antonije isakovic

- Оче...
- Не узимај ме у уста.
Прота је горопад: неће ме. Говори у браду и не труди се да га разумем. Ни ја више не хватам његове речи. Показује ми руком да изиђем из собе. Све смо обавили. Син, и мртваја понекад пресуши.
Устао сам, у изгон. Разумео сам реч изгон - њу је отац стално понављао.
Негде у зору напустим Аранђеловац. Ретко се очевима каже оно што треба; и накнадно се увек сетимо. Са оцем се нисам ни поздравио, више га нисам видео...
Мајку у мраку, међу неким стварима, пољубим; за њу, нисам крив. Осетио сам и тада: сигурно памти када ме је из свог изворишта испустила, трен прве моје дреке, ваљда и отуд стрпљење да разуме сваки мој блесавлук у животу почињен.
Изишао сам, боцкаво јутро, Букуља тамна и дебела као зимски капут. Тишина, нема оних паса, ниједно се стабло не помера.
Куда? На железничку станицу. Без крајцаре, путоваћу као слепи путник. Завукао сам руку у џеп и нашао згужване новчанице. Увек мајка. С том гомилицом сам почео.
Отац је додирнуо деведесет седму годину живота. Имао је жељу да се попне на стотку па да се растане с овим светом. Био је близу, један га грип однесе...
Чеперко, Брана нагло устаде, одмахну руком, натуче шешир, испод очију се створише потковице љубичасте коже; и брзо изиђе из моје кајуте.
Одмах сутрадан одох у Улицу 7. јула број 15.
Чеперко, посматрао сам га у изгужваном оделу, дугменце под гушом на кошуљи никад није закопчавао. И чудио се његовој спремној доброти да се други разуме; био је као пањ у шуми, али још са жилама.
Скувао је чај, пажљиво га сипао у поређане шоље, онда је рекао:
- Са острва цедуљка не постоји; нећеш је наћи, архива је у главама. Тамо си био, и крив си. Срам се велики створио.
Замислио се, гледао је у прозор, отпио чај и рекао:
- Ниси био на Каменом острву, и нећеш све сазнати. А и да си био, свако има своју кажу. И мислиш: тако је и никако другачије, а кажа која све обухвата - не постоји.
- А Велики Ват? - питао сам.
- Чини ми се да није морао да стигне на острво. А због нечега је ипак доспео. Мене је притисла осигуравајућа грешка.
Нисам тражио објашњење за ОСИГУРАВАЈУЋУ ГРЕШКУ, одмах сам га питао:
- Кад се она почини?
Брана је левом шаком трљао теме и жмиркао, знак да размишља. Па је рекао:
- Знаш, ми смо у рехабилитацијама. И то је ово време. Не упадај у рехабилитоване. За то треба умеће, не мало. А мене је уловила мала рехабилитација - жив сам. Показаћу ти нешто.
Из ормана је извукао пресавијену хартију, и преписао сам, Чеперу, овакав документ:
...
Чеперко, потврда је издата, није ситница. И тако, Брана Вршић је наливао липов чај, блажени усамљеник. Питао сам га:
- А Велики Ват, је ли изишао с Каменог острва?
- Јесте, чуо сам да су га виђали. Почео је да обилази мале цркве.
- Значи, завршава - рекао сам.
- Ко то зна. Велики Ват је имао посла с Коминтерном. Припадао је железним кадровима из ВЕЛИКЕ КОВАЧНИЦЕ.
- Кормилари.
- То није умео, био је у нечему подређен. Увек у заносу тетреба. А добар ловац гађа одоздо, у груди, где су перца најситнија. Ват је ушао у једносмерну улицу. И није могао натраг. Сада све није важно, једу нас и артрозе. Старо гвожђе у отпад.
- Покупи се па се претопи у нов челик.
- Код људи то не иде. Само у другом кругу се свет обнавља. Увек смо наставак. Као у трске увлаке, једна на другу.
Пили смо липов чај, његова сребрна коса, веђе, бркови. Добар као топло млеко у зимско јутро. Рекао је:
- Камено острво је морало да постоји, али не на такав начин.
- То сам већ чуо. Мени је жао - кажем.
- Мени је криво. Треба изићи из оклопа. Информбиро - бајато размишљање, у конзерви си ВЕЛИКЕ ДРЖАВЕ.
Ћутим, помишљам да одем. Брана је по други пут скувао липов чај. Неприметно је вукао леву ногу по жутим плочицама кухиње. Сео је на столицу без наслона.
- Преображавали свет, хтели смо да нам то буде занат.
- Ковачница кадрова.
- И ко је кован, када и где, и ту се побркало.
Пушио је, отпио неколико гутљаја па рекао:
- У неком трену посветиш се покрету и стрпљив си за сваки самар, у непрекидном си заносу. А кад све погледаш, недовољно постављени. У себи смо развили контролне кочнице.
- А Велики Ват?
Смешкао се, резао је лимун у дебеле кришке.
- Илегалац у кући належе на женско, неписан закон.
Брана је ловачким ножем исекао црни хлеб. Онда је отворио пекмез од шипака; полако смо јели и отпијали чај; одједном је рекао:
- Ваљарева кћи је кћи Великог Вата.
Неко сам време држао у висини носа комад црног хлеба са којег је капао тамноцрвени шипурак. Онда сам га питао:
- А докази?
- Коме требају докази?
- Да би била истина.
- Постоји прост доказ: личи на Великог Вата.
- Рекао си да га не познајеш.
- То не значи да га нисам видео.
Премишљао сам, онда згњечио цигару у пепељари и рекао:
- Велики Ват је измишљотина вас, бивших затвореника са острва.
Брана Вршић је одлучно рекао:
- Постојао је.
- Увек тако: постојао је. Теби га је неко показао, други другом, непрекидан ланац. А ко ти га је показао: не знаш.
- Било је давно.
- И то је правило: - увек давно.
Брана Вршић је гледао преко моје главе.
- Ти говориш, ја говорим, он говори. Много се и свашта прошло. Па снови прекинути. Понекад и будан одсањаш. Све се испретурало. Смутило. Ипак, знај, Велики Ват је постојао.
- А Ваљар, да ли је знао за своју кћер?
- Не знам. Ваљару се све измакло.
Онда сам Брану упитао да ли је познавао неког из Шида који је био на Каменом острву. Никог се није сећао.
- Можда из околине Шида?
- Околина или Шид, исти ђаво. Не, такав није постојао.
Онда сам Брани испричао сусрет у возу са Шидским Човеком.
Саслушао ме је слично као и Доситеј, без упадица. Рекао је:
- Сасвим тачно. Испричао си као да си тамо био. А опет, нешто први пут чујем. За Чабру нисам знао. Шидски Човек по нечему личи на Великог Вата. А онда, видиш, Ват није био распричан, нарочито с непознатим. Држао се своје аскезе.
- А кћерка?
- Погреши се. Чуо сам да Велики Ват сада обилази посвећена места.
- Не верујем - рекао сам.
- А видиш, ја верујем.
Чеперко, смирио сам се у својој кајути на Сави. Никуд не излазим, водурина пролази. Ноћу се пробудим, много знам, па не могу сан да нађем. И ови са острва у мене се укуцали. Хладан месец, влажило је са топола. Сава сјајна, црна маст отиче.
Куд ћу, не одлазим Брани Вршићу и немам жеље да обилазим света места. Има их, мој Чеперу, много по Србији. Манастири, цркве, гробља и развалине разних светилишта. Записи, чудни гајеви, храстове шуме, балвани, камене трпезе под голим врховима, затони на језерима и рекама, крајпуташи, где се све није молило.
Недеља је, и ја са Саве на Теразије. Рано послеподне, пада снег, кафана "Москва" скоро празна. Промичу пахуље, рецкаве и трапаве. Читам новине, три странице пуне фотографија, а ликови не одговарају уписаним годинама њиховог свршетка. Онда они поздрави последњи, које лица са фотографија не могу да приме. И коме се шаљу? Око смрти је често бесмислица. И, прену ме, прочитах: данас на Новом гробљу, у подне, сахрањена Јелена Ваљаревић. Ожалошћена само кћи Ксенија.
Узмем такси и право у Цвијићеву улицу. Ако је Велики Ват у Београду, био је на сахрани. Одмах се тргнем: а ако није знао, као ни ја?
И тако, Чеперу, вртиш се укруг - ствараш мишоловку.
Стигнем пред кућу број 12, успнем се брзо уз прљаво степениште. Затичем полуотворена врата на стану, у предсобљу Брана Вршић, и одмах му кажем:
- Малопре сам прочитао у новинама. Како се то десило?
- Рак на јетри.
- А да ли је Ват био? - питао сам га.
- Не. Није био.
- Значи, није у Београду?
- Ко то зна. Уђи у собу, тамо је Ксенија. Сачекаћу те овде, имам нешто за тебе.
- Шта?
- Видећеш. Можда више нећеш тражити Великог Вата.
Збунио сам се, хтео сам још да се распитујем, али ме Брана помери према соби.
Ксенију сам затекао поред прозора, седела је на плетеној столици с високим наслоном, сва у црнини. Из црнине се истицало бело лице као комад стврднутог снега. Поред ње је стајао млад човек и љуштио јабуку.
Остао сам у вратима собе, нека ољушти јабуку, нека је расече. Хтео сам да их пустим, нека поједу плод, па ћу им прићи.
Приметили су ме. Журно коракнем, изјавим саучешће.
Девојка се подигла, загасите очи; мењају боју, у тами зида постадоше љубичасте. Посматрам је као део Великог Вата.
Она гледа кроз мене и схвата да сам неки шашави друг њеног оца. Ког, и зна ли за све своје очеве?
Стојим, ко дира шибљику, она каже:
- Ово је мој момак. У недељу, ако сте слободни, дођите на венчање.
Прихватам позив, младић опрезно каже:
- Можемо га одгодити за идућу недељу. Мислим, због црнине.
- Венчање је заказано пре месец дана. Црнина се облачи и скида.
Била је окренута према прозору, у руци је и даље држала комад јабуке. Смеђио је.
На прстима се повучем из собе. Предсобље је празно, задржавам се пред широким прозором, сто непомерен. Пре неки месец седео сам ту с Јеленом. У прозору су и сад лозице и три мушкатле. На једној, као гужва прљаве хартије - некадањи цвет. Двориште уско, три канте за ђубре и бресква. Све је покрио снег.
Зимско вече, и ситно веје. Брану Вршића налазим доле на степенику, код улазних врата. Жали се на кук и лево колено, узимамо први такси.
Стрпљив сам и чекам. Брана се скупио на кожном седишту, смањио се, као да је сирћетом заливен. Под мишком држи дрвену кутију, умашћену широким мрљама; оставица за алат. И тек у 7. јулу, у његовом стану, пошто је скувао чај, рекао ми:
- Овде су неке хартије Великог Вата, можда и Ваљареве. И одлучио сам, теби нека припадну. Носи их на Саву.
Попијем чај, одем од Бране. Мркла ноћ, увек носим батеријску лампу. И преко Аде, прегазим снег, нешто испод колена. Од Саве бије хладноћа, застанем пред сплавом: букти нафтарица. Топло је у мојој кајути, река се уледила, згрбила у обали, успорила свој ход. И мили црни лед ледени. На Ади Међици пишти јато дивљих гусака. Зима крца у ноћи, куда ће сиротице?
Смрдим на дуван, отварам дрвену кутију као шкољку извађену из дубине. Знатижеља ми опрала мозак, будан сам као у зори. У мени зебња, и страх...
И сву ноћ сам пребирао, прочитавао документе. Неки су били откуцани, а многи преписани руком. Латиницом и ћирилицом, па и мешаним писмом. У истој реченици и ћирилска и латинична слова. И понегде на маргини Њ - што сам себи и тумачио као Велики Ват.
Чеперу, нашао сам се на својој тапецираној клупи у кајути. Заспао сам над столом, а онда сам се у полусну пребацио на клупицу. Спавао сам дуго, нисам био ломан, остало ми то из рата партизанског; могао сам да спавам на пола квадрата ма какве сувоте - земље, камена, а камоли на пресвученој клупи.
Умијем се, поједем јабуку кожару и скувам црну кафу. Сређујем хартије-документе, сав брујим, и чудно се надувам. Одлучим: отићи на Теразије, понедељак је, наћи ћу мог Доситеја.
И почнем, Чеперу, да се спремам. Обријем се, дубоке ципеле добро уљем натопим - и отворим прозор да изиђе воњ мушког самца.
Кад оно у снегу мој Доситеј, дими лулу. И одмах ми каже:
- Нема те, па сиђох на Саву, да ми се другар није смрзао.
И, Чеперу, Доситеј је седео баш ту где ти седиш. Пили смо ракију, остала од Љубе Кврге, и кажем му:
- Доситеју, ти и ја смо обрнути.
- Знам. Ниједан динар не постоји без "главе" и "писма". И шта би хтео да будеш: глава - писмо?
- Не шта бих хтео, него шта сам. Ту се не бира. А можда се преливам, Доситеју - час у писмо па у главу.
- Добро, слажем се. А Великог Вата ниси пронашао?
- Затворило се. Оно што сам хтео да га питам, не пита се. А не могу га ни пронаћи.
- Умро? - питао је Доситеј.
- Можда није ни постојао. Измишљали су га а да нису ни знали. Тада се најбоље измисли. Постојао је неки Ват. Али Велики Ват - сумњам.
Остао је мој Доситеј забезекнут, празнио је лулу па је одмах пунио. Палцем је набијао дуван.
- А то што си хтео да га питаш, а, не пита се?...
Руком сам му показао дрвену кутију, до врха пуну жутих листова.
- Ту је. И Топли Зец?
- Ово су сигурно читали Ват и Ваљар. И ко зна ко још. Читаћу ти, а ти пуши лулу.
...Чеперко, онда сам Доситеју читао, као што и теби хоћу да читам, сигурно не узимам увек исте листове, ко да чита све, понешто, па ухвати ако умеш. У Кронштату је дошло до побуне. Ево првог броја њихових новина.
...
...
Чеперко, више да не читам, доста је. Као и увек, ћутиш. Каква си ти мазга. Друго и не очекујем, важно је да ниси заспао.
И Доситеј је онда ћутао, празнио лулу и дуго вадио непостојећи трун дувана. Па сам му рекао:
- Пробушићеш је.
- Не бој се за моју лулу. Своју причувај!
- Ону коју си ми дао, бацио сам је - викнуо сам.
- Јосиф Висарионович је ћутао.
- Изгледа.
- Добро их је гледао Сосо.
- Све их је гледао...
- Као мачиће. А шта је било с Кисељевом?
- Не знам.
И занемели смо. Снемоћа Доситеј, жутео је у лицу. Неће пасти, темељан је и закачиће се за неку своју алку.
Нагло је почела кошава, турски је зазвечала; чупала је ледене врбе и кајута се уздрмала. Сумануто се смуцала по реци, збијала пловеће санте. И по Сави почеше да ничу ледене грбине.
- Зелени лед - рекао сам.
- Кронштат. Тамо је сигурно био зелен морски лед.
- Лед је лед.
Доситеј је устао, прошетао кратким кораком. Опет је постао онај стари, оклопио се, полако је казао:
- Повукао се конац, па се одмотало.
- Дошао је Јосиф Висарионович. Лева и десна грешка - рекао сам.
- То сам знао, а за Принцип Топлог Зеца нисам знао - прошаптао је Доситеј.
Чигра се окреће, не можеш је једним ударцем располутити на исте полутке.
- Ват и Ваљар су читали.
- И начитали се.
- Како су, онда, доспели на острво?
- Умоче те па извуку.
- Остану воштане кошуљице.
- Скину се кошуље, мој Доситеју! Него, водени жиг. Кад се створио, и немоћан си да га увек прочиташ.
- Жиг. Негде остане. Не волим што сам све ово чуо.
- Десило се.
- Био сам глув.
- Био си...
- Ништа нисам чуо
- Доситеју...
- Добро, постоји ли наша дрвена кутија?
Испод сплава груну кошава, чуо се пљесак лимене буради. Чудна ветрина, изненада оде од нас у сремску равницу да успут пообара шашу и труле ограде.
Доситеј је опет запалио лулу и рекао:
- Значи, онда је цркло.
- Онда.
- И повељу...
- Правим је.
- Разумем.
- С Ватом се завршило, и куда сад?
- Ти знаш на коју се страну треба окренути.
- Знам - рекао сам.
И Доситеј је отишао. Био је то његов први и једини долазак на Саву...
Чеперко, почео сам њих да тражим. Избегавали су, неће миш у флашу. Увек се разлози намотају. Па онда, боравили су кратко на острву, многи се разболели, добијали су друге дужности на копну.
Овамо-онамо, сплео се круг. Ипак се створи мали чистац: највише о Каменом острву зна неки Божо Крља. Потекнем за њим, а Божо као кроз пруће промиче, из мање реке у већу, нестаће у водурини, и слаба вајда. А начуо сам да је на острву био скоро од почетка па до његовог растурања. И кад приспех до зида, да га сретнем - он већ умро.
Имао је на Јадрану кућу, и живео је као вук, самац, слично мени.
Поред његове куће пружао се нерезан, неокопаван воћњак. Колико у лето роди и јесен дозволи да узрели, Божи више плодова није ни требало; две леје лука, једна леја салате, купус раштан, у крајевима блитва, у три реда парадајз. Углавном је време проводио под каменим тремом. Под настрешницом, која није била ограђена с бокова, ни спреда, ни заштићена од ветрова и косе кише, гледао је у пучину. Под тремом није било ни стола ни столице; само један пољски кревет уза зид, на коме је Божо Крља лети спавао. Обично је седео на кревету-миндерлуку, леђима је притискао камени зид и ударао у гитару, певао је шпанске и руске романсе.
Крљи нико није долазио, сем поштара Видоја, који му је доносио пензију, и Ранка Жалице, бившег служитеља основне школе, од кога је и купио комад земље на обали.
И једног јутра, када јеЖалица обично доносио хлеб и млеко, затекао је Божу Крљу мртвог. Био је у седећем положају, наслоњен на камени зид куће, мртав поглед у пучину, у крилу гитара, све жице покидане; већ га били напали мрави и друге бубице из црвене земље.
По тестаменту који је пронађен и на суду отворен, своју кућу на обали, башту и воћњак око ње оставио је пређашњем власнику земље, РанкуЖалици.
И све ово што ти казујем, Чеперу, сазнао сам од Ранка, његове жене и поштара Видоја.
Божо Крља, по својој жељи, и то је било у тестаменту, сахрањен је испод куће, у камену, према пучини; гроб раван, плоча - одломљена комадина из стене, необрађена, и само уклесана ћирилска слова и бројеви: Божо Крља 1907-1974.
И ништа више: ни петокраке, крста, ни где је рођен, ни занимање, ни потпис ожалошћеног.
На моје питање када и где је упознао Божу Крљу, Жалица је одговорио:
- Било је онда дуго лето, топло, сушно, као и ово. Почео је септембар, а као да смо били у средини јула. Трава, жалосна жилица, скоро нестала, камен свуда изглавињао, и бану човек на моју земљу. Одмерим га: одевен у платнено одело, ни млад ни стар, у њему зрело човечије доба.
Попео се на камени шиљак, тај испред трема, од природе бињаш, само да подведу коња. Извукао се на шиљку, њори у море, оно мирно, ближе обали плаво, а тамо даље, у сребро се вода претопила. Главу му заклонио сламни шешир, нек испосматра, мислио сам, сунце је имало још да залази.
И полако, поче да ми смета. Љути ме, у буву ме претвара, а на мом је имању. И сунце окрвави воду, а човек је и даље стајао, имао је тамне наочаре као слепац, с дебелим, коштаним оквирима.
Седео сам на камену, где сада пролази ограда, и човек се слабо накрену, погледа ме више левим образом, и упита:
- Чија је ова узвишица овде?
- Моја - рекао сам.
- Хоћеш ли да је продаш?
Опет је гледао према пучини, а ја сам устао, приближио му се и схватио: човек мирише на камен и море. Рекао сам:
- Могу да је продам.
- Пошто?
Нисам много размишљао.
- Пола милиона - то је било пре петнаест година.
И онда је окренуо главу према мени, скинуо наочаре, зелене очи у ме. Много јаке и опасно зелене. Из џепа је извукао свежањ новчаница и рекао:
- Изброј!
И ја сам избројао пола милиона. И чудио се како је погодио цену, и тачно извукао новац из џепа, са два прста. Сецнуло ме испод груди: с ким се ово упетљавам? Па се убедих, имао је у џепу два свежња новчаница по пола милиона, и што не рекох један милион. Цео, па да будем милионер. Незнанац би све дао, допало му се моје узвишење. Шта ћу, реч је реч, нисам да се квари. И као да су му горка уста, питао је:
- Је ли тачно?
- Тачно је.
- Број опет, немој да нема.
- Избројао сам - и за сваки случај опипавам набор на џепу, гомилица је ту, неће се, ваљда, претворити у шушку.
- За преносну таксу, код општине и суда, дајем ти сто хиљада. - И опет из џепа, са два прста, пружи ми новац, а главу не окреће од пучине, вода га привукла.
- Број! - наређује.
- Избројао сам - кажем, а после сам проверио, извукао је равно стотину.
Стајао сам поред њега, сунце се добро утопило, испод нас је трубио брод "Ниш", редовна линија, а Божо Крља је спаковао наочаре у џеп. Опет зелене очи, мозак ти пију. Немо ме је целог сагледао, у страни прнуше грлице, полако је казао:
- А сад, губи се. И не смуцај се овуда без позива.
Тако је то било, зерицу не додајем, те јесени је саградио кућу. Приступ смо имали поштар Видоје и ја. Мало је јео, посно, трошио је литар уља за два месеца. Рибу није ловио, никад се није спустио до мора. Само га је гледао. А волео је рибу, доносио сам му кад је уловим, а он је само баци на жар. У ових петнаест година, не верујем да је више од четири пута отишао у варош. Тада би куповао себи одећу и обућу, и све могуће ствари за своје гитаре.
Чеперу, Жалица је престао да говори, чешао је своје дебеле уши, љуштиле се од сунца, као и кукаст нос, увлачио је рамена, истезао руке, и закључивао:
- Немам шта више да кажем. Такав је био. А да сам се Боже Крље плашио, плашио сам се. Опет, да ме питаш зашто, не бих ти умео рећи. Умео је да те гледа одозго...
Сеоски поштар Видоје мени је казивао:
- Свих петнаест година доносио сам другу Божу Крљи пензију. И ништа више, никада писмо није примио. Главом гарантујем. Пензија му је била највећа у општини. Сумњам да је било и веће плате. А колика му је била, нећу да ти кажем. Није ми наредио да о пензији ћутим, али ја онако, свој поштарски ред истерујем. Ни Ранко Жалица није знао, а често ме је свраћао на кафу, кафу без шећера, само такву пијем, и увијао је главицом с дебелим ушима не би ли упутницу друга Божа Крље видео - а ја не дам, моја је торба мала држава, и уставом је свако писмо загарантовано, а вредносна пошиљка поготову. Људи могу због хартијице и главу да изгубе, таман посла да говорим у коју кућу, ког дана и часа, колико пара донесем. Па и сад кад је Крља умро, нећу да ти кажем, реч је реч, брига ме за твој разлог.
...А није ми криво што је све Ранку Жалици оставио, несретник, пун је женске деце. А ја сам ти самац, моја пензија ће ме вазда покрити.
Донесем другу Крљи пензију, никад је бројао није. Под тремом, о клину је висила кожна торбица, и само прстом покаже. И ја целу пензију у кожну торбу ставим. А мени се знало, тутне ми у џеп две хиљаде. Тако је било у почетку. После ми је давао пет хиљада, а у последње две године црвендаћа - десет хиљада. Био сам тачан, и понудио се да му "Политику" доносим или неку другу новину, одбио је...
Чеперко, Ранко Жалица ми је и ово говорио:
- Није читао, и није имао кога да псује. Ноћу су му довољне биле звезде, а дању пучина. Као слепца, слова га нису занимала. И без радија, глув за свет. А лепо је певао друг Божо Крља. Тихо, без напора. За себе. Чујеш му глас, тужи из неког бескраја, море њуши доле стену, и зрикавци су ту, а камен у страни цакне. И заспим у спеченој трави као прасе. Ваљда и Божо одспава под тремом. И вече је млако, и опет чујем гитару, пробудио се Божо Крља. Једном сам му казао:
- Много си ти био важан друг.
- Био - и одлазио је под камени трем, а то је значило да мрежу с намирницама одмах оставим и да се изгубим.
- Ретко је пио кафу са мном - говорио је Ранко Жалица - и за тих петнаест година слабо смо разговарали, па зато и памтим све што ми је понекад казао. Није хтео да оправља зубе, расклаћивали су се у вилици и, наоко здрави, испадали су. И ја сам му говорио:
- Лечи се.
А Божо Крља ми је одговарао:
- Нема лека. И шта ће ми зуби.
Опет је једном Божо Крља Жалици казао:
- Има опасних послова. За сваку су државу неопходни. Ти и не слутиш какви су то послови.
И Божо Крља је одлазио под камени трем, а Жалица се хитро спуштао ка мору.
Чеперко, казујем ти непрекидно, и помеша се кад казујем ја, а кад други. Све се мене дотакло, па упамти. А и тебе, Чеперу, иако дремаш. Умеш да слушаш, па си вечан.
Тек при крају, излазио сам већ из куће, кад се Ранко Жалица нагло ухвати за главу. Одмах је извукао са горње полице из ормана једну зелену, школску свеску, пресавијену по дужини, и рекао ми:
- Остала је од њега. Нашао сам је у трему испод стрехе; под каменом плочом свеска, вирила је као перушка. Дајем ти је, за њу нисам писмен. Тебе ће занимати.
Ишчитао сам свеску, није ишло. Не због рукописа, више због прецртавања. Иначе, Божо је писао читко, неисписаном латиницом, наученом после ћирилице. Читаве су странице уништене тушем. Место речи понегде неколико цифара и знаци: квадратић са словом или без слова, крупна тачка као убијена мува; из понеке тачке, с десне стране, изведене две запете, крај друге тачке, с леве њене стране, ударене, опет, три запете. И све тако, много путача и црте са шеширима као капе у преферансу. Схватам да је шифра, после утврђујем: није увек шифра, као да је хтео да збуњује, пре да не дорекне.
Ако је хтео да збуњује, значи, веровао је да ће некоме рукопис пасти у руке. И то што није дорицао није само опрезност обавештајца. По свему, Божо Крља је био уверен да ће се његова свеска читати.
Чеперу, навикли смо, око нас су увек знаци. Свуда су, зато и промишљамо; отклопиш један па други; као да знакови увиру, а ипак ланац сложиш; и прекине се понекад, а ти пред оброн, клисурину паднеш. Не даш се, жилави те мисао, једнако хоћеш о себи истине да склапаш. Па кад нестанеш у црну земљу, долазе други, потоњи склапају.
Важно је сачувати знаке, не мораш их све забележити; понекад је довољно да их упамтиш, и усмено пренесеш.
Овде на Сави непрекидно домишљам. Свилена сам буба, конац испуштам, намотавам га на тебе. Златан, можда неподерив? Боље ово друго. Не бој се, Чеперко, нећу те угушити. Упорно си ти магаре, сваку си калдрму газио. Много си стрпљив, па си и скривено јак.
У бележници Боже Крље постоје датуми, године, и дан је неки означен. Али, када је писана - време није забележено. Нема никаквог потписа, и Крљино име ретко се помиње.
Ипак, кад сам свеску прочитао, разумео сам да је настала под тремом. Међутим, у свесци су налепљени листови са текстовима искуцаним писаћом машином. Ранко Жалица је изриком тврдио: да Божо Крља није имао нити је оставио икакву писаћу машину. Пажљиво сам загледао налепљене листове и открио да су текстови писани различитим машинама. Значи, текстови су настали у разна времена, и неки су означени као "Белешка 1", "Белешка 2" и "Белешка 3". Да ли их је све писао Божо Крља или неко њему подређен? Једно је сигурно, "Белешку 1" написао је Божо Крља, остале је сачувао, заправо залепио у свеску.
Претпостављам, када би се уморио од гитаре, Божо је устајао са миндерлука и узимао зелену свеску; бележио је и прецртавао; поједине листове је неким оштрачем пажљиво исекао; многе редове су изгрицкали пољски мишеви; а онда се и влага, кишна кап завукла, и слова плачљива, у мрље отишла - била некад ту реч.
У зеленој свесци ниједне масне мрље; ни трага од прстију; ниједног подврнутог листа, немају оне уши као код неуредних ђака.
На првом листу једна једина реченица.
"Пронађи ланац којим си заробљен."
Остали део текста је тушем уништен. Па и друга је страница пола црнилом премазана. Онда почиње:
"Прва инструкција: личну забелешку не правити.
Никад.
Наставак инструкције, колико памтим: ако се нешто и запише, у касу.
Више нема касе, ја сам каса. То је моја прва пукотина.
Срећом, постоји туш. Исцепати лист, још боље - све у гомилу пепела.
Нада вара. Не бити преварен, прво правило Службе. И дрен расте у теби.
Не припадати себи него Класи, Партији, и с том лозинком умрети. И опет, дрен расте у теби.
А неопозива за нас, "историјска нужност" давала нам је невероватну снагу.
Друга ће генерација рећи: ништа посебно - не припадати себи. Или обратно, одлучније: не сме се не припадати себи.
Спремани за жртву, научени на жртву. И настанио се први криви фишек у глави. А у рату, умирући, поздрављала се непостојећа другарица девојка, и постојећа Партија..."
"... На Обилићевом венцу, у рано пролеће 1948, по подне, без куцања, у моју канцеларију уђе друг Ј.П. и показа ми једну информацију од две реченице: у Румунији су почели да скидају Маршалове слике; ова вест још није проверена, али заслужује да буде забележена.
Желео сам да друг Ј.П. остане што дуже код мене, понудио сам га кафом. Погледао ме неуобичајено строго и одмах изишао.
Пришао сам широм отвореним прозорима, из неких удаљених улица чула се песма. Поподне, по целом Београду радиле су фронтовске бригаде. У Служби је било забележено: реакција га крстила као "наивни рад".
"Наивни рад", на ред је долазила индустрија - шта ће она прогутати. И себи, и коме све нећемо искидати црева; свако насеље хоће фабрику.
Вратио сам се за сто и на чистом табаку црвеном оловком написао:
У Румунији скидају слике.
Иза тога, зна се које.
Набити се стрпљењем - тек треба издржати.
Неко време сам гледао у оно што сам написао, онда сам тај лист спалио. Још док је у мојој соби био друг Ј.П., непрекидно сам мислио на тријумфални пут: Софија, Букурешт, Будимпешта, Праг, Варшава. Био сам тада у обезбеђењу.
Шта је милион људи - опипљиво видех на дочецима. Цвеће, и толики се свет смеје. Руке подигнуте, машу, грлати гласови, у ушима пљесак, све цвеће Варшаве и околине стрпано је на улице нашег проласка.
Обезбеђење! Маса која нас је поздрављала, она нас је обезбеђивала.
Радост, тутањ, одушевљење гомиле, заноси клик милиона. Лелујав сам, ошамућен, кроз моје жиле пијанство.
Постајем самоуверен, охол. Где смо се то попели - ми, искривљени, са Балкана!
У Служби опомињу: увек обема ногама на земљи, без вртоглавице.
У разговору с њиховим Службама (кроз Пољску, Мађарску), све нам говоре. И сваки наш захтев испуњавају, испада као да су и они део наше земље.
Сви би да се вежу за нас, много више него што можемо да издржимо. И чујемо како говоре:
Благо вама, имате руководство из Револуције.
Бранимо се:
Имате га и ви.
Хе, скоро су сви увезени.
Не трудимо се да их разумемо. Мада помињу крила и мољце. Сапети, боје се извозника; и не трпе га; скривено, али то увек назначе.
Толика отвореност, и зазорно постаје.
Код нас одговорни закључују: наш пут учвршћује земље Народних демократија; свршавамо и велики посао за Русе; њима ће се све то допасти.
И онда сам осећао, нешто није потаман. Али нисам имао ни снаге ни ума да направим информацију. Спречавала ме је и моја унутрашња "историјска нужност".
У шах-поље велике табле Јосифа Висарионовича нисмо се добро уклапали. Откривени и назначени као сувише самостални скакачи, нисмо били ђаци за углед.
А били смо убеђени да јесмо. Нарочито после првог састанка Информационог бироа у Варшави, када смо критиковали КП Италије и КП Француске. За себе смо узели право да смо најјача, најсигурнија тачка ослонца.
Но, Јосиф Висарионович је хтео друго. Код Хрушчова у реферату стоји "Мрднућу малим прстом, и биће готово".
Испоставило се да није вредео мали прст; ни велики, морао је да покрене читаву руку. Па ништа, остадосмо на свом. Истина, морали смо да прогутамо велику јабуку.
Гутати... прогутати и стомак не процепити. Важно је сварити, то 33 смо ** е 170639."
Чеперко, следеће две странице из зелене свеске пажљиво су исечене. Онда опет следи читак рукопис Боже Крље.
"У својим писмима Централном комитету Комунистичке партије Југославије, априла и маја 1948, Стаљин је целом својом снагом хтео да смрска, учини безначајним сваки наш допринос, посебно КПЈ у Другом светском рату. Основно: не признати било какво постојање револуције код нас.
На све то тврдња-увреда да у Другом светском рату не учинисмо ништа више него што су учинили бугарски и мађарски партизани. За огромну већину Југословена то би и постаде основни разлог да се у лето 1948. изјасне против Стаљина.
Руси су почели бродовима низ Дунав да спуштају кутије пуне брошура са својим Писмима и Резолуцијом Информбироа.
У прво време смо се држали принципа: да је то расправа између партија. Али када су преко својих бродова Руси кренули у "такву јавност" - одштампали смо њихова писма и наше одговоре у стотину хиљада примерака.
Створи се први знак да добијамо битку: смели смо нашу јавност да упознамо са њиховом критиком и нашим одговором. Док они никада нису имали храбрости и воље да објаве наше одговоре. Поткопавала их је сопствена неистина. Први пут у његовој моћи - Стаљину је почело да се осипа, губио је без наде да поврати пређашње.
И јасно, да би избегли бесмислицу, престали су бродовима и возовима да убацују своје брошуре. Довољно смо их ми већ били одштампали.
Добро памтим: пажљиво сам ишчитавао писма Ј.В.Стаљина. Његов стил је избијао из сваког ретка: кратак, као са сигурним, увек несумњивим податком, и простој памети разложан; вешто безобзиран, саваот говори - под њим су све битке из Другог светског рата.
Из Писма: "Ми мислимо да је политичка каријера Троцког довољно поучна."
Та реченица просврдлава; како је смирена, добродругарски изречена. Дакле, припремају нам: непознату руку и цапин у мали мозак. У целом пролетерском свету утврдити: да си црна куга.
Ноћас сам сањао паука. Стегао сам га, чудно су звекнули моји прсти; опазих да су црни, заправо гвоздени; порасли ми нокти неполомљиви.
Прскао је паук као орах, неки љускар из мора; и беличаста зрнца су из њега куљала, јајашца будућих паукова; жутозелена, као да су пуна гноја, чврстих опница, и клиско су покретљива. Између прстију куљају, гомилају се у брдашца.
Таман поверовах: уништио сам паука, кад у крају мреже чух његов хихот; послао ми сенку-брата, и преварио.
Откуд у буба човечији смех?
Паук крсташ се не креће, читав је; видим му крст и три бобе, љубичасте перле; у тим малим скривницама мора да је отров; а лепе су, зраче плавкасто, могле би неком цару послужити као прстен.
Одједном откривам: неки део свог тела сам гњечио. Али који, не сазнајем.
Пауково ловно поље је разапето преко целог каменог трема; моја глава је на супротном крају мреже, па паука лепо видим и, нешто ниже, свој одвојен труп; и ноге кракате, саме се од себе увиле као два исцеђена чаршава; само да их жене покупе и на конопац пребаце; крви нигде, из мене ништа не лопће, на покиданим деловима тела свуд чврсте и жуте опне; тако сам чудно разапет, заправо раскидан, али немам рана; и лако ће ме неко поново саставити.
Десна рука, која је у почетку гњечила, нема шта да гњечи; и не постоје више она жућкаста јајашца; три моја прста подигнута су у празно; нису више црна, кожа је људска, а и нокти црвенкасти; као да хоћу да се прекрстим; но прсти могу само до чела да стигну; до трупа никако, и тако лебде над мојим лицем.
Волео бих да се видим; прекопута мене је паук, и његове три перле сјаје - у њима се никако не могу огледнути.
Напрежем се да погодим где су му очи; не бих ли открио паукову намеру.
Паук полако расте, сав је у сивим гомуљама, прекривен пепелиштем; на себи је много спаљивао; па боље загледам, са њега се не отире никакав пепео - љуспе су то неке, пре красте, ко зна из каквих борби.
Изубијан је паук, отврднуо, па је моћан; бобичав и хладан, никуда не жури.
Помера своје изломљене ноге, канџе; таре једну о другу, тако касапи оштре ножеве; све се то мени вероватно чини, па утврђујем: једним оком гледам, друго је притиснуто црним тегом; довољно је тежак и покретом главе не могу да га смакнем с лица; командујем десној руци да раствори три прста, да бар тег са ока помере.
Рука је одвојена, бесловесна, не разуме команду главе; а кад те тако одвоје, рука може све да потпише.
Мој труп је ознојен; пари се, пуши, можда и кључа; онда се хлади до смрзавања. А глава је трезвена до бола, и неће постати комад леда.
Учини ми се да спазих: паук дише, трбушчић му је мекан, маљав, и на њему неколико брадавица; можда су то паукове сисице. Није више доброћудан; испод гомуљасте брњице севају три сечива: ту су му уста.
Клац-клац, чујем зубе паукове; нарастао је у велику песницу. А мој труп без удова, као неки војнички џак, затегао се и опет се зноји.
Неспретно но сигурно иде паук и пада на моју леву сису; опкорачи је, да би је загризао; богаму, немоћан сам, а срце ми удара и све више осећам сопствени проток крви; хоћу да прснем, изнутра сам себе изврнуо, ништа не помаже: осећам паукове секутиће и маље на његовом трбуху; све је хладно и глатко као жабља кожица; вриснух, и трзај кичме избаци ме из мреже; треснуо сам на камен поред миндерлука.
Ујутру, пре него што је стигао Ранко Жалица, открио сам три модрице око леве сисе; немам шта коме да говорим, изишао сам у хладно јутро го до паса.
Поседујем снагу да не чујем. Пре неки дан Жалица хоће нешто. Стварно га не чујем. Он у мене буљи и понавља. А ја опет ништа. Па да каже и да сам се запалио, мени опет ништа."
На следећим листовима прилепљени су исечци искуцани писаћом машином.
"Десио се сукоб између две социјалистичке земље. Први пут у историји.
Реформација, лутеранци у комунистичком покрету.
Пометња је у многим главама; нарочито код нас комуниста; шуме борови; а смрча је смрча.
Многи себи постављају питање: да ли је то могуће?
Човек сам Службе, запажам само стварну чињеницу. Одговарам: могуће је. Да, могуће је. Касније настају објашњења.
Можда је посреди какав неспоразум? Интрига, паклено замишљена у обавештајним центрима Запада.
Знамо за случај Тухачевског, Блихера.
Бухарин и другови. И пре њега.
Тешко смо из себе избацивали луду наду - спор ће се изгладити. Напротив, неговали смо је. Изгледа, без ње нисмо могли.
У Београду, Резолуција Информбироа је била већ објављена, када се на Славији одржао митинг Петог рејона, у част Петог конгреса КПЈ. Присуствовало је преко 15.000 фронтоваца. Послат је поздравни телеграм Стаљину."
Чеперко, исечак је из новина залепљен.