Narodne omladine. Košulja je bila otkopčana, otkrivajući na grudima krstić od tankog srebra, takođe pre izraz inata nego vere. Imao je plavu, svilastu kosu i koščato lice nemirnih mišića. Tamne, hipnotičke oči senčile su lik proročkom snagom kakva se viđa na svetogorskim ikonama. Čitao je svoju novu pesmu:

„ Vratiću se kao refren što se vraća,
U maštu tvoju dovršenu bedom,
U snove tvoje oblik, biće redom,
Moja će senka kao Pan s frulom da korača!"

Nije njen mističan sadržaj učinio da je zapamtim. Pre zamah u korae je pročitana, demijurško ubeđenje da će se moj prijatelj, kao refren kroz pesmu, vraćati u tuđu maštu, ma čija bila, ma na kakvu ciljao, i da će se vratiti baš kako se opisuje, kao besmrtni bog Pan s frulom čija će magična svirka, slična frigijskim dvojnicama, imati nemilosrdnu snagu božanske zapovesti i neumitnog poziva, moć da u život i smrt vodi.
Sada je preda mnom sedeo pedesetsedmogodišnjak u odelu koje ga nije razlikovalo od mog, ni od odela bilo kojeg prolaznika Krunskom ulicom, čovek prosede, proređene kose, umoma, siva, podbula lica patnika od hronične nesanice i praznog, mrtvog pogleda. Nije izgledao kao neko koga ma Čija mašta željno očekuje s dionizijskom frulom na usnama, ko iz čarobne svirale ume da isteruje ikakve, pogotovu magijske zvuke.
Iako sam, kako već rekoh, davne dane imao sačuvane u „piramidi mladosti", iako su me oni ko zna kakvim putevima održavali u izvesnoj duhovnoj svežini, retko sam svojevoljno u njih silazio da se s izvorima tog „čudotvornog kamena obnove" suočim. Retko sam o prošlosti mislio, i nikad s nostalgijom ili slepom strašću kopača zlata; uvek sa trezvenom ravnodušnošću trgovca koji u trezor ne silazi da u blagu uživa nego da ga na tržište iznese.
Najednom me dimu neponovljivost uspomena, ono što mudraci zovu korisnom neminovnošću, a mi, slabići, s pravom ili ne - naj-većom obmanom dara života. Nisam mogao prijatelju izgledati ništa bolje nego što je on izgledao meni.
Samo ja nisam sanjao da kroz tuđu maštu prolazim kao Pan s magijskom frulom. Ali, kakva je to prednost? Šta je biti uspešan sluga okolnosti, tamo gde čovek nije uspešan gospodar prilika? Šta je imati uspešnu starost - jedina stvarno uspela smrti se već domogla - kad se izgubila mladost, koja nije morala imati ni uspeha, ni nade za njega, čak ni srećna nije morala biti, ali je bila mlada, i ništa joj više nije trebalo da život ispuni. Sada taj život ništa ne može ispuniti. Ne vrede razočaranja, u koja se mnogi uzdaju, pa iz jednog u druge žure, kao vitezovi Okruglog stola, tragaoci za Hristovim putirom iz jedne legende u drugu. Razočaranja nisu tu da nas ispune, nego da isprazne i ono što je preostalo.
- Vratio si se?
- Jesam.
- Zašto?
Svako me je pitao zašto se vraćam. Pitali su me i prijatelji koji su se bojali da time nešto ne izgubim, i neprijatelji koji su se plašili da time nešto ne dobijem. Mislio sam da se povratak podrazumeva. Da je prirodno da se odlazi, ali je prirodno i da se vraća. Nisu tako mislili oni što su za mnom žalili, i oni koji su, kao sporedan uzrok, u mom odlasku, mom bekstvu učestvovali. Niko više nije smatrao prirodnim što u svojoj zemlji živi. Svi su verovali da je svuda lepše nego u njoj. Mislili su tako i rodoljubi, i oni koji se takvima, po sop-stvenom izboru, nisu slovili. Prestao sam da objašnjavam zašto sam se vratio. Ali prijatelju odgovor nisam mogao da uskratim. Nadao sam se da će ga razumeti.
- Jednom se mora.
- Ovde se živi ružno.
Nije razumeo. Ponovo sam pokušao.
- Ali se živi. Ja nisam živeo.
Nadao sam se da o odgovoru razmišlja i da će doći do razumevanja koje su mi drugi uskraćivali. Ali me on upita:
- Šta pišeš?
Pitanje me začudi. Nije bio čuven po brizi za bližnje. Deo njegovog genija počivao je u sposobnosti da mu podredi sve druge interese, pa, kad može, i druge ljude. Bio sam polaskan. Rekoh da dovršavam zbirku priča i da se poslednja na kojoj radim zove „Čovek Koji Je Jeo Smrt". Poverih mu ekscentričnu dijetu revolucionarnog pisara Jean-Louisa Popiera, kako sam je iz predanja i oskudnih dokumenata restaurisao, a potom logičnim pretpostavkama dopunio, priznadoh mu da sam, mimo običaja, nastojao da, ispod teksta, razvijem metaforu o genezi kaligulijanske moći, a potom se, sa sebičnom nebrigom autora, upustih u pojedinosti njene tehnologije.
- Sećaš li se Treće muške?
Pitanje me zateče, povredi. Shvatih da me nije slušao, da ga moje profesionalno iskustvo ne interesuje, da je pitanje o njemu retorsko.
- Naravno - odgovorio sam, ne skrivajući mrzovolju.
- Sećaš li se nekog iz VIII B?
- Na koga misliš?
- S.-a, na primer? On je bio dve godine stariji. Mi smo tada išli u VI.
- Njega se sećam.
- Sećaš li se kako je odgovorio kad su ga pitali zašto nije član Narodne omladine?
- Ne - rekoh jetko. - Dementan sam. Više se ne sećam ni zašto ja nisam bio.
- Rekao je da mu vera zabranjuje članstvo u jednoj bezbožničkoj organizaciji.
- Bilo je to, s obzirom na to da u boga nije verovao, a i na ostale okolnosti, glupo.
- Jeste, alije rečeno.
- I onda? - upitao sam nestrpljivo.
- Zbog toga je februara 1946. izbačen iz gimnazije.
- Izbačeni smo i mi. Premlaćeni i izbačeni. On, koliko pamtim, nije tučen. Samo je izbačen.
Bio sam objavio knjigu „Godine Koje Su Pojeli Skakavct i u njoj epizodu ,,Za Koga Su Zvonila Zvona Godine 1946.", u kojoj sam opisao izbacivanje nepoželjnih učenika iz Treće muške gimnazije.
I sada mi se nije vratila mutna slika tog događaja, već njen opis u knjizi:
„ Video sam svoje drugove kako krvare, prolazeći kroz tunel neljudske mržnje, koji će se tek dvetri godine kasnije nazvati, Toplim zecom' i u svoj topli zagrljaj primiti mnoge učesnike ovog iz 1946. Video sam svoje drugove kako ćute. Video sam sebe kako ćutim. Video sam decu kako viču ,Smrt!' a nemaju ni dvanaest godina. Video sam decu kako pokušavaju drugom Ijudskom biću, starijem od njih jedva za koju godinu, naneti uvredu i kako u tome uspevaju. Video sam na podijumu konstruktore ovog živog zida kako uživaju u svojoj maloj revoluciji, u svojoj igri sa životima školskih drugova. Video sam i te naše drugove. Jednog maturanta kako pada pod nogama rulje, diže se, ponovo pada, i njegovo krvavo lice na krvavim vratima kad se poslednji put prema sali okrenuo da svoje drugove poslednji put pogleda u lice i primi poslednji udarac..."
To je bio S.
- Pogrešio sam. I on je tučen. Ima li naročiti razlog što baš njega pominješ?
- Nedavno sam ga sreo. Postao je član njihove partije.
- Koje druge je mogao? Ta je jedina.
- U redu. Postao je član te jedine partije.
- Nije jedini - rekao sam ravnodušno.
- Ne, nije.
- Ljudi se menjaju. Ponekad s razlogom. Ponekad bez razloga. Ne zna se šta je gore. Da li ako se stvamo ubede ili ako se samo prave da su ubeđeni.
Naglo je ustao: - Moraš me izviniti. Sasvim sam zaboravio na jednu obavezu.
Sad sam se ozbiljno uvredio. Popustio sam njegovim navaljivanjima i odrekao se vlastitih obaveza da bih s njim bio. Mislio sam da toliko dugujem starom prijateljstvu. Nisam bio oduševljen pravcem što ga je razgovor uzeo, prošlost me je činila nemirnim, nesigurnim, ranjivim, ali mu se nisam suprotstavljao. Nije izgledalo da ima ikakvog posla kad me je ovamo doveo. Da li se zaista neke obaveze setio ili mu moje prisustvo više nije bilo ugodno?
Ustao sam. Ispratio me je do vrata.
- Moramo se opet videti - rekao je.
Otišao sam bez želje da se to dogodi. Ali se sećanja na naš prvi susret nisam oslobodio. Nije posredi bila zebnja da ću, ako je njegovo ponašanje išta značilo, ako nije bilo prolazno, izgubiti prijatelja. Dugi prekid u viđanju i prepisci činio je i tu krajnju mogućnost, ostavljajući je, dabome, i dalje žalosnom, lakše podnošljivom. Bilo je i drugih prijatelja koje sam izgubio prirodnim izumiranjem spona, proticanjem vremena, ali oni pripadahu kasnijem životu, onom izvan Geta mladosti, i sva, već i po poreklu, behu na bednu kratkotrajnost osuđena, zasnovana najčešće na prolaznoj zajednici interesa ili privremenim okolnostima. Nijedno ne beše iz doba kada interesi nisu postojali, ili ako jesu, nisu birali prijatelje.
Nije, dakle, to bila tema mojih razmišljanja. Zbunjivala me je promena koju sam u njemu osetio. Uvek je bio siguran u sebe i svoje postupke. Uvek znao šta čini i zašto to čini. U njemu nije bilo moje urođene kolebljivosti, ni nesigurnosti čoveka kome su drugi zodijački znak Blizanci. Dok smo mladi bili, dok su nam nedostajale reči da objasne činove, najčešće neobjašnjive, njemu one ni trebale nisu. Njegovi su postupci, odnekud, uvek sami sebe tumačili. Kad smo ostareli, i reči postale neophodne da se iza njih sakrijemo, on ih je uvek spontano nalazilo. I uvek prave, one koje su meni redovno nedostajale. Zbog toga je njemu napuštanje građanskog Geta, azila naše mladosti, groba u kome je zauvek trebalo ostati, bilo lakše nego meni. Napustio ga je pre mene i već dosta dugo van njega prosperirao, dok sam ja još uvek, u nedoumici i sumnji, tumarao oko njegovih otvorenih kapija. Kasnije, kad sam i ja Geto napustio, ali još dugo tragao za izvinjenjima, nikad ih stvarno ne našavši (ni sad ih nemam!), on je već raspolagao definitivnim načelima koja to napuštanje ne samo opravdavaju nego ga i nalažu. Priznajem da sam se tim načelima i sam služio, naročito kad više nisam imao snage i volje da učestvujem u životu koji već odavno nije bio moj. S njim sam nekako uspevao da neutrališem sva svoja odbijanja i nastavim da živim kao da imam zašta. Pa da mi se ponekad čini i da imam. Sećate li se Orwellove pesme iz „1984."?

„Pod kestenom senke duge,
Izdali smo jedni druge,
Izdali smo bez kapare,
Jedni druge za dve pare. "

Duboko, u još neoštećenom krajičku srca, ja sam znao da se ona i na nas odnosi. On to nikad nije hteo da zna. Ako za mene prošlost nije postojala jer sam se nje plašio, on je tu prošlost odbacivao jer ju je mrzeo.
Sta je u njoj mrzeo? Kraj koji nije bio lep, ili to što je uopšte imala kraj? Osećaj da raspolaže blagom čiju vrednost nije spoznao pre nego što je blago postalo kamen, o koji će, privezan, potonuti? Strah da prošlost nije gotova, da je njen pravi kraj uvek sutra? Da će nas sve što smo iza sebe ostavili ponovo sačekati? I ono što mislimo da smo dovršili, i ono što znamo da nismo, i da će ono što znamo da smo dovršili biti prava muka, a ovo drugo pružati našoj starosti jedinu utehu?
Eto o čemu sam razmišljao. O načinu na koji me je dočekao na uglu ulica Malajničke i Makenzijeve, kao da je još godina 1946, a mi šesnaestogodišnjaci, do dna ispunjeni neutrošenim vremenom, da ćemo se posle toga spustiti Krunskom i Njegoševom do naše gimnazije, o njegovoj zdravici koja je prizivala „stara, dobra, zlatna vremena", o pitanju koje je među nas vratilo krvavo lice zaboravljenog prijatelja. I o tome da ovaj s kojim sam se video, na neki način, nije više onaj s kojim sam pre toliko godina rastao.
Da je neko - drugi.
Otišao sam, kako rekoh, bez želje da se opet vidimo. A, eto, baš se to dogodilo.
Već sutradan, rano za moje navike, javio mi se telefonom. Bio sam u stanju akutne mrzovolje. Iza mene je bila noć, prijatna dok je trajala, neprijatna, kao svaka, kad sam, kunjajući u krevetu, kroz nju, ovog puta sporim, treznim korakom prošao.
- Možeš li da dođeš?
Setio sam se prvog susreta. Htedoh odbiti. Prozreo je moje oklevanje i presreo ga uzbuđenim glasom. -Možeš li?
- Kada? -Odmah. Pogledao sara na sat.
- Nema ni podne!
- Molim te.
Koračajući Krunskom, ulicom naše mladosti, pitao sam se šta je u mom prijatelju bilo oduvek, još od gimnazijskih „zlatnih" dana, što je ljude navodilo, pa i primoravalo, da se povinuju njegovim ćudima, da čine što on hoće čak i kada to nije odgovaralo njihovim željama, potrebama, volji. Nisam imao odgovor. Što se naših odnosa tiče, on i nije ležao u njemu, već u meni. Dobro postavljeno pitanje valjalo je da ispita šta je to u meni što se još i danas pokorava njegovim prohtevima.
Bez pozdrava me je uveo u kabinet, ponudio da sednera, rasejano pre nego srdačno pitao hoću li kafu, sa zadovoljstvom doznao da neću, a potom je iz pisaćeg stola, na kome se nisu zapažali tragovi rada koji bi pravdali premoreni izgled, izvukao fioku, iz nje na sto izručio hrpu pisama, dopisnica, telegrama, i rekao s gađenjem:
- Čestitke povodom nagrade.
- Žao mi je što među njima nema i moje - rekao sam bez uverenja.
- Nisam te zbog njih zvao. Ovde si zbog jednog koje nije čestitka.
Prebirao je po hrpi dok nije našao pismo bez koverta i pružio mi ga. Udovoljio sam želji i glasno ga pročitao:
„ Gospodine, premda se lično ne poznajemo, divljenje koje sam prema vama i vašoj poeziji gajio daje mi zapravo da iskrenost tog osećanja ne izneverim ni sada kada se to divljenje, zahvaljujući vama, pretvorilo u gnušanje i prezir. Neka vam Bog oprosti. Ja ne mogu."
- Svet je pun sudija - rekao sam oprezno. Nisam znao šta se od mene očekuje. Nisam imao obožavatelje pa ni iskustva s onima koje sam razočarao. - I balvana u tuđem oku. Momak je pismen. Patetičan, naravno, kako dolikuje velikim razočaranjima.
- I to je sve što imaš da kažeš?
- Imaš li ti nešto više?
- Možda bih imao kad bih ga poznavao.
- Pretpostavljaš li ko bi mogao da bude? -Ne.
- Pismo deluje opsolescentno. Nije stara samo mašina na kojoj je pisano. Istočnonemački „Rheinmetal", ako se ne varam.
- Kako znaš?
- Bila je to moja prva mašina. Sredinom pedesetih je koštala pedeset dolara.
- Ne, nije - rekao je zamišljeno. - Prva je bila ona koju su ti oduzeli kad si uhapšen.
- Ta nije bila moja. Pozajmio sam je iz „Glasa". - „Glas" je bio organ Narodnog fronta, u kome sam nekoliko meseci radio, a ja sam na njoj pisao letke protiv Fronta. Nije to bila jedina protivurečnost mog života, ali, priznajem, i danas je, 1987, ona koja me uveseljava.
- Morao bi da je prepoznaš. Zar i ti nisi imao „Rheinmetal"?
- Imao ga je moj otac.
- Kad sam o starosti govorio, nisam samo na mašinu mislio. Starin-ski je i manir. Ovako su pisale naše staramajke. Još malo kitnjastog i pismo bi moglo biti iz doba duela. Nema potpisa, što je razumljivo, ali nije ni datirano.
Činilo mi se da u njemu ima još nešto što odudara ali šta je to -nisam mogao da dokučim.
- Možda ovo i jeste dvoboj - rekao je on.
- Dvoboj koji momak vodi sam sa sobom. Šta te se tiču tuđi dvoboji?
- I ne tiču me se.
- Mislio sam da si pogođen.
- Bio sam kad sam ga prvi put pročitao.
- Imao si povod?
- Pobogu, čovek mi je rekao da sam hulja!
- Da li si imao razloga da mu poveruješ?
- Šta ti misliš?
- Ko ih nema?
Još malo sam posedeo. O poruci bivšeg obožavatelja više nismo govorili. Nekoliko puta sam, doduše, pokušao da mu skrenem pažnju na osobenost anonimnog pisma, koju nisam prozirao, kao da sam stajao pred tajnom etruščanskom porukom, čija mi je azbuka poznata ali mi značenje njome posredovanih reči izmiče, on temu nije prihvatao. Ostao je rasejano dalek, nepristupačan. Opet sam, kao i prvog puta, osetio da mu smetam. Oprostio sam se. Nije me zadržavao. Na vratima je upitao šta da radi s pismom.
- Ne čitaj ga. Čitaj čestitke - odgovorio sam s izlišnom pakošću. Opet sam bio zloupotrebljen.
Anonimno pismo bilo je u njegovom stolu i kada me je privoleo da ga prvi put posetim. Ono je pravi razlog pozivu. Nipošto potreba za obnovom starog prijateljstva, kako sam se nadao, a možda za tim i čeznuo. Zašto je odustao da mi ga pokaže? Da li ga je pokolebalo moje držanje, nešto što sam kazao, ili se predomislio kad je posumnjao da je višegodišnja razdvojenost mladalačka poveravanja učinila nemogućim? A onda, kad sam otišao, razmišljao je i opet ih pronašao vrednim pokušaja.
Pitao sam se šta bih osećao da sam ja ovakvo pismo dobio, kako bih se ponašao, šta uradio. Po svoj prilici na njega zaboravio, a čitao čestitke. Odgovor je bio iskren, ali je teškoća bila u tome što me nije obradovao.
Kroz nekoliko dana smo se sreli u „Ateljeu 212". Na repertoaru je bila predstava zbog koje nisam bio u pozorištu. Bio sam zbog prilagođavanja na novu tuđinu, poslu koji je uzimao sve raoje vreme, ne obećavajući za sada nikakav uspeh. Pozorište je bilo pravo mesto za učenje života kojim ću od sada živeti. Umetnost je u njemu postala od laži, a ja sam od laži morao da načinim umetnost. Začudio sam se kad sam i prijatelja video. Nije bio ljubitelj teatra. On je tome davao ubedljive načelne razloge, ali ja sam sumnjao da je otpor poticao od toga što su u njima davane mahom tuđe drame.
- I on je pesnik - rekao mi je.
- Ko?
- Čovek koji mi piše pisma.
- Upoznao si ga?
- Ne. Pisao mi je.
Pokazao mi je drugo pismo. Bilo je pisano istom mašinom, na istoj hartiji kao prvo. Opet sam osetio da ono što u njemu vidim nije sve, i opet nisam znao šta je to što ne vidim. Poruka je bila kratka. Sadržala je strofu pesme.

„ Vratiću se kao refren što se vraća,
U maštu tvoju dovršenu bedom,
Kroz snove tvoje oblik, biće redom,
Moja će sena kao Pan s frulom da korača!"

- Pa to je tvoja pesma! - rekao sam.
- Nije.
- Jeste. Meni si je čitao. Sedeli smo kod tebe u Krunskoj, bila je 1947, i ti si mi čitao ovu pesmu.
- Ne ovu.
- Istu ovu.
- Možda istu, ali ne ovu. Ja sam svoju samo tebi pokazao. Nikome drugome.
- Onda si je objavio. -Nikad je nigde nisam objavio.
- Od tada je prošlo četrdeset godina. Ti se ne sećaš.
- Čim si otišao, ja sam pesmu spalio. -Zašto?
- Plašila me je. Na neki način i nije bila moja. Kao da sam je pod prinudom, ali bez znanja o tome, odnekud prepisao. Bila je nečista. Ličila je na zabranjena prizivanja. Na nešto što bi se jednom moglo dogoditi.
- Da ti, kao što pesma preti, s frulom prođeš kroz nečije snove i iz njih više nikad ne izađeš?
- Ne. Da neko drugi kroz moje snove prođe.
- U svakom slučaju, sad bi možda mogao prepoznati autora. Osećao sam se neugodno. Nisam video besmrtnog Pana kako kroz
ljudske snove prolazi, veselo duvajući u frigijske dvojnice, video sam biće bez lika u cmom ogrtaču kako u ambis odvodi naše omađijane živote. Neku vrstu Tračkog konjanika na nogama. -Kako?
- Pesme su kao otisci prstiju.
- Ne znam nikoga ko tako piše.
- Baš nikog?
- Tako više niko ne piše.
To je istina. Tako više niko i ne misli. Niko se ne trudi da sudeluje u najboljoj mogućoj definiciji čoveka. Pošto je povesna istraga za njom počela od duhovne, s kojom se teško snalazila u buci zavijanja superiornog trbuha, završila je s bednim pitanjem njegovog punjenja. Ceo se jebeni kosmos u mome stomaku, u mojim crevima završavao. Uprkos navodnim bezmernostima, ceo je tu, u trbušnu duplju stao. Između jetre i žuči, u susedstvu izmeta, odvijala se božanska tajna života. I drugog kosmosa nema. Što stvorio nisam, morao sam pokušati uništiti, inače bih se osećao suvišnim. Hteo sam da budem Gilgameš, a bio izvesna količina vode koju je u čvrstom agregatnom stanju držala jedna hemijska formula uz oduševljenu podršku mašte.
Te večeri ne stigosmo razgovor da nastavimo. Naredne nedelje bio sam na putu. Put je bio strašan, ali sam prolazio kroz svoju zemlju. Strahota nije bila u njoj. Ona je bila u mom nesaučestvovanju, u mojoj ravnodušnosti prema njenim strahotama.
Kad sam se vratio, kod majke me je čekala poruka da se prijatelju javim čim doputujem. Znao sam da se nešto zbilo i da se to odnosi na njegovog anonimnog korespondenta.
A i sa mnom se nešto dogodilo. Nisam više sa zlovoljom učestvovao u njegovoj priči. Postajala je ona nekom vrstom zajedničke tajne, solidarne pripovesti, samo je on u njoj bio nosilac radnje, a ja tek lice s bele margine.
Zatekao sam ga u rđavom stanju. Izgledao je kao neko ko ne očekuje nikad više da zaspi. Kabinet je bio u neredu. Isečci iz štampe, čestitke što ih je prošlog puta iz fioke rasuo, sada su bile po podu razbacane, kao da su u histeričnom zamahu sa stola uklonjene da nečemu naprave mesto, nečemu što nije došlo. Alkoholnim isparenjima pridružio se ustajao smrad duvana. Prozori behu zatvoreni, a preko njih navučene brokatne zavese. S tavanice su visile sijalice polijeleja iz „zlatnih" vremena, oko čijih su svetlosti, kao oko minijaturnih pogrebnih lomača, igrali krilati Amori od bronze.
Pođoh da otvorim prozore.
- Nemoj - rekao je usplahireno.
- Zašto?
- Videće nas.
Već sam se bio navikao na treću, nevidljivu ličnost ove priče, ni u jednom trenutku ne pomišljajući koliko je opasno u tuđoj biti -drugi.
- Otkuda znaš da nas gleda?
Nasuo nam je piće. Ruke su mu se tresle.
- Video sam ga.
Odveo me je prozoru i oprezno odškrinuo zavesu. Pokazao mi je praznu ulicu, osenčenu prašnjavim sjajem svetiljki i kandelabar preko puta, jedva vidljiv od granja lipe.
- Stajao je ispod svetiljke.
- Kako je izgledao?
- Bio je polumrak. Nisam ga dobro video.
- Video si da li je mlad ili star?
- Mlad, rekao bih, ali siguran nisam.
- Kako je bio odeven?
- Obično. Pantalone, košulja.
- I sad - rekao sam - kako znaš da je to on? I ko je to uopšte? Mogao je biti mladić koji čeka devojku, neko ko je izveo psa u šetnju, lopov koji vreba priliku, bilo ko je mogao biti.
- Bio je Pan. - Ko?
- Pan. Svirač iz zlatnih vremena. Ne gledaj me tako. Nisam poludeo. Naravno, bio je to mladić koji je pesmu spevao, moju pesmu ponovo spevao, samo sam ga ja nazvao Panom.
Nije mi se dopadala spremnost prijatelja da prihvati nasilje nad svojim životom. Cinilo mi se, štaviše, mada se u to tada zakleti nisam usuđivao, da se on od njega ne samo nije branio već da ga je prizivao. Najpre je, naravno, bio uvređen. Navikao je na pohvale, laskanje, udvaranje. Već davno se o njegovom pesništvu prestalo misliti drukčije nego u nedodirljivim, neizmenljivim, skoro sakralnim modelima. Kanonski, kako se pisalo o velikim mrtvim bardima. Onima koji više ništa nisu mogli na svome delu pokvariti. Koji su jednom zauvek napisali sinoptička jevanđelja svog dara. Onda se, toj taštini zahvaljujući, za anoninmog korespondenta zainteresovao. Saznanje da je i on pesnik, koji je neobjašnjivim čudom kongenijalnosti ponovo ispevao njegovu pesmu, i to onu koju je, plašeći se njenog proročkog značenja, zauvek hteo da uništi, morbidni je interes samo podstaklo. Hteo je da zna čime je nekadašnjeg obožavatelja razočarao. Šta je učinio da izgubi učenika. Počeo je zamišljati da ga ovaj uhodi. Naravno, najzad ga je i video. Mladić pod svetiljkom bio je otelotvorenje njegovih zebnji, koje je sad dobilo i ime, ime iz zajedničke pesme.
- U redu - rekao sam - nije to bio mladić koji je čekao devojku, nije bio neko ko je psa u šetnju izveo, ni lopov, ali još nisam čuo kako si znao da je bio baš on.
-Imao je frulu. –Šta je imao?
- Frulu iz pesme.
Nasmejao sam se, ali me i jeza prođe.
- Sad mi još samo reci da je na njoj svirao!
- To nisam čuo. Zatvorio sam prozore i navukao zavese. - I otada ih nisi otvarao?
-Ne.
- Otvorićemo ih - rekao sam. -Nećemo!
- Slušaj - rekao sam — ne možeš živeti u zatvoru zbog nečega što možda ne postoji. Otvorićemo prozor. Ako postoji, doći će. Ako dođe, sići ćeš i s njim razgovarati.
- Ja neću.
- Ja ću. Videćemo, najzad, šta hoće.
- Možda je bolje da ne vidimo.
- Ispostaviće se da je to ludak kome su se, dok je zdrav bio, tvoje pesme dopadale, ali kad je poludeo, našao je da su njegove bolje.
Nije se protivio. Raskrilio sam zavese i otvorio oba prozora. Ulica je bila pusta. Topao vetar ljuljao je metalne korpe svetiljki, pomerajući im sjaj duž trotoara. Pogasio sam lampe u sobi, privukao fotelju prozoru i seo tako da mi je kandelabar preko puta bio pod okom. Prijatelj je ostao u drugoj. Nejasna kontura uvučena u tminu podsećala je na davne dane kada smo satima mogli sedeti u mraku i razgovarati bez reči.
Nisam znao zašto sve ovo činim. Događaj nije zasluživao pažnju koju mu je on pridavao. Spadao je u neprijatna iskustva svakog pisca. A opet, i drukčiji je bio. Ako je pesma o Sviraču iz zlatnih vremena zaista spaljena, kako se ovaj pojavio u stihu drugog pesnika? Opisan istim rečima, u istoj radnji prolaska kroz tuđe snove? Da je slučajna podudarnost posredi, makar jedna bi se reč morala razlikovati.
Sedeli smo, ćutali, čekali. Posmatrao sam ulicu kojom sam prolazio na putu do škole. Gimnazija se nalazila u Njegoševoj. Put strminom Makenzijeve bio je brži, ali smo išli Krunskom. Ne verujem zbog drvoreda koji nas je štitio od sunca i kiše. Pre će biti da je to bila jedna od retkih beogradskih ulica koja je preživela hitro prilagođavanje arhitekata novom dobu. U njoj smo se osećali u svom gradu, iza čijih je niskih, secesionističkih kuća bio tuđinski, ružan, neprijateljski.
Obuze me tuga. Ulica će se još dugo Slaviji spuštati. Spuštati bez mene. Bez raog prijatelja. Bez ijednog od nas. Mi ćemo u njoj biti mrtvaci. Nećemo se ni videti. Žurićemo u školu, u bioskop, na sastanak s devojkom, ni od koga primećeni, ne smetajući prolaznicima, sudarajući se jedino s onima koji su davno pre nas njome koračali, pre nas bili mrtvi. I kao što mi njih, dok živi besmo, nikad nismo sreli, ako smo znali da su tu, ni nas niko neće videti. Niko neće znati da
prolazi kroz groblje. Groblje je ličilo na svemir sa paralelnim vremenima, koja jedno za drugo nisu znala iako su u istom prostoru tekla.Čuo sam korake. Dolazili su iz pravca Zorine, gde je ova Krunsku sekla, i bili užurbani. Ulicom je hitao mladić sa školskom torbom u ruci. Jednu je ruku držao na obrazu. Pod kandelabrom je zastao, skinuo s obraza ruku i otkrio rasekotinu iz koje je curila krv.
Odmah sam ga prepoznao. Bio je to maturant S., o kome je govorio moj prijatelj. Upravo su ga izbacili iz gimnazije. Vraćao se Krunskom kući, osvrćući se iza sebe, gledajući prema zgradi u kojoj ga niko u zaštitu nije uzeo. Setio sam se da sam se tako i ja vraćao. Opet se čuše koraci. Bili su to moji pretučeni drugovi. Sablasti drugog doba, druge dimenzije, ali iste - istine. Svako je išao sam, oborene glave. Udaljen jedan od dragog. Dalek jedan drugome.
Mene u astralnoj povorci prošlosti nije bilo. Bio sam negde pozadi. Takođe sam. Takođe dalek. Lipe su se pretvarale u kesten i dužile senke. „Pod kestenom senke duge, izdadosmo jedni druge... "
Čekao sam sebe. Hteo sam da vidim kako sam izgledao. Roditelji su mi kazali da sam izgledao strašno. Ali kad sam ih pitao u čemu se „strašan izgled" sastojao, šta je to na meni strašno bilo, nisu mi umeli odgovoriti. Zacelo je to bilo negde u meni.
- Ne vredi čekati - rekao je prijatelj.
- Zašto?
- Neće doći.
Reči razbiše magiju. Ulica je opet bila pusta. Svetlost se njihala u krošnjama lipa kao u paučini. Nisam mario što u njoj nije bilo mene. Znao sam da sam i ja tu, kao muva zauvek u nju zapleten, i da ću uvek biti. Pod kestenom i njegovim dugim senkama.
- Otkud znaš da neće?
- Trebalo je odmah da ti kažem, ali nisam znao kako. Razgovarao sam sa njim.
Upalio sam lampu.
- Telefonom smo razgovarali. -Kada?
- Sinoć. Dva puta. -I štati je rekao?
- Prvi put ništa. Svirao je na fruli. Tek drugog puta je progovorio.
- I šta je rekao?
- To ne mogu da ti kažem.
- Kako misliš da ti pomognem ako mi ne kažeš o čemu je reč?
- Ja i ne želim da mi pomogneš.
- Zašto si me onda u sve ovo uvukao? Šta od mene hoćeš?
- Da neko zna šta se sa mnom dogodilo.
- Ništa se s tobom nije dogodilo - rekao sam. - Maltretira te ludak koga ti shvataš ozbiljno, to je sve. Ali ne velim da se dogoditi neće ako povodom toga nastaviš da se upropašćuješ.
Ćutao je, teško dišući. Nije se činilo da do njega dopirem.
- Hteo sam da te zaštitim.
- Od čega?
- Skrenuo mi je pažnju da o našim razgovorima nikome ne govorim. Jer, svako kome se poverim i sam će u priču ući. A jednom kad uđe, pre kraja iz nje neće izaći.
- Kakvog kraja?
- To nije rekao.
Mogao sam reći da je sve to obična depresivna halucinacija, u kojoj možda ni alkohol nije sasvim nevin, ali bi nas to sasvim udaljilo. Izgubio bih mogućnost da mu pomognem. A ni pošteno ne bi bilo. Posle vlastitih fantoma sa školskim torbama u ruci, smešno je poricati tuđe samo zato što sviraju frulu.
- On za mene ne mora znati.
- Sve taj zna.
- I on radi za policiju?
- Zahvalan bih ti bio da se s tim ne šališ. Za mene je sve ovo vrlo ozbiljno.
Htedoh reći da je ozbiljno i za mene, ali da je u svemu najozbiljnije njegovo neurastenično stanje i da bi se, pre svega, njime trebalo pozabaviti. Pre toga nije bilo moguće aferu svesti na trezvene, racionalne razmere. Trenutak nije bio pogodan. Za tako nešto bio je i suviše uzbuđen.
- Dobro. O čemu ste govorili?
- Pričao mi je o sebi.
- Bio je, dakle, dosadan.
- Zatim me je pitao o meni.
- Bio je, znači, i bezočan. Ali, naravno, ti o sebi nisi govorio? Prijatelj je ćutao.
- Ili jesi?
- Jesam.
- Čoveku koga si tek upoznao, i to preko telefona?
Obuze me neobjašnjiv, neobuzdan gnev. Bio sam ljubomoran. Prozreo meje.
- Pričao sam mu o sebi iako ga nisam poznavao. Ti ga mrziš iako ga ne poznaješ. Tako je to s njim.
- Ja ga ne mrzim.
- Mrziš ga. Znam jer i ja ga mrzim. Nikad nikog tako nisam mrzeo. Čak sam mu to i priznao. Nasmejao se i kazao da i on mene mrzi, da tako nikada nikog mrzeo nije. I da je upravo ta mržnja razlog što smo zajedno.
- Ja sam rekao da je to neki ludak. Na tvome mestu ja bih ga zaboravio.
- Koga? Pa ja ne znam ko je on.
Još izvesno vreme smo raspravljali o raznim aspektima događaja, ne dodajući nimalo svetlosti tami u kojoj je počivao, pa se oprostih, moleći ga da moj predlog ozbiljno uzme u obzir ako se nepoznati uljez i lično bude pojavio. Na vratima upitah šta je mladić svirao.
- Ne znam - odgovorio je moj prijatelj. - Tako nešto nikad nisam čuo. Ali, melodija je bila tužna.
Nekoliko nedelja proveo sam u Londonu, dovršavajući pripreme oko preseljenja. Iako su me po povratku čekale važnije obaveze, najpre sam se javio prijatelju.
Na telefonske pozive niko nije odgovarao. Raspitao sam se kod zajedničkih poznanika. Niko ga nije video, niti o njemu išta čuo. Da li je na putu, takođe se nije znalo. Zabrinut, odlučih da odem u Krunsku.
Dugo sam na vratima zvonio, već i da odem hteo kad mi se učini da iz stana čujem tih, skoro nečujan korak bosih nogu. Zalupao sam na vrata. Nerazgovetan, promukao glas upita me ko lupa. Izgovorio sam ime. Nije bilo dovoljno. Buša se otvorila, zatvorila, vrata odškrinula koliko je lanac dopuštao. Tek onda sam pušten. Vrata su za mnom zaključana, lanac na mesto vraćen. Hodnik je bio u polumraku. Prijatelja sam jedva prepoznao. Bio je neobrijan, zapušten, prljav. Nesigurno se kretao, kao da nije u svojoj kući, da je u tuđoj, čiji raspored ne poznaje dovoljno.
Unezvereno, ćutke, zgrabio me je za ruku i odvukao u kabinet. I njega jedva prepoznah. Sve je bilo u neredu. Knjige, povađene iz biblioteke, složene na podu. U ormanima su ostale pravničke njegovog oca. Neke su slike poskidane, druge visile gde su stajale još od rata. Komoda je bila zamenjena starim vretenom s mesinganim okovom.
Najpre sam pomislio da se sprema na duži put i svoje stvari sređuje, ali kad sam kabinet malo bolje razgledao, ustanovio sam da se priroda promena sastojala uglavnom u vraćanju na stari izgled, na to kako je bio naraešten odmah posle rata kada smo u njemu provodili najveći deo vremena. Obnova prošlosti još ne beše dovršena. Sadašnjost je bila s minulim izmešana. Obrisi dve odaje, razdvojene decenijama, izdvojeni iz svojih materijalnosti, prelamali su se jedni kroz druge kao dva astralna refleksa, dva sveta što se o isti prostor otimaju. Ali se ishod borbe razaznavao.
Osetih se neprijatno kao da sam nepripremljen ušao u sobu s mrtvač-kim odrom.
- Primetio si?
- Zašto si to učinio?
- Morao sam.
- Morao?
- Nisam baš morao, ali se od mene očekivalo - rekao je nestrpljivo. - Zar i tebi stara soba nije lepša?
Bila je, i to me je plašilo.
-Ko je očekivao?
- Svirač iz Zlatnih vremena.
- Zar se taj ludak još javlja?
- On nije lud.
- Onda si lud ti!
- Možda sam bio, svi smo bili, ali više nisam. - I zbog njega si ovo uradio?
- On se u mojoj sobi nije dobro osećao. Nije trebalo ni ti dobro da se osećaš. Pogotovu ne ja.
- Taj je i dolazio ovamo?
- Nekoliko puta.
- Da li je to razlog što si me jedva u kuću pustio? Što vrata ne otvaraš, na telefonske pozive ne odgovaraš?
- Zašto? Mi smo sada jako dobro.
- Prošli put si rekao da ga mrziš!
- Nisam ga poznavao.
- Sad ga poznaješ? -Da.
- Onda ti nisi dobro!
- Dobro sam.
- Dok radiš ono što on od tebe očekuje? Dok svoj život preuređuješ prema prohtevima uljeza za čije postojanje do pre nekoliko meseci ni znao nisi?
- Znao sam, samo nisam pažnju obraćao.
- I tek kad si ga izbliza video, setio si se da ga odavno poznaješ? Ustao je nervozno: - Slušaj, u velikom sam poslu. Razgovaraćemo dragi put.
Nisam se dao omesti.
- Kakvu on vlast ima nad tobom? Ko je taj čovek?
- Ne mogu ti reći.
- Da li je to neko koga si poznavao?
- I jeste i nije.
- Kakav je to odgovor?
- Jedini koji imam. A sada, molim te...
- U redu - rekao sam. - Otići ću ako mi obećaš da ćeš me zvati kad idući put dođe.
Obećao je i ja sam otišao. Posle nekoliko dana mi se javio.
- Žao mi je. Rekao je da to ne može biti kada ti hoćeš.
- Nego kada?
- Kad on bude hteo.
- Kako ću ja to znati?
- Znaćeš - rekao je i spustio slušalicu.
Svirač iz Zlatnih vremena stajao je pored njega. Čuo sam mu i frulu. Melodija je zaista bila setna, ali ni na šta nije podsećala. A ipak mi je bila nekako poznata.
Opet je prošlo nekoliko nedelja, u kojima se ništa nije dešavalo, osim što sam konačno priznao poraz: prilagođavanje rodnoj tuđini malo je imalo izgleda na uspeh i u duhu sam se počeo pripremati za povratak tuđoj.
Jedne noći, oko tri sata, zazvonio je telefon. Kad sam bunovan podigao slušalicu, čuo sam nerazgovetan ali pribran glas prijatelja:
- Ubio sam Svirača iz Zlatnih vremena!
Nisam pitao - zašto. Nisam postavio jedino razumno pitanje. Kao da sam bio svestan da je u takvim okolnostima jedino stvamo razumno bilo - ubiti.
- Nisam više mogao da izdržim.
- Pa ti si tvrdio da se dobro slažete!
- I jesmo dok sam strpljivo trpeo njegov prezir i njegove uvrede, dok sam bez protesta slušao njegove beskonačne hvalospeve sebi, svojim uspomenama i njegove priče o tome šta bi sve on na mome mestu uradio, za šta ja srca nemam. Dotle je sve bilo u redu. Ali kad sam se prvi put odupro, prvi put svoje razloge izneo, prvi put pravo na svoj život i izbor branio, zapretio je da će me ubiti.
- Je li pokušao?
- Da, samo ja sam bio brži.
- Ne diraj ništa! - kriknuo sam. - Dolazim!
- Ne javljam ti se zato — rekao je moj prijatelj. - Javljam ti se da ne dolaziš. Možda još ima nade da se iz svega ovoga bar ti izvučeš. Molim te samo za jednu uslugu. Ma šta sa mnom bilo, znaj da sam to uradio u samoodbrani.
Spustio je slušalicu. Osećao sam se bedno. Mogao sam nesreću sprečiti da sam stanje prijatelja shvatio ozbiljno. Morao sam da nađem načina da se s nepoznatim mladićem sretnem pre nego što bolesni odnosi između njih dovedu do nesreće. Ništa od svega toga nisam učinio. Bio sam saučesnik.
Pobitah u Krunsku. Dugo sam zvonio. Najzad sam pritisnuo kvaku. Vrata su se otvorila. Stan je bio u tmini razbijenoj sjajem stolne lampe iz kabineta na kraju hodnika. Tamo na sredini sobe, u lokvi krvi iz rane na temenu, ležao je, licem okrenut podu, jedan mladić. Opipao sam mu bilo. Bio je mrtav.
Svuda unaokolo prostirala se odaja naše mladosti, kakva je bila dok smo u njoj umeli da nalazimo utočište. U biblioteci su bile samo pravničke knjige, nijedna knjiga mog prijatelja ili neka kasnije kupljena. Na zidovima su visile slike koje su pripadale njegovim roditeljima, nijedna njegova. Pisaći je sto bio opremljen priborom od zelenog oniksa, koji je dotada ležao u ostavi, obasjan očevom grčkom uspomenom, kruškastom sijalicom što ju je u goloj ruci držala bron-zana hetera. Na njemu je bila i stara zelena „Rheinmetal" pisaća mašina. Fotelje su pomerene na stara mesta. U uglu je stajalo vreteno čiji se točak još jednom okrenuo pre nego što će se zaustaviti.
Prošlost se vratila.
Pozvao sam prijatelja po imenu, pa nadimkom, kako smo ga u detinjstvu zvali. Nije se ni na jedno odazvao. Pretražio sam stan. Pomislio sam da se uplašio i pobegao. Nije za bekstvo imao šanse, nije za tako nešto bio sposoban. Posredi je bio impuls koji će zora vratiti među nemilosrdne činjenice zločina. A onda mi se zaključak učinio nepodesnim. Na telefonu je govorio pribrano. S obzirom na ubistvo, neprirodno mimo. Nije odavao utisak čoveka koji se plaši posledica svog postupka, pa ni nekog ko zbog njega naročito žali. Takvi ljudi ne beže. Poverovah da je otišao u policiju i da će se ova uskoro pojaviti.
Nisam mario da me ovde zatekne. U načelu, ništa protiv policije nisam imao. Ona mi je pomagala da pređem ulicu i davala mi iluziju da sam bezbedan u mraku, ali je svoje usluge naplaćivala povremenim hapšenjima i saslušanjima. To ni najmanje nije uticalo na moja načela, ona su, što se građanskog reda tiče, ostala nepokolebana, no nikad, u načelu takođe, nisam ostajao na mestu na kome sam, zavisno od okolnosti, koje lično nisam određivao, bio podjednako dobar svedok, saučesnik ili krivac.
Pre nego što odem, ostalo mi je još nešto da uradim. Dugovao sam to prijateljstvu.
Da li stoga što je vaspostavljeni stari izgled kabineta dirnuo najdraže uspomene, ili ponavljanje drevne sideracije predmeta magijski obnavlja i život koji se među njima odvijao, tek nisam više u godini 1987.
Petnaest godina imam. Zadušnice su, 20. oktobar 1944. Datum koji će u povest naroda ući kao dan oslobođenja Beograda a u moju biografiju kao jedno od najtužnijih iskustava. Duga okupacijska noć završena je, ali u ovoj sobi, uspomenama osvećenoj kripti mog detinjstva, još je polumrak. Prozori su zatvoreni, zavese spuštene, bronzana hetera iz gole ruke ne rasipa svetlost. Struje nema. Kadaveričan sjaj karbidne lampe dodiruje lice prijatelja u fotelji. Do mene, kraj prozora, ne dopire. Cutimo. Sve što se imalo reći, rečeno je. Vremena više ni za šta nema. Budućnost ne postoji. Mi smo mrtvi. Ako i preživimo, i kad prođu godine poklonjenog života, pa i ako prema nekom velikodušnijem budućem kantaru budemo proglašeni živima, mrtvaci ćemo biti. Ne zato što nam je drugi život darovan, nego što ni prvi nismo iskoristili.
S ulice se čuje bat nogu i pesma. Četiri godine čekala se pesma, četiri godine bat nogu. Ni ova pesma, ni ove noge. Koja i kakva se pesma očekivala, nije uvek jasno bilo, uopšte nije bilo jasno, ali ova - nije. Reči se ne razabiraju, ali ih znamo. Culi smo ih od onih koji su hteli da budu pobednici pre pobednika. Sve su ruske. I ova koja se Krunskom spušta ruska je pesma.
Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša. Na robiji se tako osećate kad sa glasnogovornika slušate imena pomilovanih među kojima nema vašeg. Teši vas mogućnost da ga čujete iduće ili neke od nared-nih godina. Ali, ako ste na doživotni zatvor osuđeni, ni tog olakšanja nema. Svaka od tih sloboda drugome će pripasti, nijedna vama. Osećali smo se kao večitaši u tamnici koju su svi drugi kažnjenici već napustili. U tom trenutku nismo znali šta nas čeka, niti smo znali da ćemo dobar deo toga što nas je čekalo sami izabrati. U tom čudesnom trenutku duševne entropije, u kome se s druge strane prozora, jedine naše brane, odvijala istorija, nas dvojica, dva odrasla deteta, seđasmo skamenjeni, mrtvi, ubijeni pre nego što je ikome na pamet palo da uopšte i živimo.
Izgubili smo bitku koju nismo ni vodili.
Pesma se sad pevala pod prozorom. I nisu je pevali samo osvajači. Narod je neki bio tu. Svi su oni pevali, igrali, radovali se, srećni bili, a nas smo dovijica, dva petnaestogodišnja starca, dva mumificirana mrtvaca, sedeli, iza spuštenih zavesa, u dve fotelje; kraj gramofona „His Master's Voice", koji je crnački nostalgično sinkopirao o nekakvoj afričkoj slobodi i tužio ,,nad vodama vavilonskim".
- To ne može trajati - rekao je.
Ciljao je na slobodu. Nadao se da ona ne može potrajati. Pesma je, u meduvremenu, trajala. Najzad je prestala. Da sam trezveno mislio, shvatio bih da je prestala zato što sam ja na istom mestu ostao. Da sam za njom pošao, možda nikad prestala ne bi.
- Ne - rekao sam — ne može. Oni to neće dopustiti.
Ko to neće dopustiti, ni zašto dopušteno ne bi bilo, nije rečeno. Podrazumevalo se. -A do tada?
- Šta do tada?
- Šta da radimo do tada?
Za tako nešto niko me nije pripremio. U svakom slučaju, nije se moralo izjuriti na ulicu. Pevati pogotovu. Moglo se vratiti kući i zatvoriti u sobu. Tamo se, možda, može očevima uputiti nekoliko prigovora, ali i oni su sada zbunjeni, za istoriju indisponirani, ne sme se očekivati odgovor koji bi bio pametniji od dosadašnjih. Misliti se može i dalje sve što se misli, ako se nešto sa petnaest godina misli, čekati otvaranje škole, u nju se uvući, ako nam dopušteno bude, ako dobro obavešteni „Signal" ipak nije u pravu, a onda, kao pas iz rose, videti.
- Šta da radimo?
- Što i do sada.
-Šta je to?
-Ništa.
Promenio je stranu ploče, muzika je ostala ista, i rekao:
- Mi smo poslednji ljudi.
Rekao je to tako ozbiljno, kao nešto što se poslednje izriče, a zatim deluje. Strašno je ali i prijatno biti poslednji. Pod uslovom da čoveku to ne izgleda smešno, jer u sebi ne oseća ništa što bi zavređivalo da ostane poslednje. I, naravno, da mu se uopšte - deluje.
- Da li nas to na nešto obavezuje?
- Ne tebe.
- Zašto ne i mene?
- Zato što pitaš.
Stajao je nasred sobe lep kao avet doba koje se nikad neće vratiti. Bio je toliko sam, da je morao biti jedini, i poslednji, i da mu se moralo verovati kako će povodom toga nešto značajno preduzeti. (Nikad to nije učinio. Učinio sam ja. Nije to bilo ništa značajno, ništa poslednje od poslednjeg čoveka, ali je učinjeno. Kad sam ga pozvao da mi se pridruži, odbio je. Rekao je da još nije došlo vreme. Opravdanje mi se učinilo poznatim. Kasnije i dobrim.)
Tih nekoliko godina, odmah posle rata, u kome su mnogi sugrađani bili oslobođeni, a ja i moji drugovi pod okupacijom, ponekad i vlastitom, ostali, bile su najlepše godine mog života. One nisu lepe zato što su lepe, naprotiv, u svakom pogledu ružne behu, nego što je nama lepo bilo. Živeli smo ekskluzivnim životom. Taj ekskluzivitet je, razume se, bio pomalo leprozan. Ali je lepra tada bila jedini znak dobrog zdravlja.
Krik džez-trube u pravom trenutku ugušuje mesmerične zvuke budućnosti. Opet smo živi i slobodni. Do dugih senki kestena, pod kojima ćemo jedni druge izdati, još ima vremena.
Stavih u prijateljevu pisaću mašinu prazan list hartije, otkucah pažljivo, u nekoliko serija, sva velika i mala slova, strpah hartiju u džep, pa se bacih u potragu.
Frulu Svirača iz Zlatnih vremena nisam našao.
Ni moj prijatelj nije nađen.
Nikakav trag nikuda nije vodio. Ništa nije ukazivalo na to da je mrtav, a ni živ. Nestao je isto onako savršeno kao što iščezava gonjeni indijanski ratnik, stopu po stopu vraćajući se vlastitim tragom, da bi se jednim skokom našao na tlu koje otiske ne prima.
Nestala je i njegova soba, ona stara iz Zlatnih vremena. Kako nije imao porodice, pripala je opštini. Iz nekih razloga ova nije bila raspoložena da je pretvori u muzej. Stan je ustupila drugom. Kad sam ga poslednji put obišao, čekao je novog stanara i bio prazan. Tako je bar neposvećenima izgledalo.
To i nije bila najneobičnija pojedinost ove gotske istorije. Sve su stare kuće u Beogradu pune tajnog, nevidljivog, posthumnog života. Svim starim ulicama lutaju utvare mrtvih, samo ih ne vidimo. I videti ih nećemo sve dok opet ne čujemo frulu Svirača iz Zlatnih vremena. Druga je pojedinost uznemiravala razbor. Policija nikad nije identifikovala ubijenog mladića. Izgledalo je da ne postoji, da nikad ni postojao nije.
Samo sam ja znao da je postojao isto onako sigurao kao što su postojala Zlatna vremena. Znao sam od trenutka kada sam ga na podu ugledao. Košulja mu je bila boje neba, imala je staromodnu nesrazmerno široku kragnu, a bele su nogavice bile nesrazmemo uske, kakve se već davno ne nose.
Pregledajući zaostavštinu, koja mi je po njegovoj pisanoj želji na staranje prepuštena, pronašao sam pismo ubijenog mladića. Papir je bio žut, slova, mašinom otkucana, izbledela. Uporedio sam ih sa slovima otkucanim na prijateljevoj pisaćoj mašini. Bila su ista. Pismo je pisano pre četrdeset godina i drugom, jamačno, starijem i slavnijem pesniku namenjeno. Nije poslano. Uručeno je piscu, mom prijatelju, četrdeset godina kasnije.
Našao sam i pesmu o Sviraču iz Zlatnih vremena. I ona je drugom dobu pripadala. Našao sam, takođe, i njegovu partijsku knjižicu. Nisam je otvorio da vidim datume. Nisu više bili važni. Učinio je najzad ono što je pre četrdeset godina obećao. Preduzeo je nešto.
Spalio sam pismo, pesmu, knjižicu.
Ostaje mi samo priču da završim. Mnogo vremena nemam. Iza zatvorenog prozora i spuštene zavese jesenji vetar malaksava i setna pesma Svirača iz Zlatnih vremena jasno se čuje.
Osvmuh se oko sebe. Bio sam umoran ali zadovoljan. Moja je soba bila kao nekad. Bila je to soba iz 1946. Soba u piramidi moje mladosti.
Otvorio sam prozor i čekao s nožem za sečenje hartije u ruci.