bora5

V
Било је то пред Ускрс. Софка, као увек уочи тих великих празника, ништа није радила доле у кујни, већ је била једнако горе, на горњем спрату, распремајући и намештајући собе. Тако је било и сада. И да се не би прљала, била је обукла неки стари минтан који јој је био тесан, те су јој се прса чисто кршила. Тако исто, да јој не би прашина падала по коси, била је овлаш завила главу великом зејтинлијом, шамијом те јој је лице одударало јасније и свежије. Ветрила је и пајала собе. Њене нануле звечале су по сухом доксату горњег боја.
Доле, испред куће, двориште је било давно поливено и почишћено. Од капије до куће белила се калдрмисана путања. Из кофе на бунару цурила је вода, и беласајући се спрам сунца, капала је по плочама. Трава око бунара, по дворишту, и чак око каменова по калдрми одударала је тамније. Од дворишта преграђена тарабама, зеленила се и пружала чак иза куће њихова башта. Под стрејама чеврљали су врапци. Из комшилука чуло се такође спремање за сутрашњи дан: тресење ћилимова, поњава, лупа и рибање тепсија и сахана. Са улице допирао је бат корака. Уопште дан је био чист, топао, и пун животворне, балсамске свежине, као што су дани пролећа пред Ускрс. На дну степеница, одмах до кујне, седела јој је мати, и као да јој је било хладно, била се огрнула по леђима кратком колијом, шкортељком, а у ствари највише се била огрнула да јој не би прашина одозго, где је Софка чистила, падала и прљала јој чисту белу кошуљу око врата и на прсима. И тако покривена том колијом, држала је тепсију у крилу требећи по њој пшеницу, а у исто време пазећи да у кујни не искипи јело из лонаца што су кркљали око ватре. Требила је марљиво пшеницу, јер вечерас се иде на гробље и износи мртвима за душу.
На капији звекну алка.
- Домаћини!
Чак горе чу Софка јак глас са оштрим и страним нагласком.
- Софке, удара неко! - довикну одоздо мати. Софка остави чишћење и поче силазити.
- Па што ти, нано, не отвориш? - поче се ова нећкати силазећи низ степенице.
- Иди, иди, дошао неко! - поче је журити мати.
Док је Софка ишла путањом поред бунара ка капији да отвори, виде како јој мати хитро сакри тепсију са пшеницом и ужурбано, мада је било све чисто, опет неколико пута махну метлом испред кујне и склони неку крпу и још нешто испод степеница.
Софка отвори капију и стаде ишчекујући да уђе тај који лупа.
На капији се појави висок, обријане главе Арнаутин. Софка се осмехну, јер одмах виде да је то очев гласник, један од оних џамбаса који сваке суботе долазе из Турске овамо, на пазар, и купују коње. Тако исто она виде како и мати јој, чим овога позна да је Арнаутин, човек из Турске, дакле сигурно његов гласник, мада му се, као увек испред оваквих великих празника, надала, ипак, кад спази да је заиста он то, поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи једнако окрећући се око себе и наново гледајући да ли је све почишћено и распремљено како треба.
- Је ли ово ефенди-Митина кућа? - поче Арнаутин гласно да виче улазећи и као двоумећи и још једном загледајући капију да није случајно погрешио.
Софка му главом потврди да је то. Он уђе и упути се ка матери широким корацима и завученим рукама у беле чакшире. И, мада се још није био ни приближио к њој, отпоче:
- Ето, поздравио вас ефенди-Мита и поручио ми да вам кажем...
- Ако, ако, добро нам дошао! - предусрете га мати. И кад дође до ње, брзо му изнесе троножну столицу да седне.
- Седи, одмори се! - поче га нудити усрдно.
Арнаутин бојажљиво, као укочен, спусти се на столицу. Мати, као увек пред свима тим очевим гласницима, стаде преда њ, прекрстивши руке на појасу и с мало нагнутом главом к њему, да жељно и с пуно поштовања слуша шта јој је муж поручио и наредио. Софка оде у кујну да Арнаутину скува кафу. Арнаутин, намрштивши се, ваљда да му јаче одскочи она пруга око вилице и чела, која је показивала докле је вода допрла при његовом јутрошњем умивању, поче оштро да прича. Ретко је у матер гледао, већ једнако у своје јако жилаве ноге с дебелим и дугим чарапама од кострети. Софка по његовом гласу виде да је као љут. И осмехујући се, већ је знала зашто је. Сигурно је и он, као и сви очеви гласници, кад к њима полазе, мислио да ће, када овамо дође, затећи мајку и њу, Софку, као и целу кућу, мало сиротнију и онда да ће му требати да њега навлаш пред њима грди и говори им: како и он тамо у Турској не живи боље, и тиме њима даје као неке накнаде, утехе. А оно, ево, превари се! Видео њу, Софку, и матер, која мада је била превалила четрдесету, ипак је још изгледала млада и свежа. Око јој још топло, коса јој се још као зифт црни и светли. Истина, има мало бора око очију и уста, али се оне и не познају, већ се неосетно губе у свежини облог јој и као млеко, тако белог и нежног лица. И кад је овако лепа у свакидашњем оделу, каква ли је кад је обучена!
Па како онда пред њим сада стоји смерно и како бојажљиво распитује о "своме човеку" грдећи себе: што није знала шта ће јој поручити и искати, те ето не може сад одмах да његовом гласнику то да. Него, извињава се, она ће то послати предвече у хан где је овај одсео и то још по слузи.
И Софка, по изразу лица Арнаутинова, виде како на њега све то силно утиче. И још кад он сагледа где је Софка кувала кафу: како отуда, из тамне, широке кујне, одсјајају они њихови велики, тешки послужавници, оне жуте широке тепсије; па онда испред њега, где он седи, сухе степенице које воде на горњи бој, а тамо до капије стари шамдуд са рачвастим кожастим стаблом а до саме капије бињекташ који је био, истина, пропао у земљу, али му се још блештало његово мраморно теме. Све то њега још више уплаши. Брзо, на велике гутљаје, посрка кафу, и одмах се диже журно - и то не средином калдрме, већ крајем као да је не упрља - једнако извињавајући се матери: да се она не жури, и како ће он њу тамо у хану чекати, док она буде готова.
- Ће чекам, хан'мо. Ако не можеш данас, сутра, када ти хоћеш. Један, два, три дана, ништа није што ћу ја да чекам. Чекаћу ја! - поче се правдати одлазећи.
Мати га отпрати до капије, а Софка оста у кујни перући шоље. Али она виде како се мати, пошто отпрати Арнаутина и за њим затвори капију, враћа полако и чисто тешко. Дође до бунара и ту остаде дуго, дуго. После скрену и упути се подруму. Тамо дуго остаде пред вратима подрумским, сигурно нешто загледајући унутра, јер тек после дугог времена Софка чу како је она отуда виче:
- Софка, иди до Аритонових и зовни Ванка!
Софка оде и убрзо се врати са оним истим Ванком. Ванко, као увек кад спази матер јој, стаде пред њу уплашен. Мати га мимиком посла да иде у чаршију и зове јој Тонета. Ванко све трчећи оде.
Мало после дође и Тоне. Насмејан и већ дебела лица, кратко обријан, у широким мор-чакширама без гајтана, с бројаницама, ситним брзим корацима стаде он пред Тодору, некадашњу своју снашку која, док је Ванко ишао по њега, беше скувала за њ кафу, изнела у жутој таслици дувана, све то метнула пред себе, па завивши цигару и пушећи је полако, чекала га је.
- Снашке, звала си ме? - упита је Тоне мећући бројанице у појас и клекнувши понизно испред ње, уза стуб куће.
- Седи, седи - поче га нудити она дајући му кафе и дувана - звала сам те, а није богзна шта. Знаш ти оне наше бачве?
- Како да не, снашке? Памтим још кад су прављене! Морали смо капију да порушимо и разваљујемо док их унесмо! Како да их не знам!
- Е, па оне, те... Сад нешто претурах по подруму, па ми падоше у очи. Знаш, сад године неродне и не могу да се напуне, па зато сам те и звала, да те питам: како би било, кад би се ко нашао да чува у њима вино, да им не би обручи поиспадали од суше. Ти већ знаш то. Радиш са вином. А за затвор на подруму знаш како је већ сигуран!
- А већ за то...
И Софка по гласу његову осети како Тоне већ унапред све зна.
- Па, снашке, - поче се он нећкати - то би добро било! Добро би било да ја то... Имам ја нешто вина, па кад би мене хтела пустити...
- Баш добро. Боље ти него туђин - одахну мати.
- Е добро. Хвала ти! - настави брзо Тоне. - Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим. Остале, све, само је ваша кућа у стању да напуни, а моја кућа и моја рука не стиза толико, јер се зна наше танко стање.
- Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ!
- Дај, боже, дај, боже, снашке! И свакоме нека да што жели. А како је бата-Мита? Чујете ли шта за њ?
- Јутрос ми долазио трговац. Здрав је. Не може још да дође. Закасао у трговину. Софки послао ђизије за хаљину, а и новаца, да нам се нађе за овај празник.
Тоне, мада је био уверен да је све обратно, ипак се чинио невешт. Брзо оде, и по шегрту посла јој унапред за целу годину кирију за те две бачве, а доцније ће он већ и све бачве да заузме, па и цео подрум. Метнуће чак и свој катанац на њ. Мати, као увек, не бројећи новац (мада је свакад, у сваком његовом фишеку, налазила по неколико рђавих грошева), даде бакшиш дечку, испоручујући поздрав Тонету и његовој домаћици.
Дечко оде. Капија се за њим затвори. Софка виде како јој се мати не диже, већ остаде тако једнако седећи, гледајући замишљено у испијене шоље кафе и преврћући новац у скут. Чак и не чу кад се капија поново отвори и на њу се слободно провуче њина Магда.
Као увек, уђе она брзо, носећи пуно завежљаја. И, не застајући пред матером нити јој називајући бога, оде право у кујну.
- А дође ли? - трже се мати, кад је виде тамо у кујни.
- Ето, снашке, једва стигох, - поче да јој се правда Магда. - Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево...
И не показујући шта им је донела, као да није вредно њене пажње, поче да трпа у ковчеге бело брашно, а у сахане и тенџере пресно масло и сир, што им је донела од своје куће и што су њени целог поста брижљиво прибирали, само да би она могла што лепше и више овамо њима, својим газдама, да понесе.
- Магдо! - поново је зовну мати.
- Чујем снашке! - истрча Магда, а већ јој биле умрљане руке и засукани рукави од судова што их почела да пере.
- Иди у Шарени хан и питај за трговца, Арнаутина, - поче јој наређивати. - Нађи га и питај: да ли може што мешано да му понесе. После сврати у дућанџик за басму. Знају већ они какву ће да пошљу, кад је за нас. Само брзо, јер после морамо да идемо. Сад знаш.
- Знам, снашке!
И Магда, стара, суха, кошчата, обучена пола сеоски пола варошки, брзо навуче на босе ноге неке старе спечене папуче и оде. И то не оде на капију улицом, већ кроз капиџике, баште, куће, како би се са целим комшилуком видела, са сваким здравила, и онда преким путем отишла у тај Шарени хан. А Софка је унапред знала како ће она одмах тога Арнаутина, и не питајући га да ли он може, почети да саветује како ће да пази да се то што ће понети уз пут не поквари и не изломи. И после ће му испричати о њима, својим газдама: Софки, матери јој, оцу, а највише о њеном деди, код кога је она служила. И то не зато да би он од ње дознао за њих, јер по њој цео је свет морао знати за њих, него како би толиким својим причањем она Арнаутину пала у очи, те да после он, кад однесе и испоручи поздрав од свију, узгред каже да је ту била и нека старка, а он ће онда, ефенди-Мита, сетити се ње и знати да је то била она, њина Магда.
И заиста, Софка после неког времена кроз прозоре одозго угледа Магду. Изишла из комшилука и оде оном улицом која води право горе у чаршију, где је пазар и где су ти ханови. И бојећи се да није задоцнила, готово трчи. Једнако гура час на леву час на десну страну своју овлаш повезану кратку косу на глави. Час пође лако, умори се. Једва вуче на босим ногама оне спечене папуче, час их изује, узме у руке и потрчи. Али опет сваког се часа зауставља: или да склони које мало дете са средине улице, да га не би који коњ или товар прегазио, или да коме одговори на поздрав.
После дугог времена Магда се врати заједно са два шегрта који донеше читаву рпу басме. Софка је знала како је сад Магда са тим шегртима навлаш прошла кроз комшилук, да би сви видели ту басму за Софку и завидели јој.
После, пред вече, кад се поче дан клонити, било је време да се иде на гробље. Звона већ стадоше да продиру кроз гужву и вреву из вароши. Горе до Софке поче да допире вика, блејање стоке, и укроћивање отргнутих коња с пазара, и разилажење сељака. Из чаршије се све више и више дизала граја, врева, шум, и то је све брујало и на све стране мешало са прашином, дигнутом услед поливања и чишћења испред дућана. Симиџије већ почеше да се виђају како силазе из чаршије, размилели се по сокацима што воде на друмове. Трче бесомучно да достигну муштерије. Завалили се од корпе симита. Џепови им, надути марјашима, клате се око њихових ногавица. Они развалили вилице, оптрчавају око сељака и силом им гурају и нуде старе, подгрејане симите.
- Тетко, врући! Три за дваест пара!
А сељанке беже, склањају се од њих, уверене да ће им подвалити. Али највише се склањају и беже стрепећи да их не прегазе коњи пијаних сељака, који тамо по чаршији застају испред сваке механе, да још испијају оканице, па онда као бесни јуре овамо на коњима. Из недара им испадају ствари што су накуповали и понели својима у село. Газе све испред себе, нарочито Цигане и Циганке. Циганке у новим жутим шамијама, старим антеријама, беже испред њих и, као да их умилостиве, окрећу се к њима и понизно их моле:
- Немој, газда! Аман, газда!
- Ђид бре! - кркљају они. Коњи им се пропињу над њима, и оне, смртно уплашене, беже ма на коју страну.
Доле Магда се узрујала. Не може да сачека матер, док се обуче, већ узела корпу с јелом и понудама што ће се носити на гробље, и стала испред капије. Метнула корпу на главу, те јој свилен пешкир пребачен преко корпе, својим крајевима заклонио целу главу, и ваљда загрејана од оне вреве, граје и чаршије, сваки час навирује овамо и виче:
- Хајде, снашке, већ сав свет оде на гробље!
А заиста, више њихове улице, кроз капиџике, из споредних улица, где нема метежа, већ се чује како иду жене, старке и слуге ка гробљу. Неке пролазећи поред Магде запиткују је:
- Хајде, Магдо! Оде ли и снашка Тодора?
- Није, није! Сад ће - одговара им Магда, тупкајући папучама.
Софка је међутим сишла и овамо у кујни матер намештала. Чисто је и Софки мило што јој је мати, сада овако обучена у ново, у тој свиленој антерији, лакованим папучама, скупоценом загаситом количету, које јој тако топло и припијено стоји око половине, дошла сасвим лепа и свежа. Само, ваљда услед помисли на гробље и плакање, већ јој и сад око влажно а уста топлија. А Софка је знала да је то, поред овога, и због данашњег очева гласника. Мада отац по њему није казао да ће доћи, она је ипак по томе слутила, надала се да ће их можда сада, за Ускрс, пошто није толико времена долазио - ваљда једном обрадовати и доћи к њима. Зато је она сад, осећајући се пред Софком као крива за те своје наде и мисли о њему, своме мужу, стидећи се те своје слабости, једнако крила од Софке главу и поглед и отимала се од ње да је тако дуго не намешта и дотерује.
- Доста, доста, Софкице! - прекидала је и заустављала Софку, а ипак се видело како јој је мило што јој одело тако лепо стоји.
Пошто матери лепо веза шамију да јој једри образи и овална брада одскочише, везавши јој испод грла белу свилену и меку марамицу, Софка изиђе заједно с њоме и испрати је до капије.
И кад за њом и Магдом затвори капију, она се брзо, готово трчећи, испе горе и кроз прозор отпоче их одгледати. Виде како мати јој иде чисто поносна и радосна. Заносећи и забацујући плећима са сваком се женом, како која из комшилука наиђе, здрави. А све оне или иза ње или око ње ступају у друштву. Ено и тетка јој, Симка, чија је кућа одмах на ћошку до друге улице, црномањаста, сува, која је одавна остала удовица и вечито иде по судовима парничећи се са сељацима, никако не могући да верује да је њен покојник заиста могао толико да потроши и имање сељацима да прода, а њој и деци ништа да не остави. Ено како са млађим сином излази и, чим опази Тодору, одмах јој прилази руци, љуби је. И Софка овамо зна како јој сада она тамо сигурно говори:
- Како си, снашке? Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. - И продужује са њоме пут.
Мати, као увек идући у среди њих, иде напред, и као предводећи све остале, замиче напослетку споредном улицом, и губи се испред Софкиних очију. Софка остаде и даље нагнута на прозор осећајући како јој шалваре дуго, тешко падају по куковима и како јој се пуна плећа, услед тог њеног угибања и увијања, додирују. Али одједном се трже. Кроз прозоре више ње, играјући се и добијајући ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца, које залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко као крв. Међутим, из вароши све је више и више нестајао онај жагор. У осветљеном ваздуху, изнад главе чаршије, пазара, само се дизао и лелујао облачак од прашине. А доле, из куће, из кујне и оне велике собе, ништа се није чуло; такође ни из дворишта, ни из баште. Зато се Софка и трже, јер узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз раширене ноздрве, поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја онај свежи баштенски ћув. По башти лишће шушти; из траве и алеја цвећа диже се онај влажан и јак мирис.
А знала је како ће се то све више одвајати, снажити и отуда кроз ту тишину овамо до ње продирати. А та ће се тишина све више, све јаче ширити. Све, као уморивши се од дневна рада и свршивши што је требало, почеће да се повлачи, одмара и чека вече, ноћ. Тек покоје, задоцнело, чуће се крцање ђерма на бунарима, тек покоји бат улицом. Журећи се, ако прође тек покоји слуга, чирак, носећи из чаршије што је газда за кућу накуповао, а обично на машине навлачене и испеглане фесове, или готове хаљине, узете тек сада од кројача. Једино што ће се са цркава, и варошке и шапраначке, непрестано звонити. А све ће друго постати тише, мирније и тамније. И као увек, и тада се Софка највише бојала и плашила. Зато, мада је знала да је капију затворила, ипак бацивши шамију на косу и на прса, сиђе доле. Чисто са страхом, грабећи, док је још видела, уђе у кујну и затвори врата од оне велике собе. У саму собу није смела да уђе, јер тамо, у крају собе, већ је било мрака. И када и саму кујну за собом затвори, осети се слободнија. Још једном оде до капије и, пошто се понова увери да је заиста добро затворена, поче се враћати мало умиренија и сталоженија.
И она, враћајући се од капије, пролазећи поред бунара, као свакада при таквим вечерима, када би била тако сама, затворена, поче осећати неку драж, и то драж покретима тела. Али баш зато никако више није смела да се врати горе, на горњи спрат и тамо у оној соби сама да остане, јер је знала да ће је одмах почети да подузима оно "њено". Знала је да ће, мада јој је сада мати на гробљу, кроз неколико дана ето Ускрс и цела ова недеља страсна и плачна, када човек не треба ни да се насмеје - ипак, ипак, поред тога што би знала да је грех, њу све више и више обузимати ти осећаји, та драж, миље, голицавост.
И да све то не би било, она, тобож послом, поче једнако шврљати по дворишту, а највише око капије, до које је ипак допирао жагор који је храбрио. Али међутим из баште поче да бије свежина и то тако слатка и бујна. Са гробља једнако је звонило, а некако чудно, тешко, одмерено, да од тога Софки би тако мучно. И не знајући ни сама зашто поче да је подилази ватра. Није могла да оде у кујну, још мање да уђе у спаваћу - ону приземну собу, велику, мрачну са долапима и купатилом. Бојала се да се ко отуда из оних отвора и рупа не појави. Зато, поред свега што није хтела, што се устезала, ипак побеже горе. И тамо, у соби, до прозора, на миндерлуку седе међ црвене и меке јастуке чупавце. Снага јој поче горети, чело, руке све у зноју. Није смела да се макне, а камоли врата и прозоре да затвори.
Ко зна докле би тако седела да се већ једном одоздо, са капије, не чу тихо куцање. Не јако и силно, него као кад је човек уморан, па да не би привукао пажњу пролазника он овлаш само куцне, тек да га овамо у кући чују и што пре му отворе. Одмах за куцањем чу се уморан материн глас:
- Софке, отвори!
Софка, зарадовавши се, пође. А и време је било да се оне, мајка и Магда, врате, јер су већ зидови око куће и капије мирисали на наслагану прашину од данашњице. Али док она сиђе и полако поче ићи ка капији, а оно Магда, која је као увек била ушла одозго кроз комшилук, да би преким путем пре матере дошла и отворила јој капију, већ стиже и, оставивши корпу у кујну, претече Софку на капији.
- Нека, Софке, ја ћу! - одби је она, журно отварајући капију на којој је чекала мајка, стојећи тромо, предишући од умора, а и од јела и плача на гробљу.
- Дођосте ли? - упита је Софка кратко, узимајући од матере пешкир у коме су биле пре, кад су пошле од куће, увијене свеће, босиљак и цвеће за гробље, а сада, када се враћале, било колача и других понуда.
- Ето! - одговори јој мати и уђе.
Софка оста да поново закључа и затвори капију, слушајући како Магда трчи испред матере да тамо пре ње стигне и у кујни распреми, упали свећу и осветли собу, да јој се не би снашка, онако у полумраку, улазећи спотакла о што. Софка се за њима врати осећајући како је од свега овога постала мрзовољна и уморна. Уђе и она у собу код матере.
У кујни је већ Магда радила. Палила је огањ на огњишту и распремала ону велику корпу што је на глави донела, са пуно остатака од пите и јела што се није могло да разда, а још више од других пита и јела што су надобивале у замену раздавајући по околним суседним гробовима. И сваки час, као свакада када би долазила са тих подушја, услед многе испијене ракије, једнако натеже тестију са водом. И, да је не би умрљала, наслања је о лакат руке и њиме издиже и приноси устима, да би јој пуцало грло. Одахњује не могући да се прибере од жеђи. И тобож није јој тако слатка и пријатна због загорелости од пића, већ што није хтела за све време, док је била тамо на гробљу, да пије друге воде, из других бунара, јер све оне не ваљају, не могу ни да се принесу овој води њиховој, из њиховог бунара, те одахњујући, говорила би:
- Ох, ох, што је слатка ова наша вода! Е, баш је нигде нема!
И да забашури све то, поче се окретати Софки и, по обичају свом, причати јој шта је било тамо, на гробљу: која је какву питу умесила и шта донела за раздавање; кад је дошла, доцкан или рано; како жалила и нарицала; кога највише од покојних спомињала: да ли мужа, оца, да ли сина, своје дете јединче, и колико, до ког времена плакала; како је била обучена. А нарочито све то за матере оних Софкиних другарица, за које је Магда слутила да их Софка не воли, особито Миленкових, Трајкових.
Мати, пошто је и сама била уморна од свега, прекину Магду обраћајући се Софки:
- Хајде да вечераш Софке! Донеси, Магдо!
Софка јој не одговори. Али јој мати не даде. Показујући главом у кујну на ону корпу са јелом и комађе пите, поче да је нуди:
- Узми, узми. Макар окуси. Знаш да треба и ти што у покој душе да узмеш.
Софка, мрзећи је да се одупире матери, пристаде.
А никада није волела та јела што се доносила отуда са гробља. Увек поред мириса самих јела осећао би се и други мирис у њима, мирис тамјана, покапаног воска од свећа и сувих, иструлелих, око крстача извешаних шимширових венаца. Чак би се осећао и мирис оне земље гробљанске, са самога гроба. Магда, држећи широку синију и нагнута над њом а ногама једнако гурајући испред себе на што је наилазила, да се не би спотакла, стави је испред Софке. А на првом месту се истицало једно велико парче пите, које се и белином свога брашна и множином јаја и сира одликовало.
- Ево, на, Софке! - поче је Магда нудити њим, показујући главом. - Ово ти је послала тетка Стоја и молила ме богзна како да те поздравим: да узмеш и окусиш од те њене пите. Од ње није ни раздавала другима. Само је за тебе и месила.
Мати, чисто суревњива на ту лудост те Софкине тетке а своје сестре, као да она не би имала да умеси Софки што би јој се јело, већ ето она, која толику децу има, од имања само кућицу и виноград, а муж јој готово надничи - поче Магду грдити:
- А што си јој узимала? Што толико парче, готово пола тепсије да ти да? Нема ни она да једе, а камоли другоме...
- Па нисам могла, снашке, - поче да се брани Магда. - Када одох код ње, она ме једва дочека: "Седи, Магдо! Откад се нисмо виделе!" И онда дај ракију, дај ово, дај оно, и одмах ово парче ми нуди. Чак је била одавно спремила, одавно увила у пешкир. "На, Магдо! Ово је за Софку. Од чистог је мутмељ-брашна. Само јаје и млеко. Зна тетка шта ми Софка воли, па је тетка за њу ово спремила. И много да ми поздравиш Софку, Софкицу нашу. Тетка откада је није видела! И кроз дан-два, ако уграбим прилику, гледаћу да дођем и да је видим"...
Мајка знајући све то, само одмахну руком, да би ова прекинула. Софка гледајући ту множину јела, пита, по тепсији, узимала је од свачег овлаш, међ прстима и готово само додиривала устима. А највише је узимала од теткине пите.
Мати је једва опет чекала да Софка сврши са вечером. И заиста, чим се Софка прекрсти и, обрисавши скут од мрва, одмаче од тепсије, и Магда поново изнесе у кујну, мати јој се одмах диже. Одмах поче да се скида и раскопчава, наредивши Магди:
- Хајде, намештај, Магдо! - И продужи једнако да се скида, развезује шамије, да јој лице и пун врат са модринама где је јаче било стегнуто, бивају сасвим слободни; да скида антерије, јелеке и појасе, те да јој се снага, прса и сувише пуне јој руке и мишице, ослобођени тесноће - мада је ето већ била у годинама - ипак некако још свеже и опојно појављују.
Магда је за то време износила из оних долапа, где су биле савијене спаваће хаљине, покривене белим чаршавом, душеке и јоргане. Истина, душеци су били скупоцени, тешки, од саме вуне, али стари, и поред најновијег, најопранијег чаршава, којим су опшивени, није могло а да се не осећа онај воњ старих, толико пута крпљених, прешиваних а никада нерастресиваних спаваћих хаљина. И ваљда услед свакидашње употребе и стајања на једном истом месту, били су готово уплеснивели. Такви исти су били и јастуци, чупавци, дугачки, али са грудвама. Такође и јоргани са првобитном свиленом поставом, тешки, топли, јер су били од чистог памука, али и танки, проређени.
Магда, пошто разастре, намести, донесе и метну више главе тестију свеже воде, чији је грлић био запушен зеленим лишћем, изнесе собом свећу у кујну, да би се Софка и мати у помрчини сасвим свукле и легле. А она тамо у кујни, као обично, пре но што леже, поче да затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се учинило, можда читава кућа запалила.
Софка и мати свлачиле су се ћутећи. Мати пре Софке би готова. И пошто на брзу руку, овлаш прекрстивши се, одмрмља молитву, од које као и обично Софка чу само свршетак: "Господе боже и света богородице, молим ти се"... брзо леже и покри се јорганом, чак и преко главе. И тек, као одахнувши и ослободивши се од свега овога, брзо и заспа. Поче да се чује оно њено умерено, у дубоком сну, пућкање на уста. Софка, пошто уви другом старом шамијом своју тешку косу, да јој се не би у спавању умрсила и сутра је морала поново да чешља, леже поред матере. И она се покри исто таквим скупоценим јорганом, али исто тако танким, проређеним, и који јој се због тога увек припијено обавијао око ње, те јој се, тако лежећи на страни, са пребаченом руком дуж себе, јасно оцртавала она обла дужина тела, кукова јој и ногу.
Није могла да заспи. Чекала је да дође сан и, с врелим прстима руке, осећала је како ноћ све јача, тамнија и усамљенија бива, како мати иза ње увелико већ спава. Из оних долапа, из којих су изнете спаваће хаљине, а они остали случајно незатворени, бије нека студен; из кујне влага од поливене воде и развејан пепео услед затрпавања и гашења огњишта. Једино, одозго са горњег спрата, кроз напукле таванице, што долази сувота од старих дасака, шиндра и украса дрвених по рафовима, собама и доксату. И онда све би то, тонући заједно са њима све дубље и дубље, у ноћ и таму падало, и бивало покаткад прекидано отуда из кујне изненадним шумом, звоном тепсија, сахана, од мишева, који би поред њих протрчавали, и онда њиховим тамо грицкањем испод ковчега, наћава. А изнад свега чуло се једнако, из дна кујне, око огњишта, хркање Магдино. Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку, обучена, чак и са папучама - јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва да устане, толики је посао чека!
VI
Пред сам Ускрс, у суботу увече, Софка примети како је, као и сваке године, дошао најстарији Магдин син. Он, пошто по вароши све накуповао што за његову кућу у селу требало, пошавши натраг, свратио к њима.
Магда није дала да он такав и са оним његовим простим коњићем уђе на капију. На капију је само њега пустила, а његовог коњића кришом, да нико не види, иза куће увела и тамо у крају баште за неко суво дрво привезала, да уз нарамак сена или траве дрема, чека, док његов газда посвршава одређене послове: довољно насече дрва, са чесме у великим судовима донесе воду; по дворишту испред куће траву почупа и рашчисти... Па онда, пред сам мрак, када почне цела варош да се потреса од цвиљења и блејања јагањаца, да и он оде и, за свој новац, купи најбоље и најугодније јагње, одмах га до капије, испод шамдуда, окачивши омчу од старог неког и масног ужета, ту закоље и одере. Али проливену крв да не почисти, да би се по њој сутра, када гости дођу, видело како је цело јагње заклато а не да је са касапнице на черек куповано. И када би све то свршио, уредио, не појављујући се, и не казујући се ни матери ни Софки, готово у црни мрак оде у своје село. И онда би се чуло како Магда, пратећи сина, као сваке године, наређује му и поручује:
- Па сутра да не заборавиш и да пораниш, и ти први да дођеш на честитање овде. И оно прасенце гледај да добро уредиш и донесеш, да не заборавиш!
- Хоћу, нано! - љуби је син у руку.
- И - наставља Магда - немој Стаја (његова жена) да погачу препече. Нека гледа да је од чистог брашна. А ти од оне наше ракије један пангур да наточиш и да ми донесеш, за мене, јер не могу ову њину "варошку" да пијем.
И бацајући се сину о врат и љубећи га страсно, продужавала би:
- А сад у здрављу и срећи да ми сутра дочекате слатки и мили празник! Све ми поздрави, и сви ми здрави и весели били!
- Хвала, нано! Хоћу, нано! - једнако одговара љубећи је по руци брзо и, кријући се, да их не би опет Софка и мати, њине газде, видели и насмејали им се за ту њихову "сељачку" љубав, одлазио би иза куће, одвезивао коњића, уседао на њ и, срећан, слободан, јездио пут села и мрака који би се почињао хватати.
Магда и мати целу ноћ не заспаше, једнако уређујући и надгледајући око лонаца јела. Софка са својим собама горе била је одавна готова. Горе су је чак чекале већ нове хаљине, сашивене од оне нове басме. Кратак, доста отворен јелек са жутим ширитима као и шалваре са великим колутовима око џепова и ногавица од поређаних златних, жутих гајтанова. Софка их је већ јуче пробала да види да ли су јој добре. Али су јој изгледале незгодне, што учкур и нова басма није била угужвана и умекшана, те су је гребле око половине. А целе шалваре изгледале су јој као да нису њене, јер, због тога што су биле круте и нове, чиниле јој се шире и као да се она из њих више види, као да је гола.
Сутра, на сам Ускрс, кућа обасјана сунцем, намештена и спремљена, уздизала се и сјала својим старим полеглим кровом са оним неколиким већ наереним али окреченим димњацима и са опраним прозорима и орибаним вратима од соба на горњем спрату а особито са оним од многог рибања већ жутим као восак старим степеницама. Цела она, са тим горњим спратом испред себе, обухватала је све оно поље, баште, њиве и друм којим се улазило у варош, и пролазећи поред ње ишло горе у чаршију. Спроћу куће и иза ње лежала цела варош, са црквом, сахат-кулом, пазаром, брдима, виноградима, и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види, дотле са улице, због оне њине велике двокрилне капије, никад се није могла цела кућа видети. Али сада, пошто је, као сваког празника, капија била широм отворена и њена крила подупрта са два велика камена, сва се кућа видела. Чиста, спремна, и као изложена, стоји отворена за госте, за тај свет споља из вароши. И сада по њој, што јачи дан, сунце све свежије и топлије загрева, а са цркве јаче и узнемиреније звона звоне, из улица свет све више излази и иде овамо по улици, и Софка и мати и Магда све ужурбаније, уплашеније трче, силазе, пењу се по степеницама.
Биле су спремне. Чак и Магда, и зачудо сасвим као што треба, до грла забрађена новом шамијом и са закопчаном кошуљом. А та закопчана јој кошуља око врата за њу је најгоре било. Још поред тога била је Магда и у сасвим новој, широкој сељачкој фути; на ногама такође нове чарапе. Само папуче није могла да трпи, већ ишла без њих, а то све због тих нових чарапа које су јој ноге исувише угрејавале. Видело се како сваки час излази из кујне и са исцепаним дрвима враћа се натраг.
Горе, насред гостинске собе, стајала је мати. Обучена у свилену антерију, опасана новом, танком бошчом и са прекрштеним рукама на појасу. Била је узрујана. И радосна и уплашена. Уста су јој једнако мрдала, а по округлом и пуном јој лицу, нарочито око јагодица, показивала се румен. Једнако је, онако стојећи, пунила и сваки час испијала кафу, а око ње, као увек, био је прострт изнад асура, да би било мекше и не чуо се ход - онај велики, стари ћилим са Соломуновим словима. Он је целу собу не само испуњавао него и био велики за њу. Морао се око крајева да подавија. Около по соби миндерлук са јастуцима а покривен уским чупавцима, меким и црвеним, који су под додиривали. По рафовима поређани сахани, нарочито ибрици, шоље и судови за пиће и послуживање. И све то, истина од старог злата, сада орибано и очишћено, јасно је одударало својом жутином од црвенила намештаја. Поред она два прозора са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу и она множина по бело окреченим зидовима повешаних свилених и као вал лаких пешкира. Сви ишарани старинским шарама и старим златом. И мада су били већ почађавели, али услед свог нихања, покрета при сваком улазу, отварању и затварању врата, чинили су да по соби увек буде хлада.
Софка се још није била сасвим обукла. А и није налазила за потребно, пошто је знала да ће они што ће почети сад први долазити бити већином сељаци, некадашње њихове чивчије.
И заиста, први почеше долазити сељаци. Сви они долазили су отуда из баште, где су на горњу капију ушли, да би у башти, иза куће, коње оставили. И чим уђу, прво би ишли у кујну, а опет сваки са погачом или којим другим поклоном. После са муком су се пењали горе код матере и, још са већим нестрпљењем, тамо у соби, не седајући већ клечећи у крају, до зида, а ногама одгурнувши ћилим, да га не би упрљали, чекали су да се сврши послуживање, разговор, па да се опет поврате у кујну, код Магде. И ту би, око огњишта, на кратким столичицама седели, пили ракију, коју би им Магда грејала и са њима пила. И сваки час после када гости из вароши почну да долазе, они, држећи испод себе столичице, извирују и са страхопоштовањем гледају како су ови обучени, и како се слободно пењу на степенице, седају тамо, пију и разговарају се и то гласно, да се и код њих овамо у кујни чује.
За све то време, док су они сељаци долазили, Софка се није облачила. Шушкала је доле у спаваћој соби. Загледала одело, минђуше и спремала шта ће обући. Али кад звона при крају службе почеше нагло да расту и растурују се на све стране по вароши као последњи пут; и кад до ње овамо у собу поче да допире из улице бат корака, гласни разговори; и када мати, видећи и сама одозго, из собе, како се око цркве излазећи из ње, црни свет и растура - поче она Софку одозго журити:
- Хајде, Софке! Време је, Софке! Тек што ко није дошао!
Софка се тек онда поче облачити. Осећала је драж од оне лаке, чисте кошуље, готово жуте од многе свиле; од оних дугачких, и као све нове, више него обично, тешких шалвара, набраних у боре. Само око јелека је имала много посла. Он јој је био много отворен и много тесан. Једва га била закопчала, те је после морала једнако да извија плећима и бедрима, пробајући да ли јој од тесноће неће гдегод пући. Овлаш повеза се кратком, свиленом и затворене боје марамом. У уши обеси оне материне у родбини наслеђиване златне минђуше са великим дукатом, које су биле спојене златним ситним и дугим ланцем, чија је средина била утврђена за такође златну куку, коју забоде горе по потиљку на шамију, те је половине од тог ланца почеше голицаво а хладно да додирују по врату и леже јој по раменима. Косу није хтела сасвим да заглађује око чела. Нарочито иза ува остави је, да има мало праменова, те да би они својом сенком као сакрили ону удолицу испод ушију ка вилици, а и цео јој образ од те сенке дошао тамнији, овалнији. Од цвећа закити се само једном китом свежих, у башти набраних зумбулова и међ њима једина бела лала. И то се закити не горе, више чела, него по потиљку, наниже, низ косу. И са осмехом, видећи како јој то све лепо стоји, изиђе, и чисто запахну у кујни све.
Сељаци немо, изненађено се дигоше. Почеше да јој прилазе руци, али она не даде. И са истим осмехом, са очима мало затвореним од задовољства, у лакованим ципелама, закопчаним на копче, с високим потпетицама, које су јој добро чиниле, јер јој због њих шалваре нису додиривале земљу и дизале прашину, попе се горе, матери.
Као свакад, честита матери Ускрс и пољуби је у руку. Мати, усхићена а и потресена - ко зна какве јој мисли тада дођоше, када је виде толико лепу и не толико раскошно колико просто и укусно намештену - грлећи је, али полако, да јој не поремети ни косу, ни одело, пољуби је, не у чело, као мати - већ у уста, као сестра:
- Ваистину васкрсе, чедо моје! И теби срећан дан, и жива и срећна ми била!
Софка са великим послужавником, покривеним извезеним пешкиром, сиђе натраг у кујну, да по њему поређа чаше и шоље којима ће се гости служити.
Утом Магда истрча из кујне и полете капији. На капији, поштапајући се и вођен дечком, појави се стари "деда", свештеник Риста. Готово слеп, погурен, дуге, од дувана и чибука готово жуте браде, и обрастао густим белим длакама око очију и обрва. Тресе се од старости и једнако се мучи загледајући око себе да ли је заиста ту, код њих. Његова доста изношена дуга мантија климата се око њега.
Магда му приђе руци. Целива га и честита празник. Он је поче дуго, трепћући, гледати, не могући да је се сети, тако да Магда, тупкајући испред њега, сама поче да му се казује:
- Ја сам, дедо. Ја, Магда, Магда.
Једва, као кроза сан, он се сети ње и неким као измученим од старости, од усамљеног седења и бдења у својој собичици, дугим а још јаким гласом поче:
- Ама ти ли си, Магдо? А ја не могу, мори, да те познам.
И вођен Магдом пође. Мати брзо, сва радосна што их он никако не оставља, никако не заборавља да прво њих не посети, сиђе и истрча преда њ.
- Хвала, дедо! Срећан ти дан и празник дедо!
И пошто га пољуби у руку, а другом руком држећи га испод пазуха, продужи да га она води. Он, тресући се, ослањајући се и пипајући својим штапом који је био мастан, ишао је и једнако као будећи се говорио:
- О, о, Тодоро! Како си ми, Тодоро? Шта ми радиш, Тодоро?
И Софка истрча, и она, обрадована његовим доласком, пољуби га у руку. И он, окружен њима, поче да се пење и да се нећка:
- Ама не могу ја горе. Боље ја доле, ту у кујни да останем, јер ја не могу.
- Можеш, можеш, дедо.
И њима двема придржаван, поче се пети. Прву би ногу лакше дигао на степенице, али је са другом тешко ишло, док би је дигао и метнуо до оне прве на степеници. Сав је заударао на бурмут, дуван, и на неки стар, али и сув, освежавајући задах. И када се с муком горе попе, и када би посађен на миндерлук, када се осети да је цео, да је сигуран у месту, он поче:
- Па како сте ми? Шта ми радите? Јесте здрави и живи? - Ја ето, - више као за себе продужи истим оним отегнутим гласом - никако у смрт, никако на онај свет. И молим се Господу, али он неће па неће да ме узима. А тешко је, Тодоро. Не може се више. Већ и не видим, и не чујем, а и на сметњи сам оним мојима.
И онда отпоче да се тужи, као сви сувише стари људи, који, не што им се не мили живети, него што виде колико их њихови у кући не пазе, дигли руке од њих и у неко удаљено сопче метнули их да седе. И тамо, што би им се донело, то би јели и пили. А већ од старости, просутости, не смеју кћери и снахе ни да их дворе, ни да к њима улазе, већ само слуге, и то мушки. Али, као да се сети да није у реду, нарочито сада, да о себи прича, прекиде и поче да пита о њему, ефенди-Мити, кога је он крстио, доцније са Тодором венчао, а са чијим је оцем, Тодориним свекром, био нераздвојни друг још из детињства.
- Па шта ми ради мој Митица? Где је? Здрав ли је? И што ми се никада не јави, када дође, да га видим. Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу.
- Здрав је, здрав, дедо! - довикивала би му Тодора око ушију. - Ето пре три дана послао Арнаутина. Све је поздравио, нама послао нешто новаца, да нам се нађу за овај дан, а Софки неке свиле и басме. Не може још да дође. Закасао у неку трговину.
Утом Софка дође са послужавником, те матер прекиде. И док га је Софка служила слатко, смешећи се што он не види, руке му дрхте са оним његовим жутим, кошчатим прстима, те је она сама морала кашичицу у уста да му меће, дотле му мати била начинила цигару и припаљену утурила међ прсте. А још када Софка, знајући да он то воли, не као обичне госте по једном чашицом ракије служила, већ на сточићу, примакнувши му га до колена, поређала пет шест чашица, а мати такође, чим попуши једну, она већ другом готовом, запаљеном га нудила, он сав блажен, срећан, разгрнувши мантију и раскомоћавајући се, поче да их благосиља и богзна каквим именима да им тепа.
Али утом одоздо дете које га је било довело поче да виче како је време да га води натраг. А по томе одмах су Софка и Тодора знале да нарочито ракијом не треба више да га нуде, да су његови из куће зато тог дечка и послали, да га он води, а у исто време и да пази на њ да дуго не седи. Бојали се да се тако не занесе, па не само код њих него и по осталим кућама не пође на честитање, и не опије се. Јер су знали како је, кад му се укаже прилика, и онако стар, облапоран као неко дете.
Не толико што је подржаван од Тодоре и Софке, него више услед ракије, а и што се није пео него силазио, кретао се брже и лакше. Сиђе готово сам. Софка и Тодора испратише га до капије, и одгледаше како поштапајући се, пресамићен, иде сам, не дајући да га дете води, већ замахујући оном другом руком чак иза леђа.
Утом и остали тетини, стричеви, комшије, почеше да долазе. Дођоше и свирачи. Њих је Магда доле частила и она им наређивала шта ће и докле да свирају, прекидала их и отпраћала.
Кућа се испуни. Софка је једнако силазила и пела се носећи послужавник са кафама и ракијом. Убрзо се горе у соби испуни раф од донесених лимунова и протокала. Деца су доле, у кујни, од Магде добивала колаче и црвена јаја. Мати, сва срећна, служила је госте, нарочито дуваном, и једнако разговарала, сваком причала и казивала о њему, ефенди-Мити. И као да је он тек сада из собе неким послом отишао, тако је усрдно, раздрагано о њему причала.
Софка је једнако устрчавала. И она је била срећна, задовољна. Обучена у то ново одело, угрејана од служења, са осмехом на уснама, служила је једнако загледајући да се не упрља у ходу. Али најгоре јој је досађивао онај тесан а сувише отворен јелек. Јер, када би клекла око огњишта, да налива кафу у шоље, увек би јој се из јелека прса отимала те је морала свакад кошуљу испод јелека да наниже повлачи, да јој не би горе кошуља на прсима била одапета, размакнута, те јој се видела прса, нарочито она њина тамна и страсна удолина. Тако би јој и остраг и испод пазуха, где је тај јелек био мало исечен, кад би заносила руком, ређајући шоље по послужавнику, јасно одскакала цела обла, једра плећка.
Ручали су доцкан и то не заједно. Услед многих гостију прво је мати доле јела, онако с ногу, па онда, док је Софка ручала, она је седела горе у соби ишчекујући да ко не дође. После ручка такође их је било. Дошла цела родбина, сви, ниједан није изостао. И још када се чуло да је од њега послат гласник, долазили су на честитање увече и дубоко у ноћ су седели.
VII
Одмах после онога гласника очевог, првога после толиких година, на срећу њихову а највише на изненађење, почеше да стижу и други гласници доносећи од њега поздрав и глас да је здрав.
Међутим, Софка виде како то матер не само да не радује, као што би требало у другим приликама, него како је ти изненадни, чести његови гласници, а особито ти његови поздрави, та његова необична нежност, почеше да буне, да је трзају. Испунише је сву страхом и трепетом. Али Софка брзо виде у чему је све то. Мати јој се беше већ сасвим помирила с том мишљу: да ће се једном морати све то изнети пред свет, оголити; да ће их он сасвим напустити, ако не јавно а оно бар тајно; да ће, никако не долазећи к њима и не јављајући се, тамо негде свршити, чак и навлаш, и насилном смрћу умрети, да би тиме и пред њима и пред светом забашурио праву истину...
Али ипак, ипак сада, кад одједном почеше долазити од њега ти гласници, и то не један, већ и трећи, и четврти, она се поплаши, побоја се да је та његова сад нежност сигурно услед болести. Сигурно је сада тамо тешко болестан, па, предосећајући скору смрт далеко у туђини, у усамљености, хоће тиме јаче к њима да се приближи, да им да на знање како су му, поред свега што их је био напустио, ипак они једини на свету мили и драги. И Софка виде како јој мати, због тога страха, да није на самрти, и да им зато шаље гласнике, као опраштајући се од њих, а не могући се од самих гласника уверити о ономе у што је сама по себи била сигурна, јер сви су говорили да је здрав, док је међутим она знала да их је он научио да тако овлаш говоре - кришом и од Софке, посла нарочитог човека, неког сељака, кога јој је Магда нашла. И да се не би сам сељак досетио зашто га шаљу, удесила је да га не она, него Магда, тобоже на своју руку шаље. Наравно, да он није смео, кад тамо оде, пређе у Турску и нађе га, ни да му се јави. Довољно је било да га само види: да је здрав, да не лежи, и ништа више. А даље: какав изгледа, како је обучен, где седи, с ким иде, било му је забрањено да се распитује. И заиста, тај је сељак отишао, нашао га и видео да не лежи. И то је било доста.
А што највише матер умири, то је, што се и сам тај сељак био изненадио кад га је, прелазећи у Турску, нашао одмах на самој граници, у неким хановима на друму. Дакле, био је тако близу, а не, као што су оне мислиле, врло далеко, ко зна у ком граду, у некој вароши чак код мора.
Али та мирноћа материна не потраја задуго. Он не само што продужи слати те гласнике и поздраве, него поче понеки пут уистину, а не као пре што су се оне само пред светом хвалиле, да им и шаље помало новаца и дарове за Софку. То још више уплаши матер. Знала је да ни од какве трговине и његове зараде то не може бити. А опет, знајући да је он готов на свашта, и да, ако се он реши на нешто, ма то било и најгоре и најстрашније, она има само да се покори томе и слуша, она од слутње, страха, готово се разболе. Нису помагали ни његови све љубазнији поздрави и обилатији поклони.
И када једне вечери изненада гласник дође и у поверењу саопшти јој да му се надају, очекују га, јер ће он ноћас или сутра на ноћ сигурно доћи, али да је наредио да нико то не сме дознати, нико га не сме видети, мати сасвим малакса и готово паде од страха. Али на радостан крик Магдин и кад ова потрча ка капији и башти да иде у комшилук и тамо по обичају разгласи, ђипи она и готово да угуши Магду, тако је силно задржа, шапћући јој да и сама Софка не чује:
- Ћути! Ко зна зашто долази!
Па бојећи се да, каква је Магда луда, не измакне, не оде, раструби, готово је угура у кујну и тамо затвори. И сва усплахирена поче, не знајући већ шта ће, једнако да иде испред куће по башти.
Софки онда би јасно да се она зато оволико препала што се сада не боји, него је сигурна у томе: да је он тамо неком кућу продао. Отуда му то сада да шаље гласницима ове паре и дарове, и сада ето долази да кућу преда купцу а њих собом да у Турску води.
И не друге ноћи, него исте још ноћи, дође и он.
Као што је наредио, тако је било. Није ништа било осветљено. Сва врата по кући била су затворена и само горе у гостинској соби горела је лампа и то уврнута, да би што мање било светлости и падало у очи.
Када почеше пред поноћ већ и петлови да певају и све око куће настаде тако мирно и тамно, чу се куцање алком. И то куцање беше тако лако, тихо, да Софки срце стаде од узбуђења при помисли да је то он. Мати, дотле већ прибрана на све, готово мирно се диже и оде да отвори. Магда, овамо у кујни, три пута се спотаче и од узбуђења саплићући се, чак и разбивши једну тестију, побеже у башту, иза куће.
Тамо на капији чу се неки тих, миран глас:
- Како сте? Јесте ли живи?
Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на капији гласа, није могла да се макне. У грлу јој стао плач. Осећала је како треба да полети, падне му око врата, загрли га и од радости, због толиких мука што су због њега претрпеле, да проплаче:
- Тато, тато мили!
Али је он са матером од капије тако полако овамо долазио. Тако је мирно ишао, једнако чистећи и исправљајући своје угужване чакшире од седења у колима као да је ово сад свакидашњи, обичан његов долазак кући, као да је тек данас послом изашао па се сада враћа.
Мати, светлећи иза њега, није говорила. Он је, једнако чистећи се, загледао око куће и упознавајући кроз мрак поједине предмете, шамдуд до капије, степенице, испод њих врата подрумска, као самом себи говорио:
- А а... још је то ту!
Када приспе до Софке, она узимајући својом ознојеном руком његову суву, хладну руку и љубећи је, ослови га:
- Добро дошао, тато!
Он као устукну. Али се прибра. И као не знајући дотада колико је већ она порасла и колико лепа, те дивећи јој се и загледајући је, само је потапша по образу и пољубивши је по коси, рече:
- Како си ми, чедо?
И уђоше унутра. А свима је било мучно и тешко. Мати, као укочена, ишла је за њим. Он се једнако окретао и унезверено гледао по кујни, по редовима посуђа на рафу, унутра, по самој соби.
Од свега што собом унесе кад уђе, био је само јак мирис од бурмута, устајалости и прашљивости његовог чоханог одела: широких чакшира, кратког количета, фермена са широким, отвореним рукавима. Био је исто онако у чохано одело обучен. Истина редови гајтана, што су из појаса његова излазили и низали се по крајевима минтана, спрам свеће сјали су се од углачаности, али пак сам минтан био је од свиле, скупоцен. А он сам много се променио. Чело му дошло испупченије, лице уже, поткресани бркови проседи, из већ збрчканог, помало избријаног врата, а као увек обвијеног белом чистом марамицом, јаче му се истицала јабучица и грло, са око себе збрчканом, вратном кожом. Једино што су уста била још увек свежа, влажна.
А од толикога грљења, љубљења, узвика, чему се Софка надала да ће настати када он дође, једино то би, те тишина, мучност и нека нема тешкоћа постаде још јача. И тек кад Магда, која, не смејући да уђе и поздрави га, док не буде позвана, навлаш по кујни поче да премеће, он, на тај шум, уплашен, брзо се трже, остави доњу собу и пође горе, у своју гостинску собу. И само што запита:
- Ко је још тамо?
- Магда.
И не због ње, Магде, него више што није то ко други, што га неће други видети, зарадова се.
- Магда? Зар она још овде?
И на велику Магдину жалост само то. Чак је не позва ни да је види.
Ујутру њега већ није било. Ко зна у које доба ноћи, у зору, отишао опет натраг. Али што Софку највише збуни, зачуди, то је била она, мати. Није, као други пут, при таквим његовим поновним одласцима од куће, била онако узрујана, уплашена. Још мање да је сутрадан, као свакада, ишла по кући хукћући. Чак Софка ујутру, кад се пробуди, не виде њу око себе или по кујни овлаш обучену, онако како се још ноћас, испраћајући га, обукла надвоје-натроје. Сада, одозго, из соба, још није била ни сишла овамо. И када Софка, тобож послом, оде код ње горе, виде је како више постеље на јастуку седи. Још необучена, само са колијом на леђима, и у спаваћој антерији без бошче. До ње је лежала постеља, забачен јорган, изгужван чаршав од душека, и још од прашине непочишћене утиснуте очеве стопале по ћилиму. Око јастука виделе се тацне, пуне дуванске прашине, изгорелих палидрваца, светњак са догорелом и покапаном свећом и тестијица устајале, још од синоћ усуте воде. Било је загушљиво. Завесе и прозори никако неотварани. И Софка је по томе знала да оца сигурно није ни испраћала, јер да је излазила за њим до капије, сигурно би, враћајући се, морала да осети оволику загушљивост, задах, дим дувански, те би отворила да проветри. Али кад га није испратила, онда је морало нешто страшно и велико између ње и њега да се деси. Сигурно, сигурно да је он кућу продао и то јој јавио. И сада она зато још не може к себи да дође. Не може никако да се помири с тим да ће морати кућу напуштати и ићи са њим, и то тамо у Турску, или ко зна куда.
Чак Софка поче осећати како ће бити то и боље. Бар ће за њу лично тамо, у туђини, бити лакше, пошто је нико неће знати ко је и шта је.
А да је заиста то, да се у томе не вара, и сама је мати о томе после увери. Јер чим она виде како Софка тобож послом код ње долази, а знала је да то у ствари није, већ да Софка долази овамо да њу види и да онда по њеном лицу докучи шта је са њима, са оцем, кад, у које доба и зашто опет отишао, она, да би све те одговоре избегла, а једнако седећи онако, као утучена, и кријући од Софке очи, само што јој рече:
- Доћи ће опет!
И цео дан тамо, горе, преседе. Не сиђе, не појави се, као да одболова. И тек сутра сиђе. Магду одмах, тобож неким послом, готово отера у село. Софка је ипак знала да је то учинила само из страха, знајући да се Магда неће моћи уздржати и да ће по комшилуку избрбљати о очевом доласку. А међутим, пре, кад је отац овако долазио и одлазио, она је навлаш Магду задржавала, знајући како ће после два и више дана шврљајући по комшилуку, по вароши, причати и трубити о доласку газдином, о силним поклонима што је тобож донео. А то јој је некад тако требало, јер се тим Магдиним причањем пред светом јасно утврђивало да их он није оставио, није напустио. И то је сад терање Магдино у село за Софку био већ један доказ како је заиста отац кућу продао. И због тога дошао да јој јави. Зато сигурно између ње и њега, ноћас ваљда први пут, настала свађа. Ваљда први пут у животу што му се она, мати, испречила, није хтела да пристане, рекла му све, а он, ваљда наљућен, одмах отишао. И она, тада, први пут, не изишла за њим, да га испрати, осветли му пут, него скамењена, гола, само у антерији, више постеље остала, те је Софка онакву и затекла. Па да би избегла да потанко Софки о свему прича, када је отишао и како, и да не би Софка по гласу јој дознала више него што треба, зато јој онако кратко, суво и одговорила:
- Доћи ће!
То, да је заиста он продао кућу, видело се и после. Видело се прво по томе што он рекао да ће понова доћи. Дакле, сада је само дошао да им јави да би она, мати, имала када да се спреми, да све ствари, покућанство уреди, те да, кад доцније са купцем дође, може одмах кућу да му преда, сав ресто новца да прими, и они онда, са тим спремљеним стварима, намештајем, са њиме да отпутују.
А да је све то заиста било, Софка виде и по доцнијем материном држању и намештању саме куће. Отада су горње собе биле једнако намештене и уређене. Сви сандуци и долапи отворише се и све се из њих, особито чаршави, пешкири, ћилими, везови, изнесе и поче да се ветри, али не, као пре, натраг да се враћа, него да се горе по собама, миндерлуцима, зидовима веша и распоређује. А то је било добро. Прво, кад се пође, да се може одмах, на брзу руку, покупити, наслагати и понети; а друго, кад тај странац, купац дође, да има што видети: да не мисли како они, од велике сиротиње, баш морају кућу продати, те да се он покаје, јер, кад би знао да они морају, он би мању цену дао. Него, овако, видевши тако окићену и намештену кућу, особито собе, по томе закључиће да су му кућу продали више што хоће да се селе, неће више ту да живе, а не што морају. Јер да морају, да су заиста у крајњој оскудици, они од продаје само тих ћилимова и намештаја имали би више година да живе. И због овако намештене и искићене куће и сам купац биће горд што не купује од њих због сиротиње, већ онако. Изгледаће да они продају кућу више њему за љубав, да би га учинили својим "чираком", врстом слуге или њиховим наследником, коме се какво имање, кућа, не продаје за онолико колико кошта, за добит, него више да му се, као сваком новајлији, особито странцу, укаже помоћ, да се онако сам, стран у вароши, изведе на пут, окући се, постане и он домаћин.
И зато се Софки то материно кићење и намештање куће пред сам губитак њен, њену продају, и допадало. И она је сама помагала у томе, намештала, дотеривала. Око куће, испред ње, и по башти чистила је и раскрчавала да је тај купац, када дође, не види као какву крнтију, олупаницу, као код простог света, који, кад нешто продаје другом, пре но што се исели, све избуши, исквари, саме греде, таванице, па чак и прагове, повади и понесе са собом.
А и сама родбина као да беше о томе начула. Ко зна ко им је казао. Али Софка је знала да се поред свега кријења и ћутања ипак није ништа могло сакрити. Они чим видеше како се кућа дотерује, намешта, као слутећи у чему је ствар, почеше сваког дана долазити. А ко зна, можда их је, кријући од Софке, и сама мати звала и, молећи их да бар од Софке крију и штеде је до последњег тренутка, саопштавала им ту црну кобну вест.
И отуда је Софки било разумљиво оно онако чудновато, тронуто понашање свих њих према њој. Свака би после, изишавши од матере, а као убијена, највише њу, Софку, гледала, као да им је ње највише жао што ће им она отићи, што њу неће моћи више гледати и што ће она, мада није ни за шта крива, тамо у туђини патити.
Једино се не даде тетка Стоја. Она кад дође, пошто се изљуби доле са Софком, ту и остаде и сита се наразговара, па тек онда оде горе код "оне", матере, своје сестре, и осталих жена. Али чим тамо оде, мало после, кад као дознаде за продају куће, Софка овамо чу њено одупирање, свађу.
Узалуд су је остале ућуткивале, особито мати јој, да не виче, не говори, не грди толико гласно, да не би Софка доле чула - ништа то није помагало. Софка је могла на прекиде, особито кад се врата од собе тамо отворе, да чује њену вику, као грдњу, псовку. А то све сигурно на њега, оца јој.
- Ћути!
- Нећу да ћутим, мори! - чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале уста, тако загушеним, испрекиданим гласом виче. - Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар то? Зар она (јамачно Софка) то да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам. А ти, ти? (То се сигурно односило на матер, њену сестру.) Уста немаш, језик имаш. Што му ти не говориш? Него - муж ти је! Само он, слатки муж, да је код тебе, па све друго нека иде!...
Али Софка примети како је на то све још више, силом склепташе, ућуткаше, јер толико заграјаше на њу...
VIII
Баш на други дан Духова, увече, одозго са "баждарнице" зачу се свирка грнете, која поче да се извија и округлином и чудноватошћу и непознатошћу арија. Мати јој као да предосети. Брзо из собе излете.
- Софке, ако није он!
Софка застаде. Није могла да верује. Неће ваљда толико ићи далеко да, доводећи купца и продајући последње, чини то још са свирком и весељем! Али одмах га разумеде. Ваљда да се то што боље сакрије, зато овако и чини.
Мада преплашена устрча уз басамаке, да горњи бој осветли. Ускоро пред њину капију стадоше кола и Софка чу већ готово стран јој али ипак давно познат глас:
- Отварајте!
Не гледајући ни какве су, ни да ли су добро, као што треба, обучене, потрчаше обе, и Софка и мати, са свећама.
На отвореној капији, испред свећа, заиста угледаше како из кола силази он. Лице му не видеше, али по оделу га познаше. За њим је силазио други, крупан, у гуњу, и готово сасвим у мраку. Сигурно је то био купац куће. И пошто исплатише свирача, грнетара, и кочијаша, а привезаног остраг за кола, лепог оседланог алата уведоше унутра и привезаше за шамдуд (сигурно је то био коњ онога купца на коме ће он после вечере од њих одјахати) - почеше улазити унутра.
Да ли баш од пића, или тек од напора што све то, своје пијанство, весеље, мора да изиграва, очево лице изгледало је бледо, подбуло. И уводећи госта у капију, поче му показивати на кућу.
- Ево, газда Марко. Ово је мој серај. Ово је та "ефенди-Митина кућа". Ово је моја домаћица, а ово је моја кћи, моја Софка, татина Софка!
И пошто пружи матери руку, коју она пољуби, поче Софку да милује по коси и образима, нежно, уздрхтано, својим већ спарушканим длановима. Софка се због тога осети тако потресена.
Гост, газда Марко, једнако устручавајући се, рукова се са матером. Софка није знала да ли и она да се рукује с њиме или да га пољуби у руку. Није био баш толико стар. Али он, гост, као да то примети, и да би је што више ослободио, сам јој принесе руку коју она пољуби.
- Жива била, кћери! - ослови је.
И пођоше сви кући са свећама. Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу, која сада, овако намештена, некако друкчије, веселије изгледа, крупно и четвртасто оцртава се у ноћи, са својом светлошћу из кујне и од горњега спрата. Поред тога опази она како купац очи не одваја од матере.
Мати је испред њих ишла и, тобож од радости, због њихова доласка, гласом мало дрхтавим, али ипак да се не примети, јер срамота је, викала:
- Магдо, Магдо! Брзо спремај! Ево нам гости!
А Магда тамо сва смушена. Не зна куда ће. Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала. Он се трже, изненади, и то усрдно:
- Гле, Магда! Зар ти, Магдо још овде?
- Ја... ја... још... још - муцала је она, чисто увређено. - Ту сам ја, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја!
- А како твоји на селу, јесу здрави, живи?
- Живи, живи, газдо! - поче Магда, једнако вртећи се и чисто стидећи се што он, њен газда, чак и о њима, њенима, води бригу.
Горе, у гостинској соби, седоше. Срећом, мати као да је предосећала, те није одмах, после првог дана празника, разместила собу.
Софка је знала како ће сада бити мило оцу што је кућа тако намештена. Нарочито ће он сад уживати, кад гост, купац, буде изненађен због намештаја, особито од тамо, у соби, по рафовима израђених зарфова, ибрика, сахана, све од старога сребра и злата, па још сада све то осветљено са две велике свеће у великим чирацима. И све скоро орибано и жути се и одудара од црвенила осталог намештаја и јастука, ћилимова. И услед вечитог нихања и лепршања обешених пешкира по зидовима, биће све свежије и лепше.
Доле, у кујни, где се она журила и по великој синији ређала чанке с јелом да горе код њих изнесе и постави, већ је слушала како се тамо гост једнако, изненађен и запрепашћен, нећка, извињава. Никако неће да седне на јастуке, да их не би упрљао, већ тражи столицу а сваки час се окреће оцу и моли:
- Ама, Мито, да идем ја, да не досађујем.
Али мати не да госту ни да проговори. И сам да је дошао, па би овако био дочекан, а камоли још са њеним домаћином; стога само одозго виче:
- Магдо, донесите!
А Софка зна да се то и на њу односи, да што пре буде готова са софром, пошто је тамо Магда већ изнела ракију и мезе и додала матери да их она стојећки служи. Софка напослетку би готова. Уза степенице изнесе и унесе код њих велику сребрну синију са јелима, и мећући је испред њих, сагнута над њом, виде како гост не може ока да скине од ње, особито кад јој, због тога што се беше много сагла, падоше плетенице низ врат, те јој се сва снага, онако пресавијеној, поче да оцртава. Али она се, сва срећна и зајапурена, брзо издиже, пребацујући косу на леђа и сиђе у кујну код Магде. Ова је пак, ништа не слутећи, још мање о продаји куће, а сва срећна што је он, газда јој, дошао и чак са њом говорио, једнако гунђала, себе грдила и корила: како то, луда она, да се не сети да ће газда доћи, кад уочи суботе она онај и онакав сан снила и по њему могла да зна да ће он доћи.
Горе се већ вечерало. Више се пило, него јело. Зато Магда, видећи да ће вино што је за празник купила и донела, ускоро нестати, а да не би после, дубоко у ноћ, поново ишла, кришом, да је нико не види, сваки час се провлачила кроз уске прозоре од подрума и тамо, размичући обруче на бачвама, бушећи рупе између дуга, точила вино Тонетово. И као правдајући се за ту своју крађу, излазећи отуда говорила је себи, као светећи се Тонету:
- Ја, керпич! Завукао се као мољац. Пометао катанце, као да ће му неко све вино попити...
И једнако је носила тамо у кујну, разливала у разне лонце и шерпе, да ко од њих, мати или Софка, не примете, јер зна шта би онда било са њом. Силом би је натерали да однесе и врати у бачву.
И што је више ноћ бивала, Софка је одоздо опажала како су они тамо горе све слободнији. Колико пута, увек кад би мати отуд сишла, изишла, да овамо Магди или Софки што нареди, Софка би чула како гост, оставши сам са оцем јој, говори, као поново му тврди за кућу:
- Ја што рекох, не порекох!
Софка их је на послетку оставила и повукла се, да спава. Прво, што није ред да девојка тако дубоко у ноћ седи, а друго, што ће морати сутра, пошто ће јој мати бити неиспавана, она да порани и спреми и почисти кућу.
IX
И тај њихов гост, купац, кад је од њих, чак у зору, одлазио, узјахавши коња и пошавши, остаде дуго, дуго, пред капијом. Као да је хтео што више њине а сада већ своје куће да се нагледа, да је добро запамти, да је сву онако унаоколо, са комшилуком и са оном њиховом тешком капијом, унесе у мозак. Зато је после дугог стајања пошао и упутио се, поред чесме, наниже, где су биле баште и њиве. Оде у онај део вароши који је био као још нов, тек досељен, још не као варошки, више сељачки, пун самих досељеника, или сељака из околних села, а понајвише бегунаца из Турске.
Коњ алат, дуга репа чак до копита, дуга врата и лепе четвртасте главе, са паметним очима, одморан, осећајући на себи свога газду, како на њему слободно и стегнуто седи, ситно, весело је грабио и промицао.
Већ је близу зора. Мрак се губио. Около, иза равница, кроз магле, већ су се оцртавала била. Из њива и башта допирао мирис труле траве и корења. Тамо негде далеко, око реке, чуло се шуштање воде и покоји цвркут пробуђених тица. Овамо, с ове друге стране, по вароши, у улицама, које су се овде свршавале, све је још било у немом мраку. Само њему, госту, чинило се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут. Зато је често уздизао руку ка лицу, и од задовољства, среће, задижући шубару, сваки час гладио чело, очи и цело лице.
Алат, навикнут, сам сави у последњу улицу, криву, тесну, налик на долину због високих уличних зидова и дрвећа. Онда се поче пети ка чаршији и ка газдиној кући, док њему, приметивши како се већ приближава кући, би некако неугодно. Зато се као исправи у седлу, одупре о узенгије. Али алат, готово трком изишавши из улице и ставши испред капије, од радости зарза.
Горе, по чаршији, у полумраку већ су се светлуцали погдегде потпаљени мангали и чуо салебџија, док је овде, као увек на крају вароши, све још било тамно. Једино се дуготрајни лавежи паса и певање петлова из магле разлегало и распростирало по пољима и њивама.
Марко обрну алата тако да својим раменима и лактовима поче додиривати капију. И сигурно из искуства знајући да лупом, ни ногама ни рукама, не могу се његови тамо, у кући, пробудити, јер је кућа од капије тако удаљена, извади из силава пиштоље и поче њиховим јабукама лупати. И кроз широке пукотине од истина тешких, јаких дасака, али доста једно од друго растављених, он једва дочека да види како се тамо, у кући, засветли и како отуда, са лојаном свећом у чираку, огрнут гуњом и гологлав, поче да се приближава његов слуга, Арса.
- Ко је? Ко је? - чу како овај виче трчећи и заклањајући свећу да му се не угаси. Али убрзо посрну и као без душе истрча овамо ка капији, кад чу газдино као увек кратко и набусито:
- Ја!
Једном руком држећи више себе чирак са свећом да се газди што боље види, а другом руком отварајући капију, замандаљену, гурајући увучен не шип него читав дирек, није гледао ни како му је била колија пала, те он остао го у кошуљи и гаћама, ни како му један опанак остао тамо негде у дворишту, него, отварајући крила, а од страха не знајући шта да говори, он поче коњу:
- О, алат! Ја, алат!
- Живи ли сте? - како газда само ослови и брзо поред њега на капију промину.
Арса, трчећи за коњем, једва успе да испред куће, кућног прага, стигне газду, узме алата за узду и за узенгије придржи како би се газда што лакше скинуо.
Марко, као увек, сишавши са алата, уђе право у оно његово скоро дозидано сопче. То је сопче било мало, сниско, готово загушљиво; под непатосан, гола земља, те нови ћилими од дугог неветрења (јер сем њега нико у то сопче није смео да уђе) готово земљосани. Јастуци тврди, крути, исто онако испружени и поређани како их је последњи пут оставио. Прво што му паде на памет то је да, као свакада чим уђе, одмах баци поглед на два велика катанца, која су висила о доста дугом и дубоком, шарено обојеном сандуку. И увери се да су катанци у реду, у истом положају, у нарочитом оном положају у каквом их је он, полазећи, навлаш метнуо да би, кад се овако врати, могао приметити ако би их ко дирао, покушавао да отвори. Кад виде да је све у реду, он онда остаде тако стојећи насред собе, чекајући да ко из куће, било Арса било жена, дођу, донесу свећу и почну га свлачити.
Међутим, дан је већ био почео. По дворишту увелико се калдрма, кроз прозоре од сопчета, модрила и спроћу њега, на бунару, јасно се оцртавала велика гвоздена кофа, са ланцима место ужета. Из кујне поче да допире прасак сувих лозинака. И одмах после тога брза, јака светлост изби из огњишта и поче на све стране чак и овамо код њега, у сопче, да допире. Чули су се тихи, уплашени кораци, бат ногу из оне друге собе у кујну и обратно.
Арса, пошто алата распремио у штали, из које се јасно одвајао, допирао онај топао воњ и шум од већ пробуђене стоке, уђе опет овамо, к њему, са свећом. Поче обигравајући да га, и то одозго, са рамена, свлачи. Марко, једнако стојећи, подавајући се да би га Арса што лакше скинуо, само га запита:
- Јесу устали?
- Јесу, јесу, газдо. Ено газдарице по кујни, спрема. А Томча (син) тек што се није обукао.
Марко није хтео, као обично, на савијене јастуке, које му Арса подметну, да седне, извали се и тако лежећи чека да га Арса изује, већ седе на онај сандук и поднимљен оном својом малом али рутавом руком са доста кратким и нежним прстима, чекао је да га Арса сасвим скине. Појас, силав са пиштољем, јатаганом и арбијом, све то сам Арса са њега скину и изнесе да се ветри и чисти. Марко остаде и даље тако да седи, погнуте главе, у папучама, распасан. Белио му се учкур од широких чакшира а око њега јелеци и минтани, раскопчани и ослобођени од појасева и силава, показивали су његова широка, јака прса, са грдним маљама посреди, које су допирале до његова кратка, здепаста и гола врата.
Тако седећи не помаче се и не диже главу ни кад уђе његова жена са послужењем. На старом, малом и доста изабаном послужавнику велика чаша воде и у таслици неколико парчета шећера, доста сумњиве боје. И по томе видело се да тај шећер траје дуго, да се, осем њега, нико не послужује њиме, не троши га.
Као свакада, не изненађена већ навикнута на такве његове доласке у невреме, уђе она мирно. И од целог поздрава само што га упита:
- Дође ли?
- Дођох! - чисто мрко и неугодно одговори јој. И не погледавши у њу, узе шећер и воду коју испи наискап.
- Да намештам? - упита га жена стојећи пред њим мирно и некако учмало. Из ње је била толика простота и убијена мирноћа. Обучена је била пола сеоски, пола варошки: у антерији, забрађена, истина, доста новом али простом шамијом, у белим дебелим чарапама и опасана сељачким футом и са обешеним ножићем о појасу. Сува, бледих очију, бледа, кошчата, и са маљама на лицу од старости. Сва је мирисала на сељачки мирис, на млеко, на воњ ђубрета и свежину јака, проста одела.
- Намештај! - одговори јој Марко, и опет остаде седећи на сандуку. - И чујеш! - позва је он натраг, кад ова пође. - Кажи Томчи, нека се обуче и иде у хан. Али нека! Нека остане овде! - предомисли се он и одмахну јој руком да иде. - Могу и они тамо сами за неколико дана! - заврши као сам за себе.
Она оде. Убрзо Арса донесе постељу. Али већ беше дан. Свануло се сасвим. Марко показа слуги главом да прозоре застре каквим покровцем. И када у сопчету настане мрак, он се полако, тешко спусти у постељу и покри да спава.
X
Овамо, код Софке, сутра, цео дан, било је тако добро. И Софка зато доцније целог живота није могла себи да опрости: како да она то не осети, и то она, Софка, која је одувек све знала, све унапред осећала, а сад, баш сад, кад се тицало њене главе, њеног живота, ту се превари! Али откуд је могла и знати? Знала је само да је кућа продата, да је синоћни гост купац. Отац, пошто се испавао, дигао се око ручка. Добро ручао, опет преспавао, и у мрак, увече, чак сишао одозго овамо, к њима у кујну. Прегледао башту, двориште. Силазио је и у подрум. За њим ишла је мати да би му била при руци, давала обавештења, кад што затреба.
После вечере Софка је легла овамо доле, у великој соби, са Магдом, пошто тада, да не би Софка била сама, морала је и Магда у тој соби да спава. После, ко зна шта је било. Она није могла знати, није слутила, те да онда буде на опрези, да не спава дубоко. Већ је сасвим помирена са том продајом куће, а и зарадована што се једном и овако свршило да, макар и без куће, макар тамо у туђини, у Турској, ипак буде бар заједно са њиме, те да једном и оне имају над собом њега, да би, испод његове власти и надзора, могле слободно да дишу, крећу се и живе. Била је готово срећна због тога и одмах слатко, тврдо заспа.
Дубоко у ноћ, ваљда чак око пола ноћи, када је била већ лакосна, сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како, сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго ходање. Онда, као никада дотле материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач.
Сутра, ујутру, мати јој се појави на степеницама са руком на челу, преко очију, а уста јој и цело лице било готово унакажено, толико искривљено од ужаса. И чим дође овамо у кујну, код Софке и Магде, само што би у стању да нареди:
- Магдо, одведи Софку код теткиних. Она нека остане, а ти се врати.
То је било доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије. Софку, чим то чу од матере, а добро је знала шта то значи, почеше те тепсије као неке велике крваве очи да прождиру и све око ње у колутове да се окреће. Пошто посрну да јој се руке дотакоше пода, брзо се исправи и поче, устрашена, а никако не верујући све то, као у грозници, очима да тражи матер. Али, она је већ била отишла тамо, у собу, и наслоњена на прозор, тихо је, тихо плакала и грцала. Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала - да, ето своју Софку удаје? Јер то, да је слушкиња одведе и тамо остави, за удавачу зна се шта је: испрошена је, и за два-три дана склања се у комшилук, да би била поштеђена од навале света, запиткивања и честитања. Софка, осећајући како јој се од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол, уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери.
- Нано!
Али мати, као бежећи, окренувши се од ње, све више је наслањала главу на прозор, и све више плакала. Кроз плач поче Софку да моли, да јој не прилази, не пита је, и распитује се:
- Иди, иди, чедо! Ох, зар не знаш шта је? То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох!
И опет се предаде, али једнако тихо, из страха, да онај горе не чује.
Софки, мада јој се још све вртело: и соба, таванице, и испред ње она, мати јој, са тим прозором собним, на који се била наслонила, ипак, због тог материног плача, би лакше, што бар по њему виде да мати то не одобрава.
Али никако не могући да у све то верује, не знајући шта да чини, чисто паде.
- Па зашта, нано? Зашта?... - поче, а већ јој од беса сузе ударише.
- Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја!
Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође к њему. Особито беснела је због увреде: што, и ако је то хтео са њом, да је уда, што онда овако са њом да поступа, што овако брзо, одмах, као да је не може гледати.
Али, да ли што је отац био одозго видео како се к њему пење, или што Магда, спремајући код њега у соби, заиста, каква је луда, са сузама и јецајући радила, и он те њене сузе видео, тек Софку пресече његов страшан глас и псовка према Магди:
- Ти, немој ту да ми сузиш и слиниш! Гле ти, пезевенци и ћопеци једни!
И што је најгоре, Софка осети како се то "пезевенци и ћопеци" односило на све њих овамо доле, а особито на њу, Софку.
А глас му је био тако сув, стран; у њему ни топлине, треперења, тако да се Софка са по басамака брзо врати, још увређенија.
После, чим Магда сиђе, немо, никоме се не јављајући, оде са њом код тетка-Катиних. Чисто се спотицала грабећи да што пре оде, као да побегне од свега тога, а опет, опет никако још не могући у све то да верује. Знала је да они то и тако са њоме не могу да чине. Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они хоће, са њом да чине... Али, поред свега тога, најгоре, најтеже јој је било: како она да то не осети, ако не у почетку, а оно бар синоћ, - да тај гост није купац куће, већ, већ...
И тада се поче сећати. Тек тада би јој јасно и оно његово запрепашћење кад је виде, а после онда оно нескидање ока са ње; при том вечити трепет пуних му уста и оно на махове, кад с оцем остане насамо, потврђивање: "Ја што рекох, не порекох!" Дакле, он, још и не видевши је, пристао да узме, а сад, кад је и видео, тим радије и срећније.
Тетка, кад је виде, изненади се. Али Магда јој мимиком и са неколико турских речи каза све. Тетка од радости, среће, није знала шта ће. Али по Софкином лицу, по дрхтају, по посртању, и нарочито по врелини коју осети кад је Софка пољуби у руку, виде да треба што пре да је остави саму. Зато она брзо уђе у собу, и пошто тамо још брже размести и почисти, позва Софку, као тешећи је:
- 'Оди, 'оди, Софкице. Седи, одмори се. Ништа није, и не бој ми се!
И не могући да издржи заједно са Магдом отрча Софкиној кући.
Софка ничке паде на кревет и, поред свега, осети благодарност према тетки, што, кад оде, Софка чу како је закључа. Бар је ослободи да не мора стрепети од нечијег доласка.
Али је требало бар и капију да затвори, те да кроз њу доцније не види оно што је највише потресе и заболи; да не види одовуд из собе, са кревета, кроз прозор и кроз отворену капију спроћу ње, њину капију и њину кућу и што се све тамо ради. Особито када из њине куће поче сваки час да излази Магда. А Софка је знала да она то трчи по родбини и све позива.
Ускоро, виде како из родбине, радосни, на глас да је он, ефенди-Мита дошао, а преплашени што их зове к себи, јер то није имао обичај, почеше да долазе сви, особито старији, тетини, стричеви, ујаци. Сваки час покоја тетка, нарочито Ката, отуда излази и опет се враћа. Поче кућа онако са отвореном капијом да се закрчује, пуни. Али опет све занемело, све са тајанственим и готово уплашеним изразом лица. Сигурно горе отац, саопштавајући им Софкину удају, у исто време наређује им да нико о томе не писне, да не би ко од комшилука и осталог света дознао док се удаја не буде сасвим свршила. А сада, када им је то саопштио, могу да иду кућама, да се спремају, чисте стајаће хаљине и друго, да би били готови када их позове да дођу на свечаност. И то је Софку највише поражавало, убијало. Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се доскора с толиким поштовањем и љубави опходили? А сада; као да она није ништа, и никада ништа ни била. Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога да је удају? Који је то? Шта је? Одакле је?
И онда бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада. По читав сат губи се, ништа не зна за себе. А затим тешко, дуго, једва се повраћа. Али што је дан већи бивао и више пролазио, а она једнако овамо сасвим усамљена била, са ужасом поче опажати како у тим њеним заносима, несвестицама, све више осећа - а од тога одмах би јој зуби зацвокотали - како јој све јасније долази тај, синоћњи тобожњи купац куће, а сада у ствари просилац. Као осећа већ себе у његову крилу и на себи она његова уста, што су синоћ онако пожудно дрхтала, и његове руке са оним нежним, кратким, одозго маљавим прстима. И због тога коса јој се поче дизати, и по челу свуда је хладан зној пробијати. Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и, као бежећи из собе, хуктати:
- Боже! Боже!
Али немајући куда, на друго које место, опет је ничке падала по кревету.
И већ када сасвим дође ноћ, она најзад дознаде све. Тетка јој се врати отуда, а Софка је знала да ће сада, као што је ред и обичај, од ње дознати. И то неће баш из њених уста чути, него ће ова доћи са још којом женом, тетком или стрином, па ће оне, никако овамо код Софке и не улазећи, већ у кујни, спремајући вечеру, мало бољу (јер, забога, ето имају гошћу, Софку) гласно се разговарати да би из тога њиног разговора могла Софка све чути: и ко је младожења, одакле је, шта је, и све остало што треба.
А тако заиста и би. Пошто откључаше кујну, упалише свећу, распалише огањ у кујни, спремајући вечеру, почеше да причају: - Одувек је то тако. Ето та и та пошла је још за горег. Ни у сну није га снила а камоли видела. Главно је да је добра кућа. Сада ето тај Софкин просилац, тај Марко, толико богат, да се готово не зна шта све има. Истина, одскора се доселио из Турске, али још тамо по граници држи ханове и продаје стоку турској војсци. Овде у вароши одскора је са кућом у доњој махали.
Али се Софка изненади кад још чу како, као правдајући се, почеше да причају: да, иако је младожења још мали, тек му је дванаест година, ипак би се свака сматрала за срећну што у тако богату кућу иде. Дакле, ни он је не узима за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина који је готово још дете! Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже. Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца:
- Куда, Софкице?
- Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.
Једва је то могла да проговори, па и не дочека да се шалом, који јој тетка пренеражена пружи, сасвим заогрне, увије, него само набацивши га, увијајући више главу, да је ко не види, изиђе.
Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је. Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди-Митина, већ права жена, своја, ничија више. Од беса стискајући прса, да би од бола чисто јаукала, и дижући шалваре, да што брже и сигурније корача, брзо пређе сокак, чесму, и уђе у кућу.
И горе, и доле, и свуда су гореле свеће. Као да никада ње није било, као да је она умрла, одавно је саранили и већ заборавили, тако је у кући било сада мирно, и осветљено.
Магда испаде из кујне и чисто устукну испред Софке. Али Софка је, показујући горе на очеву собу, само упита:
- Има ли кога?
- Сам је.
Софка се попе. Испред врата виде само његове поређане ципеле и већ поче да дрхти. Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву. Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече:
- Ефенд'м!
Али по њеној узбуђености и силини, из очију познавши је и досетивши се зашто долази, смрачи се, а уста му већ почеше да играју.
- Тато! - поче Софка, а то "тато" једва је изговарала, од толике горчине и увређености, што он тако са њом ради.
- Ја не могу и... нећу...
И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо:
- Ја не могу и нећу за таквога да пођем!
Само виде како се он подиже, са неким сувим подсмехом, онако у чарапама, приђе јој и свечано поче:
- Софке, синко! Лепота и младост за време је...
Што Софку готово пренерази, то је што у његову гласу зазвуча то као његово сопствено искуство, јад, горчина. Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео, оволико се намучио, потуцао и још, сада, када се смиловао и решио да се к њима кући понова врати, а оно, место благодарности, гле шта!...
Софка ипак промуца:
- Ја не могу!
- Ни ја не могу.
И одскочи од Софке, усправи се. Софка виде како му се по ћилиму прсти од ногу у чарапама грче, тресу.
Да га као умилостиви, продужи Софка:
- Срамота! Од другарица и света срамота ме, тато!
- И мене је срамота!
Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, и то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива.
- Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох!
И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио да је добро удоми. А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно, колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи. Па, поред свега тога, ето још и она - "неће", "не може". А он може! Он може све то, а она не може! - И дрхтећи од беса, осећајући како му ноге у чарапама упадају у ћилим, те испод њега осећа тврдоћу даске, са рукама закопчаним остраг, са раздрљеним вратом, по коме се, истина, сад обријаном али већ збрчканом, јабучица била испречила, и готово га гушила, не гледајући никако у Софку, продужи сам себи да говори:
- И ја могу, а сви други не могу. Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди-Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то "вас" односило се на све њих, на њу, матер, цео свет). А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике, пријатеље, који се некад за срећне сматрали када би им примио поздрав, руковао се са њима, а сада: да их проводим по чаршији, по пазару, да терџуманим и сеиз да им будем, да би ми платили ручак у хану и при поласку стрпали који грош у шаку да од тога купим брашна, донесем вама, да би имали шта јести... То ли ви хоћете од мене?
Никада га Софка не виде таквога. И што најстрашније би, то је, што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све, све отишло. А да је он, он сада ту, његова несрећа и црна судбина.
Ходао је. Није могао да се надише. Прсти су му пуцали; глава његова, већ уска, стара, спарушкана и обријана, сва се тресла. Захуктан, није могао да се смири. И Софка осети да ово што је рекао, и што се збило између ње и њега, није свршено, није најгоре, да по овоме што никако не може да се смири, има нешто још горе да дође, јер, осветљен од оних свећа које су већ накриво гореле, видело се како му појас и сва половина дрхти, тресе се, како га колена, бутне кости издају, нихају се. И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи:
- Ох! ох!
И као да би хтео да се смири, заустави, да избегне и спречи то. Али би и то.
Брзо се окрете к њој, приближи, прстима је дохвати за главу, око ува и косе, и сав треперећи и уздижући се на прсте и обзирући се око себе, да ово што ће сад бити можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно рече:
- Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда. И ако то мислиш, онда - погледај тату!...
И разгрну пред њом минтане, колију.
Софка запрепашћујући се виде како су само крајеви колије и минтана његових и то они узани поруби, који се при ходу лелујају и виде, како су само они били опшивени новом, скупоценом поставом, док остала леђа изнутра, цела постава, сва је била стара, масна; па чак негде и без поставе са поиспадалим памуком. А сам он, његова снага, прса, која су му сада била откривена, заударала су на зној, ханове, непресвлачење, неопраност, масноћу.
Софка само поникну и готово паде до његових ногу.
- Ох, тако, тато!
Брзо изиђе, није знала каквог га је оставила, да ли онако напред раскопчаног и масног, или палог, на патосу. Бежећи, примети како јој мати прође поред ње, и оде к њему. По томе она виде да је ова све прислушкивала, и сада, бојећи се да му се није што десило, брзо отрча к њему.
И заиста, тек што Софка сиђе низ степенице и пође ка капији, чу се одозго престрашен материн глас:
- Воде, Магдо! Воде брзо!
Софка изиђе на отворену капију и пође тетки. Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена.
Брзо пређе чесму и фењер који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала. Свуда је било мирно и мраком притиснуто, нигде се није чуо ни лавеж паса, ни бат чијих корака. Једино горе, из њине куће и из оне његове, очеве собе једнако се светлост прозорска мењала. Час је тамнила, час сијала, сигурно од сенке материне, која је ишла по соби, можда намештала оца у постељу, поливала га водом, освешћивала.
XI
Тетка чим је виде, мада Софка уђе мирно, одлучно, не посрћући, не зверајући, чак и отворено, истина, мало замагљених очију и набраних обрва, али јасно гледајући, ипак се уплашено диже испред ње, упита је, као умиривајући је:
- Хоћеш, Софке, да вечераш?
- Нећу. Јела сам код куће! - одговори јој Софка и упути се у собу.
И тек после, када чу да јој тетка у кујни око огњишта све сврши, распреми, и оде у ону супротну собу, да са својима тамо спава, Софка, већ ознојена, - скочи.
- Тако ли је то?
Једино то што себи прошапта и остаде да седи поникнута, држећи се руком за подбрадак и уста. И зачудо, опази како сада ништа не осећа: ни страх, ни бојазан, ни гнев. Само осећа у себи неку дубину, и то, како се та дубина испуњава неким отужним, бљутавим задахом, тако да, од тога, почела да се грози и тресе.
Дакле то ли је? А она није знала. Није на то ни мислила. Само је мислила о себи: о својој красној мекој коси, о својој раскошној снази, којом се толико поносила, и коју је толико пунила, и опијала својим до лудила страсним жељама и осећајима.
А оно - шта је било? Сасвим друго. Сада никако није могла да се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног страшног, мртвачког гласа који није молио, него који се губио и мро у његовим унезвереним устима, због срамоте и стида што мора пред њом, својим чедом, Софкицом, да се сада открива, и да оно што не би казао ни самој смрти - њој мора да исповеди и каже, а то је: да се нема ни хлеба, а камоли што друго и о чем другом да се мисли, друго што жели...
А што је најгоре, знала је да је, после ове његове исповести и његова понижења пред њом, између ње и њега све свршено. Он никада више у њеним очима неће бити онај њен велики татица, ефенди-Митица, и зато никада већ неће смети да је погледа, још мање са њом да се пошали, насмеје, помилује је, а камоли да се испред ње поносно, раздрагано креће, и још тражи да га она, поштујући га, двори и услужује.
После овога, све је то нестало. Зна он да ће јој одсада увек бити на терету, пошто га она собом, жртвујући себе, својом удајом и одржава у животу, и зато ће јој увек бити тешко на души када га види. И зато ће је он стално избегавати. И кад баш буде морао, због света, с њоме да говори, увек ће му бити у гласу нечега плачног, прекорног, што га је дотле гонила да се толико пред њом понизи и сав открије у свој својој наготи и тиме изгуби у њеним очима све што је имао и брижљиво чувао.
Софка поче осећати јак, тежак бол. Чисто се покаја. Да је само знала, не би она ни покушавала да се противи, а камоли да га онако у очи, силно, чисто испитујући, гледа и противи му се. Само да је знала! Али и то није било истина. Нашто сада себе правдати! Знала је! Како да није знала?! Јер када је знала да никада неће бити жена свога изабраника онога о коме целог живота сневала, кога у сновима и мислима љубила и грлила, а знала је да ће се ипак морати удати, онда - нашто је сада ово чинила? Нашто, пошто је не сада него одувек била уверена да ће сваки њен муж, па ма ко то био, бити - не онај њен, него други, обичан, и да ће од сваког морати да трпи и силом да подноси да је он грли, љуби и са њоме ради шта хоће. Чак се некада и поносила тиме што је могла да се, не као друге, заноси и лудује, већ да је са собом одавно начисто, да ће, кад се буде и удала, то бити само бол и патња за њу и да је онда њој због тога свеједно ко ће јој бити муж, стар или млад; ружан или леп; из боље куће или из сељачке... И када је тако у ствари било, зашто да се сада, кад ево то дође, толико џапала, бунила и тиме се само показала и она као свака, обична девојка, шипарица, а не она Софка која је свима била за углед. И што би толико луда, те пре но што пође горе, к њему, оцу, не застаде, не размисли се? И када се увери да се то мора, онда што се бар не показа како доликује њој? Што одмах, без речи, не пристаде? И по томе би сваки, нарочито он, отац јој, знао да она пристаје, не што хоће, него што се жртвује ради њих, да њих избави сиротиње и беде. Знали би то, осетили би они, њени, и не само они, него и цео свет. И онда, колика би порасла, колика би постала велика у очима свих! И тада би јој и сам њен сопствени бол и јад, украшен овим пожртвовањем, сигурно био лакши, блажи, и слађе би га подносила...
А овако?
Али ипак још није доцкан. Још има времена да поправи, да се покаже како се жртвује, приноси себе ради њих. И то само ради њих, да би они, отац и мати, пошто њој иначе сваком удајом престоји бол и патња, од те њене патње имали користи, том патњом бар њих, оца и матер, ослободила и живот им осигурала...
И наслоњена у кревету, држећи главу рукама, осећајући како из кујне допире мирис још сасвим незагашеног огњишта, неопраних судова од јела и устајалости, али ипак зато промешан са свежим ноћним ваздухом који је кроз кујнска напукла и стара врата продирао и до ње овамо у собу долазио, и гледајући кроз собни снизак прозор у ноћ, која је била прорешетана дрвећем баштенским и околним зидовима комшијских кућа, она се поче осећати како се чак и загрева тим својим јунаштвом и пожртвовањем. Јер том својом жртвом толико убија себе да, ето, полази не само за неравна себи, за недрагог, него чак и за само дете. Толиком жртвом сигурно ће запрепастити и задивити све. И у очима свих, не само што ће остати онаква, него ће све већа бивати и дизати се а не можда, као што је свет мислио, и надао се, па сигурно и чекао, кад ће она, већ једном, пасти, поклекнути.
Сутра, готово она пробуди тетку, толико се журила са том својом жртвом, и посла је оцу са поруком: да пристаје. Не само тетка, мати јој, него и сам ефенди-Мита би тиме изненађен. Јер, никако не верујући, дође сам овамо код њих. Кад уђе код Софке, она виде по његовом неиспаваном и усплахиреном лицу и радост, али и запрепашћење. Поново осети од њега сав онај мирис на зној, неопраност и крпе. Устаде, пољуби га у руку, и истински кајући се што га је синоћ толико узнемирила и уплашила, промуца:
- Опрости, тато, нисам знала...
Он је стајао и једнако уплашено гледао у њу: да можда, можда она то...
И зато Софка, да би га сасвим уверила, мораде издржати до краја његов грозничав поглед. И он по том њеном јасном и отвореном погледу виде да је заиста истина, да се заиста решила. Потресен, загрли је, и љубећи је по коси, поче да муца:
- Хвала, чедо! Хвала, Софкице!
А то Софку највише потресе, до срца је расплака, јер у том његовом унезвереном дрхтавом грљењу њене главе, љубљењу косе, виде како он зна да он сада може пред целим светом бити онај стари, велики ефенди- -Мита; али пред њом, својом Софком, својим чедом, после ове њене оволике жртве ради њега, губи све: и поштовање, и дивљење. Једино ако она хоће на њ да се смилује, да га не омрзне, него само да га жали. И као оплакујући себе, зато је унезверено грлио и љубио Софку по коси, муцајући:
- Хвала, Софке! Хвала, чедо!
Софка умало углас што не поче да рида, али он, кад то виде, брзо се трже од ње.
И, као у накнаду за то, за то своје малочас понижење пред Софком, он, чим изиђе из собе, поче тамо код тетке и напољу да размахује рукама, заврће рукаве, и Софка чу, како он, као увек, високим и развученим гласом наређује:
- Нека се иде и доведе Аритон наводаџија. Нека он оде код газда-Марка. Нека му јави да довече дође на "пијење" Софкино. А ви (жене) сада тамо по кући, спремајте и удешавајте!
И журно, као бежећи од те теткине куће, а у ствари од Софке, изгуби се широким корацима.
Али о томе Софка није имала када да мисли. Брзо се она прибра, диже. И знајући да сад тек има да се покаже, намести кревет и остале ствари по соби, јер је знала да ће сада почети сваки час овамо долазити, улазити код ње у собу, тобож каквим послом, а у ствари да њу виде, да по њеном лицу и држању, седењу, цене како јој је.
И заиста, прво улете тетка. Навлачећи количе да што пре оде код њих тамо, кући Софкиној, и да, као што је заповедио Мита, помаже по кући и спрема, уђе она код Софке и поздрави је:
- Срећно, Софке!
Софка по њеном гласу виде како не само она, него сви њени, ма колико да се надали, били уверени да ће она, пошто је већ ефенди-Мита то свршио и дао реч томе газда-Марку, морати на то пристати. Али ипак, ипак нису се надали да ће Софка тако олако пристати, чак и сама хтети.
И као што се надала, целога тога дана не остаде мирна. Сваки час су отуда дотрчавали и улазили овамо код ње, чак и деца. Али то је било добро. Јер то трчкарање сваки час и загледање у њу толико јој досади, умори је, отупи, да, кад паде мрак, када јој донесоше одело, сапуне, игле и чешљеве; када све то испред ње на столици и по прозору поређаше, и иза упаљених свећа прислонише велико огледало, остављајући је саму, да се обуче и накити за вечерас, за прошевину и "пијење" - ништа је то не потресе. И, као у инат некоме, облачила се и китила. Стезала је половину да јој је пуцала; тесан јелек само је на једну, најнижу копчу закопчала да су јој прса бректала; кроз рукаве танке кошуље блештала су јој обла рамена и једре, вреле мишице.
И када, већ доцкан, дођоше и јавише да јој је свекар већ ту, и када она са тетком пође кући, ни тада се не узнемири. Од прошле ноћи и целога овога дана била је толико уморна, толико засићена и отупела, да је била на све равнодушна. Ништа је није дирало. Ни када уђе у кућу, ни када виде горе осветљене прозоре и отворена врата, кроз која се светлост расипала по доксату и пунила степенице; ни само грљење и љубљење доле у кујни са женскињама. Чак и када, већ дубоко у ноћ, дође време да иде горе, љуби у руку свекра, од њега прими дар и белегу, она и онда мирно оде. Још мирније, и с тако хладним устима, пољубила га у руку, и затим, измакнувши се, остаде стојећи, јасно, прибрано гледајући у све, особито у њега, свекра, новога свога "тату".
Он, раскречених ногу, подбочених руку о колена, седео је на пресавијеном јастуку, а с десне стране, ефенди-Мита са испред њих постављеном софром, пуном не јела (пошто ће вечера после доћи, после "пијења" Софкиног) него мезета: ђаконија, гурабија и слаткиша. Из Маркових дебелих чизама, са јаким рачвастим мамузама, јасно и оштро се оцртавало његово обло колено у чоханим чакширама. Прсти су му били дебели, кратки и са набраном, али чистом белом кожом. Само на једној руци имао је, и то само један једини, велики златан прстен. Минтан и јелеци му, око врата, били су готово отворени, и он то сигурно никад није ни закопчавао због косматости, маља, које су му вириле. Лице му је било још свеже, и тек око очију и уста било је бора. Само уста су му била не толико широка, колико пуна, месната, са овалном брадом и кратким обријаним вратом. Из целог њега била је нека дивљина и силина.
Он сада већ није, као први пут кад је био, збуњен, саплетен, него слободан. То се видело по његовим комотно раскреченим ногама, лаком седењу, и сасвим слободно испруженим прстима руке на колену. Као да је он одавна за тако што и био, па сада, и наишавши на то, и на Софку, и на ефенди-Миту, и на матер њену, и на оволику лепоту и раскош, сав је срећан.
И што Софку раздрага, било је то што он, пре но што њу, као што је био ред, отпустише од себе, да после међ собом сврше прошевину, и пре но што она, пољубивши га поново у руку, пође вратима - устаде и дође до Софке. Тако чврсто стаде, да му чизме зашкрипаше, и као да се под од собе подави. И на изненађење свих - јер то није обичај, пошто је она већ тиме што је дошла горе, пољубила га у руку, показала да пристаје - он ипак поче:
- Софке, знаш већ шта је. Знаш шта ће бити. Али ја, тата, ако буде судбина да ти то будем, имам пре свега нешто да те молим. богом да ти није просто, ако пристанеш, пре но што се ти сама решиш; Богом да ти није просто, ако пођеш и дођеш у моју кућу, а да ти сама нећеш... Истина, засада тата нема такву кућу каква треба за тебе, али ће то тата теби...
Глас му је био такав да Софка осети како јој кроз грло, чак на дно срца продире. Али и она се прибра. Не устукну. Још мање, као што би друга, да поцрвене, замуца и од стида побеже, остављајући родитељима да место ње они одговарају. Испод својих танких обрва јасно пусти поглед и, на изненађење оца који као да се још није могао прибрати и смирити од страха, она кратко, топло, рече:
- Хоћу!
Свекру као да више ништа није требало Приђе јој. Пољуби је у чело, осети јој мирис косе. Она га поново пољуби у руку.
- Нека си ми благословена!
И Софка виде како он, као опијен од узбуђења, поред тога што је толико владао собом, грчевитим прстима поче баратати по недрима, по још дужим џеповима од јелека. Видело се како је, мада се бојао, стрепео да од свега можда неће ништа бити, за срећан случај спремио особит дар. Најпосле нађе то. Извади велику, густу низу све од самих дубла, свако зрно од по пет дуката. Сам јој веза о врат низу која је била толико пуна и дугачка да јој злато својом жутином покри цела прса. И сама Софка, која је била навикла на толики сјај, ипак чисто претрну. Поново га пољуби у руку.
- Хвала, тато!
И сиђе доле. За собом чу како сви, и отац и мати, као одахнуше у општем усклику:
- Нека је са срећом!
И почеше се између себе љубити. Особито је ефенди-Мита чврсто и јако грлио новога пријатеља, Марка. До речи није могао да дође. Као да никако још није веровао у све то. Колико је пута у потаји дрхтао и тресао се од страха при помисли да од свега неће ништа бити; да Софка, каква је, сигурно неће пристати, испустиће се оваква прилика, неће се доћи до новаца, и то оваквог, великог, многог новца, какав се зна да само он, тај газда-Марко, има, него да ће најзад морати да наступи оно... дугови, продаја куће... а сада, ето, хвала богу, испуни се! Али још како се тек обрадова кад Марко, занесевши крајеве од минтана тако да му сасвим изиђоше из појаса и силава и разлетеше се око њега, извади другу кесу и, гурнувши лактом са софре тепсије и тањире, стаклад и чаше, поче не да броји него да изручује злато.
- Ово је за спремање. Нека ми се Софка спреми како она хоће. И ништа да се не жали!
И једнако, непрестано је из кесе сипао све само злато, дукате, старе, нове, као побуђавеле од силног увијања у крпе, чувања по влажним местима. И када се на софри читав куп, рпа од злата начини, ефенди-Мита чисто кликну. Као да се поново роди и оживе, тако силно викну:
- Магдо!
Магда, одоздо, као да је на тај глас одавно чекала, нагло уђе.
- Магдо! - заносећи се поче Мита - Магдо, Магдице! (Први пут што је тако слови, због чега Магди ноге поклекнуше од радости.) Наша Софка хоће да нам иде! Ето, хвала милостивом богу, дочекасмо и то. А сада, Магдо, капију широм отварај, на њој два фењера пали и понеси ми пушку. Да огласим! Нека свет види! Нека свет чује!
И устаде.
- Нека свет чује! - говорио је идући, онако у чарапама и понесавши собом паре, које мати беше увезала у пешкир, ка отвореном прозору. Паре баци у ћоше на миндерлук, међу јастуке. Од њих се чу онај тупи, ситан златни звек. Не могући да дочека, док му Магда пушку донесе, поче да се нагиње на прозор, ослања о пречаге гледајући испред себе ту варош, покривену покровом од кућних кровова, изрешетаним димњацима и високим дрвећем, како се испред њега, по падини, у ноћном полумраку уокруг оцртава. Гледао је ту варош, тај свет, који га толико у потаји као сигурно чекао да види понижена и унапред ситећи му се и знајући као какав ће изгледати: ако не сасвим осиротео, а оно више за жаљење. А оно, ето, сада је опет он, какав је и био, још је он, онај стари, велики ефенди-Мита...
И узимајући од Магде пушку, бесно, сав цептећи од радости, поче да пуца.
И на изненађење свих, пуцњи пушака убрзо почеше да се мешају са свирком свирача који су одједном однекуд одозго, овамо кући почели да долазе. А све је то била Магда спремила. Одавна знајући за све, послала једног слугу и наредила му да одмах, чим чује пуцањ пушака, свираче овамо води.
Кућа засија. Фењери, упаљени на капији, почеше да дрхте и да блеште; такође и кујна, подрум и готово све собе биле су осветљене. Комшилук се узбуни, почеше да долазе. Испрва нису веровали. Али када видеше толике свираче, толику светлост, трчкарање, као при каквој свадби и прошевини, сви се изненађено тргоше и уверише се да је заиста и са њом, Софком, већ једном свршено...

Бора Станковић

Нечиста крв

Роман, 1910