bora5

XXI
И на срећу своју, Софка поче осећати како је све чисто дражи и бива јој пријатно. Осети како би и она радо јела та њихова јела, особито оне њине погаче, заструге сира, а не ово, што су за њу брижљиво кували и Миленија јој доносила.
Отуда, испод хладњака, што год је дан више одлазио, свет се са околних зидова склањао а они све више остајали сами, све јаче, све бешње почињу да преовлађују само њине сељачке свирке и песме. Све бешњи бат ногу од њиних тешких, јаких игара, једнолико, у широким скоковима цупкање и силно ударање пете о пету спекнутих чизама са мамузама; онда звецкање на женскињама од тешких и дугачких до испод појаса низа од посребреног старинског новца; јак шум од ломљења у окретању њиних крутих и јаких сукања. А изнад свега тога оно њино натпевање између мушких и женских, наизменце. И то понављање истога стиха са запушеним једним увом, да би им гласови били што силнији, јачи, као да су у селу, у планини, где треба чак преко брда глас песме да допре и разговетно се чује. И што је ноћ бивала јача, они су постајали све слободнији, силнији. Сигурно, сасвим опивши се и ослободивши се, почеше овамо и код ње да долазе и не питајући да ли је слободно. И то прво старци, деде, који због свога старешинства као највише права имају, па онда млађи. Испрва су долазили појединце, као да јој се представе, рукују се и дарују је, а после у групама једнако један за другим, да ускоро врата од сопчета осташе сасвим отворена. Али сви јој ипак прилазе са неким страхом, знајући да јој тиме досађују. Али видело се да највише стрепе од Марка, свога "бате", јер долазећи, једнако су се уплашено обзирали да их он можда отуда из дворишта, испод хладњака, не види. На њихову срећу он се беше у почетку, тамо занео, пијући и здравећи за трпезом. Али, када ови код Софке почеше у групама да долазе и због тога тамо трпеза остаде готово празна, он се тек тада досети, и Софка заиста чу како он, из страха да се ови нису сасвим код ње обезобразили и обрукали га, викну заустављајући:
- А бре, не тамо!
На то сви овамо испред Софке побегоше уплашено прошаптавши:
- Бата се љути!
Али тада се Софка диже и сама учини оно што је осећала да треба да учини. Сама пође к њима. Већ је био први мрак. Уза страну куће о сниској стреји и дирецима биле су обешене и поређане лампе да би се видело ићи тамо, њима, под хладњак. Тамо опет, окачени о хладњак, лелујали су се дугачки гвоздени фењери, са својим тешким, масивним, црним и зарђалим дном које, када би фењери одозго пали, чисто би пробили трпезу. Испод хладњака лежали су изваљени на јастуцима или седлима. Доле украј зида били су прекрштених ногу и у ред поређани свирачи, зурлаши, бубњари, а спроћу њих, овамо до кућног зида, клечале су жене, већ засићене јелом и пићем.
Када Софку угледаше где к њима долази, сви, и најпијанији, као застидевши се, задржаше чаше у руци, а жене поустајаше уплашене. Али она виде како се Марко брзо диже и, да би је спречио да овамо, к њима, под хладњак не улази, потрча к њој. Видело се како му се од страха колена у чизмама клате, како му се појаси услед седења збрчкали, те му цела прса, трбух изишао. И запрепашћено и уплашено, да нико не чује, чисто поче да потискује уздигнутим рукама:
- Не, кћери, не, Софке. Не овамо. Прости су, пијани су.
- Ако, ако, тато!
- Не, не... шта ћеш ти? Немој ти овамо. Ниси ти за овамо...
Али Софка не даде.
- Хоћу, хоћу тамо... Зашто? Хоћу ја! - И сва срећна, јер зна колико га тиме изненађује, смешећи се, поче да му се уноси у лице.
- Хоћеш и волиш? - Марко поче да се надноси над њу и да разрогачује очи, упињући се да из Софкина лица дозна, увери се, да ли је то уистини: да она њега, његове, воли и зато сада хоће и она да је са њима, а да то није тек реда ради.
Софка виде то и да би га одједном пресекла, сасвим разуверила, као увређена том његовом сумњом, поче чисто плачно да га кори:
- Зашто, тато, за какву ме ти држиш? Зар да не волим, зар бих ја овамо и долазила и удала се?
- Не, кћери! - И сасвим уверен да их заиста она воли, од неизмерне радости, Марко се окрену њима тамо, за трпезом, свима, а највише најстаријем у челу софре, старом и готово слепом деда-Митру:
- Деда-Митре, и ви сви, бре, спремајте дар, јер ево снашка "вашега бате" иде да вас двори!
Сви они на то, што ето она, Софка, као свака сељанка, долази да их двори, од радости, среће, подигнувши се, чисто ничке клањајући се испред ње, дочекаше је. Жене, све зарадоване, и тим Софкиним доласком сасвим ослобођене, почеше да се окупљају око ње. Почеше да јој помажу у "дворењу" које се састојало у томе да свакога, пре но што му пружи чашу, буклију, пољуби у руку, затим да, стојећи испред њега, чека док попије, и пошто га понова пољуби у руку, узима од њега да наслужи другом. Дворећи све и љубећи у руку, Софка је осећала како јој уста додирују њине тврде, чворновате руке; како је њини бркови, браде, косе, додирују по лицу, и како је кроз њене шалваре, јелеке од свиле чисто боду круте, длакасте хаљине њине. Жене, сасвим ослобођене, почеше Софку из почетка бојажљиво, после сасвим слободно гладити рукама по плећима, раменима и њеним развијеним куковима, наслађујући се њином облином...
XXII
А сама је била крива. Знала је да не треба. Али се после сама као загрејала, заборавила, јер, измешана с њима, једнако дворећи их, осећала је: како они, због тога њеног силажења међ њих, изједначавања себе са њима и тим отуривањем свега што је имала хаџискога, варошкога, бивају све слободнији, срећнији. Не знају шта ће од среће. Онако стари, падају пред њом и као деца захваљују јој на том њеном силаску међ њих. Испијају из њених руку највеће бокале наискап. Сада су сви своји. Сви су једнаки и онда могу, како они знају, да се веселе...
Зато су после, не стрепећи да ће то коме бити досадно, једнако захтевали од Цигана да им свирају и певају једну исту њихову песму:
Славуј пиле, море, не пој рано,
Не буди ми, море, господара!
Ох, не пој рано!
И само то, ништа више. Али зато је онда то било тако силно; тако јако пиштала, секла зурла, био бубањ, да су се свеће гасиле, а они, не знајући шта ће од беса, ножевима и јатаганима из силава бацали се на Цигане и секли им бубњеве. Жене су бежале од њих а све се око ње, Софке, и као иза ње криле, склањале, знајући да нико не сме овамо да се баци. Свекар јој, Марко, никако као не могући да верује да је заиста она, Софка, сада срећна, није могао да је се нагледа, како она зајапурена а предано, од срца, свакога од њих двори и слободно се, без стида, као код своје куће, креће. Пушта да јој се при сагибању све, и плећа, и кукови, оцртавају, да јој се тешка коса у густим курјуцима на врату заваљује, те да се испод њих сасвим јасно помаља свеж и ружичаст, као наливен врат. А тај њен врат њега, Марка, чисто у теме, у мозак бије и сече. И не могући више издржати да је гледа како двори, све служи, и да се не би уморила, посади је до себе. Софка, седећи до њега, сасвим се ослањајући лактом о његово колено, не даде да се примети како се уморила, већ, на завист свима, а у највећу почаст њему, своме свекру, тати, поче само њега да двори. Ослањајући се о његово колено издизала се да би оном другом руком, заносећи је око њега и као обгрљавајући га, могла до самих му уста чашу приносити. То је дочекивано од свих криком и урнебесом. Цигани до неба извијали су зурлама. Марко им је бацао читаву кесу новаца. Одједном он ђипи и позва је:
- Софке, чедо, хајде...
Није знала куда ће с њом, али ипак пође. Виде како он испред ње, чисто се потурајући, иде, а испод темена бели се његов кратак, широк врат. Али када виде како се он упути право њеном сопчету, она се са осмехом досети шта хоће. Сигурно ће опет из оних сандука, где су новци, какав дар, каква низа дуката. Зато Софка, не журећи се, пусти Марка испред себе. Пролазећи поред кујне чу како и оданде такође допире граја, сигурно од слугу. А поред тога, мада су га остале слуге уплашено задржавале, заустављале, испаде пред њу Арса.
- Снашке, и ја сам, и ја сам...
И даље није могао. А она је знала шта он хоће са тим. Хоће сигурно да јој да на знање, да она зна за њега, како је он, њихов слуга, Арса. Софка смејући се, благо га предусрете.
- Знам, знам, Арсо.
И у том стиже у сопче с Марком. Виде како он иза врата, где је био мрак, и где су им стајали они сандуци, не рукама или кључем, већ тешком и окованом потпетицом од чизме, са мамузом, гази и скида катанац. Од беса, што не може одмах да се катанац откине, он га изби чизмом, заједно са бравом. И Софка виде како он, кад је осети до себе, и то овако насамо, у углу собе а још опкољену оним поређаним и наслаганим даровима, особито увијеном уза зид брачном постељом, са оним црвеним, широким јорганом, јастуцима, чистим, белим, миришљавим, не може очи од ње да одвоји. Показујући на сандук са разбијеном бравом једва говори:
- Ето, ево, све, кћери, све је твоје. Отвори, и узми. И све... Ти ћеш од њега кључ имати. Ти шта хоћеш, коме хоћеш, како хоћеш, чувај, дај, расипај... Све је твоје.
- Знам, знам, тато.
- Али једно само, Софке, Софке.
И Софка осети неки његов други глас, у коме није било: ни "кћери", ни "чедо", већ само: Софке. И то тако страсно, лудо, да се Софкин врат, вратне жиле од таквога његовога гласа укочише и сва она поче да трне. И заиста то би, јер он, надносећи се над њу, поче страшно да дрхти и да муца:
- Софке, Софке, само једно. Истину само.
И да би је боље у очи гледао, и што јасније из њих видео да ли ће му истину казати, ухвати је за раме. Рука му врела утону у њено меко и обло раме. И гушећи се, поче да је моли:
- Кажи, кажи... Није истина, није истина да заиста, истински, ти волиш све нас.
И њу обузе нека врста лудила, луде раздражености, гледајући толику његову љубав. И она, из сажаљења, да га умири, утеши, јасно, раскалашно и као предајући му се, поче га уверавати:
- Волим, волим, тато. Све вас волим.
- Ама баш све?
- Све, кућу, тебе, а највише тебе.
Али тада клону. Осети како из оне његове руке појури у њу и чисто је пресече тако јака врелина, и, са њом, тако неко чудно, никада дотада неосећано осећање. На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, као жива, тако уздрхташе и полетеше. Чу само како Марко, чисто бежећи из собе од ње, тамо међ својима, са неком страшном насладом, слутњом, надом, као луд виче и заповеда:
- Капију бре затварајте, капију замандаљујте, да нико, нико... Ах! Ах!
XXIII
И после настаде најгоре, најцрње. Како прве ноћи уђоше у ону велику собу која је својом величином половила кућу, никако се више отуда није излазило. Цигани се ређали. Морали једни друге да одмењују. А "слатка" велика вечера никако да почне. Једнако су горели и трештали огњеви по кујни, испред куће и око куће, и чак овамо око штала где је била стока и са њом сасвим стари, бабе и старци, који нису могли да издржавају. Целе ноћи видело се како на те огњеве падају ужежени "вршници", заклапајући округле тепсије са напеченим питама и разним печењима. Све су то били "дарови" које отуда, собом, из села, свака кућа понела, да сада на тој слаткој вечери прикажу. Пиће се једнако у великим котловима из подрума довлачило и ту у кујни до зидова ређало, остављало, да би било на домаку руке, да се не би сваки час у подрум силазило. Тако су онда из њих могле и жене које су биле око тих својих пецива, кришом, колико су хтеле, да пију. И зато је свуда око тих огњева чија је светлост особито ноћу толико блештала, да се и сам кров кућни прозирао, једнако била граја, смех, кикот и све је бешње, силније бивало. И све то, та толика светлост, са толиким огњевима, праскањем, блештањем поче да је плаши. Као да под ногама не осећа земљу, одозго није заклопљена кућним кровом, димњаком, већ као да се све то око ње, заједно с њом, креће, иде, и све веће бива. И још када су почели да позивају старце који су тамо иза куће, поређани уза зидове, лежали, одмарали се, да дођу овамо у велику собу, за софру, Софки се учинило да их не зову што без њихових здравица и благослова не могу они да отпочну ту њихову слатку, велику вечеру - зар је њима сада до јела! - него, као да се не може без њих, тих стараца, без њина присуства и одобрења, отпочети оно што они мисле са њом да раде. И зато онда онолики урнебес, граја, крици од весеља, кад и старци почеше да долазе. Улазили су у колијама, погурени, полако, ситна, дуга, зборана лица. Не могући после спавања да се сасвим умију, брисали се пешкирима. Софка их је тамо за софром дочекивала, љубила у руку и дворила са великом чашом, коју су они морали, пре но што у чело софре заседну, сви наискап да испију. Из кујне већ се уносе ти "дарови", те њине печене пите, печења, гибанице, од којих је силна маст цурила. При уношењу сваког тог дара, на сав би се глас казивало чији је, од кога:
- Ово је од деда-Митриних!... Ово од ујка-Стошиних!... Ово од баба-Станиних, тетка-Магдиних...
А међутим све се више и кујна, с оном силном ватром, врелином, и њина овамо велика соба спајала, сједињавала, и сви они све више бивали разголићени, све су више хаљине од себе одбацивали. Код жена већ су се сасвим помаљали изнад сукања и фута трбуси, надмени од многог јела и пића; видела се њина полуотворена прса, код неке спарушкана, а код неких још свежа, једра, страсна. А код свију њих голи, ознојени вратови и подваљци били су обојени разним бојама од шамија и шалова, те су због тога још чудније изгледале. Мушки опет били су све разузданији. Сви одавно без силава, појасева и чизама, и голих, косматих прсију, и изувених ногу. И што се више пило, наздрављало, и тамо у кујни, око куће, и овамо, у соби, за трпезом, све више су се међ собом мешали, као сједињавали. Није се бирало ко ће где да седне, где да се извали. Ни муж код своје жене, ни жена код свога мужа, него где се нашло, где се могло. Не осећали се болови од суседних лактова у прсима, од туђих, не мужевљевих колена међ скутовима. И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се стапа у једно. Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску. Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и за женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање. Толико је то ишло да је она мала, питома Миленија, сигурно не могући више да издржи тамо по дворишту и по кутовима најезду толиких њих, који су је јурили, побегла отуда овамо и почела да се крије око Софке и трпезе. А била је сва изломљена, изуједана, а опет сва срећна и обамрла од силне насладе. И јавно, на сав глас, склањајући се иза Софке, готово луда од среће, церекала се и молила Софку:
- Не дај ме, снашкице! Не дај ме, слатка била. Не дај ме, јер ови ме наши сву... - и показивала је на готово гола прса и изгужване футе и јелеке.
А на то нико да се постидео, поцрвенео, већ су јој се сви смејали, особито жене и то старе, сасвим у годинама, јер она је била најмлађа међ њима, па зато сада мора највише од мушких и да "пати". Чисто раздрагано, као сећајући се кад су оне биле тако најмлађе у фамилији, па тако на овим весељима, свадбама бивале од свих мушких највише јурене, миловане и љубљене, на сав глас раздрагано, дирале су Миленију:
- А Миленијо! Ах ти, мори, мазнушо! Ти бајаги нећеш! Ти ли?
А то је почело Софку да ужасава, пуни језом и страхом, јер јој тада би сасвим јасно да је ова свадба, ова њихова слатка вечера у ноћи, и оно једнако тражење да је тамо капија што више затворена, што јаче замандаљена, да би они овамо били одвојенији, скривенији - све то као неки њихов одређени, одавно очекивани дан и време. Па не само да им је ово сада као први пут што се тако изопијали и сасвим заборавили, него да је то њихов обичај на овим њиховим свадбама. У томе се и састојала њихова весеља. Јер, једнако одвојени од кућа и растурени са стоком по планинама, пашњацима, те њихове свадбе били су једини дани кад су се састајали, виђали једно друго, па чак и своје жене. И онда, добро нахрањени, а већ исувише од силних толико уздржаваних, радом убијаних страсти, чежње, тада би сасвим падали, сасвим се заборављали не могући ништа разабрати, ништа разликовати, ни род, доба, године. Отуда онда оне невероватне приче, гласови о њима, "сељацима". Софки тада би јасно што никад од Магде није чула какву добру реч о тамо њеним синовима, снајама на селу; па она Магдина вечита узречица, када би је питали за те сељаке: "Море, маните их, сељаци, шта друго они знају". И онда оно, у шта Софка дотада није могла да верује, она прича о њиховом чувеном чивчији деда-Вељи, за кога се причало да је са свим снајама живео. Тада Софки би јасно оно силно рађање деце, мада мужеви већи део живота проведу на печалбама, и она онолика сличност међу њима. Сви, из целога села, као да су од једнога оца, матере, од једне куће, а не из читавога краја. И онда оне језовите приче, за које се у вароши знало, веровало, али се о њима не водило рачуна: како сви они, сељаци, да би што више радне снаге имали, женили своје синове још као децу, узимали за њих одрасле девојке, већ, доста у годинама, способне за сваки рад. И то се ради одувек, с колена на колено. Нико то не сматра за увреду, грех; ни доцније, када синови порасту. Ништа то није. Имаће и они, синови кад, имаће и они својих снаја...
И Софка тада, на ужас свој, виде да је - не чека, не да ће можда то и с њом бити, него да је то свршено, то се већ зна, јер ето почеше, као честитајући Марку, на Софку падати масне здравице, задиркивања и смех…
XXIV
Трећи дан, уторак, а Марко никако не пушта. Сам одлази и затвара капију. Тешко оном ко спомене, а камоли да се усуди поћи. Али није се могло више. Почело се већ да излуђује. Почели да се међ собом туку и од беса сами себи секу руке, ноге, тако да су морали, вучени женама, одлазити кроз капиџике, чак и прескачући преко зидова.
Марко опет да излуди. Једнако брани, не да, а кад примети да је ко умакао, он слуге да побије.
Софка, огрнута колијом, лежала је. Није могла више да двори, нуди. Од умора једва је очи држала отворене. Била је сва врела. А од страха, језе, чисто је као неко лудило подузимало. Јер што су више гости одлазили, она и он, свекар, све више су остајали сами. И што је најгоре, није је било страх што не зна шта ће бити - знала је шта је чека - него стога што са собом још није била начисто: шта ће она чинити, ако заиста свекар, Марко, на њу... Само да није она Софка, ефенди-Митина, она би већ знала. Сигурно би могла да се отме од њега, и, макар сва изгребана, сасвим гола, она би утекла. Али шта ће после, кад је такву виде на улици, у чаршији?... Једва ће се то дочекати, да јој се сите. И због тога не смејући, а не знајући шта би друго, од страха, изваљана до свекровог места, уз трпезу, сва је цвокотала и грчила се. А најгоре јој би када осети како у гласу Маркову - а он је тамо око куће викао, псовао, претио што су сви отишли, особито што је отишао стари деда-Митар, Арса и Света, - у том његовом вајкању, претњи, звучи и страх, страх што су га оставили самог. Јер да су и они ту, пошто су и они то исто радили са својим снајама, и он би сада, сасвим лако, са својом... А овако, оставили га самог, и то овде, у вароши, где то није обичај, не зна се за то, не сме да буде...
Чу га како се овамо к њој враћа. Дише толико да се Софки учини како се цела соба креће. Она, не могући да устане, да га као што треба дочека, поче се извињавати:
- Не могу, тато, уморна сам.
- Седи, седи, чедо!
И седе до ње, али подаље. То Софку још више уплаши, јер виде како не може да седи, како прекрштених ногу и са подбоченим рукама о колена сав се нија и гледа оштро испред себе, гледа у трпезу, недигнуту, у проливено вино, разбацане кости, расуто јело, комаде хлеба, изгужване покровце, разбацане пресавијене јастуке.
А тамо до врата, у кујни, Цигани, мртви уморни, једва држе зурле и дремају. Напољу опет поче по трећи пут мрак да силази, и све ово као да се смирива, малаксава. И само камење по дворишту, вађено коњским копитама, више не прска и не тандрче, већ како који и где у рупу запао, тако застао и, углављен, као да се одмара. Момци, буновни, неиспавани, умивају се на бунару и пљускају. Доле из штале само се чује како шушти чупана у нарамцима слама и сено и како ношена ситно пада и веје путем. У кујни, све као свршено, и мирно, тихо. И то тако страшно тихо и грубо. Велики огањ, као свршивши свој посао, све више је трнуо и пепелом се покривао. Једино што се чује ход по кујни, клопарање папуча ашчике и њен тихи шапат са свекрвом. А баш тај шапат њега, Марка, толико пренерази.
- Свири! - поскочи он уплашено и викну тако силно да цела кућа претрну.
И сама Софка, заборавивши се, подиже се и поче га заустављати:
- Не, тато, Не, тато.
Али он је не погледа. Преко софре, у корак је прескочивши, пође ка кујни, свирачима. Утом свирач, држећи у једној руци тромо грнету, а другом притискујући распасан минтан, пресави се пред Марком и сањиво, малаксало, али одлучно поче:
- Марко - али се брзо трже и поправи - газда- -Марко - ако смо и Цигани, и ми душе имамо. Не може се више. Не може, и сам видиш.
Марко, место да га, као други пут, на такав одговор удари, избије, отера, чисто као да га поче молити:
- Знам, видим... Видим, али хоћу, хоћу, хоћу! - И осећајући неку насладу у том "хоћу", наднесе се над Циганина дижући руке којима би га смождио, само да се овај опет успротиви.
Опет поче свирка. Истина, уморна, упињући се, али опет са хуком и топло. Опет поче кроз ноћ да трепери грнета. А ту свирку, хуку, он, Марко, као да је једва чекао. Јер, на изненађење Софкино, не врати се овамо к њој, него оде право, ка прозору собном. И тамо, спроћу ње, у куту, где је био потпун мрак, чисто се скљока. Софка претрну, јер виде да је већ дошло оно: да ће јој сигурно сад исповедити љубав своју. Зато је тамо у кут пао, да је у мраку, да се не би видео какав изгледа, када јој почне о томе говорити, а зато и тражи да сада свирачи свирају, да од њине хуке и ларме ашчика и свекрва не би чуле његову исповест.
И ко зна, сигурно би то било, да се утом не појави ашчика. А по њеном лицу, држању, видело се да се дуго и дуго решавала, да је тек после многог наваљивања, молбе а можда чак и плача од стране свекрве, пристала да овамо уђе. И видело се да је зато тако љута, и на саму себе, што ето мора чак и то да ради. А највише је била љута на њега, свекра, самог Марка. Ако баш они, његови сељаци, то не знају, а оно бар он, који је газда, већ толико је у вароши, бар он треба да зна какав је овде ред: да је већ једном време да младенци иду у своју собу. И зато она чим уђе чисто викну:
- Хајде - Немајући кад да чека, стаде до врата журећи их, и Марка и саму њу. - Хајде хајде, де!
Софка виде како он отуда, из угла собе, на оно њено прво "хајде" плећима полете напред, да и њу као и свакога отера, али се сети да она није нека његова сељанка, па да може радити са њоме шта хоће, већ да је варошанка. А највише га порази кад спази ашчикину голу руку, подбочену о кук, са заврнутом кошуљом, и то чистом, белом, те по томе он познаде да није прала судове, него да је сада сигурно разастрла постељу младенцима.
- Хајде, хајде, свекре! доста је, време је... - охрабреније на то његово ћутање поче ашчика да жури.
А Софка је знала куда је позива, шта значи то њено "хајде", куда је води, у какав понор... Виде како јој ашчика строгим погледом поче да даје знак, да бар она, Софка, не буде луда, бар она зна шта сада треба да се ради и онда нека се сама диже, одлази, када он, свекар, сељак, не зна и неће да зна... Софка цвокоћући и скупљајући одело око себе, мада је била добро обучена, диже се и пође.
- Збогом, тато! - приђе и пољуби га у руку. Осети како су му руке, прсти, сасвим хладни и тешки. Излазећи и пролазећи кујну, чу она за собом ашчикин још строжији глас овим Циганима у кујни:
- Хајде и ви, бре...
И виде како Цигани, срећни, вукући у брзини колије и гуњеве по земљи, пројурише поред ње и изгубише се трчећи ка капији. Али у том чу се страшан Марков глас, који се беше устремио на ашчику:
- Ђид ти! Шта ти?
Али ашчика као да је била спремна на то, јер чу се како га утишава:
- Де, де... газда-Марко, знам ја...
- Шта ти знаш сурунтијо варошка, шта ти, варошка!...
- Ако, ако, Марко. Све ако, само ти легни, испавај се.
Али на то, као одговор, чу се само ломљење сигурно трпезе, прозора. И то тако страшно, да ашчика, унезверена, излете са запрепашћеним узвиком "куку", које би угушено још јачим прскањем прозора, не само стакла него и ћерчива, гажењем судова по трпези, а све то праћено његовим готово лудим гласовима, речима, псовком, кркљањем, које је за свакога било неразумљиво, али за Софку овамо, у собици, која беше од страха пала у постељу и покрила се јорганом, сасвим јасно, разумљиво...
- Ах, ах, псу бре, крвниче бре, стари деда-Митре! Ах, мајко, ах, курво! Ах отац, ах, проклет... Ах! Зар ви, бре...
А Софка је знала да то значи: Зар вама све допуштено, ви све чинисте што хтедосте; своје синове женисте и изабрасте снаје не за њих већ за себе! - Ето и сам он, и њега је отац младог женио, па не можда, него сигурно је ова његова жена, сада свекрва, прво са оцем његовим, својим свекром, живела! И овај сада његов син није његов син, него ваљда брат. И сви они, сви, како су хтели, онако, како су њихови оцеви са њиним женама, тако и они са женама својих синова. А сада, само њему се не да, само он то не сме!...
И ко зна докле би и како - да се не чу где ашчика у кујни свекрви поче уплашено говорити:
- Снашке, ја више к њему не смем. Ти, ако хоћеш, иди, умири га, да легне, заспи, да младенци могу... - Ако не, ја не могу ништа више.
- Идем! - тако гробно чу се како свекрва убијено и решено одговори. И заиста, на изненађење и ужас свих, она уђе тамо к њему.
Шта је тамо међ њима настало, какав разговор, није се могло чути. Само је Софка овамо, по Марковом искривљеном гласу, шиштавом, шупљем, запенушаном од беса, ваљда и пене која му је била из уста, била сигурна у то: да он сада своју жену мучи, испитује, да му она призна како је заиста живела са својим свекром, његовим оцем, док је он био мали, дечко. И Софка је осећала да од тога њеног признања - и то не да она каже, потврди, него да он то само осети у њеном гласу, забуни, у каквом усклику - зависи све. То му сада треба, да би му то био изговор, да би онда и он, као уинат, као светећи се њој, жени, и своме покојном оцу, одмах овамо код ње, Софке... А да је тога било, тога наваљивања, мучења, да му она призна, видело се и по томе што отуда почеше да допиру запрепашћени узвици, крици свекрвини:
- Човече!... Човече! Ћути, убиће те Господ!... Куку! Зар свекар...! Зини, земљо, да сви пропаднемо! Куку, шта доживех! Куку! Господе боже, Господе!
Нато чу једно страшно:
- Ја сам твој Господ!
И туп, јак ударац. Онда малаксао, обезнањен, писак свекрвин.
Арса, који је поред свега страха ипак тамо вирио и пазио, чу се како викну:
- Уби газда газдарицу!!!
Софка, овамо у постељи, готово се обезнани, јер осети да се нема више куда, нема наде, спаса. Крв ће лећи, све ће побити, а онда ће морати бити његова... Али је брзо освести и скамени шум испред њене собе. До собнога прага чула је како се нешто ваља, кркља. И заиста он је, он! И то не што је случајно пошао, па се спотакао поред њене собе, него се намерно овамо упутио, али осећајући шта чини, сигурно од ужаса сам није могао даље. Више није имао снаге да пређе праг и уђе овамо, код ње, већ ту пао. А отуда, из оне велике собе, где је свекрва са окрвављеном главом ничице лежала, једнако се чуло њено цвиљење, и то не јако, него тихо, без наде, убијено:
- Куку! Куку! Леле, мајчице моја! Леле слатка кућо моја!
Али то за њега овамо, пред вратима, до самих Софкиних ногу, више ништа није било. Између њега и тамо те собе, куће, жениног цвиљења, изгледа, да је све било свршено и пропало: цео живот, детињство, отац, мати, нарочито проклети отац. Кости му се у земљи превртале, што га, по обичају, младог, још као дете, оженио, када ништа није могао знати, као што никада више неће ништа ни дознати ни осетити! Јер ево, кркљајући и лежећи на прагу њене собе, борећи се са собом, он кроз прсте руке, што му је клемпаво висила више главе и била наслоњена на праг, кроз тај праг, кроз пукотине, кроз земљу осећао је отуда из собе мирис Софкин тамо у постељи. Осећао чисто како јој срце бије, како њена коса, разастрта у постељи, и сигурно опкољавајући и обавијајући цело њено тело, мирише, мирише...
И Софка чу како он кркља и ваља се, упиње, напреже, да бар главом, раменима гурне у врата, отвори их и уђе к њој. Али не може. Пада. Руке, лактови и колена га издају, јер га оно женино цвиљење као неко уже око врата стеже, не да му и не пушта га да се дигне, пређе праг. А међутим, да се опет врати, тамо, код жене, у ону собу, кућу, не може - свршено је! А то њено цвиљење, а баш стога што није силно, не призива у помоћ, већ тихо, убијено, без наде, баш због тога оно му све јасније допире до ушију. Изгледа да му таванице, греде и црепови и сва кућа са тим њеним цвиљењем пада на главу и бије га у теме, у мозак. И једва, помоћу лактова и колена, успе некако да се од себе отргне, ослободи и посрћући пође у двориште.
- Арсо, појас и силав!
Једва што промуца и довуче се до дирека кућног и поче се уз њега леђима, главом уздизати, наслањати, да не падне, чекајући да га Арса опаше.
Арса дотрча. Поче га опасивати, али с муком, јер цео његов доњи део тела, кукови, клатили су му се и дрхтали. Сва му је утроба једнако крчала и као да се кидала, па се све то срозавало у појас. Он сам ништа није видео сем слуге Арсе испред себе. Видело се само како се, да не би пао, упиње и главом и теменом да се одржи уз дирек, а једва држи уздигнуте руке, да би га Арса што јаче стегао, опасао. После једва промуца:
- Алата!
Арса му поче силав опасивати. Он то није ни осећао, сав је трнуо ослушкујући, да ли се не чује што из онога сопчета где је Софка и одакле се видело како још прска свећа. Срећом ништа се није чуло, ни Софкин плач, јаукање. Међутим, из оне друге собе једнако је допирало оно свекрвино цвиљење, да му се чинило да јој се, откако ју је ударио и откада она већ цвили, сигурно већ цела предња страна лица онако у крви изгубила у земљи. А ноћ је била једнако мрачна, и двориште, калдрма скамењена. Једино из оног тамо кута у дну дворишта, где се сливала и скупљала нечистоћа, заударало је на ђубре, на трулеж. Он све јаче и јаче поче да удише тај трулеж. И то га поче као освешћивати. Сети се свега. Последњи пут задрхта и изненада, силно, јако, потеже руком за нож из силава. Али застаде, јер виде да ће га опазити Арса, који му се приближаваше доводећи алата. И да се не би овај досетио, Марко том подигнутом руком за нож на себе, на своја прса, срце, само што поче да брише чело. Опет га обузе страх, опет малакса, осети неко кркљање, тупо, тешко, као неко дављење самога себе... Сам је Арса морао у узенгије да му умеће ноге, јер се он једва држао о јабуку на седлу. Али изненадном снагом одједном скочи, уседе у седло и ножем алата остраг по сапима шину. Шикну крв. Алат, блештећи се у мраку, пропињући се и разривајући калдрму, одјури са њиме. Софке чу како Арса полете у кујну и тамо ка свекрви викну:
- Оде газда и посече алата!
XXV
После увели младожењу код ње. Али је Софка већ била у толикој ватри да није ништа за себе знала. Једва се ујутру разабра. Тек што је свитало. Велика лојана свећа у чираку, више њене главе, догорела је до дршке чирака и расцветана гасила се ширећи задах. А он, младожења, до њених ногу, готово на голом поду, спавао је.
Како га увели, тако и заспао. Спавао је мирно, дубоко, са испруженим рукама и згрченим коленима. И видело се како је, бојећи се, ако заспи, да случајно своју главу не наслони на јорган којим је Софка била покривена и тиме га упрља, повреди, пажљиво био савио крај и одгурнуо од себе.
Кроз прозор већ се чекрк на бунару црнео као и околни зидови. Доле из штале чуло се шуштање и већ поново преживање стоке, а из саме куће ништа. Све је било мртво.
А Софка, да би сад, кад сване, кад ашчика уђе, затекла све као што је ред, обичај, како брак захтева, морала сама младожењу да диже, распасава. Није могао да се пробуди, толико је био клонуо и дубоко спавао. Сама га је распасала, свукла и готово унела у своју постељу, и покривајући и себе и њега оним великим венчаним јорганом, чекала да сасвим сване. Осећала је како је додирују и боцкају по врату и по образима длаке од мужевљеве главе, која је, као у сваког детета, била кратко ошишана и скоро опрана, и мирисала на топлу воду и сапун.
Софка се не диже из постеље. Грозница је ухвати. Дању ништа за себе не би знала. Ноћу би се расвешћивала. Видела би како јој више постеље, у страни, гори једнако свећа у оном попрсканом чираку, до свеће стоји тепсија са јелом, пићем, што би свекрва дању, док би она била у заносу, доносила, јер од стида, због оноликог покора, преплашена, није смела ни Софкин поглед да сачека а камоли с њом да разговара. На крају постеље, испод њених ногу, на голој асури, увек би лежао Томча, муж јој, упола свучен, савијен и заспао. Софка би се дизала. С муком би распремала постељу. Затим би узимала мужа к себи, јер није хтела да тиме, одбијајући мужа, тражи за себе као неку поштеду, пошто није хтела допустити да је ико више штеди и жали. Јер, када се већ оволико препатило, онда бар нека буде потпуна патња и мука!
И зато би заспалог Томчу, плачући, грлила, љубила. Потом, сва узрујана и готово полусвесна, дизала би се, излазила, ишла иза куће у двориште, у пусту нему ноћ, ограђену зидовима. Слуга, Арса, као чувајући је, клечећи у каквом куту, увек би се испред ње појављивао, да јој се тиме као стави на услугу. Али она не само што му није ништа наређивала, него, као да га није ни познавала, тако би га гледала неким разблудним, помућеним погледом, од чега би се Арси чисто коса дизала и кожа од кичме по леђима јежила. Држећи распасане шалваре, са улепљеном и разастртом косом око слепоочница и врата, са кошуљом, која је била толико разгрнута, да су јој блештала врела прса, ишла би по дворишту. После би се опет враћала натраг у своју собу, опет легала у постељу, опет, плачући, грлила и љубила мужа и молила бога да бар једнако ово овако траје: овако ноћ и она, овако усамљена.
И целе би ноћи тако, док не би изјутра, савладана и измучена, пала, у дубок грозничав сан, те би се и сутра цео дан губила у ватри и заносу. И напослетку, зачудо, та њена грозница, болест, добро јој дође, особито што се, због тога, избегоше сви они обичаји после свадбе, прве брачне ноћи: оно виђење, чашћење и долазак жена, комшилука, родбине, међу којима би она морала да се показује весела, здрава...

Бора Станковић

Нечиста крв

Роман, 1910