„This is all one, to be a witch
as to be counted one!"
„Svejednoje veštica biti,
Ili se za takvu računati!"
(Rowley: „Edmontonska veštica", 1621.)
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Prošlo je malo vremena od kada je John Blacksmith, kako sebe zove, pa ćemo ga i mi slediti, otkrio da i on takvom soju ljudi pripada. Izgleda da ga je otkriće toliko zaprepastilo - u kojoj meri zadovoljilo, zadivilo, ili možda porazilo, ne zna se - da je, smatrajući svoje iskustvo poučnim za bližnje, napisao ovu ispovest. Ali kako nam je ni u kakvom vidu nije predao - do rukopisa sam slučajno došao - zaključak o brizi treba uzeti s nešto obazrivosti.
Iz razloga vidljivih na kraju ispovesti, on se trudio da, osim vremena i zemlje, što manje oda podataka na osnovu kojih bi ga smestili u određeni društveni red, grad ili pokrajinu, pogotovu saznali za ime mu i poreklo. Na njegovom mestu svako bi to učinio.
Na sreću ili žalost, zavisno s koje strane nečiju iskrenost uzimate, svaka ispovest, svako priznanje - jer ona je i to - otkriva i više i manje od onoga što se ispovediti (priznati) htelo. Ko je s policijom posla imao, znaće na šta mislim; ko nije, ne vredi mu objašnjavati.
Ostaću zato na onome što se u Blacksmithovom rukopisu kaže -više; odnosno manje, ako se svedočenje s njegove poleđine posmatra. Kad pričate - a ispovest je i priča - pa temu izmestite iz prirodne geografske ili povesne sredine u prividnu, koja će vam, kako se nadate, zaštititi anonimnost, omaći će vam se, naročito ako ste umešan pripovedač, ako nasednete daru, tu i tamo, poneka indiskrecija. Neobazriva pojedinost, kakvo ime, nezgrapan opis, asinhronitet, neubedljivi sinonim za izbegavanu stvarnost, koji će je, bar za poznavaoca, vratiti u njen rođeni prostor, ili vreme, kad je ono tajna.
Ne idem tako daleko da tvrdim kako sam u detektivskom radu, pre nalik nekrofiliji ili forenzicnoj medicini nego ičem drugom, uspeo da odgonetnem ? kome čoveku je reč, njegovo pravo ime, mesto rodenja, porodicu ili druge okolnosti života ? kojima sam istinu ne govori. No, ako pisac, ne želeći da imenuje veru kojoj pripada, suvernike zove „braćom", a istovremeno ispoveda naročitu dogmatiku, preporučuje naročitu konfesijsku praksu, ova će nam naročitost ukazati na ime koje nedostaje. Ako ko želi da se prikaže neobrazovanim, u najmanju ruku za zemaljska znanja nezainteresovanim, a za pojam lažnog čuda, opsene, upotrebi grčku reč ???µ???, uzećemo uveravanja s nešto soli. Ako neko priznaje da je zemlia price Engleska, a prirodu i klimu onako opisuje, teško je pomisliti na grofoviju Norfolk, iako se njena naselja pominju, a događaji bliznački liče na stvarne, zabeležene u hronici R. W. Ketton-Cremera Norfolk in the Civil War", i ostalim knjigama ? Građanskom ratu u Britaniji. (Pos-tupak je, razume se, nešto duži. Najpre se utvrduje da li je opisivač domorodac ili alien, tuđinac. To je srazmerno prosto. Ako vreme opisuje kao odvratno, a u njemu nastrano uživa, njime je prijatno razočaran, svakako je domorodac. Stranac bi svoja osećanja s opisom bolje uskladio.)
Sve to, naravno, nije dokaz prima facie. Na trezvenom sudu s takvom optužnicom ne bih daleko doterao. Pred porotom njegovog doba, na sudovima Dugog parlamenta, i pred nekim savremenim tribunalima, i to bi mi bilo suvišno.
Ne velim ni da imam književnih razloga da ispod ovog ispovednog palimsesta drugu istinu otkrivam. U pitanju je perverzna intelektualna radoznalost, koja me je u životu već dosta koštala, pa zato ishod istrage - jer priče se ne tiče - ne saopštavam. Pominjem ga da se vidi kako sam i ja nešto radio, ne samo tuđu priču načitko prepisao.
Master Blacksmith je stavlja u Englesku doba Olivera Cromwella. Ono obuhvata vreme između prvog sukoba Kralja sa Parlamentom, 1640, i restauracije monarhije, 1660. U granicama tih datuma građan-ski rat Kavaljera i Okrugloglavaca vodi se od 1642, kad je Charles I u Nottinghamu podigao steg Stuarta, do 1649, kad rau je u Londonu pala glava. Evropski povesničari zovu tu epizodu „Engleskom revolucijom". Ostrvski drže da su revolucije ekskluzivno kontinentalna glupost i pretpostavljaju bezazlenije sinonime. Životu eufemizmi malo pomažu, ali ako se pažljivije čita rukopis, videće se da vidljive revolucije u njemu ima malo; posvećen je nevidljivoj, čije je trajanje neuporedivo duže, priroda nejasnija, ishod neizvesniji.
Zemlja je oduvek imala Glad. Godine 1642. je dobila Rat, 1665. dobiće Kugu, a 1666. i Vatru. Apokaliptični konjski čopor opet će se naći na okupu. Priča ne objašnjava ni kako ni zašto se to dešava. Prekida se kad je najuzbudljivija, kad bi, možda, i na tu zagonetku dala odgovor. Ali pošto on istoriju ne bi nabolje promenio, a bojim se, ni nas ičemu naučio, opet je svejedno daje li ga ili ne daje.
Njen je nedostatak - ako je o tome reč - ovde nepopravljiv. Druge mane, proistekle manje iz bića rukopisa, više usled vremena što ga od nas odvaja, mogle su se uz pomoć poznavalaca elizabethin-skog/ranostuartovskog doba ispraviti. Pisan je na dobrom staroengleskom Williama Shakespearea. Henry Bradley veli da je „mnogo teže pretpostaviti kako su engleski izgovarali Shakespeare i njegovi savremenici nego kako se on govorio u danima Chaucera ili kralja Alfreda, tri i sedam vekova ranije..." Ortografija tada još nije uniformisana, pisac uživa idealnu slobodu da rečima navlači oblik kakav želi, ograničen jedino potrebora da bude shvaćen, potrebom koja, kao što se zna, niti je kod pisaca naročito omiljena, niti pravi čitalac do nje drži. (Za „kost" se pisalo „bone" i „boan".) Premda se gramatika XVI i XVII stoleća od naše ne razlikuje, kolokvijalizmi i dijalekti unosili su u prevod izvesnu pometnju. Na strani dobitka oni su, možda i pre od geografskih nedoslednosti ili povesnih inverzija, utvrdili gde se radnja ispovesti, smeštene u Norfolku, stvarno zbiva. Najveća je teškoća ležala u značenju. Ne misli se na opsolescentne reči već na one koje su s vremenom izmenile smisao. („Still" danas znači „mimo, bez pokreta", nekad najpre ,,bez promene", potom ,,uvek".) Taj i takav jezik mora se, uza svu žal za arhaičnom patinom, preoblikovati prema savremenijem modelu, za što dugujem blagodarnost profesoru Williamu Buttsu sa Corpus Christija u Cambridgeu, uglednom potomku Dr. Buttsa, koji se, 1632, u kancelariji koledža obesio, ožalošćen kužnim pomorom učenika, a čiji se učeni duh, s tabanima uvijenim u slamu da studentima ne smeta, još može sresti na mestu njegovih tugovanja.
Treba li se pitati zašto je Master Blacksmith svoju tajnu poverio hartiji? Ne mislim da treba, ni da bi vredelo.
Da je ispovest pisana pre 1649, kad je u legalnim dokumentima latinski zamenjen engleskim, sa sigumošću bi smo smeli tvrditi da nije namenjena vlastima. Ali, ovakvom nas zaključku brže vodi njen sadržaj. Iako je sve učinjeno da se datira godine 1647, nekoliko usput spomenutih događaja pomeraju ga i dalje od 1649. U jednom za priču irelevantnom odlomku među izbačenim zbog sažimanja rukopisa, Blacksmith piše da je Inventar imovine Charlesa Stuarta popisao u dvorskim štalama 139 konja i 37 kobila za priplod. Pošto je mogao biti pravljen samo posle kraljevog smaknuća, a kralj je ubijen januara 1649, jasno je da rođendan rukopisa valja slaviti nekog kasnijeg datuma.
Pa ipak, kad se Master Blacksmith ispriča, i kaže koliko je hteo ili smeo, odolećemo iskušenju da objavimo dokle smo, uhodeći ga, mi došli. Nećemo odati njegovo ime. Sadržaj priče upućuje nas na izvesna ezoterična znanja, pa ćemo se, jer glupi a ni naročito hrabri nismo, držati pravila što za adepte i praktikante magije važe.
Prvo se odnosi na imenovanje stvari. Osim u iznimnim slučajevima, i uvek s neizvesnim posledicama, svoje ime nikome se ne daje, niti od koga njegovo zahteva. Uzevši pseudonim, tom se zakonu i Blacksmith povinovao. Ničije ime nije tek - ime. Po ugledu na božje, od koga je nastalo, s kojim je zaštićeno, svako sadrži u sebi, u obliku, zvuku, sudbini, i imenovano biće sa svim njegovim moćima. Kakve su one, kako i kome služe, nikad se ne zna. Izgovoriti ga to znači prizvati vlasnika. A meni, bar kad je o Master Johnu Blacksmithu reč, do toga ni najmanje nije stalo.
Znam da je ovo mešanje u priču nepoželjno. Opravdava ga potreba da čitalac bolje razume vreme u kome se zbiva, a o kome će Blacksmith dati tek posredna, štura, pa, bojim se, i dvosmislena obaveštenja. Današnjim učenicima Pirona nije lako svariti uverenje naših predaka da su opsednuti zlim silama, da nevolje što ih spopadaju ne potiču od vlastitih ogrešenja o život ili slučaja, nego od saveza izvesnih sugrađana, naročito žena raeđu njima, sa đavolom. Ali, potomci će, zacelo, istu nevericu demonstrirati nad još krvavijim činovima naše vere, pa često i našeg razuma. S jednakom će odvratnošću komentarisati „divotna otkrića veštica" XX veka i njihova sudska ubistva, s kojom će čitalac, pred rudu žureći, osuditi građane King's Lynna za spaljivanje ondašnje veštice Rebecce Winslow.
Poziv kojim sam se bavio nije bio jednostavan.
Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola. Nisam prepoznavao čoveka koji je ubio ili će brata svoga ubiti iz zavisti. Taj je, mene što se tiče, mogao biti miran. Mogao ga je klati u sobi do moje, ako mu se brat ne dere, i to jako, jer i nagluv sam malko, ne bih znao. Niti je od mene morao strahovati onaj što ga je na nepočinstvo naterala urođena zloća, strast, piće, pogotovu zabuna.
Ali teško i avaj onome kojeg je Satana kupio!
Sećam se kad ali ne i kako sam sposobnost „prepoznavanja demon-skog prisustva" prvi put iskusio. Budući da za njome tada nije bilo jagme - demoni se još ne behu u ovakvom broju nakotili - nije ni dolazila u priliku da se pokaže, pa ni ja za sećanjem o njenom poreklu da posegnem.
Vremena se otada, na žalost, nagore izmetnuše.
Rodih se u ponoć, o Zadušnicama, godine Gospodnje 1600, u luci King's Lynn na Sevemom moru, u grofoviji Norfolk (East Anglia), kao sedmo dete, kršteno predačkim yeomanskim imenom John, a u kući kovača Blacksmitha, Johna takođe, od majke Anne, mesne primalje. Kovačnica, u kojoj ugledah svetlost ovog naopakog sveta, beše natržnici. Kako namje naselje najveće u kraju, skoro je već i gradićem postalo, tržnica je u pijačne dane uvek bila puna, a očeva radionica sve bolje poslovala.
Trg je odnedavno imao i znamenitost. Nazivam je tako pre da udovoljim naopakom ponosu meštana, nego da ga kao bogobojazan čovek podelim. Godine 1590, tek što se otac doselio, spaljena je ispod naših prozora veštica Margaret Read. Odbijajući da se pokori volji božjoj, njeno srce, kao jarac, odskoči iz plamena lomače, udari o zid obližnje kuće, odbi se i otkotrlja u reku Nar.
Ta kuća je bila naša, u njoj se rodih. I sada pamtim otisak srca na zidu - taman obris sličan istrulelom listu.
Mnogo se događaja zbi oko te godine. U istoj se rodi zlosrećni Charles Stuart, budući kralj, jednu ranije Oliver Cromwell, koji će postati Lord Protector Engleske. Godine 1603. umreće Elizabetha I, a James od Škotske krunisaće se za našeg kralja. Vremena behu teška, ništa dobro hrišćanstvu ne obećavahu. Svuda haraše demonija i pošast ljudske oholosti. Ljudi, plemeniti, imućni, učeni naroči to, razum pogubiše. Počeše se oblačiti kao da se Bogu ragaju. Rođe na kosa ne beše im dovoljna te je zameniše perikama od tudih vlasi čak i životinjske dlake. I neki Sir John Harington uze da božje način prepravlja. Izume vodeni izmetnik, koji ne znam da opišem, a ni volj nemam, i namesti ga u Kraljičinoj palati u Richmondu. Ne beše dovoljno što su skaredne Shakespeareove igre zavodile ionako zbunjene duše, već, na godinu pre mog rođenja, sazidaše u Londonu kuću za njih i nazvaše je Globom, kao da ismejavaju onaj zemaljski, na kome Tvorac svoj preuzvišeni dar pokaza. Pa se i James I, kralj, pomami i nečistim novotarijama predade. Napisa "Knjigu o sportovima", đavoljim zabavama, od kojih se čoveku čista srca diže kosa na glavi. I to James, koji je napisao znamenitu "Demonologie", u mome pozivu gotovo isto toliko korisnu koliko „Malleus Maleficarum" otaca Crammera i Sprengera. East Angliju, moju domaju, s pravom počeše nazivati „Veštičijom zemljom", koliko se demonske gamadi u njoj namnožilo.
Nije čudo nego božja volja što se odmah po mom rođenju zapati Kuga. S njom ću priču i početi. Može, naime, biti da to što mi se u sedmoj godini njoj blagodareći dogodilo ima veze s mojim darom, za čijim poreklom tragam.
Za Braću Krsta ili Krstonosce čulo se i ranije. Manastirske knjige vele da je 1348. hrišćanske zemlje opet pohodila Cma smrt. Veliki je gresi podigoše iz smradnog mulja neverničkog Istoka i međ nas dovedoše. Ali malo bi onih koji joj uočiše razloge. Takvi se sakupljahu u družine muškaraca i žena, lutahu okuženim krajevima, odeveni u isposničke mantije, i bičevanjem tela uzimahu tuđe grehe na se, a kugu terahu da grešnike potraži tamo gde ih niko nije štitio nit im svojim ranama grehe iskupljivao.
Nešto Krstonosaca dođe odnekud i u King's Lynn. A vest o procesiji i pre njih. Pohod pokajanja počeše u Alymertonu, u okruglim jamama, nalik praznim očnim dupljama, čije poreklo niko nije znao. U njima se noću viđala mršava naga žena kako nešto po zemlji traži, čupa raspletene kose, pa opet, sagnute glave, traži. (Pričalo se da je izgubila metlu, bez koje nije mogla na Sabat poleteti. Pitaćete, zar nije mogla drugu pojahati? Nije. Letele su samo metle nečistim pomastima namazane. Pitaćete, ako je uistini veštica, a svi držahu da jeste, zar takvu mast nije imala? Imala je, razume se, ali ona ne beše dovoljna. Da bi se na njoj letelo, metlu je blagosloviti morao njen rogati Gazda.) Okajavali su i u Castle Risingu, gde su Normani izglad-njavali kraljicu Isabellu, okrivljenu za umorstvo muža, Edwarda II. Kraljičini krici, kad je vreme mirno, i posle stotina godina, dopirahu sve do King's Lynna, no ih svako nije mogao čuti, samo poneko, među njima i ja. Pošto sebe kazniše u susednom Gaywoodu - poznatom po crnim Odinovim psima što su noću tragali za izgubljenim gospodarima, pa iz kuća do zore niko nije izlazio, jer ako uz koga pristanu, više ih se osloboditi ne može, stalno su uz njega, šireći sumnju ko je u toj zajednici sluga, ko gospodar - moglo se pretpostaviti da će, put je tako vodio, i nama u King's Lynn svratiti.
Nije da ih je iko ovde željno očekivao. Behu to mračni, naprasiti, dosta zahtevni ljudi, što je, po srcu ako ćemo, razumljivo, kad se zna šta su s telima, našeg spasenja radi činili. No, božji posao vršahu, a u mestu se od kuge umiralo, pa se okupismo na trgu, ispred kuće, da ih kako valja dočekamo. Da raoje majke nije bilo, mi, Blacksmithi, s prozora ili vrata mogasmo prizor gledati. Ona je, međutim, tešku službu Braće Krsta nazivala praznoverjem, a njih sramnim gotovanima. Zamandalila je prozore drvenim kapcima, htela i nama zabraniti da izađemo, ali je otac, pitom, inače, i popustljiv, bio tu jako postojan. Ona, reče, može u kući ostati, ali on će s decom izaći. Ona je jedina zakleta babica u King's Lynnu, pa, ma šta se za njen pos-tupak reklo, ma kako se protumačio, pa i sa najzloćudnije strane, što se, s obzirom na opštu zlovolju, može očekivati, kad kome radostan čas dođe, opet će se njoj za pomoć obratiti. Nešto se čudno, zlokobno u grofoviji događa, još čudnije, zlokobnije o tome priča. Ljudi su ustrašeni, nestrpljivi, nakraj srca. Ako ga ne vide na tržnici, svašta mogu pomisliti. A kovača u gradu ima i više nego što je potrebno.
Tako nas iz kuće izvede. Majka u podrum sađe i tamo se zatvori, ali kapke, kako se zareče, nije spustila. Otac joj zabrani da u učenosti ide do kraja, bojeći se da ne izazove podozrivost suseda.
Na trgu se svet već okupio. Okuženi domovi donesoše bolesne ukućane i položiše ih uza zid porte, podalje od zdravih. Najnemirai
je moradoše uz nosila vezati. Većina je tiho umirala, tek je nekoliko buncalo. Njihovi mučenički vapaji behu jedini ljudski glasovi u pobožnoj tišini u kojoj Braću čekasmo.
Strmom se ulicom, s reke Nar, u kojoj se utopilo srce čarobnice Margaret Read, pojaviše dva iskušenika s purpurnim zastavama, opervaženim zlatnim kićankama. Iza njih stupahu Braća, dvoje po dvoje, ćutke, pogurena tela u surim mantijama od kudelje, oborene glave pod kudeljnim kapuljačama. Na haljama imađahu krečom namalane krstove.
Otac nas opomenu te klekosmo, kao i svi ostali.
Povorka ćutke stiže do nas. Braća se svukoše i mantije baciše u blato na sredini pijace. Behu već toliko prljave da se gore isprljati nisu mogle. Okužene doneše i na tu prostirku položiše. Besomučne, vezane na nosilima ostaviše, a druge, u boljem stanju, na svete man-tije prevališe. Iskušenici su ostali u pocepanim lanenim košuljama. Na njima se još sirila krv prosuta u Gaywoodu. Tek sad videsmo da među njima ima i žena. Svi u ruci držahu štapove s nekoliko kaiša koji su se završavali gvozdenim čavlima veličine palca. U krug se, oko bolnika, postaviše i potrbuške na zemlju baciše, raširivši ruke kao da ih na krst pribijaju. Pa skočiše, zapojaše, i stadoše se bez milosrđa po leđima i grudima bičevati. Krv im iz kože linu. Ali ih ne us-tavi. Kao da ih je razdražila, još ih u veću besomučnost baci.
A pesma što je pojahu, ne umećući u nju ni krik ni vapaj, iđaše otprilike ovako:
„Svako ko hoće dušu svoju spasti,
Platiti mora i bičem se pasti!
Nikome ne smete milosti dati,
Nit ćete, sem bola, išta drugo znati!
Dođite amo kazni i pokori,
Spasimo se pakla što pod nama gori!"
Svega što se tiče pokajanja na trgu i Braće Krsta dobro se sećam. Pamtim i nešto za šta tek sada raspolažem rečima. Nisam delio majčino gađenje. Kao da sam osećao neko postidno zadovoljstvo. No, ono što se posle desilo, slabo pamtim. I kad živu sliku čega prizovem, ne mogu je objasniti, niti o svojim čuvstvima povodom nje mnogo reći.
Preko puta kovačnice stanovala je Goodwife Rebecca Winslow, udova trgovca vunom, s kojom je majka dobro stajala i često se viđala. Starica življaše u kući sama, od skromne rente, ispomažući se predenjem i prisluživanjem majci pri porođajima, jer je i njima vična bila. Prozor na njenoj kući bio je otvoren, i ja sam, kad mi je pokajanje dojadilo, lutajući pogledom unaokolo, video na potprozorniku cmu mačku, a iza nje devojku zlatne kose, koja mi se sada čini nadzemaljski lepom, a onda je izgledala vrlo mlada. Ne sećam se šta sam tom prilikom osetio, ali nešto se posebno sa mnom moralo desiti, jer u sedmoj se godini lepe devojke ne opažaju, samo mačke, i to kamenom da se gađaju, a kad se i opaze, nikakva im se pažnja ne pridaje. Rečeno mi je, jer ni to ne pamtim, da sam kriknuo, rukom pokazujući prema prozoru. Čovek što je kraj mene klečao, ne moj otac, koji je iza nas bio, upita šta mi je. Tvrde da nisam odgovarao, kao da sam namah omutaveo, jedanko pokazujući kuću. A onda ob-javih nekim tuđim, staračkim glasom da sam na prozoru video naj-pre mačku, pa jednu devojku. Ljudi pogledaše u prozor, ugledaše samo mačku, i to ih vrlo uznemiri.
Mačke u King's Lynnu, kao i u celom hrišćanskom svetu, ne behu omiljene. Cme su i proganjane. Dotadašnja su iskustva, među njima i moja, već dokazala da su među familijarima, družbenicima veštica, koji im posredovahu magijsku moć, pored gavrana i pacova, žabe, psi i mačke bile najčešće životinje u čijem se telu nastavala zla sila. Još 1566. obešena je u Chelmsfordu šezdesetogodišnja veštica Agnes Waterhouse iz sela Hatfield Peverell, čiji je familijar mačka zvana Satan morila stoku, sušila semenje i davila ljude.
(Izgleda da s povratkom Stuarta, Kavaljera i njihove duševne aljkavosti, koju oni prosvećenošću zovu, za mene ima sve manje posla, a uskoro ga, jamačno, više neće biti. Ljudi će opet zaboraviti odakle je zlo došlo. Ne samo kuga, ne jedino suše i poplave, niti što nas ponaosob kao lična nevolja spopada, a nije nam pisano. Nego i sve što se zloći ljudskoj pripisuje, a pripoveda kao povest građan-skog rata. Takvi, ako istinu hoće, neka pročitaju zapisnik pod naslovom: ,Jspitivanja i priznanja izvesnih zlih veštica u Chelms-fordu, grofoviji Essex, pred sudijama Njenog veličanstva, XXVI dana jula godine Gospodnje 1566")
Ne znam da li je to meštane uzbudilo ili što je neko rekao kako u kući ne živi devojka nego starica, Goody Rebecca, tek svet se oko nas, galameći, na noge podiže. Iskušenici se prestaše tući. Pesma umuče. Krete se prema domu Rebecce Winslow. Mene i braću otac otera našoj kući, zatvori u podrum i ne dade da izađemo sve dok se na trgu, oko podneva, galama nije utišala, Krstonosci otišli put Peterborougha, a dobri se građani King's Lynna, pevajući Davidove psalme, razišli kućama.
Iz podruma čusmo kako se otac i majka prepiru. Ona je, plačući, preklinjala da je pusti napolje, a ako se za nju boji, da onda sam nešto preduzme - šta se iskalo, nismo razumeli, sem da neke veze sa staricom Rebeccom ima - ali je otac ostajao uporan da joj ne udovolji, pa mi se čini da ju je povodom toga i nekoliko puta udario, posle čega svađa prestade. Čuo se samo majčin plač i očevo gunđanje. A i neko oštro praskanje i pucketanje spolja, kao da gori suvo granje.
Izađoh tek posle podne, pošto jedosmo, u muku, što sam ga ovakvog prvi put za stolom iskusio. Bio sam malko potišten, prepadnut. Dok otac u ophođenju sa mnom posta nekako obazriv, kanda me drukčije gledao nego do sada, majka me ne pogleda nijednom, mada sam - tako mišljah - najbliži bio njenom srcu.
Dom Rebecce Winslow bio je zgarište. Goli, opaljeni zidovi krunili su se kao da su leprozni. Nekoliko užarenih greda još se dimilo. Samo jedan predmet ostao je, izgleda, nedimut vatrom. Bilo je to njeno vreteno. Ličilo je na veliku stolicu, nagnutu unatrag, s točkom namesto naslona. Nekoliko građana stajaše unaokolo, ali se niko ne usudi
vretenu prići i uzeti ga. Verovalo se, a ja iz zanata potvrđujem, da je vreteno jedno od najgroznijih demonskih alatki. Na njegovom se točku raspleteni božji konci naše sudbine ponovo upliću voljom veštice koja ga okreće. Moć, razume se, nema svako vreteno. Ima ga samo ono u vlasništvu Konventa, i nauka je, kod mene darom olakšana, u tome da se, jer po izgledu blizne, nevino od krivog razluči.
Batine sam dobio tek nekoliko dana kasnije, za koje vreme nije majka sa mnom ni reč progovorila. Upitao sam je da li je srce Goody Winslow na jarčevim kopitima uteklo iz plamena, kao što je iskočilo srce Margaret Read. Ona ćutaše. Zapitah zašto se srce, ako je nečastivo, kad pobeže vrečeći i o zid naše kuće udari, uputilo reci, ne kojoj drugoj strani, kad svi znaju da se veštice groze vode, jer se u njoj krštava. Majka ni tada ništa ne reče, nego uze kuhinjsku metlu i stade me mlatiti gde je stigla. Sačuvao me je otac, čiji su poslovi naglo krenuli. Svi su hteli da vide „malog Johna Blacksmitha, koji je otkrio gadnu vešticu Rebeccu Winslow", i nisu marili da za izgovor plate nekom narudžbinom.
Nekoliko meseci kasnije dođe učenjak iz Cambridgea i zaiska da sa mnom o čudesnom otkriću razgovara. Ne mogu reći da li je otac za tu priču kakav novac uzeo, jamačno jeste, ali ja sam o svemu tako malo znao, ničeg se jasno nisam sećao, da je Master Johnston - tako se zvao, Samuell Johnston - suv gospodin, sav u cmom, svoju bogougodnu knjižicu slobodno mogao napisati i napamet. Kad je, godinama kasnije, pročitah, uvideo sam da je moj prećutni savet primio, te da je uistini sasvim napamet ispričao „Čudesnu priču o divotnom delu otkrića gadne veštice Rebecce Winslow kojaje u King 's Lynn (grofovija Norfolk) dovela svoju sestru kugu, što gaje u četvtoj godini vlade najhrišćanskijeg kralja Jamesa I izvršio sedmogodišnji John Blacksmith, i kakvaje sve bogougodna dela gorerečeni počinio posle toga, iskazana njegovim ustima, a zapisana perom učenog Samuella Johnstona iz Cambridgea."
A opet, ne smem biti nepravedan. Premda od onog što je Master Johnston zapisao malo u 1607. beše istina, pogotovu ne ono što je
mom životu pripisao u kasnijim godinama pripovedajući kao da se već dogodilo, sve se to u 1645. i 1647. nekako obistinilo. Ne uvek kako je on zamislio, nego približno, ali po duhu skoro isto.
U grofovijama Norfolk, Suffolk, Essex, Cambridgeshire prisustvo đavola, veštica i čarobnjaka otkriveno je u King's Lynnu, Tunstallu, Loweatoftu, Bungayju, Haddenhamu, Willinhamu, Long Stantonu, Blythburghu, Wickam Skeithu, Horseheathu, Ipswichu, Manningtreeu, St. Osythu, Tolleshunt Knightsu, Chelmsfordu, Little Baddowu, Danburyju, Canewdonu, Hadleighu i Wallasea Islandu. Nije samo niža demonija iznela East Angliju na rđav glas, donevši joj zlokoban ugled „Veštičije zemlje". Đavo je, prerušen, pa i kakav jeste, mada kakav stvarno jeste niko opisao nije, češći ovde nego i u jednom drugom kraju Engleske.
Pastva crkve Sv. Trojstva u Blythburghu mišljaše da ih je u nedelju, 4. avgusta 1577, za vreme službe, zateklo nevreme. Oluja, stigla niotkud, iščupa koplje sa zvonika, kroz krov ga u crkvenu lađu hitnu, trojicu ljudi ubi, glave im otpilivši, druge plamenom oprlji. Tek kad na dverima, okrenutim susednom selu Bungayju, otkriše duboke rovaše papaka, shvatiše ko ih je obišao. Prema "Historia Anglicana" Sir Walsinghama, slično se dogodi s hramom Sv. Jovana Krstitelja u Danburyju. Satana se pred užasnutom Kongregacijom ovaploti u sivog kaluđera, pogana jezika. Najčešće se javljao po usamljenim mestima, rečnim obalama, zabitim putevima, drevnim ruinama ili grobljima, u obliku golemog cmog psa, usijanih očiju, s kojim susret niko nije preživljavao.
Skoro da naselja ne beše što ga poneki neupokojeni duh kinjio nije. U Chrishallu, žrtve kuge, pokopane u zajedničku raku, izlažahu noću da nad grobom igraju, nikome ne poveravajući čemu se vesele. Svake godine u ponoć, na dan pogubljenja Anne Boleyn, zaustav-ljahu se pred dverima Blickling Halla, njene rodne kuće, sablasne kočije, sa četiri upregnuta hata bez glave, bezglavim kočijašem, u kojima sedi kraljica s lepom, mladolikom glavom u krilu. U Coggeshallu, u Essexu takođe, i ja sam iz šume čuo fijuk bradve pokojnog drvodelje Robina, za koga kažu da je izdeljao divotnog „Anđela božićne tajne". Delo mu se nekako izgubilo. Otada pravi drugog, probajući veštinu na različitom drvetu, ali bez uspeha, u svakom sluča-ju, uspeha koji bi ga, kao dobrog umetnika, zadovoljio. U međuvre-menu i dalje traži izgubljenog, napadajući namernike da su mu životno delo ukrali. Meštani me usrdno moljahu da ih napasti oslobo-dim. Ništa, na žalost, nisam za njih mogao učiniti.
Moj dar nije pod zemlju odlazio, nije mrtve doticao. Sa smrću je toliko imao što joj je satanine učenike sa sigumošću privodio, ali s one strane groba nije delovao.
Jedino sam se zanimao za „Grantchesterskog frulaša".
Podrum Manor Housea, starog plemićkog dvora u Grantchesteru, bio je od davnina začaran. Prostran, s mnogo zidovima predvojenih ostava, više je nalikovao ulazu u zabranjeni svet nego gospodskom spremištu za vino i ogrev. Jednom je mesni frulaš, mlad čovek, blagosloven znatnim muzičkim darom, pozvan da gospodaru Kuće svira
o svadbi ćerke. Pošto je dugo goste pesmom zabavljao, siđe u podrum da se odmori, jer su ga, dok god je pod okom bio, zvanice terale da svira, toliko mu je veština bila čarobna. Dole, slučajno, u sviralu dunu. Odazva mu se iz daljine zvuk druge frule, bajniji i od onih što ih je sam iz instrumenta izvlačio. Mladić se zaprepasti, pa malko
I posrami. Zvuk iz dubine podruma, premda je početnu firazu melodi-je, narodne svadbene pesme starog, jamačno nehrišćanskog porekla ponovio, neuporedivo beše čistiji, iskreniji, zamamniji od glasa njegove frule. Pođe za zvukom, no ovaj se izgubi. Mladić se rasrdi, opet zasvira, sve istu frazu, iznova je iz daljine ču, još lepše izvajanu no prvi put. Išao je tako neko vreme, ponavljajući melodiju i slušajući uvređeno kako mu se vraća, svaki put sve savršenijim odjekom. Nije hteo da veruje da je nepoznati svirač veštiji umetnik od njega nego da mu je instrument, zbog nečega, bolji. Hteo je da frulu vidi, razgleda, dozna ko je instrument pravio, a po mogućnosti, ako se s vlasnikom nagodi, nekako je i otkupi. Ne zna se dokle bi u pogađanju išao, da li bi se jedino na dogovoru zadržao, jer ga je taština već uveliko uzela, ubeđujući ga da bi na magijskoj fruli - jer šta ova drugo može biti? - bolje svirao i od nevidljivog suparnika. No, prepade se da se u katakombama, koje su se beskonačnim činile - iako je, na povratku, video da nisu, da podrum nije veliki kako izgleda - uplaši se, dakle, da se ne zagubi, te se vrati da koga obavesti gde je i šta ga dole zadržava. Srete majordoma Manor Housea. Od njega doznade da ga zvanice odavno traže, da je gospodar kuće ljut, te da je za njega pametnije ako se mane bazanja među bačvama, i vrati poslu za koji je plaćen. Mladić reče da će se odmah vratiti, da se gosti još malo strpe, pa će čuti muziku kakvu nikad u životu nisu čuli. Potom se, zasviravši svadbenu himnu, izgubi u tmini podruma, i otada ga više niko ne vide. Priča se da svatovi Manor Housea još čekaju, ali ih nije moguće ni noću čuti, jer su vrlo tihi, osluškujući da iz podruma čuju pesmu izgubljenog svirača s kojom bi nastavili prekinuto veselje.
Moj je interes za „Grantchesterskog frulaša" bio u neku ruku profesionalne prirode, pa da ga objasnim moram zakoračiti u budućnost, prateći, usput, i drugo, sporedno zanimanje, kome je posvećena ova ispovest.
Već od detinjstva odlikovao sam se izvanrednim sluhom, koji nije nagoveštavao moju buduću gluvoću. Svirao sam sviralu - sam je od barske trske izrezao i udesio - iako me tome niko nije učio. Pevao sam u dečjem crkvenom horu ženske glasove. Tamo me je čuo Sir Thomas Howard, grof od Arundela, naslednik titule vojvode od Nor-folka, koji je, kad četrnaestu uzeh, imenovan za Lorda Lieutenanta pokrajine. On me je uzeo za ličnu kapelu, jer običaj je takav bio da se velikim gospodinom niko nije slovio ako sopstveni orkestar nije imao, a i sam u dostatnoj meri muzički bio naobražen. U kapeli Njegovog lordstva naučio sam svirati flautu, koja se zvala recorder, Fipple flute takođe, jer imađaše osam rupa za prste, a duvala se s vrha, ne kao Flute d'Amour, sa strane. Tako sam ušao u službu moćne porodice Howarda, vojvoda od Norfolka, i u toj službi ostao do njihovog pristajanja uz kralja i propasti s njim. (Tutor mi je 1648. umro u izgnanstvu, u talijanskom gradu Padovi.)
Ali, ta moja muzika, premda sam je voleo, i njome se zabavljao kad god sam stizao, beše služba za oko. Po odobrenju Sir Thomasa, vreme sam provodio, ne s flautom, kako sam obavezan bio, nego na putovanjima, u potrazi za silama Tmine koje su u legijama mučile zemlju.
Tako sam, jednom prilikom, zamoljen od Starosta grada Leices-tera da prepoznam naslednice mračnih umeća Anne Baker, Joane Willimot i Ellene Green - o kojima čitalac može saznati iz učene knjige ,"Divotno otkriće veštica" od Margarete i Phillipa Flowera -prošao i kroz Grantchester u Cambridgeshireu.
Setih se priče o Podrumu Bez Povratka i izgubljenom sviraču i odlučih, uzdajući se u dar, premda ga na avetima nikad isprobao nisam, da okušam sreću gde je drugi nisu imali, i egzorciram sablasne svatove iz tamošnjeg Manor Housea. Domaćin kuće nije bio ponesen. Duhovi mu nisu smetali. Bili su vrlo pristojni, nevidljivi, nečuj-ni, sasvim, izgleda, zaokupljeni čekanjem nestalog umetnika. Bojao se da im neizazvana intervencija ćud ne pokvari, pa i gore da bude. Ali, odbiti me nije smeo. Već sam bio čuven. Mogao sam - ne bih, razume se, no on to nije znao - i na njega prstom pokazati, kriveći ga da je s avetima u dosluhu, da ih štiti. (Takvo je vreme bilo.) Pre nego što sam se strpljivim svatovima pozabavio, htedoh se uveriti postoji li uopšte taj flautista kojeg čekaju, jer ako njega nema, ako je on samo priča iz starina, ni njih nije moglo biti, i nečujni su zato što ih nema, ne što su nesrećni ili dobro odgojeni. Siđoh u podrum s flautom. Na sve sam načine pokušavao da od izgubljenog mladića izmamim bilo kakav zvuk, kao što je, po pričanju, njemu uspelo od nekog još nevidljivijeg umetnika. Znao sam da s crkvenim koralima i pslamima nemam, pod zemljom, velikih izgleda, pa sam, iz-molivši od boga izvinjenje, svirao melodije koje javno ne bih smeo, drevne balade, narodne tužbalice, svadbene pesme, pa i paganske, nadajući se da je među njima i ona na koju se ovde čeka. Ništa mi se iz tmine podruma ne vrati, ništa čuo nisam ni video što bi potvrdilo začaranost Manor Housea. (Velikoj sam se opasnosti lakomis-leno izložio. Svatovi su mogli pomisliti da sam ja taj koji se čeka, tako sam lepo svirao, i zadržati me da im zauvek veselje pratim.)
Nisam, dakle, uspeo i napustih Grantchester u uverenju da je žalos-na sudbina izgubljenog svirača iz Zlatnih vremena izmišljena.
Međutim, kad siđem u svoju dušu i pošteno ispitam razloge zbog kojih sam u Grantchester otišao, jasno je zašto nisam uspeo. Oni, naime, ne behu u želji da Manor House oslobodim nečastivih svatova, nego sebe nekih ponižavajućih slabosti u sviranju. Hteo sam od sablasti nešto da naučim, pa, možda, da se i čudotvorne svirale domognem. Zaboravio sam, kao da me iskustva s vešticama ničemu naučila nisu, da su od đavola poklonjena dobra, prividi i opsene. Da od njih ostaje samo zlo.
Dobro sam prošao.
Otkako od kuće otidoh, nisam se, sem jedan jedini put, s roditeljima, a ni braćom i sestrama video, čak i kad bih, božjim poslom, u King's Lynn svraćao.
Kanda je smrt Rebecce Winslow u majčinom srcu smanjila moje mesto, nije ga za mene baš zabravila, ali ga je izjednačila s mestom za ostalu decu. Metlu na mene više nije dizala. Ustezala se, pa i izbegavala, kad god je mogla, da me kažnjava i kad sam zasluživao. Braća i sestre tumačili su ovu oprostivost naklonošću prema meni, i kriomice mi se opako svetili. Samo smo ja i otac znali za razloge koji su rastanak od rodne kuće učinili lakšim.
O događajima na trgu nismo govorili, niti je ime Winslow ikad preda mnom pomenuto, a ubrzo, posle posete učenjaka iz Cambridgea, i građani King's Lynna prestaše da mi dojađuju, da me propituju o stvariraa o kojima sam i sam onda malo znao. Svi behu okupljeni ozbiljnijim brigama. Pronosili su se glasovi o novom ratu sa papističkom Španijom. Parlament je opet bio u svađi s kraljem, ne mogavši Jamesu oprostiti nečuvaraost, što je ratne dugove pokojne Elizabethe za pet godina udvostručio, a u pogledu strogosti vere, bez koje nema uspešnog ljudskog poduhvata, više kitnjasto besedio i pisao nego nešto opipljivo činio, pa je već tada počelo množenje sila s kojima ću kasnije imati da se nosim.
Prvi put se ime veštice Winslow pomenu kad već davno van King's Lynna bejah, u muzičkoj službi Howarda, grofa od Arundela.
Rekoše mi da me traži jedan gospodin, neće da kaže ko je, ni zaštc sam mu potreban, ali da je za poverljiv razgovor sa mnom dopuštenjr dobio od Sir 'Thomasa. Posetilac je bio u cmoj odeći ovdašnjih Puritanaca, blatnjavoj od duga jahanja, u godinama, sumomog držanja Svi Čistunci takvi behu, jer su druženje s bogom shvatali vrlo ozbiljno i tužno. U svemu je delovao časno i obično, sem što mi se čini lo da je iskaljan više nego što je jahanje i po najgorim jesenjim putevima iziskivalo. Reče da se zove Master Henry Walker, da je trgovac iz Canewdona u Essexu i da je ovde po vrlo važnom, božjem poslu. Rekoh da sam flautista u kapeli Sir Thomasa Howarda, i ukoliko mu, uz odobrenje Njegovog lordstva, razume se, mojom svirkon mogu pomoći, spreman sam, jer verujem u boga u koga i on, pri čemu sam mislio da ga shvatam ozbiljno kao njegova Crkva, nipošto olako kao Dvor ili većina razuzdanog plemstva.
- Jesi li ti John Blacksmith, sin kovača Johna Blacksmitha iz King' Lynna? - upita me.
Odgovorih da jesam, da sam ja taj, uplašen da se s roditeljim; što neprijatno nije slučilo, s majkom najpre, čije mi ponašanje, nezavisno od hlađenja prema meni, nije po volji bilo sve otkako je u njenoj prijateljici Goody Winslow otkrivena veštica koja nam je donela kugi
- Onda nam pomoći možeš i bolje nego svirkom. Jer sveta muzika, koju smo takođe probali, nije pomogla.
- Ne vidim kako, gospodine, mada volje imam.
- Ako si John Blacksmith, kao što veliš, a razloga da ti ne verujem nemam, pored pohvalne volje, imaš još nešto što nam je potrebno, što je u ovom slučaju i od volje pretežnije.
- Šta bi to bilo? - u čudu upitah.
- Oko za veštice, mladiću - reče čovek, pa ispod crnog ogrtača izvuče „Čudesnu pripovest o divotnom otkriću gadne veštice Rebecce Winslow koja je u King 's Lynn (grofovija Norfolk) dovela svoju ses-tru kugu...", Master Samuella Johnstona, učenjaka iz Cambridgea.
Tek tada sam saznao kuda je mašta učenjaka odvela, a i mene s njim, jer je većina opisanih „divotnih" podviga Johna Blacksmitha bila izmišljena, pa ni onaj na trgu King's Lynna nije sasvim kako valja opisan. Ali se taj u King's Lynnu zbio, poreći nisam mogao, prem-da ni objasniti ga, a to beše sve što je gospodina iz Canewdona brinulo. Jesam li ili nisam prstom pokazao na kuću u kojoj se veštica Winslow preobrazila u lepu devojku, pa u crnu mačku, i, tek pošto je izgorela, vratila u pravo obličje gadne babaroge?
Rekoh da jesam, ali da preobražaj nisam video.
- Nisi ni mogao - rekao je Master Walker sumomo. - Niko ga nikad nije video. To i jeste jedan od najubedljivijih dokaza njenog saveza sa đavolom.
Rekoh, takođe, da ne znam zašto sam to učinio, zašto sam kriknuo i na staričinu kuću prst uperio, kad ništa od svega o čemu govori nisam video.
- To je, opet, dokaz tvog saveza s bogom - reče čovek, krsteći se. Prekrstih se i ja. A odmah potom, čim se posetilac od blata opra,
nađoh se na konju i putu za Essex. Master Walker je unapred osigurao milostivo odobrenje Sir Thomasa da duvanje u flautu zameniku prepustim, a usluge mog drugog dara, u koji su svi do mene nekako ubeđeni bili, posvetim Canewdonu i njegovim nevoljama.
Windsor je imao svoje „vesele žene windsorske", što ih je Shakespeare učinio slavnim; Canewdone, moglo bi se reći, svoje „vesele veštice", za koje se očekivalo da ih slavnim učinim ja. Bilo ih je sedam na broju. U svojim spectrima, kako im se fantomska prikazivanja zvahu - žene su ostajale za bezazlenim kućnim poslovima - pojavljivale su se bez glave na raznim mestima u selu, u razno vreme i meštanima činile pizme. Premda njihove nepodopštine nikad nisu bile od najgore vrste, niko nije umoren, niti mu se što nepopravljivo desilo, nego su više bile obesne pakosti, budući da ih je bilo puno, da su se događale svakoga dana, osim za velikih Sabata, kad su veštice bile odsutne, i da im umaći niko nije mogao, život u selu postade nesnosan, te mnogi iz njega izbegoše a Canewdone zapade u čamotinju i bedu. Znalo se da će tako biti sve dok stoji toranj na crkvi Sv. Nikole - zašto, nije se znalo, ni u kakvoj je on vezi s prokletstvom - i da će sve dotle Canewdon imati sedam veštica. Ni jednu više, ni jednu manje. Građanima je bilo žao zbog skupe crkve, jer znađahu, ako je sruše da se kastiga oslobode, drugu svojim novcera sagraditi moraju, te su tragali za jeftinijim načinom.
Blagodareći knjizi učenjaka iz Cambridgea, u meni, flautisti Johnu Blacksmithu, taj spasonosni način nađoše. U iskušenju sam bio da gospodinu iz Canewdona kažem kako se, po svoj prilici - šta pričam, sasvim pouzdano! - prevario, da je divotno otkriće iz King's Lynna slučajno, nipošto posledica dara, naročito trajne sposobnosti - jer da je tako, otada bi nadahnuće još koji put osetio - ali je on bio, iz očaja valjda, u moju moć već toliko sebe ubedio, da ga razuverilo ne bi ni da sam se pred njim, tu na drumu u sedlu, sam u gnusnog jarca preobratio i dokaze bespomoćnosti pred demonijom zavrečao a ne izgovorio.
Iskušenje zameniše brige. Jedno je, iz saučešća i blagooprostivosti srca, koga u zabludi ostavljati; drugo, kad do probe dođe, vešticu prepoznati. Znao sam, doduše, ono nekoliko nesumnjivih znakova po kojima se - mimo priznanja - otkrivaju đavolovi saveznici, znao za cme Satanine belege, neosetljive mladeže na telu, da veštica, kad je vezanu u reku potope, ne tone, da nikad jasno, bez pogreške i spletenosti jezika, nijedan sveti tekst ne može pročitati, ali to i drugi znađahu, a povrh svega, što sam kasnije uveliko iskusio, većina najopasnijih nisu imale nikakve belege, u vodi su se davile, a Bibliju su čitale tečnije od svakog pastora. Pa i kad bi drukčije bilo, da su satanski žigovi obavezni, malo bi mi pomogli. Od mene se nije očekivalo da poznatim putevima do istine dođem - za to su postojali zvanični istražitelji kao što će biti Matthew Hopkins ili John Steme - nego da je pomoću božjeg dara prepoznam. Da ruku dignem i u vešticu je uperim.
Priznajem da sam, u očajanju, pomislio kako to „prepoznavanje" i ne mora biti teško. Dovoljno je ruku na nekog podići. Svejedno na koga. Dobri građani Canewdona obaviće ostatak posla. Ali, nevinog okriviti, greh je na koji po cenu sopstvenog života nisam pristajao. A ni od stvarne pomoći ne bi bio. Ako se posle pogubljenja opet pojavi sedam, a ne samo šest veštica - a bi - obmana će se otkriti i obesiće mene. Sir Thomas me, jamačno, neće u zaštitu uzeti. U takve stvari ni najmoćnijoj se gospodi nije mešalo.
Iako znađah da me ni veća upućenost u divotna zbivanja u Canewdonu neće učiniti vidovitijim - ukoliko se predviđanje o osiguranom kraju na vešalima zanemari - ipak se odvažih da se kod Master Walkera raspitam o vrsti maleficija kojima su mu sugrađani izloženi.
- Zašta će ti to? - upita pomalo osomo. - One ih ionako neće pred tobom činiti.
- Zacelo neće - rekoh - ali je uvek dobro znati kakvoj demonskoj sorti pripadaju. Ćud se pokaže na licu i držanju. Ne velim da je neophodno, ali bi posao ubrzalo. A vama se, vidim, žuri.
Ispriča mi mrzovoljno nekoliko nepočinstava za koja reče da su od manjih, no redovna. Zbog jednog od žešćih, međutim, u Canewdonu se ne jedu posoljena jela. Ko god hoće čestito da se najede, a svi su toga željni, mora ići rođacima u okolinu. Jer, kad god se so u jelo sipa, veštice je u biber pretvore.
Ja se nehotično nasmejah.
- Ne bi se smejao - reče Master Walker - kad bi jeo splačinu koju meni moja žena za ručak sprema.
Zamolih ga za oproštaj i još neki primer. Ispriča mi da su se veštice okomile na mesnog pastora, da ga muče biranim poniženjima, sve u vezi s njegovom časnom službom. U poslednje vreme i ne održava nedeljne besede, jer mu, nekad već na početku, drugi put sredinom, ponekad tek na kraju oracije, kad jadan misli da se izvukao, ove jezik zapletu, te, umesto mudrih saveta, izgovori čudo gadosti i bedastoća.
- I to je sve? On me pogleda.
- Nije - reče pakosno - ali ćeš ostalo sam videti - ako nas tvoja jahačka veština primora da u selo po mraku uđemo.
- Ja sam muzičar - rekoh uvređeno - nisam konjanik.
- Važno je da si ono treće - odgovori Master Walker suvo.
Na šta je mislio kad mi je savetovao strpljenje doznadoh na samom ulazu u Canewdone. U mraku stajaše stari, oronuli mlin. Master Walker ustavi konja i oslušnu. Čula se škripa zarđalog vodeničnog kamena.
Htedoh da popravim rđav utisak ako sam ga nesmotreno pitanjima stvorio, te rekoh da je šteta što ovako vredan narod, koji i noću radi, od nezaslužene nevolje trpi.
- Kakav vraški narod! Mlinar je još prošle godine pobegao u Kent. To veštice melju prokleto seraenje od kojeg svi imamo sraćke. Ali se njihova zauzetost sutrašnjim zlom, danas, bar za tebe i mene, može pokazati dobrom.
Skrenu s puta da mlin zaobiđe a u selo ujaše u luku, preko utrina, gazeći potok koji ga je s jugoistoka opkoljavao. Tek što ga pregazismo, i on zausti nekoliko hvala Gospodu, diže se oko nas, na izgled niotkud, silan vetar, očas se kovitlac napravi, u nevidljiv me naručaj steže i obevuti.
Osvestih se, nedaleko od potoka, u jarku punom blata. Prljavština mi je prodrla u usta i, pošto je izbacih, dođoh do glasa kojim pozvah mog saputnika. Odgovori mi grgotanje i gušenje, a onda provala psovki, kakve iz usta jednog Čistunca nikad čuo nisam. Nedaleko od mesta na kome ležah podiže se mršava prilika Master Walkera, na mesečini, crna kao da je iz katrana ustala.
- Sad si video, Johne Blacksmithe - reče. - Imaš li još nešto da me pitaš?
Nisam imao.
Sutradan sam se uverio da je valjanje po blatu glavna nevolja Canewdonea. Vrlo brzo pošto se iz kuće izađe, pogotovu ako se ko za praznik ili svečanost obukao, danju kao god i noću, na mestu koje se nije dalo predvideti, pa ni zaobići, čoveka su veštice sačekale, oko njega kolo zaigrale i zakovitlale olujni vir koji bi ga bacao u najbližu kaljugu. Većina meštana je bila poprskana skorelim blatom, jer se prati, pod ovim prilikama, nije isplaćivalo.
Bila je nedelja. S Master Walkerom i Odborom Starosta dogovoreno je da se divotno otkriće veštica - u koje oni behu sigurniji od mene - obavi u crkvi Sv. Nikole, onoj čiji će toranj pasti kad selo od njih bude očišćeno. Crkva je jedino mesto gde se svi meštani skupljahu, pa i veštice, iako ih tamo neupućeni čovek ne očekuje, što dokazuje da je nerazlikovanje od drugih, pa i najboljih ljudi, jedna od njihovih najzločestijih osobina. Sabrati pod kakvim god izgovorom žene Canewdonea na drugo mesto moglo bi vešticama među njima postati sumnjivo, mogle bi zamku naslutiti i maleficije, gore od činjenih, preduzeti. Zato o meni i mojoj misiji niko ništa ne reče, nego da sam flautista koga je Odbor najmio da očišćavajuće dejstvo Davidovih psalama prigodnom muzikom ojača. Za vreme bogosluženja, duvajući u frulu, trebalo je pastvu da motrim, a potom ništa drugo nego da na veštice prstom pokažem, kako sam u King's Lynnu već učinio.
Nevolja je bila u tome što nisam znao kako sam to u King's Lynnu učinio, i da li sam, ruku na srce, išta uopšte učinio, nego sam, kao i svako dete, nesvesno ozbiljnosti onog što se oko njega dešava, uskliknuo kad sam mačku ugledao, a ostalo je obavio strah odraslih. Zato sam u crkvu ušao s većim užasom nego što bi u nju stupile veštice da su znale šta ih čeka.
Beh s flautom u ruci posađen na stolicu ispod pevnice tako da sam građane gledao u lice. S moje leve strane behu žene, s desne muškarci. Kako mi je izričito rečeno da su u pitanju veštice a ne vešci, polovinu vernika mogao sam odmah zanemariti, ali moj strah time nije napola spao. Sve su mi žene i devojke jednako izgledale. Ni odećom se nisu razlikovale. Samo što su neke bile više, druge manje ublaćene, zavisno kojim su putem do crkve došle, u kakvu su kaljugu umočene.
Tokom službe, dok je moje očajanje raslo, setih se da bi mi baš to blato moglo pomoći. Veštice svakako nisu same sebe u blato valjale. U prirodi maleficije je da se priređuje drugome, ne sebi. Sebi se maleficijom priređuje zadovoljstvo. Veštice, dakle, moraju biti jedine čiste žene u crkvi.
No takvih nije bilo. Sve su bile iskaljane. Ni ružnoća nije od pomoći bila. Veštice su, vele, mahom ružne, premda to nije istina. Meni su, međutim, sve te devojke i žene, nešto zbog kaljavosti, što zbog njihovog, što zbog mog straha, podjednako ružno izgledale.
Veštice su, takođe, mahom stare mada ni to nije istina. Nije istina, ali poraoći može, mislio sam, jednako u frulu duvajući, postiđen što iz nje izlazi tako malo od zvukova koji su oduševljavali mog poslodavca, Sir Thomasa. One na koje prstom pokažem, obesiće. Od vremena Henryja, Elizabethe i Krvave Mary, ljudi su se prosvetili. Retko se spaljivalo. Margaret Read, čije je jareće srce ostavilo trag na našoj kući, bila je jedna od poslednjih spaljenih demonki. Samo će ih obesiti. Možda pre toga dugim iglama isprobadati da nađu hladne Satanine rovaše ili vezati i u vodu potopiti da vide plivaju li ili tonu. Ali, biće da ni to neće učiniti, toliko imađahu u mene poverenje. A i žurilo im se. Samo će ih obesiti. A tada je bolje da obese nekoga ko je dosta živeo, ko je možda već toliko zanemoćao da smrt priželjkuje, nego nekoga ko za životom, ne iskusivši njegove nesreće, još žudi.
Od greha, jer i to bi greh bio, spasao me je Bog. Dok sam očima tražio pogodnu staricu, znajući da će me i tu čekati izbor, kome neka merila moram naći, jer bih inače opet mogao pogrešiti, pa izabrati zdravu mesto žene bolesne, ženu koja je, uprkos godinama, srećna, namesto nesrećne, dok sam pogledom prelazio preko smežuranih lica, pod belim kapicama, poprskanim blatora, ne prestajući u međuvremenu da sviram, naiđoh iznenada na lepojku u prvom redu klupa, tamnoputu, mršavu i sasvim golu, koja je u ruci, mesto Sv. pisma, stezala držalju raetle, uglavljene između butina. Oćuteh naglu ukočenost i hladnoću, istu jezu koju sam - sad se svega setih - osetio na trgu u King's Lynnu kad sam prokazao vešticu Rebeccu Winslow, i uprkos dogovoru sa Starostama da im veštice otkrijem tek posle službe, omutaveo, kao i pri prvom ispoljavanju dara, drhtavu ruku uperih u prikazu, baš u času kad nestade, kad je moj prst pokazivao pitomu staramajku, s belom kapicom i Biblijom u rukama.
Moji se sugrađani iz King's Lynna nisu prevarili u meni, nije lagao ni učenjak iz Cambridgea, premda je u pojedinostima preterao. Ja, John Blacksmith, imao sam dar, kojeg sam se do sada, u grešnom neznanju, odricao.
Prepoznavao sam zlo.
Služba se u metežu prekide, staricu odvukoše, a ja se, iscrpen, kao da sam pola života u crkvi ostavio, povukoh u parohijski dom da se povratim, okrepim i, u osami gostinske sobe, izađem na kraj s dva oprečna osećanja: zahvalnosti Bogu što me je ovako retkom i korisnom sposobnošću obdario, zadovoljstvom u uspehu, ali i neugod-nom izvesnošću da će se proba ponoviti, da će se ponavljati sve dok ne otkrijem svih sedam veselih veštica Canewdoneskih.
I tu se prevarih. Sutradan me posetiše Staroste sela na čelu s Master Walkerom, svi u čistoj odeći, bez ijedne mrlje od blata na sebi. Pitao sam se šta, do vraga, rade onih šest još slobodnih veštica. Držanje građana me zbuni. Nosili su darove, koje sve odbih, jer što sam učinio nisam svojom zaslugom držao, nego sam u sebi video pokomog božjeg egzekutora. Rekoše da je moj bogougodni rad u Canewdoneu završen, da sam slobodan vratiti se Ser Thomasu i svojoj umetnosti.
- A šta je s ostalih šest veštica? - upitah oprezno.
- Mary Puthman ih je prokazala - reče Master Walker. - Sad ih sve poznajemo. Nema smisla tvoj časni dar uzaman trošiti.
- Beste li udivljeni kad videste ko je sve duše đavolu prodao?
- Pa i nisam.
- Kako to? - začudih se. Obično su ljudi tvrdili da nikad za nekog ne bi rekli da je veštica pre nego što se to pomoću šila i vode dokazalo.
- Među njima je i moja žena.
- Žao mi je, gospodine.
- Ne treba da žališ - reče, odlazeći da nadgleda podizanje gubilišta ispred crkve. - Moja je supa uvek bila najpaprenija u selu.
Istog dana odjahah iz Canewdonea. Kad sam pored mlina prošao, vodenički je kamen mirovao, ni vetrića nije bilo, nekmoli olujnog kovitlaja, pa se, kad u zamak Sir Thomasa Howarda stigoh, sjahah i u odaju svoju otidoh, začudih mrlji od blata na licu.
Dugo mi trebaše da je skinem.
Divotno otkriće „veselih veštica iz Canewdonea" izmenilo je, kao što se predvideti može, moj život. Ono me je iznelo na glas, kojeg se osloboditi nisam mogao, sve da sam hteo. A nisam. Ko se trsi o božji dar oglušiti? To je kao da čovek ne koristi život od Gospoda primljen, kao umetnik koji se odriče dara što ga ničim, očevidno, nije zaslužio, a ipak ga, iz nekih razloga, uživa. Ko sam, dakle, ja, John Blacksmith, da Najvišu volju osporavam?
Pa ipak, s početka, žao mi beše tih nevoljnica. Verovao sam da sve i nisu od prirode zle. Slabe su, nemoćne da se odupru iskušenju. Kad im je nečastiva moć ponuđena, ne pitahu se za njeno poreklo. Zadivljavahu ih posledice. One su zadovoljavale njihove potajne želje, bilo da se ticahu kakve odmazde, bilo da se sastojahu u pribavljanju zemnih užitaka.
Onda, u Canewdoneu, mlad, neiskusan bejah, te mi se naivnost mogla oprostiti. Sad bi bila grešna, sad bi svaka milost, makar i u srcu, ma se ničim drugim do sažaljenjem ne ispoljila, grehu služila, saučesnik zločinu bila.
Jer, 1645. godina je ona o kojoj pišem, ja četrdeset pet imam, zovu me već Master Blacksmith, svuda unaokolo besni Građanski rat, mirovni pregovori u Uxbridgeu su s rđavim ishodom prekinuti, čuje se da je Cromwell ametice potukao kralja kod Nasebyja, a ni naj-vremešniji starci ne pamte ovako nesigurno i smutno vreme. Vlast, ukoliko se uopšte vršila, podeljena beše između Charlesa I Stuarta, po volji božjoj suverena, i Dugog parlamenta, suverena po volji narodnoj, a svaka se od njih više za onu drugu brinula nego što se za nas starala. Otkako, 1642, bratoubilački rat otpoče, građani su, nemajući potporu niotkuda, izloženi prohtevima obe stranke, između nakovnja kraljevih Kavaljera i čekića Generalovih Okrugloglavaca, svu pažnju telu posvećivali, za dušu odvajajući malo ili nimalo vremena.
Nije onda čudo što je pakao pometnju iskoristio da zaluđene, napuštene, obeshrabrene ljude za sebe priveže. Otvorio se širom - a daleko, ni duboko ne beše, nego odmah ispod peta - i iz sebe, kao iz kužne jame, izbljuvao vojsku demona da po svetu pristaše vrbuju. Ni u jedno doba, pre ni posle, ne haraše zemljom toliko veštica koliko od te, 1645, do godine 1647. Nikad ih više ne bi pohvatano i omči privedeno.
Podosta njih i mome daru blagodareći.
Oslobođenje Canewdonea, kako rekoh, iznese me na glas. Sir Thomasu, najpre iz Norfolka, East Anglije, a onda drugih krajeva Engleske, pa čak i sa severa, iz daleke Skotske, počeše stizati molbe da me ustupi. (Kad Howardi, pristavši uz kralja, odoše u smrt ili izgnanstvo, odobrenje mi nije trebalo.) Vavek na nekom putu bejah. Flauta od zanimanja postade uživanje. Više je nisam svirao da bi za život zaradio, nego uveče, posle teške, iscrpljujuće borbe s demonima, za odmor i razonodu, svejednako, moram priznati, žaleći što u Grantchesteru nisam o instrumentu došao do nekih većih znanja.
Ovim ne velim da sam za pobedu u ovom drugom građanskom ratu, koji se vodio mimo Cromwellovog, u podzemlju njegovog, samo ja zaslužan, kao što ni on sam nije za pobedu u svome. Uvek su takvi trijumfi zajedničko delo izvesnog broja ljudi posvećenih cilju. Bez Sir Percivala ne bi se ni Sir Galahad Hristove kupe domogao.
Matthew Hopkins je slovio kao najslavniji među nama, i ovi redovi nemaju za svrhu da umanje njegovo učešće u uništenju veštičijih legala u Istočnoj Engleskoj, kao što će nekome po sadržaju iz-gledati - jer on je, broja što se tiče, umorivši ih oko četiri stotine, nadmašio sve, čak i mene - nego da izvedu suštastvenu razliku među nama, poslenicima istog zanata, iste vere ali različitog shvatanja svoje zadaće.
Matthew Hopkins je bio sin sveštenika iz Wenhamsa u Suffolku. Praktikovao je prava u Manningtreeju, Essex, i njegov je prvi krupniji podvig bio vešanje dvadesetak veštica u tom mestu i Chelmsfordu, optuženim za maleficije jula 1645, pred sudom kome je predsedavao Sir Robert Rich, grof od Warwicka. U avgustu, s još većim uspehom, jer tamo svrši s njih šezdesetak, ponovi delo u Bury St. Edmundsu. Proces pamtim jer je u njemu stradao čovek kojeg sam poznavao, a kao vešca nikad prepoznao, mada sam svojim darom na to obavezan bio, pa neka ova sećanja na žalosnu sudsku nepravdu, u potpunosti posledicu Hopkinsovih metoda istraživanja, vrate čast nevinom hrišćaninu, i pokažu u čemu su, kako i zašto moje metode bile neuporedivo pouzdanije.
Reč je o časnom Johnu Lowesu, vikaru iz Brandestona. U našoj zemlji, budući da ne dopušta torturu kojom papistička Inkvizicija iznuđuje priznanja, veštici ili vešcu nisu se smeli nanositi telesni bolovi da bi nedelo ispovedili, nego to prirodno, od svoje volje morahu činiti. Volja se, kao što je za očekivanje, demonski jaka kod krivih, vrlinom ojačana u nedužnih, nije odmah davala, te isleđenja trajahu danima i noćima, bez sna, zastanka i odmora. Morali su se, takođe, naći Satanini znaci, belege podložnosti đavolu, pečati ugovora s njim. Oni su traženi pomoću tri palca dugog šila, pa kad bi se našli i proboli, niti su krv ispuštali, niti je bodeni ikakvu nelagodu osećao. Nevolja je što je sve što se demonskog tiče tajno, pa su i belezi tajni, skriveni, i, nalazeći se pod mošnjama, očnim kapcima, međ prstima, vrlo teški za otkrivanje. Mahom se nisu razlikovali od mladeža, pa i uboda kakve bube. A njih đavo nije štitio. Njihovo je probadanje i te kako bolelo. Na telu ih beše sijaset. Kod starih ljudi naročito. Master Hopkins je, pozivajući se na nepristrasnost, ovu pogodnost obilno koristio, pa ima okrivljenih koji su, oslobođeni, jer ih je svaka igla bolela, umrli od uboda. I vikar iz Brandestona je, pred Hopkinsom, priznao najposle da je čarobnjak, odgovoran ,,sa svojim žutim familijarom za sva zla počinjena između Yarmoutha i Wintertona, te da je potopio i jednu lađu kod Landguard Forta blizu Harwicha". Što u označeno doba nije bilo potopljenih lađa, ni blizu, ni daleko od grada Hanvicha, nije pomoglo. Obešen je sa šesnaest pravih veštica - ako je Master Hopkinsu verovati - i kako ga na gubilištu nijedan od svešteničke sabraće nije s bogom hteo izmiriti, sam je sebi zaupokojenu molitvu očitao.
Ja za takvim strahotnim sredstvima nikad posezao nisam. („Malleus Maleficarum" baš zbog opisa torture dočitati nisam mogao.) Nikad nijednu vešticu, ma kakva zla počinila, rukom nisam takao. Samo sam vidovitim pogledom, samo na nju prstom pokazao. To je bilo dovoljno. Meni se nije moglo desiti, kao rečenom Hopkinsu u Haddenhamu, da osudim sedam žena, koje su, vezane, po vodi plivale i tako dokazale da su krive, a oslobodim jedinu koja se udavila, dokazavši time da je nedužna. Nikome bol nisam naneo. Nikome priznanje iznudio.
A ipak nikad pogrešio nisam.
Što me od drugih lovaca na veštice luči jeste to što se tim lovom nisam po službenoj dužnosti već dobrovoljno bavio. Dužnost, ako je postojala, beše, prema mom daru, božja, dakle, ne moja, ljudska. Što, dakle, baš zarad toga, nikad grešio nisam, niti nevinog na vešala poslao.
Neka me razum sačuva oholosti, na koju, ako ćemo po uspehu, možda i prava imam! Ja ne tvrdim da je moja bezgrešnost poticala od mene, nekih osobitih sposobnosti, uvežbanog oka, znanja iz demonologije. Trudio sam se, naprotiv, što manje o vešticama da znam, da božji dar u slobodnom dejstvu zabludnom ljudskom logikom ne ometam. Moja moć je od Boga proizlazila. Da Njega nije u tom daru bilo, da Ga ja nisam samo zastupao, On izbor pravio, a ja prst upirao gde me Njegova volja vodila, grešio bih i ja, kao Master Hopkins, Sterne ili bilo koji službeni istražnik; oslonjen jedino na iskustvo i nauku. Oni se moradoše pouzdavati u spoljne i varljive tragove demonskog, mladeže, zverkefamilijare, pa i na dokazana zlodela, meni sasvim nepotrebna, jer demonsko nije demonsko zbog demonskog čina, već zbog demonske prirode. Ili su pitati morali nesiguran ljudski razum, po kome je za utvrđivanje krivice neophodno priznanje optuženih, meni takođe izlišno. Jer što se zna, ničim se dokazivati ne mora, niti sme, budući da je samo dokazivanje dokaz da se to, u stvari, još ne zna.
Zbog mog delikatnog načina, koji je uz to bio i brži, uzimao je vremena koliko da se demon oseti i prstom na njegovu humanu ljusku ukaže, pa i jeftiniji - oskudno doba zahtevalo je štednju - jer osumnjičeni nije morao da se hrani dok se muči, da se hrani krvnik koji ga muči, pomoćnik mu, zapisničar i sam istražitelj, niti da se plaćaju troškovi boravka, ako su ovi, kao što često behu, iz drugog mesta, što se ceo trošak procedure svodio na podizanje vešala, ako već postavljena nisu, što je takođe bio najčešći slučaj - zahtevi za mnom toliko se umnožiše da sam im jedva udovoljavao.
Preteran rad ne mogade ostati bez posledica po moje, i inače krhko, putovanjima iscrpeno, prinudnom družbom sa zlom opterećeno telo. Niti demoniji stalno izloženi um ostati sasvim neoštećen. Ma koliko se, prilikom veštačenja, pouzdavao u božja uputstva, data, na žalost, najčešće naprasno, u kakvoj mutnoj slici, neodređenom osećaju, ponekad sasvim ovlašno, da ne kažem baš aljkavo, uvek sam se plašio da ih pogrešno ne rastumačim i uperim ruku na nedužnog.
Mora biti da je taj strah razlog snovima koji me počeše mučiti.
Svi oni neku vezu s metlom imađahu. Ako se moj posao u vidu ima, jednolikost je snova razumljiva. Jedino što su tokom godina postajali življi, da ne kažem - životniji. Gubili su pojedinosti, koje kao da im nisu pripadale, a dobijale nove, više u skladu s opštom sadržinom more.
Za metlu nisam mario i pre nego što sam saznao za njenu nečastivu upotrebu. Još dok je, u ranom detinjstvu, služila časnoj svrsi da od mene napravi čoveka. I sad pamtim metlu kojom je majka pozdravila moje divotno otkriće veštice Rebecce Winslow. Od svih oruđa čarobnjačkog zanata, s kojima sam se, silom službe, susretao, ona me je jedina plašila, a opet, kao da me je, upravo tom grožnjom, nekako i privlačila.
Posle Canewdonea, gde sam je video, u crkvi Sv. Nikole, među nogama prve od sedam tamošnjih veštica, i prvi put samovoljno ponovio delo iz King's Lynna, odmah sam je i sanjao. Opet je bila među golim butinama, ali su noge pripadale telu mlade devojke koja je letela, nema sumnje, na sabatsko viđenje s đavolom, vesela, sva sjajna, namazana, očigledno, magijskim lojem, mešavinom sto grama ljudske masti, pet grama hašiš-prašine sa zrnom istucanog suncokretovog semena.
Izbacio sam sve metle iz odaja koje mi je gospodar Sir Thomas Howard ustupio, a postigao da se ni njegove sluge metlama ne služe. Podovi su se otada brisali krpama, čime sam izazvao govorkanja i porugu. Iza leđa, razume se, jer niko nije mario da i na njega prstom pokažem.
Drugi je san bio još gadniji. Dogodio se, maja, u Chelmsfordu, gde sam dovršio Master Hopkinsov, kako videsmo, traljavo obavljen posao, i poslao na stratište ostatak tamošnjeg veštičijeg Konventa. Te večeri sam snevao nekoliko nepoznatih demonki, ali i jednu poznatu, susetku iz King's Lynna, Rebeccu Winslow. Sedela je za vretenom i prela nešto što se kao vuna rastezalo ali vuni nije ličilo, pre ljudskim crevima. Gornji deo tela je bio izgoreo i staricu sam jedva prepoznao. A onda videh da nisam. Da me je vreteno, koje je nesumnjivo njeno bilo, prevarilo. Bila je to nepoznata žena, ali nepoznata na naročiti način, kao neko koga na javi nismo nikad sreli, ali ga ipak odnekud poznajemo. Slobodnom rukom pružala mi je metlu. I druge žene pružale su mi svoje metle.
Pevale su složno i umilno:
„ Poleti, Johne, požuri, pohitaj,
Noćas je Sabat radosti i slasti,
Kad prođe slavlja našeg maj,
Cele godine imaćemo vlasti!"
Činilo mi se kao da odozdo, ali izdaleka, i prigušeno, kao iz podruma, čujem neku svirku i u njoj prepoznajem flautu.
O ostalim morama ne vredi pisati. Bile su slične, na istom vretenu predene. U svakoj se javljala metla, samo, kako rekoh, u drugim rukama, u drugoj okolini, pod drugim, uvek sve življim prilikama. Ubrzo je među tim avetima bilo sve manje nepoznatih osoba, sve više poznatih, ali, začudo, nikad nijedna od veštica koje sam otkrio, mada im je tu mesto bilo.
Lekarima se nije vredelo obraćati. Oni bi mi pustili krv i savetovali odmor. Odmarati se nisam mogao sve dok živi i jedna veštica u Engleskoj. Ispuštanje krvi malo bi pomoglo. Meni je dušu valjalo ispustiti. A to niko nije znao.
Duša mi je bila ugrožena. Demonski bestijarijum što sam ga preko dana u cmu jamu bacao, vraćao se noću da me iskušava i kinji, kako je pakao i sa svecima postupao, Sv. Antunom u Tebaidi, Sv. Terezom, Sv. Katarinom Sijenskom, pa i sa samim našim Spasiteljem.
Ali i ja ću biti jak.
Slučaj je hteo da sam baš posle Chelmsforda prvi i jedini put sreo Master Hopkinsa.
Slučaj je hteo da to bude, pre nekoliko dana, baš u mom rodnom King's Lynnu. Slučaj je, takođe, hteo - a možda i sudbina - da se, usled administrativne zabune u Gradskom odboru, Hopkins i ja nađemo u King's Lynnu u isto vreme. Ovo se mahom izbegavalo, kako zbog štednje, tako i zbog udvajanja nadležnosti, iz kojeg su uvek nastajale neprilike. Ali Starosta Thomas Rivett je, očigledno, sedeo na ušima kad je Gradski odbor odlučio da pozove mene, domoroca, Johna Blacksmitha, što je učtivim pismom i učinjeno, porukom u kojoj sam zamoljen da se „ponesem s gnusnim vešticama kao što jed-nom već učinih u slavnom slučaju Rebecce Winslow", nego je razumeo da treba zvati Matthewa Hopkinsa, stranca, pa je tako i postupio, napisavši i njemu pismo.
Tako smo se Master Hopkins i ja našli u krčmi u kojoj smo, opet po odluci slučaja, obojica konačili. Ni u jednom zanimanju takav se slučaj ne može računati u srećne. U ovom možda i manje nego u drugom. Svuda gde je posredi umeće, veština, zanat, umetnost, prate ih nesigumost, kolebljivost, sumnja i zebnja, a ove, suočene s konkurencijom, sujeta, uobraženje, bolesna osetljivost i pristrasnost, pa Gilde takvih zanimanja liče na neishranjene menažerije. Lovci na veštice ne imađahu svoju Gildu, ali su sve njene rđave osobine imali.
Obedovasmo zajedno i Master Hopkins, crn, usukan, neprijazno ljubazan, odmah ih ispolji, raspitujući se u kakvim vizijama mi bog saopštava ko je nedužan, ko nije, ako su u pitanju slike, ako mi se ne poverava rečju, a ako mi pomaže rečima, jesu li one engleske ili naročitom jeziku pripadaju. Odgovorio sam da tu nema nekog reda, niti za stalno utvrđenog načina, nego kako kad, put se od prilike do prilike menja.
- Tako sam i mislio - reče on zajedljivo.
- Kako?
- Da tu nema nikakvog reda. A pravo ako ćemo, ni mnogo čega drugog.
- Cega, ako smem pitati, Master Hopkinse?
- Dokaza, Master Blacksmithe.
- Mislite li na dokaze u kojima ste udavili Elizabeth Kent iz Haddehama?
- Goodwife Kent se nije udavila u mojim dokazima, Master Blacksmithe. Udavila se u reci jer je bila nevina. Da nije, da je veštica, plivala bi.
- I bila obešena?
- Razume se. Ali s dokazanom krivicom. Nipošto na osnovu optužbe koja se pre Strašnog suda ne može proveriti.
- Demonskim vretenom, recimo? - I njim, naravno.
- Onim kojim ste, izbovši ga, utvrdili da pokojni Isaac Norton iz Chelmsforda nije veštac, jer neraa Satanina znaka i jer ga je svaki ubod terao da urliče?
- Isaac Norton je bio pravedan čovek i dobar hrišćanin - reče Master Hopkins. - Milo mi je što sam ga spasao vešala.
- I što je umro od vaših uboda?
- Master Blacksmith - reče on skoro s nevericom - da li biste vi stvarno voleli da je kao veštac umro od omče?
- Dabome da ne bih! Ko bi to voleo?
- Onda ne stavljajte besmislene, da ne kažem suranjive prigovore jednom poslu za učenjake i pravnike, a ne sanjare i frulaše!
- Videćemo, gospodine, sutra - rekoh ljutito.
- Jeste, gospodine, videćemo sutra - odgovori on zamišljeno.
Niko u King's Lynnu nije pretpostaviti mogao da će se moja i Hopkinsova služba gradu pretvoriti u takmičenje u jednom od najstarijih zanata sveta, ustanovljenom još u Bibliji, u Izlasku - Glava 22, 18 - zapovešću Mojsijevom ,,Ne daj veštici da živi." Posredi, u stvari, nije bilo merenje moje i Hopkinsove umetnosti, već odmeravanje dva oprečna načina za utvrđivanje zla, mog božjeg i Hopkinsovog ljudskog.
O tome neću da pišem, o tome svako može pročitati u iscrpnoj knjizi Staroste Thomasa Rivetta "Istinita priča o tome kako su Master John Blacksmith i Master Mattew Hopkins u jednom jedinom veličajnom danu oslobodili lepi grad King 's Lynn osamnaest zlih veštica, iz pakla poslatih da ga kinje." Ali ako kažem da je do podne i odmora za ručak u moj spisak bilo ubeleženo njih trinaest, koliko ih obično broji Konvent, i koliko sam dosta lako već na prvi pogled prepoznao, a Master Hopkins ih je otkrio samo četiri, odnosno od toliko je žena davljenjem u vodi i bodenjem tela priznanja izvukao, moja je pobeda bila izvesna, a čuđenje ogromno kad za obedom Hopkins zbog toga ne pokaza nikakvu srdžbu ni ljubomoru.
Samo me pri kraju, kad se već digosmo posao da nastavimo, nehajno upita:
- Imam zanimljiv slučaj, Master Blacksmith, pa se pitam možete li mi pomoći.
Odlučih da prihvatim njegovo udvaranje i da mu ga uzvratim titulom koju je sam sebi dodelio. Nazivao se Witchfinder Generalom.
- Sa zadovoljstvom, Master Generale, ako takvom veštaku pomoć treba. - Bio sam pobednik, mogao sam sebi dopustiti velikodušnost.
- Videli smo danas ko je veštak - reče on ponizno.
- U čemu je, dakle, stvar?
- U nekoj trgovkinji po imenu Sarah Show, koja tvrdi da joj je ovdašnja babica činima umorila dete.
- To nije ništa neobično, Generale. Veštice to svakodnevno rade.
- To je istina i dotle nedoumice nema. Ona je nastala tek kad sam saznao da ta babica već godinama ne porađa, da je bolesna i nepokretna.
- Ni to, kao što znate, nije prepreka.
- Znam. U delu «Drugi deo i veličanstven kraj tačnog i nepristrasnog izveštaja o ispitivanju, suđenju i egzekuciji notorne veštice Glover u parohiji Stepney, za dobro celog Kraljevstva..."
- Ne čitam knjige o vešticama - rekoh - niti mi za moj posao trebaju. Ja to znam iz iskustva.
-Nemaju svi vaš dar, gospodine. Ostali tnoraju učiti. Gloverova je, dakle, prema navedenom delu, takođe bila nepokretna, a ipak sposobna za maleficije pomoću familijara, žabe krastače koja je dobro skakala.
- Eto, vidite.
- Vidim, pa ipak siguran nisam, a dušu ne želim da grešim. Moraću staricu ispitati.
-Pogledaću je i ja, ako želite.
- Još kako, gospodine - reče Hopkins odlazeći. - Pogledaćemo je obojica. - Na vratima se okrenu. - Ja, na žalost, nemam vaš dar, Master Blacksmith. Moraću se osloniti na šilo.
Kad, posle podne, na slučaj Show dođe red, prozvaše Anne Blacksmith.
Moju su majku uneli na nosilima nepoznati ljudi. Znao sam da u King's Lynnu nema nikog, da je otac umro, a moja se braća i sestre rasturili po zemlji, ali da još živi u staroj kući, na trgu, čiji zid čuva lik uplašenog, nagorelog srca Margaret Read. Kad posao završim hteo sam da je posetim, možda i sa sobom povedem.
Slabo je videla i nije me poznala. A i ja nju jedva.
- Anne Blacksmith - upita je Master Hopkins ljubazno - priznaješ li da si umorila novorođenče Sarah Show?
- Ne, i kako govorim, tako mi bog pomogao.
- Ako istinu govoriš, nemaš čega da se plašiš - reče Hopkins i uputi joj se sa šilom u ruci.
Nije do nje stigao. Podigao sam ruku i na majku uperio.
Svetina se udivi, a Staroste odadoše priznanje mojoj nepristrasnosti.
Sutradan, pošto je sedamnaest veštica povešano, prineta je na nosilima gubilištu moja majka, pa s njih na podijum na leđima dželatovog pomoćnika ispeta. Imala je sitne, žmirkave oči. Sad su bile velike i nisu žmirkale.
Master Hopkins je stajao između mene i Staroste Thomasa Rivetta.
- Podvrgao sam vašu gospođu majku ispitu s vodom - reče. - I šta je bilo? - upitah, s nadom.
- Potonula je.
- Zašto je onda vešate? - viknuo sam. - Zaustavite pogubljenje!
- Nemoguće! To bi značilo da vi, odnosno da bog nije u pravu! - rekao je Hopkins. - Doduše kod mene i mojih zaostalih metoda bio bi to dokaz nevinosti i ja bih je pustio.
- Pa zašto niste?
- Ko sam ja da se suprotstavljam vašem daru, Master Blacksmith? Uveče odoh u rodnu kuću. Ove poslednje redove u njoj ispisujem. Ništa se od mog odlaska nije promenilo. Tamna mrlja srca Margaret Read još se na južnom zidu vidi. Još liči na Izbledeli list. Izgleda da je majka nekako došla do vretena koje je pripadalo Rebecci Winslow, jer sam ga u njenoj sobi našao.
Opet sam imao moru. Malopre, ovde, za stolom. Ovog puta sve su veštice i vešci bili na okupu. Noćas su Zadušnice, Veliki Sabat, pa me toliki broj i ne čudi. Satana je za ovu svečanu priliku imao ljudsko obličje. Vrlo poznato, iako ni sad ne znam čije. Sve beše kako se zamišlja jedna demonska svetkovina.
Kao po slikama, kao u glavi, kao na javi.
Od sna sam saznao kako i gde da nađem Grantchesterskog mladića, svirača iz Zlatnih vremena i unapredim svoje sviranje. Jer i njega sam u snu video. I tamo je, pod zemljom, na Sabatu, flautu svirao. Uistini prelepo, iako pomalo nezahvalno prema svatovima Manor Housea koji ga uzalud čekaju.
Otići ću u kuhinju. Mora da u njoj ima neka metla. Možda i ona s kojom sam zbog Rebecce Winslow od majke dobio batine. Pomast za letenje nemam, ali i ne treba mi. To su naučenjačke bajke, izgovori onih koji ne znaju da za čudo recepti nisu potrebni. Samo mali naročiti mladež na koži.
I do sada sam leteo bez ikakve masti. Samo na metli. Moram jedino paziti da zaobiđem reku Nar. Voda nije za mene.
Moja je Zemlja.