Нечиста крв

XII
У зору, када су сви били полегали да се одморе, Марко, сада већ свекар, коме су такође били наместили, неопажен се диже и сиђе доле. Кришом Магду замоли да му доведе коња. Само га Софка опази. Истрча за њим.
- Куда, тато?
Марко се зарадова услед те њене пажње а и уплаши да се због тога други горе не пробуде.
- Ћути, ћери! Сада ће тата да се врати! Идем да наредим код куће.
Морао је то. Није смео новога пријатеља да одведе онако, пошто је знао да код куће нико не зна и није ништа спремно. Зато је он целе ноћи, поред свега пића и весеља, једнако морао да се држи, чува, да би, ето као сад, пре но што сване, отишао кући, спремио и тамо удесио и после дошао по пријатеља да га води к себи, на даљу част и даље весеље.
Зато и он, кад се осети на алату, кад изиђе из капије, дрхћући из све снаге, пође слободно, срећно, што се не превари, што се не испуни његова сумња, да никада Софка, и толика и таква лепота, неће поћи за његова сина, још мање ући у његову, сељачку кућу, и бити његова снаја. И он, ни сада још никако не верујући у то, од среће, није на коњу могао да се смири. Алат, зачуђен том његовом немиру у седлу, а због јако затегнуте узде и његових грчевито стегнутих колена у слабине, поче пропињући се од бола, да окреће к њему своју главу као да га пита и види шта му је газди. Али Марко само положи руку на алатово чело, на гриву, између ушију, и чисто стидљиво, као умиривајући га промуца:
- Ћути, алате!
И пусти му дизгин. Алат појури гризући узду и измахујући њом, а пазећи да своје задње ноге много не избацује у страну, да не би Марка наглим кретањем својих сапи у седлу дрмао и друскао. Полети као птица покрај махала ка њиховој улици. Модрина зоре и свеж, још влажан ваздух поче да их шиба. Тек се свањивало. Из кућа по махалама разлегали су се на све стране петли. Упаљене свеће виделе су се из појединих соба и штала. Рубови долина оцртавали су се на небу и губили једно у другом.
Марко улете на отворену капију која је, као увек кад би он био у вароши, а не био код куће, некуд ноћу отишао, морала целе ноћи отворена да стоји.
Арса га први виде, и преплашен одјури унутра, у кујну, код газдарице, да је пробуди:
- Газдарице, газда!
Уто Марко дојаха до прага кујнског. Стана, његова жена, изиђе и придржа му коња.
Он још с коња, скидајући се, пружи јој руку.
- Целивај!
Она га целива, али се трже уплашено и поче да блене.
- Кажи драгичка!
- Па... драгичка - поче Стана, снебивајући се и чудећи се.
- Снаху имаш!... - али, као да му то не беше довољно, застаде и гледајући је одозго, светло, настави:
- Снаху имаш, што цео свет нема, Софку, хаџи- -Трифунову унуку. Али не знаш ти - окрену се он љутито, кад виде да она не само што се не зарадова, већ се и уплаши.
Брзо уђе у ону велику собу и отуда се чу како виче:
- Да се намести! Што год има, све да се донесе. Све да се скине с тавана.
Арса поче као без душе, од страха, да доноси и уз помоћ Станину да намешта. Марко је стајао, гледао и сам наређивао Арси шта ће где да се намести и како.
- Ту... Тако... Још... - И онако, у чизмама, појасима, са силавом и гуњом, сагињао се и, зачудо, сам својом руком, а не ногом, намештао је и дотеривао асуре, покровце, говорећи:
- Тако... То овде... Тако... Дај још... Све донеси!...
Пошто наместише собу и пошто је Марко још једном прегледа, чизмама утапка, нарочито крајеве, око зидова, да не штрчи испод ћилимова слама нових рогожа. И пошто још једном запрети Арси да све уреди а особито да се она, газдарица његова, одмах обуче као што треба, и спреме све за дочек, брзо и то пешке оде, врати се код Софкиних, да отуда доведе пријатеља, ефенди-Миту.
Стана, тек када он оде, кад остаде сама, увиде да је заиста све то истина. И онда се сасвим уплаши. Али Арса јој не даде. Силом, доносећи јој хаљине гонио ју је да се облачи. Нарочито је пазио да, по обичају свом не веже и обеси о појас онај сељачки ножић са неким старим, зарђалим кључићима. Она се облачила, али никако није могла још себи да дође и никако није веровала у све ово.
Али, када доцније, пошто се сасвим раздани, пошто сунце увелико огреја, одозго почеше да се чују свирачи, и већ овамо код њих да се виђају махалска деца како испред свирача јуре, и кад, сигурно на тај глас свирке, из комшилука, тобож због воде са њиховог бунара, почеше да долазе жене, она, као да се сакрије, побеже, уђе у кућу. И тамо у кујну, да ли од радости, среће, или ко зна због чега, бризну у плач.
Арса међутим истрча да широм отвори капију и да тамо на њој дочека новог пријатеља.
Стана их, једва се држећи на ногама, бришући сузе, а једнако осврћући се и кријући се, да је толики свет, који одједном испуни двориште, не види и спази како плаче - дочека у кујни. Марко, када је виде такву смушену, не само што се, по обичају, не наљути и не зграну на њу, него смејући јој се, као да је изведе из забуне, поче је дирати:
- Не плачи, бабо! Да те није жао што си постала баба?
И ефенди-Мита јој приђе, пољуби се са њом.
- Како си, пријатељице? Јеси рада пријатељима?
Она је само муцала:
- Како да не, како да не!
И док су њих двојица тамо у соби на покровцима седели, Арса им износи од сваке сорте ракије да пробају која ће им се допасти, па да им после ту точи и доноси, она овамо, у кујни, није могла од огњишта да се макне. Још више је збуњивала свирка испред куће а највише навала света: комшилука, деце, и старих жена, што почеше, као на свакој прошевини, да пуне кућу честитајући:
- Срећно, срећно, тетка-Стано!
Од Цигана, који би јој потражио да штогод пије, свакоме је по пуну оканицу, онако како би дохватила, давала са тепсије, по којој их је Арса био наређао. А међутим, мада је знала да то треба, и баш је то највише и плашило, осећала је како никако не може да се сагне, да кафу на огњишту пристави и скува, још мање да слатко изнесе и послужи, или бар да уђе тамо к њима, у собу, и, као што је ред, са новим пријатељем се разговара: пита за здравље снахе и нове пријатељице које истина није још познавала, али које су јој сад толико миле и драге, као да су јој рођене.
А Марко, као да је знао каква је она сада, поново изиђе, да је охрабри.
- Де, шта ти је?
И што никада, помиловао је по њеној уској, готово седој глави.
Њу то још више потресе:
- Ох, не могу, бре, Марко!
И то рече таквим гласом, са таквим сјајем у очима, као ко зна пре колико година, ваљда целог живота једанпут, ваљда још у почетку брака, прве брачне ноћи, ако јој је тако мило и потресено излетело то: "ох, бре, Марко", па ето тек сада, после толиких година. И од среће дохвати Маркову руку, принесе је своме лицу и поче је љубити, осећајући како је прсти његови милују.
- Де, де... - и самога Марка то текну и раздрага. - Па држи се, не подај се... - храбрећи је врати се у собу.
XIII
После прошевине, све се до ситница дознало о њима: нарочито о њему, газда-Марку. Одскора су се били доселили из Турске. Али, као да нису ни живели, тако се за њих овамо горе, око цркве и у правој вароши, мало знало, као и за цео тај њихов крај доле. Знало се само да је испод цркве, да води на друм, и да поред текије и преко винограда излази на границу. Њихово село било тамо у Турској, одмах иза манастира Светог оца. Куће све од камена, чак и кровови од камених плоча. А њихова кућа највећа, у средини села, готово као нека кула, пошто је и цело село произишло из те њихове куће. Говорило се да је сама њихова кућа читав спрат у манастиру подигла, чесме поправљала и све што требало давала манастиру, а нарочито своје људе из братства, села, да заједно са калуђерима бране манастир. Јер су надалеко били чувени, нарочито преци Маркови, као "качаци". Турчин, који би запао међ њих, у њихов атар, село, више се не би видео жив. Аскер, ма колики био, ретко да се отуда враћао, а да није бивао или преполовљен или готово сав уништен. А већ кајмакам или спахија за какав данак, десетак, није смео ни да привири. Једино што су око тога њиховог као градића, а не села, била унаоколо удаљена неколика арнаутска села.
А то богатство њиховог села и њихове куће умножио је највише исти овај газда Марко, када је, после оца, преузео старешинство. Он је био и писмен. Отац га као ожењеног (а оженио га, по обичају, рано, дечком) дао у манастир, да учи. Али га дуго није задржао: бојао се да много не "преучи", разнежи се и оде у варош. Утом отац убрзо умро, те он предузео кућу водити. Почео јаче да се дружи са Арнаутима и да продаје стоку за турску војску.
Али једно све поквари. Марко и неки чувени Ахмет, Арнаутин, поглавица највећег и најјачег фиса, поред интереса што су имали да њихове куће и фисови буду у љубави, јер нико онда није био у стању да на њих удари, и лично су се њих двојица волели. И то се волели толико, да су се он и Ахмет, иако овај Арнаутин, туђе вере, у манастиру пред калуђером побратимили и то пијући из расечених руку крв један од другог. Отада за њих двојицу није било вере, ничега. Маркова кућа за Ахмета је била слађа, пријатнија него његова рођена; као што опет за Марка у Ахметовој кући није имало ни харема ни ичега скривеног.
А обојица су били лични, наочити и силни. Када би остали насамо, гледајући се, осећали би како од задовољства и среће затрепере. И увек су били заједно, по трговини, по саборима, чак и по манастирима и весељима. Цео крај, целу чувену Пчињу њих двојица су носили и имали у својим рукама. Колико би пута Марко, бавећи се по годину дана на путу, кад би дошао, прво свраћао тамо, код Ахмета, побратима, и код њега преседео, одморио се и тек онда дошао кући. А знало се да ниједан Ахметов бајрам, весеље, радост његове куће и његова братства, не може бити без њега, каогод и овамо код Марка опет без Ахмета, или кога од његових укућана.
Ахметов синовац, Јусуф, готово одрасте у Марковој кући. За њега се знало да га Ахмет, пошто није имао деце, највише воли и да њега спрема себи за заменика. А да га је највише волео, видело се по томе што га код "побратима" остављао, нешто стога што је ближе био манастир, да би могао чешће ићи и тамо учити, а највише да се код Марка и његових, као куд и камо питомијих, светскијих, што више прилагоди, научи, упитоми и спреми за старешинство и вођство братства. И нико није био пажен и вољен као тај већ "њихов Јусуф", "Јусуфче" како су га сви звали. За све Маркове братственике био је он као неко вуче, неко дивље младунче које они треба што више да припитоме, што више да му угоде. И сваки му је чинио, угађао, више него својему.
Али после се видело шта је. Марко је имао сестру, и то једину, коју је, хотећи да је поштеди, да се не би удала за каквог њиховог сељака и била изложена тешком сељачком и планинском животу, одвојио и оставио код куће. И чак послао је да и она учи у манастиру. Доцније, није је тако брзо удавао, једнако меркајући какву за њу згодну прилику. И она је после, као једина женска која је вечито била код куће, чак и за време највећих пољских радова, највише се са тим Јусуфчетом и забављала. Она га поучавала свему: и читању, облачењу и говору. И могли су наочиглед, пред свима, да се љубе, па ипак никоме не би могла да падне рђава мисао. Прво што је она од њега била старија, а и што је то била Маркова, "батина" сестра, која им је, у одсуству његовом, била старешина. А друго што се знало да сама она врло добро зна какав би због тога лом и несреће настале.
Али једне године, када се Марко вратио, она је толико била бременита да није смела да се појави. Марко, кад чуо, једва, на молбу и плач свих, на комаде својом руком што је не исече.
И не смири се, догод му не јавише да су је на коњима - а све кришом ноћу - у неки женски манастир одвели, и не показаше прамен њене одсечене косе и парче од црне јој калуђерске ризе.
Али на ужас и трепет братственика, видело се како он, бата им, Марко, чисто жали. И то не толико себе, колико Ахмета побратима, јер за Јусуфчића зна се да мора бити мртав; али, дај боже, да се на томе заустави, а да ови његови и самога Ахмета са кућом не униште.
Узалуд Ахмет, пренеражен, цео фис довукао к себи да му Јусуфчића дан и ноћ чувају и пазе. Кришом га ноћу одводили у друга племена, само да Маркови не дознају где је.
Али то ништа није помогло. Најмлађи из братства Маркова, још неогарена, детиња лица, као да је испод земље ишао, тако неопажен прошао сва арнаутска села, нашао село и кућу у коју су били одвели Јусуфчића. Не зна се како се попео на кров, како је цео дан преседео скривен у баџи, трпећи да га дави и гуши дим са огњишта. Само, кад ови увече са Јусуфчићем засели око огњишта да вечерају, наоружани, са пушкама преко крила, и са стражом испред куће, овај одозго, кроз баџу, упао посред огњишта. У мраку и запрепашћености свих одсекао Јусуфчићу главу. И онда дочекан од својих, праћен њима, халачући, дојурили сви овамо и горе, на кућу, побили мртву Јусуфчићеву главу, те њоме опрали грех и срамоту са кућног старог и каменог слемена.
Одмах Марко, не себе ради, него да сачува јединца сина а и братству будућег вођу и старешину - жену и сина превео овамо. Купио ову кућу. Навукао отуда са села све оно богатство, истина, сирово али велико: грдне дењкове ћилимова и поњава, брашна, вуне, вина, а од стоке само кућне краве, кућне коње, са којима су се били, нарочито жена му и син, као сродили. А сам он, као не могући да се одвоји сасвим отуда, а и стога што би без њега сва родбина била потучена и упропашћена од Ахметовог братства, закупио неколико ханова који су били по граници, који су више служили за шверц, крађе и пушкарање између Аранута, него за трговину, да би из тих ханова држао Арануте у шкрипцу, страху.
Овамо кући, у варош, ретко би долазио. Ако би дошао у години три, четири пута. Чак и преобука слала му се од куће, па и то не често. Обично суботом, кад би долазиле рабаџије, да на својим тешким, воловским колима за ханове пренесу еспап, као: велики грумен соли, каце пуне зејтина, гаса, али увек највише барута и олова и оружја.
Овде је једнако седела његова жена, Стана, са оним слугом, Арсом, који се већ није сматрао као слуга, јер је код њих био и одрастао.
А Стана, како први пут дошла овамо, у кућу, таква и остала. Већ је била стара. Сува, висока, са уским лицем, мирним, готово белим очима и устима. Мада је имала чиме целу кућу да намести, ипак ништа није чинила. Још су стајали дењкови везаних ствари: ћилимова, јастука, покроваца. Требало је само један дан, па да се кућа сва испуни. Али она, увек, тобож као од великог посла, није могла. Све се као канила. Сваки дан се брижно питала: кад ће већ по кући да размести, а опет би остављала и одуговлачила. Све се као нечем надала. А изгледало је да се највише надала да ће се опет вратити у село, мада је била сама уверена да је то немогућно. И зато никако се није могла да "повароши", да се помири и ужива у кућу. Вечито је била сама, и као одбачена од нечега. Долазиле би јој комшике, од њих неке, исто тако као и она, досељенице из Турске. И она би ишла к њима, али само то и више ништа. Ни с једном да се истински спријатељи. А од целог одела, по коме би се могло да суди да је у вароши, само што је носила антерију и то скупоцену, свилену, али опет је испод ње вирио крај њене дугачке, дебеле сељачке кошуље. Једнако се још забрађивала жутом, простом и јаком шамијом, једнако опасивала футом, о којој је висило ношче са неколико кључића од разних сандука. И једино што је, место у опанцима и боса, ишла у папучама и вуненим белим чарапама. Па и то, колико се пута заборави и почне да везује опанке, док не би, смејући јој се, Арса подвикнуо:
- Е, еј, газдарице, нисмо у Пчињи.
И да јој није било још тога Арсе, ко зна шта би било од ње, онако саме. Он јој је био све, и село и варош. Он је ишао по вароши, по чаршији, и онда све њој овамо до ситница причао. Она је од њега сазнавала каква је чаршија, какви дућани, еспапи, механе, нарочито Шарени хан, где долазе из Турске Турци и њини сељаци. Свакога од њих Арса би редовно доводио овамо код ње, и они би се после с муком, гошћени и чашћени, могли од ње да одвоје, и да јој наодговарају на њена силна запиткивања о свему.
И бар да јој сина Томчу, када овај почне расти, Марко остављао код ње, можда би јој било друкчије. Али, чим Томча одрастао мало, прешао десету годину, он га - као бојећи се опет да чак овамо, у варош, Ахметови по његову главу не пређу - почео водити са собом и после га готово никако од себе и не пуштао. Само на Божић или Ускрс долазио би с њиме. И тако она никада сина да се нагледа, никад не може макар ноћу, у спавању, да га изљуби. А и он, дечко, па већ као отац. Нема још дванаест година, а већ почео нож да носи и са два појаса да се опасује, и да се на њу издире, заповеда јој и никако јој не да да га много љуби и милује. Једино што би јој покаткад сам долазио; то би било којом суботом, када би, место оца, дошао са рабаџијама да еспап узму. Па и то би морао одмах сутра рано да се враћа.
Колико пута, када јој га по толико месеци он никако не пошље нити јој ко други - а то је највише плашило - донесе какву вест о њима, она, не могући да издржи, почне Арсу, као да је он крив, да пита и да га као кори:
- Ох, што не шаље то дете? Што га толико држи код себе? Мало се он крви са том проклетијом (Арнаутима), него и оно дете.
Арса би почео да се као буни, љути што она њега пита.
- Па шта знам ја, газдарице? Знаш ти газду.
Али одмах би окренуо да је храбри: како ће га сигурно послати ове суботе, јер откада нису ништа пазаривали. А да је то сигурно, да ће ове суботе ко од њих доћи, зна и по томе што је он тобож чуо како су ових дана имали тамо много посла, многе муштерије, и све су истрошили од еспапа. Али би тада, сигурно осећајући колико лаже, и Арса прекидао, остављао је и као бежао од ње.
Она, и не слушајући га, јер је увек од њега такве одговоре и добивала, враћала би се пресамићена у кућу, хукћући:
- Ох, што га не шаље?... Па бар да јаве... Изедоше ме!
XIV
На глас да се Софка испроси, цела варош, ситећи јој се, одахну. Дакле једном већ и то се и са њом сврши, и да су они сами бога молили, па не би им тако испало за руком да се она овако уда, у такву сељачку кућу и за таквог младожењу, још дечка, кога ће морати да учи како да се опасује и умива. И пошто никог није гледала, нико њој није био раван и достојан ње, напослетку и право је да тако и сврши. Бар да се зна! Нека се види да и она није баш онаква и толика, за какву се издавала. Затим, по обичају, и поред тога, почеше у потаји разна причања, оговарања.
Али уколико су оговарања, приче ишле и шириле се, утолико је овамо код Софке једнако била широм отворена капија, двориште навек почишћено, и горе намештене собе нису могле да се напримају истог тог ужурбаног и радозналог света, особито женскиња. Али Софка је све то знала унапред и јуначки издржавала. Знала је каква ће запиткивања, задиркивања бити, а све из потаје да се дозна и види да ли је заиста она срећна, да ли га заиста воли, таквога мужа, још дете! Знала је да ће најмаснија и најдрскија пецкања бити од њених тобож интимних некадањих другарица и вршњакиња. И зато је била обучена у раскошно одело, у тешке, црвене као крв шалваре, са великим жутим колутима од срме око џепова и ногавица. На прсима јој увек била она низа дуката, поклон од Марка, која јој је цела прса покривала и која је, као што је Софка и знала, свакога највише и запрепашћивала. Дочекивала их је све са ужагреним очима и као крв руменим устима, чак и навлаш обојеним, јер је знала да ће те њене ужагрене очи и румена уста тумачити се да су сигурно, као код сваке веренице, од љубави и среће.
Увече Софка, заморена тим доласцима, испружила би се по миндерлуку који је био у исто време и кревет. Магда у синији, готово клечећи испред ње, служила би је јелом, да би Софка због тога морала ма штогод да једе, јер иначе није ништа од јела узимала.
После вечере целе ноћи Магда би код ње подремала, тобож да јој је на услузи, а у ствари чувајући је. Јер Софка, поред свега што се упињала, не подавала, ипак, ипак, сваке ноћи као да је била у грозници. Не зна које је већ доба, тек осећала би око себе како је сва врела. Из уста почео би да је пали дах. Окретала би главу прозору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно и истински видела како се оцртава и издиже он. Јак, висок, са јаким рукама. И онда он почиње к њој да долази. Узима је на своје руке, и, не сагибајући се, толико је снажан, приноси је себи, и љуби је, тако да би му чак и врх од носа осећала.
Тада би ђипила. Унезверена, изван себе од страха, хватала би Магду за руку и показивала јој на прозор и на небо.
- Магдо, видиш ли?
Магда, као све то унапред знајући, да ли из искуства или из веровања, враџбина, одмах би јој квасила чело водом и мокрим пешкиром влажила усне. Софка би се брзо освешћавала, и да би од Магде то сакрила, као од стида, окретала би се ничке и наређивала јој
- Магдо, покриј ме. Хоћу да спавам!
А сутра, дању, Софка већ није жалила себе, јер би гледала како је собом, својом жртвом и оним својим ноћним мукама, бар остале усрећила. Кућа се повратила и добила онај њен некадашњи стари, сјајни, толико чувени изглед: уништена, умирена и свечана. Отац јој у пола новом оделу, а није хтео сасвим ново да начини, да се не би казало да је то од Софкиних пара, што је од свекра добила. По цео дан би био код куће, по башти и све надгледа, дотерује. Највише се задржава у подруму, у коме су већ лежала бурад од пића, што му пријатељ Марко послао и што он сваког дана поново тражи, кад би му се које пиће допало. Око ручка он већ постаје нестрпљив што ручак није готов. Сам иде у кујну, обилази око огњишта, проба од јела и наређује Магди или матери, како ће се које јело запржити, које парче меса за њега оставити и боље се испећи... Мати опет, једнако обучена у свечано, главе не диже од спремања колача, туцања шећера, пржења кафе: по кујни не може се проћи, а да се не нагази на које зрно шећера или кафе. Од преосталих татлија, колача и локума, што се није могло да поједе, долапи, рафови и прозори доње собе претрпани. А то све због њега, оца. Њему се увек допадну ти колачи, а не могући све да их поједе, наређује да се остали оставе, па ће их он сутра појести. А то опет никада није чинио. Пошто му се сутра неки нови колачи и пите допадну, то онда опет наређује да од њих оставе за њега, за сутра. И то се толико дана гомилало, да ускоро почела цела кућа, особито доле, кујна, и она велика соба, да заударају на онај тежак, масан задах, пун загушљивости, тешкоће, али некако сладак, раздражљив.
А опет целог дана не може Софка да се одбрани од дарова и поклона што јој отуд свекар Марко једнако шаље. Он после прошевине престао да иде од куће у хан и село. Сигурно сада кућу и све журно спрема за свадбу. И онда целог дана овамо шаље дарове и слаткише за њу. И свако вече, у мрак, чисто кријући се, и сам као осећајући да није у реду, али ипак сваког би дана долази. Одоздо са капије чуо би се његов пун глас:
- Где је моја Софка?
И силином, пуноћом и раздраганошћу тог свог гласа испунио би целу кућу, чак овамо горе, до Софке.
Она, задижући шалваре, да јој не би сметале, а и косу склањајући иза врата, потрчала би одозго к њему:
- Ево ме, тато.
И љубила би га у руку.
Он би јој давао дар изговарајући се како тобож ишао тако по чаршији, па му случајно пало у очи, а особито какве минђуше, и ето купио за њу. И после чашћења и гошћења са оцем, чак и вечере и после ње дубоко у ноћ седења, он одлазећи и праћен Софком са свећом до капије, увек у потаји, кришом, да га не би ко чуо, питао би је:
- Да ти не треба пара? Да ти да тата?
- Имамо, имамо, тато.
- Ама не то. Него за тебе, да своје паре имаш, па ако ти што треба, што зажелиш, да купиш себи.
Даље је не би ни питао, и Софка би, љубећи га на растанку у руку, осетила у шаци дукат.
XV
И за све време откако се испроси, па ни на сам испит, кад први пут виде младожењу свог, Томчу, кога и не запамти, јер јој је једва допирао испод пазуха, никако се Софка не заплака.
И тек уочи свадбе, у суботу, када по обичају са свима девојкама и младим женама из родбине и комшилука оде у амам, да се искупа и спреми за сутрашњи дан, за венчање, први пут што се тамо заплака.
Цео амам био је закупљен. Мати и друге јој тетке и старе жене остале су код куће. Једино што је пошла баба-Симка, чувена трљачица, која ће тамо Софку купати. Њој је то био занат. Била се испрва потурчила, побегавши за Турчином. Доцније, када је овај напустио, служила је по харемима, а кад остарела, вратила се овамо. И отада једнако сваку удавачу она тамо у амаму купа и "трља".
Говорило се како она зна мађије: како купајући удаваче она их и учи, даје им као неке чини, како ће се сутра, на дан венчања, и после венчања, мужевима што више допасти и ући им у вољу.
Зато је Софка са том баба-Симком и пошла. Мати јој је имала само што више јела, пита и колача да испошље у амам, чиме ће се оне тамо частити и гостити. И заиста је све то одавно, још пре ручка, по слушкињама, заједно са преобукама, било однесено. А Софка кад пође, онда се само понеше дарови: пешкири, чарапе, чиме ће се амамџика и остало особље даривати. То, увијено у бошчу, понесе баба-Симка.
Испраћене и одгледане са њине капије чак до на крај улице, ушле су у ону уску, криву улицу која је, водом излоквана, била навек пуна камења, те се није могло да иде у гомили, скупа, већ у реду, једно за другим. На капијама жене, девојке устајале су и, знајући да то она, Софка ефенди-Митина, иде у амам, радознало су ишчекивале да је виде. Симка, срећна, као да јој је ово најбоља препорука за њен занат, јер ето и они, ефенди-Митини, позвали је да им Софку купа, а камоли неће други, нижи, сиротнији од њих, са сваком се старијом женом здравила, разговарала и застајкивала.
А и ове саме су је заустављале, као да је то њена радост и слава, што се Софка удаје. Свака ју је предусретала:
- О, срећно, срећно, баба-Симка!
Она, радосна, одговарала је:
- Хвала, хвала, дабогда ускоро и убрзо и ваша девојка!
Софка, огрнута у нову, скупоцену, невестинску колију, дар од свекра, ишла је у средини. Било јој је пријатно. Знала је да све у њу гледају. Нова чохана колија, мада је топло заогртавала и грејала је, ипак ју је стезала у плећима и око кукова. Знала је да јој се сигурно сада снага зато јаче испољава, види. Око врата уздигнута јако нежно и меко миловала јој је врат.
Пењући се том уском улицом и приближавајући се амаму и оном ћошку за који су морале да зађу и одатле право чаршијом навише да оду у амам, Софка је знала да ће, као увек, на том ћошку око дућана бити скупљених момака, нежењених, и другог света. Нарочито их је ту у дане, суботом, када се знало да женске иду на купање. А све морају ту да наиђу. Знала је да ће их сада сигурно бити и више. Јер још и пре, као девојка, када би она и мати идући на купање ту наишле, одмах би се осетио међ њима покрет, јер њих две биле су обучене у најлепше, најскупоценије одело. И није се знало коме више да се диве, која је лепша, да ли мати или она, Софка. А сада, кад иде као удавача, била је уверена да ће се што више скупити, да би је што боље гледали, подсмехујући се и сажаљевајући је што ето и она већ мора да се уда, истина за најбогатијег газду али још сељака, тек што се доселио, и то за мужа кога није ни знала и који је био још дете. И то она, она! Зато Софка, приближујући се са осталим, није се, као друге удаваче, плашила од тог гледања, већ је, не гледајући ни у кога, ишла мирно, полако. Остале су, нарочито младе девојке, шипарице, црвенећи од радозналих, чисто зазорних погледа као кроз шибу пролазиле и бежале навише ка мосту и амаму, тако да је баба-Симка, кад је видела да ће са Софком готово сама остати, морала да их гласно зове.
- Море, шта се растурате? - заустављала их да би, као што је ред, обичај, све заједно стигле пред амам, који се одмах више моста видео. Он је био округао, са старим каменовима а при дну, около, сав мемљив и влажан. Горе, испод самог крова, прозори са решетком, да се не би могло кроз њих из чаршије тамо унутра гледати. Кров полегао, широк и сав црн. Једино у средини горе, где су била стакла кроз која је у амам долазила светлост, видео се креч, малтер. Око амама свуда вода, нарочито од оне амамске чесме, из које се амам водом пуни а која се после овамо у чаршији и око амама разлевала. Више амама опет је настајала чаршија и чувена циганска махала, са високом, старом сахат- -кулом. Отуда су већ допирали звуци ћеманета, дахира, и бубњева које су тамо цигани свирачи, по својим колебама пробали и дотеривали, да буду готови, и, чим падне мрак, почну отуда да се растурају овамо по вароши.
Испред амама дочека их сама амамџика. И пошто је Софка пољуби у руку и дарова је кошуљом, она прво њу уведе унутра и одведе је у чело, на најлепше место, где је био прострт душек, док су свуда около по миндерлуку биле асуре. Под је патосан плочама. У средини горела је обешена лампа, јер је од високих ограђених прозора било мало светлости. Једино што је било још светлости, то је долазила од оног великог купа жара, који се црвенећи жарио и светлео и око кога су се сушили пиштимаљи. За Софком уђоше и остале. И чим се за њима затворише и закључаше амамска врата, све, осетише се затворене, сасвим се ослободивши, брзо, весело почеше да се пењу по миндерлуку и да се свлаче. Убрзо се амам зашарени свученим хаљинама, испуни се разговором, кикотањем, радосним узвицима од журбе.
И поче и пре купања: голицање, смех, набацивање хаљинама једне на другу, силом свлачење и откопчавање неких које су се стиделе, јер су тек сада први пут долазиле у амам. Нарочито од младих жена, скоро удатих, није се могло опстати. Оне су прве биле свучене, прве готове. Сваку девојку су јуриле, задиркивале. Убрзо па лупа нанула Циганки које су ишле и распремале, лупа врата амамских и њиних токмака, обешених дрвених ћутука који су по вратима, приликом затварања, падали одозго ударајући их и притискујући их, да што боље стоје затворена - све се то измеша и поче да бруји... Неке, већ готове, свучене, не могући чекати, са нанулама у рукама, трчале су босе по плочама, да што пре уђу унутра, а отуда се враћале вриштећи, прскане хладном водом од других које су пре њих ушле. И све, као да им је баба-Симка била све и сва, отац, мати, њој су се обраћале, тужиле једна на другу. Покоја тек, вриштећи, отуда истрчи.
- Тето, мори, види ове! Не може од њих да се прође!
За њом, готово посрћући, узверена, зајапурена излеће и друга и виче:
- Баба-Симка, стрина-Паса сву ме модрицом начини! Сву ме изуједа!
Из амама опет допире стрина-Пасин грлени глас, глас младе, мале, пуне жене и тек сада, после удадбе, сасвим развијене:
- Сама је кучка. Не може да издржи кад се види како је лепа, па се сама уједа и штипа.
Софка, са баба-Симком до себе, онако одвојена, на најлепшем месту, на душеку који је покривен белим новим чаршавом, свлачила се. Али некако споро. Она је одавна за све ово знала. И онда, чим се испросила, унапред је знала да ће све ово бити: цела њина свадба, и оне прошевине, и китке, и дарови, и оно скупљање мушких на ћошку, гледање, и сада ово у амаму. Знала је како ће и сада, као и некада, исто овако кроз високе прозоре једва допирати светлост, тамо у дну трептати онај велики куп жара, испод миндерлука бити хладноћа од влажних плоча, тамо на улазу стајати тестије хладне воде, поређани редови нанула и Циганке у мокрим хаљинама, суве, црне, са светлим очима и белим зубима. А из првог амама ће допирати топлота, пара и она загушљива амамска устајалост...
Знала је и то да је сада, када уђе, неће више гледати као пре, када је са матером долазила, још неиспрошена (онда је све издалека чисто заобилазиле, дивећи се њеној лепоти), већ да ће је сад сасвим друкчије гледати. Као да је никад нису виделе. Сада ће све, када почне да се свлаче, кришом једва из потаје, ишчекивати да се сасвим свуче, те да је што више могу гледати, мотрити јој сваки део тела, сваки њен покрет. А све то стога што се сутра удаје, иде мужу. За све то Софка је знала и била према томе унапред одавно равнодушна.
Али када виде да се све свукле, готово све отишле у амам, а до њених ногу једина остала баба-Симка, па и она већ готова, опасана пиштимаљем и са великим нанулама на сувим ногама, и чисто заклањајући својим усахлим телом бакарне боје Софку од радозналих погледа, пушећи разговарала са амамџиком и, са неком насладом, мешала турске речи - Софка чисто претрну, јер се није надала да ће јој сада све то оволико и овако доћи. И из страха да то ко не опази да се зато она тако споро свлачи што се боји, и онда као сажаљевајући је, да не почну долазити по њу да је охрабре, она брзо, одједном, баци са себе и остало одело и ужурбано позва Симку:
- Хајде, тето!
Циганка, којој амамџика брзо намигну и која је нарочито зато стајала и чекала, брзо Софки донесе лепе, шарене "седевске" нануле и понизно их навуче на њене мале, румене ноге. Затим пође испред Софке да јој отвори врата. Софка, као тресући се од језе, главом забаци косу. Осети како јој се она по леђима и дужином тела заталаса, и нежно је помилова. Ножним прстима јаче држећи нануле да јој се случајно не исклизну, упути се вратима. Прва врата, тешка, пуна влаге, стара, при дну сва иструлела, отвори јој Циганка. Она са Симком уђе. И када чу како велики "токмак" по вратима лупну, затварајући их за њом, кад осети пару, влагу од воде и сапунице а из амама урнебесне клике, кикотање, звечање тасова, запљускивање воде, она опет претрну, опет, као што се није надала, дође јој тешко, тужно. Али се трже и сама отвори друга врата и уђе у амам.
Испрва се није могло од паре ништа да види. Једино је одозго кроз зракаста стакла долазила светлост и осветљавала средину, "тершене", а около по сводовима, по "курнама", где је био потпун мрак, горела су кандила и мрко црвено осветљавала. Из чепова шуштала је вода падајући у камена, мраморна, четвртаста корита. На средини тершена једва се назирала изваљена тела и око њих или по њима већ слепљени праменови влажних, дугих црних коса.
Чврсто, високо, упути се она својој курни која се познавала и по двама кандилима и по црвеном застору на улазу, али је баба-Симка задржа и шану јој:
- Софке, прво на тершену да се изнојиш и испариш.
Она скрену. Све које су лежале, радосно, дирајући је, дочекаше је и начинише јој у средини места. Она се попе, леже. Али не као остале, на леђа, комотно, већ ничке, сакривши прса и подбочивши чело на преокренут тас. Угрејана плоча пекла ју је. Али њој је било хладно. У прстима стиснутих руку, у грлу, осећала је јед, горчину, и то на саму себе. Што да јој је сада овако? Што, када је све знала, ипак да јој сада дође оволико тешко? Што да је виде и гледају како њој није мило, не радује се. И још када Симка седе до ње прекрстивши ноге и једнако пушећи и пијући ракије, што јој амамџика беше послала, и то не, да и она, као остале, лежи, да се пари, већ да чека када ће Софка бити готова, па да је купа, трља. И та близина баба- -Симкина дође јој још теже. А знала је да сада настаје и теже и горе. Јер сада ће понова настати весеље, певање. И то, као увек, све ће песме бити о љубави, чежњи, месечини...
И заиста, ускоро то и би. Жене су око ње још лежале и париле се, али девојке већ почеше. Не могу више да издрже лежање, топлоту. Почеше опет по курнама, око чепова, и тамо по плочама изваљујући се једна другој у крило, да се пљускају. А из крајњих тамних кутова, где се од паре нису могле да виде, почеше гласно да певају тад нову песму:
Жали, дико, и ја ћу жалити.
Одмах све прихватише. И жене око Софке дигоше се. И оне одоше тамо, измешаше се са девојкама. И оне почеше да се умивају, поливају водом, певајући заједно са њима. Жене су се познавале по јачини и ширини гласова. Вода отуда из курни, од многих поливања, поче у млазевима да се разлева овамо око Софке и око тершена. А песма све јача, страснија. И то као навлаш све око онога: како није благо ни сребро ни злато, и како као да је она тобож имала драгог, волела се са њим, па сада не полази за њега - и оне, видећи како јој је тешко, сажаљевају је, и да би је утешиле, певају те песме о растанку. Хоће да јој покажу како она није сама, како ето и међ њима има које су исто тако несрећне, тужне, вену. А Софка је знала да то код ње није. И зато јој још теже падало.
Готово сама, поклопљена ничке, опкољена паром, водом, песмом, осећала је како је пара гуши, како заједно са паром гута речи тих песама. А они ударци токмака на вратима од Циганки, које су, послужујући сваки час улазиле и излазиле, као маљеви је лупају по глави и у мозгу јој остају. А песма, звук тасова све јачи, све бешњи. Док једна, а то баш она која се тужила како је стрина Паса уједа, витка, црнпураста и бежећи од другарица које су је јуриле, поливале водом, да јој се сва коса била слепила по њеном красном витком телу, отрча овамо на тершене код Софке и дигнувши главу, запева тако силно, да амам као звоно одјекну:
Да знаш, дико, да знаш, дико
како венем за те.
Па одједном прекину и, као да се она сутра удаје, поче да жали, нариче:
Јао, јао, је л' те, дико, жао,
Је л' те жао, што се растајемо?
- Тето, хајде!
Софка се диже. Осећала је да неће моћи издржати, да ће пући.
И, када уђе у ону своју одељену курну и кад осети да се иза ње спусти застор, она, држећи се за главу, чисто паде до чесме и груну у плач. Симка, када то виде, брзо се окрете и недајући Циганки да и она уђе, види, пресрете је и нареди јој да стоји споља и јако, добро да држи застирач, како се не би ништа видело.
Циганка остаде споља држећи чврсто застор, да се не лелуја, тајанствено смешећи се, мислећи да се зато крију што ће Симка сада Софки, трљајући је и купајући, давати мађије, чари за мужа.
А, међутим, Софкиним одласком жене и девојке као да се сасвим ослободиле. Од паре, топлоте, распарене и омекшане до костију, да излуде од беса, певале су. Амам бруји. Чак и амамџика ушла. И она обучена, са плетивом о врату, загледала се. А све надвисује и води она иста девојка. Стоји на среди, дигла тас више главе и једнако пева. Пева заносно из свег грла. Амам звечи:
Јао, јао, је л' те, дико, жао?
Је л' те жао што се растајемо?
Растајемо, а...
И не могући више од севдаха, баци тас од себе. Тас звекну, одскочи и звечећи откотрља се. Све се пренуше уплашено да их амамџика за то ломљење посуђа не грди. Али се и она, стојећи онако на улазу, беше занела, гледајући у ону.
Међутим, овамо Софка је грцала, као никада у животу. Умало што није на глас јаукала, тако је плакала. Пуче јој све пред очима. Би јој све јасно: да ово што јој сада толико тешко, оволики јад и, бол; да ово што она ето сада плаче као никада, јер је ни рођена мати не види да се пред њом икад заплака а камо оволико као што сад плаче, да чисто осећа како јој се срце чупа и снага распада - да све то није због тога што полази за недрагог, већ да је због другог нечег што је веће, горе. Сада се све свршава. Оно што је знала, слутила да ће доћи али ипак досад још било далеко, ето сада већ је ту, дошло је. Досада бар, иако није кога волела, а оно бар се коме надала, чекала га, сневала и у сну га љубила. А сутра, после венчања, све престаје. Више нема коме ни да се нада, ни о коме да мисли, још мање да сања. Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида...
Кида саму себе.
- Ух, ух, тето, тето!
Грчећи се, угуривајући се у Симкино крило, у њена спарушкана недра, плакала је, вила се Софка обезумљена. Њено сасвим развијено, као од мрамора резано, раскошно тело, изнојено, окупано, бљештало је и преливало се у лепоти и пуноћи.
Баба-Симка ју је купала. Полако, зналачки, својом руком са већ као пергаменат отврдлом кожом прелазила је по њој, по њеним леђима, плећима, око прсију, да боље истрља, те да сутра ти делови на венчању јаче, истакнутије, лепше јој стоје. А на Софкин оволики плач, грцање, није обраћала пажње. Била се сама занела толиком Софкином лепотом какву одавна није имала прилике да види, те је чисто као тешећи себе што и њој бива сада тешко, и гледајући Софку како плаче, сама себи говорила и саму себе као храбрила:
- Ех, сигурно ми је ово првина.
Као што јој заиста није била првина, нарочито сада, у последња времена. Ниједна није била срећна. Ниједна да је полазила за драго. Готово све су овако као Софка плакале, јадале се, рониле сузе... Али која вајда!
И бојећи се да ће се сада, када се амам смирује, јаук и плач Софкин сигурно чути, па да би га као заглушила, она се гласно са свима испред њине курне разговарала, задиркивала, шалила. И када се Софка, сасвим прибрана, умирена, диже напослетку и изиђе из куће, Симка јој ништа не рече. Чинила се да ништа не зна.
На Софкино:
- Хајдемо, тето! - она само што одговори.
- Хајде, Софке!
И то њено "хајде Софке" тако се слагало са Софкиним гласом. Било је у њему неко саучешће, утеха, али и храброст и решеност: писано је, нема се куда, и онда - хајде, да се иде тамо куд се мора. И то саучешће у њеном гласу Софку толико трну, охрабри, да сасвим умирена, изиђе из амама смело и са осмехом.
Ове овамо по миндерлуцима, облачећи се, нису могле још да се охладе од купања. Из минтана, јелека, вирила су њина топла прса, црвени, једри вратови са узнемиреним, набреклим и ознојеним жилама. Све су још једнако биле разузурене, никако да се приберу, охладе. Сваки час су летели из руке у руку бели пешкири којима су брисале зној са чела, завлачиле их међу прса, испод пазуха, и отуда их извлачиле мокре и сасвим пресавијене од зноја. Онда су поново други, суви пешкир узимале, једна другу молиле да је обрише где она сама не може, по леђима или ма где. А услед тог међусобног трљања, опет је настало задиркивање, голицање, бежање и ваљање по хаљинама. Опет се цео амам испуни мирисом, њиних чистих окупаних и страсних тела. Из самог амама, курне, једнако је овамо на махове, како би се врата отворила, допирала пара и топлота, и то тако јасно отуда на махове пахтала, да је изгледала чисто као нечији уздах, као од оних тамо мраморних плоча које као да жале за њиним лепим телима која су досада по њима лежала...
И та се топлота и пара отуда овамо све више мешала са светлошћу свеће и мало хладнијим ваздухом, и све више пунила влагом и тамом цео амам. А то их је, изгледа, још више дражило, опијало и знојило. Све већа је и већа цика и јурење настајало.
Али то све одједном престаде, када се Софка појави. Све се к њој окренуше и све је као у један глас, задиркујући је, дочекаше:
- О, невесто! невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! Погле, какву ће сутра да грли!
- Море, ђувендије! - из свега грла викну тетка-Симка. И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала, смех, весеље, окрете се амамџики: - А мори, што гледаш, шта стојиш ту? Што отуда (споља, из чаршије) не пусти њих неколико, да ове ђувендије умире?...
- О, о... тетка-амамџике, пусти Васки онога њеног Ристу. Ено га дрежди и чека пред амамом на мосту.
- А теби Јована! - одазва јој се увређен и срдит Васкин глас.
- Миту, Миту пуштајте! - одјекну с другога краја од оне раскалашене снашке, и видело се како бесно баца поглед на исту ону црномањасту девојку која је купајући се певала и бацала тас. Бесно грлећи је, дирала је: Миту, Миту овој пуштајте! - И одједном запева:
Мито море, Митанче,
Цркни ми, пукни, душманче,
Мито море, Мито, Мито!
И то "Мито" све прихватише и почеше са толико чежње, страсти, лудила да певају и изговарају, да и сама амамџика, раздрагана, смешећи се, мораде да оде, још јаче да притвори споља амамска врата, да се тамо, у чаршији, не би чуло и око амама почели да скупљају мушки.
Симка већ беше обучена и села у чело астала. Испред ње је већ стајало стакло ракије, кисела грожђа, крушака и паприка. Око ње почеше и остале да се ређају, освежавајући се воћем и осталим слаткишима.
И Софка је грабила да би била брзо готова. Сиђе и она, седе међу њих. Почеше и њу да служе, и, на изненађење свих, не само што поче јести, него испи и неколико чаша ракије, а једнако са оним задржаним осмехом на устима, с очима мало стиснутим и обрвама једва приметно набраним, као смејући се свима и све их сажаљевајући...
XVI
У полумрак вратиле се из амама. И све док су пролазиле чаршијом, прелазиле онај мост, увијене, погнуте и кријући се једна уз другу, ишле су мирно. Чим се изгубише из вида чаршији, опет почеше да се погуркују и обазиру. А већ када као намирисаше Софкину улицу, све појурише. Свака је трчала да што пре стигне. Баба-Симка их с муком задржавала, док напослетку не диже руке од њих и готово само са Софком остаде. Али Софка је толико била уморна да ништа од тога није примећивала. Само кад сагледа кућу и већ испред куће упаљена два фењера која су горела и трештала, као нека два црвена страшна ока, а између њих се лелујао венац од шимшира и великих белих ружа којим је била окићена капија - њој цела кућа, нарочито због тога шимшира, као да замириса на нешто покојно, мртвачко. На крову, који је препокривен сад, сигурно од оног новца добивеног за њу, падоше јој у очи нове ћерамиде, које су јасно одударале од старих, црних, маховином већ обраслих, црвенећи се, као да су од меса, као - а то није могла да појми откуд јој дође и зашто - као да су од њеног меса, од ње саме. Она се сва стресе. Али се прибра и са баба-Симком уђе не на капију, јер ће одсада на њу улазити само сватови, званице, гости, него иза куће кроз комшијске капиџике.
У кући је већ све било узрујано, измешано, и врило од света. У кујни је кркљало јело у великим лонцима, и свуда масна пара; иза куће буктао је велики огањ, трештао разгорен жар, на коме се окретали и пекли прасци и јагањци; из оне комшијске куће, одмах преко баште, где је сада ограда била изваљена, да би се могло у њу комотно ићи, једнако су дотрчавала деца, слушкиње, једнако се тамо вукле хаљине, јастуци, јоргани, колије, јер ће се ноћас тамо сва деца носити да спавају.
А овамо по кући све жене, особито млађе, биле су тако лепо обучене, све у стајаћа али већином танка, свилена провидна одела. Јер, сутра, забога, треба да се покажу сватовима новога пријатеља, да се види каква је Софкина родбина. Све су биле у дугачким свиленим антеријама а повезане чајкама са разним накитима; а скоро обојених, масних и црних коса, навучених обрва, набељена лица, особито подбрадака и грла. Подбраци и вратови били су сасвим откривени. И то тобож због посла, трчкарања по кући, а највише и због тога што су знале да засада, овога вечера, неће долазити ниједан странац, туђ човек, већ ће све бити њини, из родбине, и немајући од кога онда да се крију, зато су све биле слободне, више овлаш обучене, а чисто су уживале у тој својој отвореној, комотној накићености и лепоти. И као да нису биле маторе, неке готово већ старе, већ као да су девојчице, тако су се од те своје откривености и слободе биле раздрагале. Сваки су час отуда из кујне истрчавале са вриском и врелим лицем. Сваки час су силазиле у подрум где је било пиће, и око бунара већ је увек покоја хладила лице и главу.
Софка се свему томе није ни чудила. Знала је да ће оне, као на свима свадбама, весељима, тако и сада бити такве. Као да ће ове ноћи бити са другима, а не са својим мужевима, тако ће бити луде. Триста ће чуда од беса и страсти чинити. И доцније, што пиће буде јаче, њени мужеви пијанији, загрејанији и оне ће све распаљеније, све страсније бивати, као да се са тим својим мужевима, с којима су већ толику децу изродиле, тек тада први пут у животу виде, као да се први пут тада заволе и заљубе једно у друго. И целе ноћи биће све горе, све бешње. Свака ће гледати да буде што луђа, што ватренија, да тим, том својом великом љубављу према њему, свом мужу, као подиже му и даје неки већи углед и цену.
Јер ето свака од њих почела већ око огњишта да издваја од јела и зачињава га онако, како њен воли. Неке чак донеле од своје куће брашна и масла, јер зна да њен најрадије од тога брашна воли; неке опет у тестијама од својих вина, јер боји се да ће, ако друго вино, јаче пиће пије, као што је луд, триста чуда начинити, а овамо од тог, његовог вина, на које се навикао, ништа му неће бити. И тако свака. Свака ће гледати себе, да што више уграби од весеља, среће. Ниједна се неће обазрети на њу, Софку, још мање да јој буде бар благодарна, што ето њој, због њене удаје и свадбе, има да захвали за то своје весеље и радост. И тек ће онда, по обичају, у зору, када почну долазити гости, када треба Софка да се облачи и буде спремна за венчање, тек ће се онда ње као сетити. Искупиће се око ње, и као кајући се што су је ноћашњим својим толиким, од срца, као саможивим весељем, заборавили, почеће, чешљајући је и китећи, да плачу, наричу око ње.
Али зато ипак на њих Софки није било криво. Знала је да им је то једино, када буду свадбе и славе, што и оне могу да се сасвим одвоје од рада, брига, деце, и осете живот. И тада, пошто се и пре саме свадбе дуго ради, дуго спрема, онда се, кад већ и она дође, све заборавља, баца, потпуно се предају јелу, пићу, и весељу. И то чине нешто због тога што им је као једино тада допуштено, а нешто и због самих себе - саме се том удајом и женидбом загреју. Ваљда их она подсети на њине удадбе, када се оне венчавале. И онда на тим удајама других, оне, од раздраганости што им се наде испуниле, пошле за онога којег су волеле и желеле, сада се као кају што су онда биле тако луде, стидљиве и уздржљиве; неке ваљда од бола и туге што им се никад оне наде нису испуниле, непошле за драгога, нити ће икада осетити шта је драго и мило - постају толико луде и бесне.
Зато је њих Софка са осмехом гледала одозго како им лица од пића и од раздраганости дошла румена, врела, и то од оног тамног женског руменила; како им се очешљане косе све више развијају и у нереду, витицама, падају око вратова; антерије и појаси им се већ олабављују и окрећу у страну, и како већ не могу више да издрже. Што више долази и пада мрак, оне бивају све унезвереније. Не могу да дочекају, када ће већ једном сасвим мрак да падне (мада је био пао), сасвим отпочети весеље. Откада су већ све свеће по собама и фењери испред куће и по дворишту упаљени, одавно се осећа јак и силан мирис јела и печења; одавно је већ и прашина почела од њиног силног трчања да се диже, колеба, а још ништа не почиње. Јер, још свирачи не долазе, а док они не дођу, дотле ништа нема. И, заиста, што већ ти свирачи не долазе? Јер ако се овако још чека, неће се моћи издржати, можда ће се пре тога нека од њих већ опити, већ заситити и онда - нашта толика радост, тако дуго чекање и жудња... И зато, када се већ једном чу одозго свирка, цела се кућа покрену, све полете на капију, с узвиком:
- Ето чалгиџија!
Свирачи су заиста долазили. Чуо се чак и звон чампара од чочека, и вика дечурлије, што је скакала испред њих. Доле у дворишту, што се свирачи више приближавали, све више се дизала граја:
- А, бабо, бабо!...
То се односило на матер која је, онако узрујана, изгледала да се згранула од радости. Није знала шта ће, јер ето и то дође. Дође да сада, као свака мати, која дочека ово весеље, мора прва оро да поведе.

Напослетку и свирачи уђоше. Поклонише се пред Тодором и збише се и стадоше до зида уз капију. Чочеци скидоше чампаре, па и они пристојно стадоше. Ашчика брзо тада приђе Тодори, поклони јој се:
- Срећно, бабо!
И предаде јој сито, пуно шећера, леблебија и осталих шећерлема, које ће она уз игру другом руком око себе просипати и бацати, да би тако пун, сладак и раскошан био нови брачни живот њенога детета.
Свирачи засвираше. Тодора поче... Али, да ли као од радости, или од збуњености што је све у њу гледало, помете се. Поче да греши. Брзо, смејући се, ухватише се до ње друге и почеше да је поправљају. И она се брзо трже, поправи. Поче да игра, води, заноси и оном другом руком из сита око себе, нашироко по дворишту, по кући, чак и преко куће да баца шећер и леблебије.
Мрак отпоче бивати сасвим густ; фењери почеше јаче да светле; кућа осветљена и пуна топлоте од људи, женскиња, њина одела, мириса, поче као да се креће и нија. А оро никако није престајало. Све се јаче шири, развија. Поче да опасује сву кућу и пуни цело двориште. Већ су околни комшијски зидови начичкани суседима, особито девојкама које су доведене да тако преко зида гледају Софкину свадбу. На капији улаз је већ био закрчен. Већ и туђи момци из целе вароши почели да долазе и хватају се у оро...
А све то одоздо једнако је гледало овамо горе, на њу. И Софки се учини да, поред ње, највише гледају у оно иза ње на доксату, у њене спремљене и распоређене дарове које ће сутра носити младожењи: свилене јоргане, душеке и јастуке. Особито као да су гледали у онај црвен, свилен, свадбен, за двоје, широк јорган. Софки се учини као да је гола, јер тако поче, не знајући ни сама зашто, саму себе да загледа, као да се увери да ли заиста на себи има одела, да јој штогод не фали. Али брзо се сети да то не сме допустити, особито, да је тај туђи свет, начичкан око зидова и на капији, тако горе усамљену гледа, и по томе досети се како је њој сигурно тешко, и онда да је почне жалити. Брзо забаци шамију и сиђе. Гласно, као у инат некоме, чу се како она рече:
- Хајде да играмо!
- Млада, млада хоће да игра! - И све се склепташе око ње, особито стрине јој, тетке. Сигурно срећне што се тиме показује Софка виша, јер ето хоће сама она да игра, а не као остале удаваче, које се тек морају тражити, извлачити из кутова.
Свирачи почеше. Чочеци, као у почаст, испред саме Софке стадоше, да је прате у игри. И Софка једним погледом испод очију одмери све. И пошто своју доњу влажну и врелу усну стисну, да јој се горња као и образи уздигоше, надмеше, поведе коло. Али како! Знала је да је нога неће преварити. Знала је да ће је сада највише гледати, најдрскије пиљити у њу; да ће сваки њен покрет, сваки део њеног тела, било ноге, било колено, кукове, који ће јој се у игри појављивати из хаљина, све то сада доводити у везу са сутрашњицом, са тим њеним мужем, првом брачном ноћи. Особито знала је да ће је мушкарци, туђинци, који су је ретко виђали, сада прождирати погледима. И зато, са очима упртим у своја прса, колена и врхове ногу, пусти целу себе у игру. Прво као поклекну, одскочи и одмах затим поче округло, топло да се нија и креће по свирци.
Остале једва дочекаше ту њену раздраганост, те и оне почеше још веселије и бешње, особито чувена и страсна играчица, тетка-Паса. Она, чим спази Софку како заноси, игра, чисто суревњива, одмах се до ње ухвати. Али и остале тетке, мати јој, не дадоше да се она са Софком надмеће. Све се око ње ухватише, и почеше с њом да се надмећу. То би згодно за Софку, те се неопажена повуче и остави их да се утркују у игри: загрљене, готово један корак у корак, један покрет у покрет, један скок у скок. Ускоро двориште им постаде тесно, свирка јака и силна, чочеци тамни и раздражени...
XVII
У саму ноћ дође кући и ефенди-Мита, обријан и очешљан. И, као што је ред, обичај, тако је и он доцкан дошао, када је био сигуран да су дотада жене овамо већ биле све посвршавале што треба: и оно купање Софкино у амаму, слагање дарова њених по доксату, дочекивање свирача, играње првога ора, просипање шећера. И онда после тога, зна се, долази "његово" тј. дедина дужност, да сада, када почну мушки гости долазити, он сам их дочекује.
И зато, када дође, пошто погледа кујну, богато обдари ашчику, Цигане, а највише баба-Симку, повуче се горе. Жене одахнуше. Знало се да више неће силазити, већ ће, ако му што треба, одозго наређивати. Он се изгуби горе у осветљеним собама. Сигурно је прегледао постављене велике, округле софре. И мада су тада већ били у моди астали, ипак је наредио да се, по старински, поставе софре, јер је знао да их нико, сем њих, нема нико такве широке и велике, нити онако, за тридесеторо, дугачке, једноставне пешкире преко колена, нити ико има онакве и за онолико свећа златне и сребрне чираке.
После се чу како одозго викну:
- Магдо!
Као увек, тако и сада није звао непосредно: "ти, Магдо, Тодоро", јер би то био за њега као неки посао, понижење, већ тако уопште само име спомене, па онда нека други, који чују, зову тога кога он тражи.
Магда узлете. Чу се како јој заповеда: да ону софру у челу још јаче повуче, око ње више јастука наређа, да не би из оне друге собе пиркало и ко назебао. А по томе се већ сигурно знало да ће он ту седети и да за себе тако и уређује. После нареди да се свеће у чирацима боље разреде, боље наместе: горе, на доксату испред врата, да се изнесе и обеси још неколико фењера, да би степенице биле боље осветљене; да се после тамо, уза зид доксата, донесу клупе и астал, за којим ће свирачи седети. А за њега да се донесе троножна столица, са малим, од саме вуне растресеним јастуком, на коме ће он сада, горе, уврх степеница, морати да седи дочекујући госте. И у исто време да му се донесе она његова ракија, коју је још од јутрос наредио да се хлади, и много дувана, и то прављених цигара, јер неће имати када да их савија, а мораће да пуши много, брзо. И прво то за њега што треба да се донесе, па тек онда да се ради и ово друго шта је наредио.
После се виде како он тамо седе, и то не онако како је хтео, него како је знао да треба сада, на свадби, седети. Седе, да га светлост од фењера у лицу запљускује, те да се, онако наслоњен раменом и лактом о перваз доксата, види цео, да се види и она његова уздигнута рука са запаљеном цигаром међу прстима, а сва разголићена услед заврнутих рукава, испод ње наниже по первазу доксата поређан дуван, ракија и мезе...
Мислио је о себи: како ће сада морати силом да пије, да би се брзо опио, те могао да чини оно што мора, као сваки отац. А како му све то тешко пада! Како би он све то оставио, бацио, и запрепашћујући све, као што то њему и доликује, отишао далеко, далеко, далеко... Јер, нашта лагати? Нашта све ово? Нашта да он дочекује госте, љуби се са њима, када њега не весели ништа: ни ти гости, родбина, ни то јело, пиће, седење са њима, весеље, певање и тобож радовање?! Али се морало. Није се имало куда. И зато сада он, да би могао да лаже, да се претвара, морао је ту ракију испред себе, испод руке, све више да испија и цигару за цигаром да пуши и баца. Сваки час устаје са столице, опет седа, скршта ноге. Свираче још није хтео звати к себи горе, јер би му били у близини и заударали би му оном својом неопраношћу и масноћом циганском; зато нареди да одоздо из дворишта свирају. Свирачи, знајући ко је он, издвојише се само они који су сигурно знали свирати. И почеше, и то не обичну песму, већ песму њихове куће која се увек певала, када се ко од њих удавао или женио:
Хаџи-Гајка, хаџи-Гајка девојку удава,
Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!
И како му раздрагано дођоше као нека утеха речи и та песма о њиној кући! Да заиста, нико се од њих није женио ни удавао друкчије до овако! И сам он, кад се венчавао, венчавао се више онако, не истински, не ради себе, већ другога: оца, куће, света ради... Па ето и сада, он своју Софку, - зар је удаје од свег срца? - него што мора!...
И зато му сада долазе тако тачне, тако тужне речи те њихове песме коју су Цигани одоздо једнако понављали:
Хаџи-Гајка, хаџи-Гајка девојку удава,
Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!
Баци им динар и викну доле ка кујни:
- Жене, ракију за чалгиџије!
Свирачи, зарадовани не толико његовим бакшишом, колико што су га песмом задовољили - а знало се како је њему тешко угодити - још јаче и слободније почеше. И саме жене одахнуше видећи га расположеног. Јер због њега дотада нису смеле да се појаве. И која би баш морала послом поред њега да прође, пролазила би, али избегавајући га, да можда не опази на њој нешто: како је или необучена, или неповезана како треба, и почне је грдити. А тада, видећи како се он расположио, части свираче, ослободише се и оне. А и он као да је знао за то. Стога је намерно тако и радио. Више се правио да је весео, него што је у ствари био, да би доле жене биле слободније. Зато је више пио и наређивао свирачима шта да свирају, и то не оне песме, које су биле лично његове, него ове, свакидашње, за које је знао да их сви остали воле. Чак поче одозго са свирачима да разговара, наравно турски. Поче поједине да распознаје. Опази и познаде старога Мусу који, на његово изненађење, ето још је жив, и са својим шупељком међ рукама и погнутом главом, увијеном старим прљавим женским шаловима, да му не би озебле очи, на које је једва гледао, седи прекрштених ногу, и то у крају, позади свију. А њега увек собом воде, не да им помаже у свирци, него да, држећи тако своју шупељку испред себе, пред светом изгледа како и он свира, те да би после имао и он права на јело и пиће.
- Муса, јеси ти, Муса? - чуше Цигани како га одозго поче ословљавати ефенди-Мита.
Они, радосни што их због њега не грди, почеше онога мувати, да се што пре освести, устане, одазове. Овај, кад се освести, ђипи унезверено:
- Ја, газда, ја...
- Можеш ли? - доброћудно га поче питати ефенди-Мита. - Како си? Имаш ли ракије?
Стакло са ракијом, које су дотада његови од њега крили, једва му давали покоју чашу, сад му цело утрапише у руке.
- Имам, имам, газда! - тресући рукама поче показивати стакло.
- Е добро, пиј! Па када нестане, тражи још.
Свирачи, срећни, наставише сасвим слободно и лепше да свирају. Поче се осећати она слобода која је тако нужна за весеља и свадбе. А да би то још више било, ефенди-Мита реши се још више да се спусти, да сасвим сиђе и помеша се са свима њима. И то све не ради себе, већ ради њих, да би они били веселији. А напослетку и треба, пошто ће ово бити његово прво и последње весеље са њима. Па онда нека буде потпуно, цело! Зато поче одозго да силази, а највише услед доста попијене ракије, да одлази у кујну и тамо са женама да се разговара. И да би се оне још више ослободиле, и сасвим отпао са њега онај углед, поштовање а с тим и страх, удари и у мало масније изразе и задиркивања. Тако је и са девојкама чинио. Девојке опет, које су пре од њега често бежале и дрхтале од страха пред њим, после његових тих несланих речи и шала сасвим ослободивши се, постадоше још несташније и раскалашеније.
Све се ослободи и појури. Све, особито девојке, које су тако жудне биле весеља и ора, ослободивши га се, као да га и нема, тако су поред њега истрчавале, витлале се, не бојећи се више ниједна, да ли јој се нису случајно шалваре смакле и бедра, половине јој се виде више него што треба, и да јој није јелек и минтан сасвим закопчан. Чак и сам он колико је њих, кад би прошле поред њега, заустављао. И срећан што га се не боје, не страхују, обгрљивао би покоју око стаса и метао јој руку на бедра, а особито на једар јој кук. Оне се нису трзале, плашиле, осећајући ту његову лаку руку, са већ спарушканим дланом. Али је за њега то била највећа срећа, а особито када би видео како нека, услед његова све јачег притиска по том њеном чврстом, набијеном, још мушком руком нетакнутом бедру, почиње да се заборавља, почиње да осећа како је та његова, иако стара, спарушкана рука, ипак мушка, и због тога њој намах у очи јурне млаз светлости а на уснама јој избије дах и страст, и онда се брзо голицаво извија од њега и бежи.
У том почеше већ и гости да долазе.
Брзо, готово надушак, испуни се цела кућа. Горе мушки и међ њима у челу он, ефенди-Мита. Он није могао много да издржи и онако горе, на врху степеница, све да дочекује и са сваким да се здрави и љуби. Само је са првима, па је одмах заједно са њима и он засео за софру. И после једва настаде и вечера, и то вечера одуговлачена, тешка, са свима могућим здравицама, чорбама и зачинима и тек једва у неко доба ако се пређе на оно право јело, праву вечеру. И као што је ред, све је то праћено свирком и песмом свирача спроћу њих, на доксату, али не свиркама и песмама кратким, бурним, које човека пресецају, раздрагавају и померају са места, већ знаним и нарочитим за те вечере, "за слатко једење", другим, тихим, монотоним, које човека умирују, заносе, као успављују, те се може спокојно, са насладом, полако и раскомоћено да једе и пије...
XVIII
Софка, склоњена у ону комшијску кућу преко баште, седела је у малој собици на кревету до прозора, да би могла отуда, кроз баште, све овамо видети. Око ње, по поду, била су поређена деца, мала, још на сиси, коју матере нису могле, због честог дојења, код својих кућа оставити, већ су сва била овде покупљена и увијена у пелене, да би, тако одвојена, удаљена од свадбене ларме и вреве, могла мирно да спавају. Зато је Софка, знајући да ће у тој соби бити најмирнија, јер, због те деце, неће смети као по другим собама сваки час и ма ко улазити и излазити, и дошла овамо. Само је Магди казала да ће овде бити.
И заиста, као да се дуго одмарала и спавала, дремуцкајући наслоњене главе на руку уз прозор, слушајући тихо дисање дечје, удишући онај мирис којим је била соба испуњена из њиних, још млечних плућа и уста, из њиних стиснутих и уз образе наслоњених ручица, ознојених главица са ретком косицом и још меким темењачама. И све је то око Софке мирисало некако слатко опијајући, као на праву траву, прву пролећну влагу. И чисто јој тешко падао тај млечни дечји задах око ње, а још теже она хука и врева из њине куће. Чисто јој дође да и одавде бежи. Утом уђе Магда, шушкајући полако, мислећи да Софка увелико спава. И Софка, само да јој није било сада тако тешко, оћутала би, начинила би се да спава, али није могла, већ јој се јави:
- Шта је, Магдо?
Мора да јој је у гласу било нешто толико тужно, када се Магда чисто пренерази и поче око ње уплашено да облеће.
- Па зар, Софкице, ти не спаваш и не одмараш се? А ја мислила...
- Не...
- Ао! Па ти ниси ни јела, мори, ништа - пљесну се Магда, досетивши се да због глади можда Софка не може да заспи, јер се сети да она, откако је дошла с купања, па ево чак ни досада, ништа није јела.
- Па хоћеш да ти донесем? Да идем и донесем штогод?
- Нећу! Не! - врати је Софка.
- А да пијеш нешто? Узми, мезети макар штогод. Узми, прво једи нешто, па онда пиј...
- Нећу, нећу да једем! - одсечно, чисто гадећи се при помили на јело, одби је Софка.
- Па онда да донесем да пијеш нешто?
И оде натраг, али сетно, замишљено, јер по том Софкином одбијању јела значило је да хоће да пије не вина него ракију. И по томе је Магда видела колико мора да је Софки тешко, кад ето хоће да пије ракију коју дотле није тражила.
Магда се брзо врати и донесе. Али да се не би познало, нити ико могао да помисли да је то ракија, насула је у тестиче од воде, у чије грло, да би што више изгледало да је вода, била је утурила лишће. Софка натеже тестиче. Са набраним обрвама, мрдајући устима, стресе се од ракије која ју је пекла; али, решена, са поуздањем, поче пити и осећати како је по грудима пали, жеже.
И гле, како јој одмах би другачије, као некако лакше. Песница руке, подбочене о колено, поче постајати чвршћа. Цела јој се снага поче кретати. Поче осећати испод себе како јој постеља, кревет, бива врео, чисто не може да седи, а у прсима срце јој јако и слободно бије... Поново натеже тестиче и опет се не покаја, јер још јаче осети снаге и врелине. Кроз ноздрве јој допире ноћни хладан ваздух. Башта поче да јој се нија, ноћ све лепша, одређенија, као и она свирка, песма:
Хаџи-Гајка, мори, хаџи-Гајка девојку удава.
Ем је дава, мори, ем је дава, ем је не удава!
И Софка осети да већ наступа и долази оно, када ни она више не може остати овде, овако мирна и усамљена. И стога, све више пијући ракију, поче се спремати и за то. Једино што јој глава заносила и очи јој гореле. А то, мислила је, све је због страха. Бојала се, када већ почну младожењини гости долазити а она ће морати да иде тамо и дочекује их, па пошто ће је сви весело, раздрагано гледати, ишчекујући да виде каква је она, те, ако је и она весела, срећна, да се и они још више веселе, више пију, певају; бојала се да она тада баш не поклекне, не покаже се довољно срећна, весела.
И заиста не посрну, показа се како треба. Око поноћи, када Магда као без душе дотрча к њој и јави:
- Иду младожењини! - она се одмах диже, и пође са Магдом.
И идући преко баште, чула је како отуд трчећи и јурећи сви вичу:
- Пријатељи иду!
И мада је било осветљено, ипак су сви носили свеће и јурили капији да још боље осветле улаз. И заиста су то били они, "пријатељи" и долазили овамо у походу! Чула се час зурла, час ћемане, и варошка, и сељачка свирка.
Ускоро се поче да познаје у среди њих Марко, свекар. Испред њега момци на моткама носе фењере, те се види како око њега иду његови, већином све сељаци. И сви се тискају око њега. А он у средини, са заогрнутом колијом, заваљеном шубаром, разгрнута врата и прсију, те му се бели нова, свилена, са чипкама кошуља, сигурно Софкин дар. Није могао чекати, него да покаже колико му је Софка мила и драга, одмах навукао ту кошуљу.
- Пријатељи моји! - чује се како виче окрећући се око себе. - Нека ме чују! - наређује свирачима, да јаче, више свирају.
Настаде руковање, љубљење. Сељаци, све око Марка и један уз другога, као плашећи се оволике куће, осветљене, пуне света, и то варошкога, "големашкога" света. Једино се он, Марко, не буни. Сав радостан, чује се како рукујући се виче:
- Јесте ради гостима, пријатељи?
- Како да не, како да не! - заглушује га са свију страна.
Долазе до степеница. Он застаде гледајући горе, где га пријатељ, ефенди-Мита, гологлав, једва држећи се, опкољен хаџијама и женама, чека - и поче да виче:
- Где је моја Софка?
- Ево ме, тато! - дотрча Софка до њега и пољуби га у руку. Он као да осети како Софкин пољубац запахује на купање, и, сав срећан, остаде држећи руку на њеној глави, коси. Софка осећајући врелину и тежину његове руке по својој коси, поче да се угиба, док је он другом руком завлачио у онај дубок џеп и отуда поново читаву прегршт новца почео да јој даје. И Софку већ стид од толиких дарова и чисто поче да се нећка:
- Доста, тато!
- Све ће теби тата!
И са њом поче да се пење, пустивши да га она води. Тобож он не зна пут, не зна степенице, па не би знао куда да се упути. Нато сви запљескаше:
- Тако, свекре, тако, тако!
Софка га поче водити. Прво она коракне, на горњу степеницу стане, па онда се окрене к њему држећи га за руку, стоји и чека, док и он то исто учини, а осећа како све више у ознојеној јој руци прсти његове руке дрхте и чисто је гребу, сигурно због сада поткресаних ноката. Он, гледајући у њу како га са пажњом, милошћу, наочиглед свију, води, држи га за руку, од среће чисто се заноси. Да ли да је још дарује? И понова почиње руком око џепа, али она то не да, већ кришом, лицем, очима даје му знак да то не чини. Он због тога, због те њене интимности, још је срећнији. Не зна шта ће. Окреће се своме грнетару, који га у корак прати, и грца, муца:
- Алиле, де, синко!
Алил, полуциганин, у белим чакширама, са чалмом, дугачка носа, просед али висок, дугих руку, дугих лактова, почне да извија и трепти грнетом. И пратећи их свирком, заједно се и он за њима пење.
Горе их дочекују. Ефенди-Мита са свима се љуби. Али Маркови сељаци још никако да се ослободе, никако да се одвоје сасвим од њега и да подаље поседају на изнесене столице и јастуке. Већ се сви збили у гомилу, и сви око њега, Марка, свог "бате".
А Софкини опет, ради њих, да би пред њима показали колико они воле и цене свога новог пријатеља, тог њиховог "бату", сви су се утркивали у служењу, облетању око Марка. Тодора га је једнако служила, својом руком додавала чаше, мезе. Морао да јој допусти да му сама она скине колију. Почеше већ и да је пецкају:
- А, Тодора, бабо, бабо, много ти око новога пријатеља!
Марко, седећи на столици, у челу, са руком на коленима, гологлав, уздрхталог грла и уста, није знао коме више да се захвали. Да ли Тодори, прији, која једнако око њега облеће и чија га топлина и јара из њених још здравих крупних прсију чисто у чело удара, или Софки, својој, ако богда сутра, снаји, која га једнако двори, клечећи му уз колено, прави му цигаре и, палећи их, сама му их меће у уста; да ли опет своме Алилу грнетару који, клечећи подаље од њега, извија и свира као никада дотле. И Марко, не могући више издржати, а не знајући шта ће од радости и среће, скочи и, са рукама позади, приђе Алилу:
- Алиле бре, земља да игра, тако да свираш!
Алил, чисто као увређен, одговори:
- Газда-Марко, свирка моја, образ мој!
И клечећи, још више се саже. Поникну грнетом додирујући њиме под, тако да као испод земље поче да се разлева свирка, чувено "тешко оро".
- Тодора, Тодора! - повикаше сви.
И на изненађење свих - јер су знали, да, ма колико наваљивали, мучно ће она пристати, особито пред мужем и осталима, старијим, да игра и то баш сад, и то чувено "тешко оро", - она одмах поче, и то као никада дотле, тако слободно, раздрагано. Сви почеше да пљескају, старци да се изваљују да би је што боље видели. Ефенди-Мита, изван себе, поче у двориште да баца чаше, просипа вино.
XIX
Сутра сунце затече чочеке преобучене у бела одела и набељене, и то много, утрпано, да би се сакриле боре и умор на лицу од ноћашњице. Двориште је још мирисало на проливено пиће и јело, а особито по праговима и степеницама. У башти од онога јучерашњег великог огња једва се подизао и расплињавао оквашен, угашен дим који је већ мирисао на ђубре.
Доле до кујне, у оној великој соби, Софка је већ спремна и обучена чекала. На њој је била сама свила. Али ни шалваре, ни њена готово гола прса, претрпана низама и дукатима, нису могла од дугачког и густог невестинског вела сасвим јасно да се виде. Једино што се испод тога вела видело како јој блешти грло, врат и подбрадак са устима. Уста јој се никако нису могла да смире. Једнако је гутала пљувачку. Покаткад почела би да осећа како јој и поред свег напрезања и упињања, изненада, одједном заиграју кукови. А није смела да седне, одмори се. Осећала је како јој зној на прсима као грашке избија, ваља се и између дојака, низ ону дубодолину, пада, капље. А ништа није сада са собом смела радити, особито око свога тела, јер је знала да, кад би почела или да намешта косу, разгрће шалваре да би слободно могла крочити, или кад би се та сада ознојена прса почела брисати, да би сваки одмах с подсмехом помислио како се она ето спрема, дотерује за мужа. Зато је морала сасвим укрућена да стоји и да буде укочена, укипљена.
Све што се сад око ње по кући, дворишту, догађало, за њу није постојало. Она је једино знала и мислила само на то: каква ће бити, кад пође, прекорачи праг и појави се пред сватовима и светом. Зато јој и само време брзо прође. Она хука, граја, дочекивање сватова, њини пуцњи пушака, као неко халакање, топот коња, крцкање самара и, по башти, и од коња и од људи, у тишми рушење ограде, гажење цвећа - отуда ниједна башта после удадбе не може се по две три године наново подићи и сасвим зазеленити - све се то око ње тако брзо зби. Само се трже пред излазак, када дојурише тетке и стрине, и плачући, праштајући се од ње, почеше је грлити, љубити и китити највише цвећем по коси.
Утом уведоше девера: млад, висок и, видело се, нарочито одевен и украшен сељак, а тамо кроз капију грнуше измешани и младожењини и Софкини свирачи и чочеци са свирком и песмом:
Хаџи-Гајка, море, хаџи-Гајка девојку удава.
Мати јој последња дотрча, поче да је љуби и јеца:
- Софке, Софкице!
Али Софки су чело и уста већ били хладни, те се она брзо и немо са матером пољуби и пође, изиђе из собе.
Прекорачи праг, али сунце, сјај и граја је запљусну. Вео јој се закачи за праг, и то јој добро дође. Заставши, мало окренута у страну, са уздигнутом руком као бранећи се од тога сунца, света и граје, чекала је да јој откаче вео, и утом осети како се прибира, снажи. Јер, стојећи тако на прагу знала је да је целом том свету дала времена да је већ овако упола довољно виде, те да се после не пренеражују и зачуђују, када се она сва к њима окрене. И то би. Она, и тако полуокренута, чим се појави, чу општи жагор и дах. Особито се чу како његови, свекрови сељаци, изненађени, зарадовани и чисто поносни због те њене толике лепоте, почеше себи а нарочито њему, свекру, своме бати, као да честитају:
- Ах, бато! ах, бато!
Као свакада нису одмах могли да јој откаче тај вео, сви су хтели и грабили се.
И тако, заставши на прагу, она се сасвим прибра, и кад би готова, брзо се окрену и све, и сватове, и околни свет, мирно, јасно и са осмехом погледа и као поздрави климнувши главом. Излазећи на капију осети само како јој лице и косу додирну онај венац од шимшира и другог цвећа, већ осушеног, готово спарушканог од фењера, и то је задахну неким загушљивим мирисом као на тамјан и свеће. Али и од тога се она брзо отресе, јер виде како је испред ње улицом, па чак тамо до цркве, са обе стране било пуно света. Све се капије црниле, испуњене женама, особито девојкама које су из свију крајева вароши и махала сишле.
Полако и уморно је ишла. Далеко испред ње играли су и вили се чочеци, праћени, опкољавани гомилом деце. Али Софка је знала како нико не гледа у те чочеке, него сви одмах овамо, право на њу упиру погледе и, пропињући се издалека, труде се да је што боље виде и да све на њој до ситница запазе. Сви хоће да виде да ли је заиста онако лепа, онако обучена и окићена како се мислило. И зато Софка, поред свега што је знала да не треба да се жури, да треба полако да иде, ипак, и против своје воље, поче да иде брзо, готово је девера она водила а не он њу. А што се више приближавала крају улице, прилазила самој цркви, света, гужве, све је више бивало, све се више око ње стешњавало, црнело. Уз то се још звона са цркве почеше мешати са свирком, хуком, те јој поче све теже бивати. А поред ове гужве и тишме испред ње, досађивала јој још и она сватовска хука иза ње. Знала је да то за њом иду њени: тетке, стрине, а иза ових њини мужеви, сви у дугим чоханим колијама а плитким ципелама, кратких ногавица од чакшира, да би им се око чланака виделе њине, хаџијске, беле чарапе. И сви они, њени, заједно једно уз другог, да се тиме одвоје од осталих сватова, особито од свекрових, од оних сељака на коњима. А иза свију иде он, свекар јој. Радосно се он на алату, у новом седлу, испрсује и хоће све испред себе да гледа: и чочеке, и њу, Софку, како се спрам сунца у облаку од свиле и злата светлуца, а опет не може да се наслуша свирача који, као последњи, морају око њега да иду, морају силно да свирају и певају, да би могли чак и чочеци тамо испред Софке да их чују и по такту да играју. Одмах уз њега његов верни Алил. Он, онако у чалми, сув, иде с алатом ногу уз ногу свирајући у грнету. Марко, од радости, сваки час му лепи дукате по челу и чалми. Ови њени, хаџије, окрећу се неки злобно, други с подсмехом, гунђају међ собом "сељак", "керпич", али ипак зато сви га гласно питају:
- Свекре, на ћев ли си?
- Како да не, како да не! - чује Софка како им одговара, а сигурно поново Алилу лепи новац.
Испред цркве од просјака, деце и залудна света не може да се приђе. Црква, онако широка, на стубовима, са тремом око себе, старим кровом, старим дирецима, нагорелим од многих свећа, патосана оним широким испуцаним плочама и са мрачним, на свод, гвозденим прозорчићима, поређаним до испод самог крова, изгледала је тако хладна, као скамењена. А још мртвија јој дође црква кад уђе у порту, а испред ње потрчаше попови црнећи се и шуштећи у својим мантијама, дугим косама, заударајући оним њиним мирисом на дуван, бурмут и восак.
Али у самој цркви јој би боље. Ваљда што она врева и свирка преста, а она, одведена пред двери, оста сасвим сама. Тада први пут у животу, тако пред дверима, у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога суда. Овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се висок иконостас, окићен поређаним кандилима и испуњен иконама. То су биле сигурно оне најважније са највећом моћи исцељења и чудотворства. И докле ју је из иконостаса, рамова од слика и дрвореза чисто гушио мирис на црвоточину, буђу, тамјан и покапане свеће, дотле ју је опет иза ње онај простран под, патосан плочама и са влажном, трулом прашином, хладно обухватао и пунио језом. Сунца, светлости, ниоткуда није било. Једино из олтара, изнад часне трпезе, био је велики округао отвор и кроз њега је силно у сноповима продирала светлост. А изгледало је да је то навлаш тако удешено да би појање, служење служби овамо што свечаније, што јасније и потресније бивало.
Софка први пут у животу виде јасно испред себе, кроз двери, часну трпезу и ону мртву, тако хладну, тако стару развијену плаштеницу, и око ње поређане путире, крстове, чираке са упаљеним свећама. Иза себе слушала је како се сватови крећу, премештају с ноге на ногу, чекајући а не смејући ни да кашљу, ни да слободно дишу. "Њени" с једне стране, поређани у столове, а "његови", свекрови, с друге стране, збијени, и тамо чак до самога улаза. Поче осећати како је боле ноге, особито листови, ваљда од тога немог, укоченог стајања.
У руке јој угураше упаљене кумовске свеће и до ње, тако исто пред двери, такође са упаљеним свећама, доведоше њега, младожењу. Испод очију, кроз крајеве очне, она га поче гледати. После испита сада први пут га виде целог. Исто онако мали, са већ широким прсима и развијеним вилицама и подбратком, али раменима и ручним костима још детињим. Особито му је била сниска, до коже ошишана детиња коса изнад испупчена чела. Мада је имао најскупље чохане чакшире и свилене појасеве, ипак, видело се да се у њима губи. Ни кукови, ни колена му се не виде. Џепови са колутима гајтана сасвим се изгубили у трбух и појас, и једва су му вирили.
Али испред њих, у олтару, поче већ да се шири тамјан и зачуше се прапорци на кадионици. На доња уска врата до певнице изиђе клисар носећи налоњ и венчане, искићене, сребрне круне. На то се чу жагор сватова који сигурно нагрнуше тамо око постављеног налоња.
И онда одједном и то тако изненада да Софку чисто у чело удари, те јој глава клону, отворише се двери са свештеником у златној одежди који, чисто уживајући у тој запрепашћености, силно, гласно запева:
Миром Господу помолим сја!
И после, када је од двери поведоше натраг са младожењом, она је кроз трепавице само у њега гледала. Само је њега осећала, како јој допире до испод пазуха. И никако није могла колена да му сагледа тако је он ситно ишао поред ње.
Служио сам прота и сви свештеници и ђакони, па и клисари са гробљанске цркве. Сви су они били ту, јер се већ начуло ко је он, тај њен свекар, газда Марко, и како ће сада сам дукат падати. И зато, да би што више као оправдали тај силан новац што ће од њега добити, није се смело са венчањем брзо свршити. Морала да буде права, истинска служба, без скраћивања. Софка чу како отпочеше њени, поређани тамо у столове, да одговарају на јектенија. То је било њино, њине куће и фамилије као право, одличје.
Али овамо око ње свеће су све више гореле, и од њих све је гушћи задах бивао, а сама је она све више окружавана и потискивана од сватова. Особито се пропињали њени: тетке, стрине, које су једнако, не толико у њу, колико у њега, младожењу, гледале и пиљиле, бодро мотрећи како га Софка држи за руку, како се мучи да му малу детињу руку задржи у својој. И то држање младожењине руке било је за њу најтеже. Осећала је како његови укочени, уплашени прсти само леже у њеној руци, те она мора јако да их стеже да би их могла држати. Срећом били су преко њиних руку пребачени дарови, басме и свиле, те се није могло видети њено непрекидно упињање: чим осети како од његових прстију све по један мање и мање остаје у њеној руци, док не остане само један, она онда мора понова целу његову шаку да хвата.
Једини као да се томе досећао свекар Марко, јер га је видела како се он све више и јаче пробија између сватова и издиже се на прсте да би га она видела и тиме је као охрабрио. Али што се више одужавало венчање, молитве, певање, око њих све загушљивије бивало, младожења се све више умарао. Све му се јаче знојила она рука у њеној. Софка је осећала како све мучније, све теже, једва задржава његову ознојену руку. Одједном учини јој се како не може више, јер му толико клизе прсти из сада и њене већ ознојене руке, да ће још пре свршетка венчања морати да му испусти руку, и раздвоје се. И ето, сад ће се њој десити оно што се ниједној при венчању није догодило: да се све поквари, јер тим раздвајењем руку, падањем сватовских дарова између њих на под, прекида се брачна веза. Осети како јој од страха и ужаса поче црква да се врти.
Не знајући већ шта ће, одједном подиже главу и погледа свекра тако очајнички да се овај пренерази и занесе се од страха. Помисли да је она узалуд себе мучила и гонила, али сада, пред свршетак, када ће да се закључи брачна веза, не може да издржи, хоће да одустане од овакве своје неприлике, овог мужа, зато га сада тако очајно гледа, молећи за опроштај, што ће га ето обрукати, осрамотити. Али Софка му мимиком одрече да није то, чега се боји, већ показа своје раме и испружену руку. Он, сав срећан, што није оно, досети се. И Софки он дође тако драг и мио што познаде да ју је разумео, јер виде како он брзо позва црквењака и шану му нешто. Црквењак проти, прота, давши свештеницима знак, одмах отпоче:
Исаије, ликуј!
Софка упијајући нокте у младожењине прсте, да би их одржала у својој руци, издржа у обилажењу око налоња и једва дочека да изиђе из цркве.
Не жалећи што виде како се њени са својим свирачима одвојише и одоше, она чисто одахну кад поче савијати и силазити другим делом чаршије, ка младожењиној кући. Дакле прође и то што је било најгоре, најтеже за њу, то излагање пред светом у цркви, на доглед, подсмех свих.
И што је још више охрабри, то је, што осети како Марко сада иде одмах иза ње. Сјахавши с коња и сматрајући за дужност да он сада има да је око ње, да је он води, ишао је пешке одмах иза ње, ширећи око себе лактове и као бранећи је да је други не потискују. И то њу чисто трону. Окрену се и са осмехом му заблагодари. Он, потресен, раздраган, само промуца, храбрећи је:
- Не бој ми се, Софке! Не бој ми се, кћери... Тата ће све...
Чаршија, којом су силазили, све се више испред њих ширила и губила, пошто се ту и завршавала. Мада је овде из свих улица куљао свет, да их види, ипак није се гушило, није било тишме. Као сваки крај вароши све је било пространо, разбацано. Из средине саме чаршије јасно се назирало како по улицама, иза кућа, штрче пластови сена, сламе. Горе, у ваздуху, као неке грдне птице везане ужетом за своје дугачке вратове, црнили су се ђермови од простих, тек скоро ископаних бунара. У ваздуху, поред свежине, онолике просторности, осећао се онај воњ од балега, ђубришта, помешан са мирисом на пресно: на млеко, сиреве, и пластове суве кудеље.
XX
Испред младожењине капије Софка осети како јој ништа не би необично. Још мање да јој би онако тешко и страшно, како се бојала. Чак јој се не учини необична ни сама капија. Била је то велика, тешка и јака као град. Више је сигурно коштала него сама кућа коју она поче кроз капију да назире онамо, у крају, и преко оноликог дугачког дворишта.
Још мање је непријатно дирну, нити се стресе, како се бојала, када испред капије виде свекрву и пољуби је у руку, на својим образима осети њене усне, хладне, уздрхтале, а посуте већ белим маљама. Чак, напротив, би јој мило кад виде како се свекрва, обучена у ново, варошки - а опажало се да је и силом, јер је све на њој било тако широко и згужвано - од ње толико уплаши и унезвери, ваљда због њене лепоте и накићености, да није могла реч да каже. Софка, да би је охрабрила, поново је у руку пољуби, нашта ова од среће, захвалности, промуца:
- Хвала ви! - И од радости поче рукавом од кошуље, сељачки, сасвим заборављајући се, да брише сузе. И по томе "ви" а не "ти кћери, чедо", Софка виде колико се она ње плашила. Не да је само стрепила, него је била сигурна да ће Софка, кад дође и види је овако просту, увучену, суву, чисто проклети судбу што јој досудила да такву свекрву има. А сад, не само да то не би, него ево Софка сада њу и двапут и то пред свима, наочиглед свију, пољуби у руку, и то тако усрдно, од срца, да ова, охрабрујући се, срећна, поче да се ослобођава и да Софки захваљује муцајући:
- Хвала, чедо, хвала, кћери!...
И онда се сасвим приви уза Софку. И држећи је за руку, не као свекрва, старија од ње, него као сестра, никако Софку није испуштала.
Сватови на то, сви срећни, заграјаше:
- Ја, свекрва, ја, свекрва, већ не пушта снају!
Марко, и сам раздраган тиме, хотећи да је уплаши, поче да је дира и као отурује од Софке.
- Ја, шта ћеш ти, мори, овде? 'Ајде тамо...
- Немој, Марко! - Сва срећна, видећи да се он шали, узвикну она и још више се приби уза Софку, хотећи тиме да је и она, онако слаба и уска, као брани и штити од навале сватова који, збијени на капији, почеше да се тискају, гуше, јер нико пре ње није смео да уђе. А изнад Софке на прагу било је намештено корито са водом, које, по обичају, Софка не сме да прекорачи, догод свекар не баци у њега дар, новац, и не обећа који ће део од имања, које парче њиве, који дућан бити снајин, за њену личну употребу и својину. И зато почеше да вичу, нестрпљиви, што се не може ући:
- Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају?
- Све, све... - поче он.
- Не све, него: шта и колико?
- Ама све!
- Зар и ханове? - као кушајући га питају неки.
- И ханове, и све! - Па се окрену и викну жени:
- Иди, мори!
- Шта?
- Иди и донеси "оно"!
И показа јој главом на кућу, на мало сопче у коме су закључани у ковчегу ћемери са новцем. Она остави Софку и потрча. Али испред ње већ истрча Арса. Знао је да ће се она тамо око отварања сандука збунити и задоцнити, зато истрча испред ње и узе од ње кључић. И заиста, док она стиже до куће, он већ отуда изнесе један ћемер. И онако пресамићеног, црног предаде јој га. Она га однесе Марку. Марко, нестрпљиво, да се једном већ сврши, зубима искида кожу и, нагнут над коритом, са уздигнутим ћемером више главе, да сви виде, да се сви зграњавају, поче из њега сипати новац у корито. Почеше тупо шуштећи и секући воду да се преливају старе меџедије, дубле, и меке ћошалије, већ зарђале, полузелене.
- На, на! Све!... - Сипао је Марко и чисто бректао од среће, задовољства, због толиких убезекнутих, зачуђених узвика на оволико злато које у кориту, из воде, спрам светлости поче да се прелива, засењује и, као неки жив огањ, да гори и бљешти.
Затим, једнако брекћући од среће, никако не могући да се нагледа ње, Софке, а једнако је храбрећи: "Не бој ми се, Софке! Не бој ми се, кћери!" - пружи јој руку да прекорачи корито и уђе. Софка крочи и, вођена њим, пође. Испред њих је ишао Арса са испред себе уздигнутим коритом. Из корита су непрестано као сноп, жар, трептали златни зраци новца у води, по којој је пливао спарушкан и црн празан ћемер.
Марко ју је водио. И сам ваљда осећајући да ће кућа, нарочито она мала, једино окречена собица, на Софку учинити тежак утисак, ишао је испред ње као хотећи собом да заклони кућу. Ишао је поклецујући једном ногом и наслањајући се сав на њу, да, ако Софка посрне, он, тако подупрт, може одмах да је задржи, дигне. И што год је ближе кући доводио, Софка је осећала како је све узбуђенији. Чисто не верује свему овоме, особито њој, Софки, да је заиста сада ово она, да заиста он њу овамо, код себе, у своју кућу уводи. Очима је гутао, и једнако извињавајући јој се, храбрио:
- Не бој ми се, Софке, не бој ми се, кћери!
И кад је доведе до саме куће, прага кујнског, он је онда предаде женама да оне тамо у кујни још неке обичаје посвршавају, а он, одахнувши од силног терета брига, поче да брекће, одмара се. Али, не могући да чека док се у кујни обичај са Софком сврши, па да би и он могао ући, поче да виче:
- 'Ајде, жене! Доста, не врачајте много! Јер, косу ћу да вам почупам.
Од радости баци шубару, свуче кратку чохану колију и са срећним обријаним и светлим лицем са подваљком и устима која су му играла од радости, оста само у свиленом минтану. Свеж, јак, са новом раскопчаном огрлицом око врата, у новим чоханим чакширама. И када Софка из кујне изиђе и уђе у оно сопче да се тамо као одмори, он се брзо сети и заврћући рукаве појури у кујну код ашчике:
- Дај, да окуси штогод.
- Ко? - погледа га у чуду ашчика.
- Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно?
- После ће она! - увређена што јој се у њен посао меша, одби га ашчика. - Знам ја, после ће она. Са девером заједно да једе, кад гости буду јели...
- Како после? Зар дете да је гладно, па да не једе? - пресече је Марко тако да ова умуче.
И сам он у тањиру најлепше делове од печења однесе Софки.
Отуда од Софке растера све жене, особито оне из Турске, које сигурно сада први и последњи пут долазе у варош, а које се биле начетиле око ње и увукле са њом да се, и у онако малом сопчету, није могло ни да помакне. А од целе своје родбине од толиких жена, изабра једну, најмлађу.
- Ти, Миленијо! Само ти да си ту са Софком и да је двориш. А ти, Софке, што год зажелиш, само њој кажи. А ове друге немој да пуштате. Шта да вас прљају и да се само ту вуку! Тамо нека су. Ено им соба, двориште, ора... а за ону, свекрву, за њу, Софке, немој ни да питаш. Још мање што од ње да очекујеш. Сада од ње ни сам бог неће знати шта да ради. Она је ионако брљива, па још сада...
Миленија, сва срећна а и уплашена да "снашка" њоме неће бити задовољна, јер можда је она неће знати добро услужити, готово клече до Софкиних ногу и, пошто два и више пута, и то пред самом Софком, опра руке да би је уверила како су јој чисте, поче је служити и нудити оним печењем што Марко донесе.
- Узми, снашкице, узми, окуси...
Од силне среће што је њој ово у део пало а не могући да се нагледа Софке, њене лепоте, одела, оноликог злата, свиле, она је са страхом, једва приметно додиривала који крај, врх од Софкиних хаљина, и топећи се од среће кад виде како Софка узима и једе, захваљивала јој је:
- Хвала, снашкице! Окуси, узми још!
И Софка је, њој у хатар, узимала и јела. Али, више је пила, него јела. Из велике, од пола литре чаше, од старинског једва опраног и орибаног, толико дебелог стакла, она је жедно пила вино помешано са водом. Миленија видећи како Софки то годи - а не, како се они бојали, да ће бити горда - до суза тронута на ту Софкину љубав понова би је нудила:
- Хвала, снашкице, хвала... Узми, узми још. - И клечећи до Софке држала је на прстима уздигнуте руке ту велику чашу до самих Софкиних уста, дакле да нема ништа да се труди, ни сагиње.
И Софка осети како још никада у животу није видела овако сунцем опаљено и отврдло али толико нежно лице, као сада у те Миленије. И то је било толико наивно, ропско и срећно, пуно благодарности, што се даје и њему да живи. Од њеног одела, простог, али новог, јаке футе и дебеле јој кошуље на прсима, запахивао је мирис на лан, конопље и на оне високе планинске траве. А опет, баш испод те њене круте кошуље, испод њене опечене сунцем главе и иза нажуљаних јој и жутих руку, помаљала се и белила као млеком наливена тако нежна и слаба њена снага.
Кроз прозоре тога сопчета виде Софка како на бунару поје коње њини сватови сељаци. И као ова Миленија код ње, тако и они тамо, сви су били у грубим и новим колијама, чије су им уздигнуте круте јаке, а опшивене модрим ширитима, допирале чак до врха ушију и чинило да им се јаче виде њихове оштре главе, а сада за свадбу навлаш кратко, чисто ошишане, и то не глатко, подједнако, него како где, као на басамаке. И сви са великим, зимским шубарама, у кратким чакширама, сигурно кројеним и шивеним када су се они женили, и зато су им једва до кукова допирале. Али зато опет од кукова до пазуха сви у кожним, богатим, изрецканим и окићеним силавима, са јатаганима, разним кратким пушкама, ножевима, и око себе обешеним камџијама. И сви, не много развијени, већином мали, кратки. А ко је опет од њих био развијен, тај је био и сувише, сувише дугачак и крупан. Такви су им били и коњи које су појили испред бунара. Здепасти, али танких ногу и, зачудо, чисто као човечијих, тако округлих, паметних очију а сувише дугачких и густих грива и репова. Софка је видела како их они не поје као други. Доводећи их до каменог корита бунарског, они, као да то нису коњи већ људи, показујући им на корито, говорили би свакоме:
- Пиј бре!
И пошто овај, дуго пијући и ронећи у корито, подигне главу мљескајући масним брњицама, из којих с обе стране цуре млазеви воде, и почне гледати газду својим засићеним очима, овај би му онда, забацујући узду више главе о ункаш, говорио:
- Е сад иди! - И, заиста, коњ би на једну страну одлазио доле, у шталу, а он горе, иза куће, под вењаке, међ остале госте. Иако је врелина, сунце тек што не пржи, сви они, тако стегнути, претрпани тим колијама, са тим силавима, чизмама, ипак се не раскомоћују, јер то је све за њих знак господства. Софка виде како за њима овамо испред ње почеше да промичу слуге са великим новим бакрачима пића, и то пуним до врха, а без чаша, стаклета, него са великим земљаним буклијама, којима ће тако захватати и служити их. Отуда, испред хладњака, поче овамо да допире силан жагор, не разговор, смех, здравице, него као неко ратничко халакање, надвикивање:
- А, дедо! Наздрави, дедо! Здрав си ми! - Жив си ми! - Аха!
А са тим халакањем, усклицима, настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза, јатагана, крцкање нових силава, тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и чак до пета дугачким новим кошуљама, а опет свака са око паса обешеним ножићима, ланцима; па онда оне њихове испред куће и по моткама пребачене бисаге, узде, узенгије, а доле онај велики огањ, око кога су се окретала и цврчала читава телад - све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили, да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену се и пођу... И учини јој се, чисто као у причама и песмама, као да је она нека чувена лепотица, па одведена у кулу и тамо скривена. А ови Маркови, дању пландујући и кријући се, а ноћу склањајући се од месечине и ведрине, дуго путујући, пронашли је, и пошто кулу освојили, порушили, њу уграбили и сада са њом ето овде стали да се одморе. Зато тамо испод хладњака нико сада и не седи, не раскомоћује се, већ сви, онако наоружани, у силавима, чизмама и стојећи, пију, једу. А то јој се још више причини, кад после, од пића као мало ослободивши се, почеше овамо око њене собе да се купе, да би њу што више могли гледати. И Софка поче јасно да разабира, како чим Миленија од ње изађе, њу испред врата сви опкољавају, моле је:
- Миленија, Миленија! Не затварај сасвим врата, мори! Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу...
А Миленија, уинат, испред носа им свом снагом затвара врата, грдећи их:
- Хајд'! Не досађујте!