Антоније Исаковић Трен 2 - Казиваље Чеперку Београд (Просвета) 1983 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 - Енглески - понављам. И видим да су задовољни, бришу се, издувавају се од захукталости и посла свог. Погледам у жену, нисмо имали деце, скупила се у рамена, на њој је нова, црвена спаваћица, погледом је молим да не плаче. Стегла се, сузе се сливају, саме од себе. Обујем се и упитам: - Куда ме водите? - На бозу - одсече онај бркати. - Ти си занат изучио - кажем. Искрљештио се на мене и замахнуо да ме удари. Његова рука се у трену укочи, смири се. И сад теби причам, да ме је онда ударио, тај мој социјаиистички агент, иако сам имао пуних педесет година, бацио бих се у њега, да га зубима дохватим било где, нешто бих му одсекао. Ударио бих му дангу. Жиг, жигосати, добро изведен глагол. Мене би онда претукли, можда и убили; рогата стока, дрзнула се на власт. Овако, свашта кроз мене прође. И цедуљу на крају добих да нисам крив. Шта вреди, грешка у почетку. Ваздух не могу да сажваћем. Пољубим жену, у вратима се окренем, погледам у тенис-лопте, пецачке штапове; црвена спаваћица, око белог врата чипка. Нисам тада знао да је последњи пут видим. Жена ме помилова по коси као да сам дете. Савијам главу у страну, одводе ме према лифту. Плачем, ваљда ме жена више не види, тако сам ухапшен. У плавом сам аутомобилу, шкрипе гуме, кочнице, снажно возе. Изводе ме, кестен још није процветао, у улици сам Милоша Великог. У ходнику затекнем сањивог милиционера. То ме смири: у правим сам рукама. А све сам сумњао, па и надао се: неко се шегачи са мном. Свуда чкиљи слаба светлост. Воде ме кроз празне просторије, и само се моје потпетице чују. За мном се затварају врата, спуштају се неке ролетне. Непрекидно ћутим, као да су ме увели у болницу, таква је тишина, чељуст ми је стиснута. Кратко дишем, попарила ме увреда: стварно сам ухапшен. Како су смели, на основу чега? Ко ме је оптужио? Некоме је то морало пасти на памет. Томе да видим лице, мора да постоји. Не може бити да не постоји. Удахнем, убеђен сам: забуна је. Нећу се с горилама објашњавати, миришу на јаке колоњске воде. Опет сам у лифту, плавичаста светлост као за време бомбардовања. Дизалица ради бешумно, не осећа се њена зука, па не можеш да одредиш: иде ли горе или доле, са свих страна си тамнином затворен. Излазим, кратак ходник, угурају ме у једну собу без прозора - три округле рупе служе као светларник, на средини висока столица без наслона; слична онима у циркусима на којима укротитељи натерују леопарда, лава, да се успне и чучи. Бели и голи зидови и никакве шаре на њима. Неколико дана остао сам у тој самици. Нити ме је ко звао, нити ме је ко обилазио. Помислио бих да су ме заборавили да нису два пута на дан убацивали храну и воду. Радили су то неприметно; окренем се, и пуши се порција јела: пасуљ, сочиво, куван кромпир; шири се јак мирис алеве паприке; убаце и лимени суд пун воде; хране ме добро, као да гоје прасе; у ниши собе постоји клозетска шоља. Почнем шетње од једног до другог зида, од радијатора до врата - целу собу прегазим и никако да смислим зашто сам ту. Некада сам радио поверљив посао, вероватно су отуд сумње и настале. И све чешће у себи понављам, не могу да се одбраним, долази ми у памет, на уста, већ гласно изговарам: ти не знаш какву услугу Партији чиниш, никада се неће заборавити. Одавно нисам видео Ваљара. Рат сам провео у заробљеништву, Оснабрик. Никада нисам био у затвору, испомажем се искуством из заробљеничког логора. У тим околностима је важно не постати запуштен, блато за мацкање. Тад од тебе направе лутана каквог желе. И зато одлучујем: почињем с вежбама. Никако не могу да одгонетнем чему служи столица у празној соби. Пењем се на њу као на високи степеник, служи ми за гимнастику, правим склекове. На таваници је стално упаљена сијалица - схватам: мене посматрају. Негде је скривена рупица, у вратима, на зиду. Зато и гори тако јака као у операционој сали. Кад су ме довели, дуго нисам спавао - можда и шездесет часова. Више пута сам повраћао, несаница ме из корена ишчупала. Теме ме болело, чини ми се да се откидао комад по комад лобање. Осећао сам: глава је на тањиру и неке ручерде је отклапају - мој се дрхтави мозак, већ сив, пуши. Ко ће ме све јести? Устајао сам, нисам хтео у сан. Не знам кад сам се свалио на патос и заспао. Изгубио сам дан и ноћ, свако време, и сат ми је у сну стао. Постадох биљка, моћи ћу да растем под светлом сијалице. Чамотиња се прекида - одводе ме на саслушање. Угурају ме најзад у једну велику собу и одмах осетим: ту ће ме шурити. И та је просторија без прозора, обложена тамним тапетом, и све је у њој нечујно, по гуми се некој гази. Сијалица убија зеницу, склањаш главу, савијаш шију. Куд да денеш очи? Иследника не видиш, само се чује његов глас - узима биографске податке. Блешти, светлост ме свукла. Они виде сваку моју промену, и на коју страну длачица стрчи. Нагло се ознојим, нарочито по лицу. Коса ми је мокра, и као слепац осећам - иза сијалице их има више. И чекаш као на неком нишану прво питање: у њему се скотурила оптужба противу тебе. Опет глас, није онај који је узимао биографске податке. Испустио је кукавичије јаје: - Кад си заврбован? Нестало је светлости и патоса испод мојих ногу. Једва дишем, као да ме је тучак лупио у врх браде. Боле ме вратне жиле, и кост испод ува. Опет сам усправљен, разлучујем: мокра ми је кошуља и глава. Поново су ме освестили, чујем: - Несвестице, затвореничка ситница. Добар си глумац. Искусан, у то не сумњамо, само, ми нисмо позоришни свет. Код њих изведи своју тачку. Овде је други терен. Реци нам: кад и од кога си први задатак примио? Место и време, то нас занима. Разумем шта траже, мука ме здробила. Нећу, а мува си у чаши. Тако ће схватити сваки мој јек, протест. Све знам, и опет кричим, глас се од мене одвојио, развија се, можда из патоса, из неког зида. У почетку ништа не схватам, убеђен сам да кољу свињу. Испенио сам, кркљам и тражим да уклоне проклету сијалицу, не пристајем на грубу шалу. Понављам једну једину реч: - Нисам! Нисам! Нисам! Све тако говорим, а не знам коме, осећам да су упаковани, стегнути и осигурани својим чињеницама. И говоре: не треба изводити, хистерија је увук смешна. Истина, навикли су на окореле, знају да су увек облепљени "глумом из левог угла". Али су стрпљиви, не журе, затворско је време другачије него оно напољу. Никуд се не може одоцнити. И оловну скраму, "глуму из левог угла", треба сљуштити. Смирено прећи на ствар, казну ће изрећи суд, и после је само издржати. Смирују ме, омамљен сам, и млохав. Воденим се. Од њих упорно зуји: схвати што пре, то је боље, све знају. Имају необориве доказе из разних извора, проверене, и поклапају се. И признање је више мени потребно као очишћење, а и као битна олакшавајућа околност на суду. Лудим, расте неко дрво у мени. Грана се, испуњава ме дрвена маса, пући ћу. Кричим, тресем се, из мене шикља пена као у падавичара. Неко иза леђа полио ме је мрзлом водом, и ја одједном кажем полако: - Коју класу ви браните? Нестаде светлост, и мојим зеницама лакше: добро видим тапециране зидове и њих четворицу. Чини ми се, једног од њих знам из новина. - У заблуди сте - кажем. - Окорео си у страној служби. Од пре рата си окорео. Смирен, нема труни журбе у мом гласу, кажем: - Неспоразум је неки, знате за случај Тухачевског. Неко ми намешта. Као да ме нису чули, догурали су четвртаст сто на средину собе и наредили ми да легнем на њега. Без икаквог отпора, послушам. Неосетно пристајем на насиље. У соби је тихо, чујем нечији сат, иследници газе на прстима. Лежим на столу, везују ме: моју ногу за ногу стола, обмотају је конопцем све до колена, па другу ногу, и обе руке вежу за преостале ноге стола. На моју високу мајку мислим. Пред неком смо олујом били, изгужва се небо, смањише се и куће, а мати ме носи узбрдицом. И жури, све брже, скоро трчи, а црн облак испунио улицу, као да је међу зграде ступио брод, клизи, гребе зидове. Поломиће дрворед. Хладно је, мрачи се одозго, и прве капље почеше да падају по нама. А моја мајка се завукла под платнену перду кафане "Париз", успела. Задихана и влажна као коњ у трци, груди јој одскачу, на њима је топло, сигуран сам, чујем јако срце, низ калдрму се сјурује поток... Прави сам жабац на столу, рашчепљен; глава је пала преко ивице, гледам у јаснобелу таваницу, мени намењено биоскопско платно; нигде ништа; која ће слика искочити? И верујем, соба је испод улице, оглувила ме тишина. Знатижеља је у мени: шта ће учинити, у соби нисам приметио никакве бичеве, жиле; ни стезаљке, дрвене, челичне; никакве жице ни игле, растезаче "ченгеле-менгеле". На иследниковом столу је порцулански бокал. Бео, и бокаст, баштенски, са три насликане плаве шљиве. Нека ће мука приспети, гладног пацова на стомак и покриће га лонцем. Тако сам постављен: лако могу утробу да ми изваде. Ја сам скакавац, могу и удове да ми покидају и претворе у труп. Али знам, рано је још: желе да будем жив. Радозналост у мени уништава страх. Крпом ми запуше уста, испред носа је бокасти бокал, до таванице се издужиле три плаве шљиве. И почиње: из кљунастог отвора танак млаз воде цурка па се прекине, капка по капка у моје ноздрве. Пада сечиво у душник, забада се, притиска ме одоздо. Мене на столу даве. И без реке сам у највећој дубини вира; гуше ме, убијају обичном капљицом воде. Како се исказати? Немогуће је. Сва ми кожа стење, набубрила је у огроман котур, у теретну аутомобилску гуму, без уста и грла, пут кричи бол. Капљица је гвоздена куглица, тешка и врела, разара изнутра. Не могу се ничим испомоћи, не губи се лако свест, страшан је живац мозак; врело слика, у низу изројени ројеви; малу зачкољицу спазиш, и одмах смишља главуџа. Избљувао сам очи, целе песнице извукоше се из моје главе. Расцепљен на столу, а у мени јека. Скотовлук је у белом бокалу са три шљиве - сада ранке. Касније сам мислио: коме је на ум пало, ко је први употребио ово на столу. Без бичева, нико те не млати, и не шури. Иследници се не зноје, не хукћу, и није потребно да имају јаке мишице. Жртва се не дере, помало цвили, она је мокар сунђер - прима воду, нема надувених табана, отворених рана, плавих подлива, не љушти се кожа, не отпада месо. Жртва је без ожиљака, и мучење је недоказиво. Не ломе кост, нити је турпијају. Не вешају цигле о мошнице, нису потребуи ни електрични удари: једноставно, обичан бокал и вода, четвртасти сто, четири конопца, и то је све. Коме је на ум дошла та река на столу? У топлу унутрашњост човечију само спуштај капљице воде, и строго пази на размак. И постиже се врхунски притисак - под којим се прокључава. Спремам се да се намажем било којим ималином. Осамнаести је век обележен као век Просвећености, двадесети би онда могао бити век Насиља. Само га тако још не уче по школама. У двадесет првом, ми нећемо правити школске програме. За часак престану с бокалом, и разумем: траже признање које немам. Био сам онда наиван, нисам схватао, требало га је одмах измислити. Зашто трпети терор бамбадава? Но опет, не постоји бамбадава. Ради себе, до неког трена се мора издржати, да не би сав изветрио. Да би се касније могао скупити у каквог-таквог човека. Одрали су ме четкама гвозденим. Изнутра сам сав крвав, и бобичав. Рана сам развучена, немоћну гледам у таваницу - они су нада мном. Ко је класни, којој пракси припадам? Никако не бити увређен и разочаран револуционар. Убогаљиш се, па цвилиш. Сваки ожиљак треба носити. Будим се у самици мокар. Поливали ме и освестили. Уморан, и себи гадан, немам жељу да се покренем. Не знам да ли сам се умокрио. Ћутим, да протекне време. Скривену рупицу нисам открио, и не знам кад ме посматрају. Прође неки дан, ноћ. Опет ме одвуку, сијалица разара очи, други је глас иза стола, и пита: зашто не признајеш, то не вреди, ничему не води. - Немам шта да признам - одговарам. - Задржаваш нас. И мучиш. Сулудо, њих мучим, наивни момци. Да имам снаге и моћи, заврнуо бих им шије. - Ниси пред класним. Пред својима си. - Непрекидно си у заблуди. Хоћемо да те извучемо из твоје мрачне кутије. - Да, из твоје тамнице. Упамти, за тебе постоји једно: признати. - Немам шта да признам. - Полако; без узбуђења. Прво, хоћеш ли да признаш? Онда, друго, видећемо шта признајеш. - Луде, тражите од мене... - Уздржи се од оцене. - Водите ме на суд. - Наивно. Буржоаски правник. Нема суда, ти то знаш. Овде иде обрачун револуције с вама окорелима. Опет знам, негде је био обрачун, али у мом случају није. И кажем: - Остајем револуционар. Не можете ми ништа. У то се не уписује, нити коме даје. Постанеш, или никада не можеш да постанеш. - И ми тако мислимо. Завршио се разговор. Протежем се у свом телу неприметно, гаси се сијалица, у очима питомо, видим другу четворицу, на столу је порцулански бокал са три шљиве. Без речи, раскречују ме и везују за четвртасти сто. - Нећеш? - пита ме неко од њих. - Немам шта - одговарам. Даве стручно, полако. У глави ми је: "хоће миш у флашу" - "неће миш у флашу", "хоће-неће кобила да креће". Креће - усмрдео сам се на четвртастом столу. Излетела је изметина крвава. Верујем да ми мозак куља на уши. Најзад изгубим свест. У соби сам на патосу распет, и све ми се чини: једна нога је досегнула једно ћоше, друга друго, и руке су се из рамена ишчупале; не могу да се скупим, и поново се питам: ко је смислио реку на столу? Вештина је то сиромаха, ниске продуктивуости. Нису потребне грамофонске плоче, нити икакви пригушивачи, само се тражи пажљива рука, и да вода цурка с прекидима у ноздрве, да би се свест дуже одржала. Мука се мора памтити, за заспалог не постоји. Онда су ме једнога дана одвели у другу собу, прозор са ситним решеткама, млечно стакло као у лудници. Однекуд осећам мирис тек одлепљеног фластера и капљице јода. Нема бокала, пупавог наивка са три шљиве ранке и кљунастим отвором - порцуланску паче. На столу је неколико чистих листова хартије и оловка. И само један иследник, осут ситним бубуљицама, сажаљиво ме посматра. Смешка се, и није злурад. Мора да ужасно изгледам: сигурно су ми по лицу флеке искочиле, брада више не сврби. Кеса сам; кесичасти образи, врат, све виси и тромбаво је, свуда се набила старост. И прекрила ме прљава чекиња. Матору магаре стоји крај стола - ђак на поправном испиту; много штошта је и сломљено у мени - зјапи страва: куд се денути? Можда сам траг самога себе. Уједем се за руку не бих ли се осетио. А котур муке у стомаку стоји. Напослетку утврђујем: то је она крпетина у устима, воњ устајале пљувачке, пре ужегле људске масноће; и трула влакна су стално на зубима. Често пљујем у једну једину, већ испљувану марамицу, која се задесила у мом капуту. Смакнут сам, све је на мени велико, и ландара. Као да сам одело купио на распродаји, за багателу. Личим на Циганина из Велике Плане, не оног који калаузи по вашарима волове, него ситнучак, који од жена откупљује гушчије перје. Нисам у мушкој него у женској трговини, у којој се сваки ситниш крије. Иследник говори: - Имаш хартију, па пиши све што знаш о себи и другима. Одох у биоскоп. Нисам га добро чуо. Иза стола је велика када: и чудим се шта ће она овде, и ко се ту купа. Онда откривам да је она без прикључних цеви, неупотребљива, и да ту лежи као убијена крмача. Иследник је све приметио и понавља: - Имаш хартију, пиши. Ја одох у биоскоп. - Данас је недеља - радосно утврђујем. - Па? Не иде се само недељом у биоскоп. - А моја жена? - Не брлни: зна да си на сигурном месту. - Желео бих с њом да се видим. - Под истрагом си. - Онда бих узео адвоката - кажем. - Треба бити искрен. Све је онда решено. - Ја сам у затвору - кажем. Иследник не одговара, одлази и не закључава врата. У соби је мутна светлост, ни у прозору не могу да се погледам. Полако пипам лице, врат, нос нарочито, и очи - не сазнајем свој изглед. Пукне једна па друга брана, колико их је у мени остало? Пређем цео круг по соби, хтео бих на врата, затворена су. Нисам чуо кључ, и схватам: као у циркусу, пуно је преграда и вешто те пребацују из једног одељка кавеза у други одељак, и само се нечујно засуни спуштају, и звер је са једног на друго вежбалиште пребачена. И у овој новој соби укротитељи су скривени, можда решавају укрштене речи, састављају државну репрезентацију у фудбалу, траже центарфора - голгетера који би сјединио у себи Пиолу и Синделара. Нема таквог играча. Пију кафу, укротитељи се истежу. Поседују бескрајно стрпљење и жилаве мишиће. И опет ме посматрају кроз неку рупицу, замућено стакло, мени невидљиво. Изучавају ме као глодара свих могућих темеља - добио сам одредницу. А ја сам маторко, из залета тешко прескачем висину од једног метра, прљавожута сподоба, погрбљена, и гаће ми ужутеле, као и нокти, и по кожи свуд избила широка и црна пега. Истрошен, круним се као ћошкови у старој кући - никад да почистиш. И одједном помислим: могу ме удавити и мртвог обесити. Пуцали су из топа; нема смисла, за врапца је довољна праћка. Опет понављам: све могу, и у кобасицу да ме претворе. Тако се играм заблуда, измишљам разлоге и друге токове. Седам за сто. Шта да пишем? Остаје бела хартија. Грицкам доњу усну... Вратио се иследник, стоји испред мене, не буди ме. Дремован, присећам се: где сам и у којој соби. У присуству другог човека, много смрдим. Убуђао, испарава из мене, претворен сам у звер. И кажем: - Окупао бих се. Иследник ћути, занима га хартија на столу. Остала је бела, требало је да слажем слова. Луд сам, и знам: свако има свој трен. Онда нисам знао шта чинити: како сопствени џак меса и костију преносити. Гледао ме и даље млади иследник, као да смо на великој каменој плочи - неки миш, нека мачка. - Околност, не могу да је променим. Ниједно писмо нисам отворио, то је био врховни табу између Ваљара и мене. Свако сам предао недирнуто. А колико их је стигло из Беча, заиста не знам. - Добро, нас занима твој однос с Ваљаром. - Пријатељски. - То пиши. Писмен си. Мрзи ме, и нећу ништа да пишем. Опет ме одводе на четвртасти сто. Нерви се скупили и населили један вршак на глави. Нека пукне болесни фишек под кором лобање. У тој сам гути цео - поћињем да мислим на самоубиство. Слушао сам: обесио се о прозор, радијатор. Код мене су прозори уковани. А како се човек обеси о радијатор када је то гвожђанце ниско? Код нас се у народу вешају на тавану о греду, и под кошем, где се суше овчије коже. Напољу, обично о дивљу крушку; у воћњаку, о јабуку. Ретко о храст, иако је то најјаче дрво. Пљујем сукрвицу, онда крв. Не плашим се ничега, и није ми гадна: моја је, и рујна. Кад би капљица воде разбила плућа, да умрем. Не стиже велики добитак; лежим на патосу мокар; довукли су ме, и нисам се на столу онесвестио, моје се тело ужилавило, уштавило, у себи рађам руј. Када би бол муке разорио главу. Опет се изгубим, па се поново на патосу пребирам. Спужва сам, нека живина, праћелија лепљива; из мене ће престати да цури, скорећу се сав - балега у сушно лето. Заправо сам пловак, нити да пођем горе нити постоји снага да ме одвуче доле. Онда започиње рујни вртиреп, све искри, челик се прави - у трену сам светлозаран, рашчистила се у лобањи свест, и прво: мртвац из Албаније. Стварци, некадањи бели дечак, врсник мој, наслоњен на дрво. Леп, и шака му је порцулан, и нокти чисти. Испред дечка су два црна угарка, белези ватре, и снег помало ужутео, слеђен. Заспао је, преко образа дебела црта графита - трепавице. Оставили га успаваног, нема смисла. Пробудити га па заједно у Сан Гиованни ди Медуа. Зауставио сам се, мој дечко је хладнији од леда. Оставио сам га у смету, на белом престолу. л можда дечак још постоји на фотографији у малом медаљону, чува га нека бака-сестра. Не знам му име, и немогуће је спојити белог дечака из моје свести са онима који чувају његову крштеницу. А срео сам га, и упамтио у његовом последњем трену... Старио сам, дечко је остао непроменљив, на белом престолу, некоме господари. Није се спустио на море, у брод. Остао горе, бео. Дашће у мени животиња, распрскава се нови рој и пролази светина, жене увек шире руке, чамци, чамџије, дете тражи оца, чујем пискав глас, бучи под сивом кором мог великог мозга. И сад се питам: да ли је дете, те ноћи, на жалу албанском нашло оца, да ли га је могло уопште наћи, и где је сад то дете - све ме то узбуђује, раздире - јер ако постоји, сада више није дете. Полутим се, отпада од мене, бринем, не знам коју бригу. Изуо сам ципеле, хладим ноге, па ми је лепо, а у радијатору чангрља. Касно је пролеће, и топло је, ваљда не пуне воду, неће више грејати. Чангрља упорније, дижем се са патоса - и тамо где цев пролази кроз зид у другу собу, кроз тек створен уски отвор, провучена је жица. Приђем и повучем жицу, неко је испусти, и чујем глас: - Ко си? - Брана Вршић - одговарам. - Зашто си ту? - глас је мало несигуран. - Кад бих знао. А ти? - Ја сам из Новог Сада, био сам на високом положају. Не бој се, ово ће проћи. Чујем, добро се држиш. Имаш ли везу споља? - Какву везу? - Па споља. Напиши шта хоћеш. - Немам на чему, и коме? - Треба неког обавестити. - На чему да пишем? - Ништа не знаш. Узми жицу коју сам ти провукао, отцепи кошуљу, па комад крпе стави на дно порције, и жицом пиши преко ње шта хоћеш. Када будеш готов, провуци је, ја ћу за то време рупу проширити. Коме да пишем? И Ваљар је у страдању. Одлучим да се јавим Јакову Стевићу, у то време је био ректор. "Јакове, муче у затвору, траже признање, које немам, овако се не води идејна борба. Брана Вршић." Сутрадан на саслушању: - Откада ти знаш Јакова Стевића? - Још пре рата сам слушао... - Не питамо то. Него, када си га ти лично упознао? - У заробљеништву. Оснабрик. - Били сте у истој бараци? - Кревет до кревета. - Колико дуго? - Скоро две године. - Постали сте пријатељи. - Да. - О чему сте разговарали? - О свачему. - Ништа нам ниси казао, ђубре. - Испричали смо један другом прошли рат, овај рат, прелазак преко Албаније... - Све то прескачемо. Јеси ли говорио о свом раду код "Браће Бош"? - Не. - Зашто? - Сматрао сам да о томе не треба говорити. У мом случају Немци не би поштовали Женевски уговор о заробљеницима. - Ниси имао поверења у Јакова Стевића? - Нисам хтео да га оптерећујем. - Добро. А што нама не напишеш све о свом раду? - Рекао сам у чему се "мој рад" састојао. Био сам просто пункт, сигуран и важан. И ништа више, пролазило је преко мене. - А идејне борбе, како се воде? Преко новина и књига? Па ми смо штампали сва та ваша Писма. И Резолуцију. А ви наше одговоре не смете. - Откуд су то моја Писма. Исто мислим што и ви - тако одговорим. ...Будим се у самици испљуван. Нека је влага по мени, отекао сам; огромна утроба, и поклопци се негде погубили. Продувало ме - шупља свираљка. Склупчао сам се у црево и само сам на додир жив. Изгубио сам моћ да се подигнем, коракнем. Без жеља сам. И само једна мала гута топлине, не могу да одредим у ком се делу мог тела сместила - тера ме на почетак. Полако се отварају врата, улази млади иследник. Он ниједном није држао бокал са три плаве шљиве. Наслонио се на зид, прекрстио руке, не пуши и дуго ме гледа, с тугом; и онда пита: - Што не признајеш? - Немам шта - шапнем. - Губиш главу. - Како ћу? - питам. - Снађи се. - Нема се куд - признајем. - Нема. Знам, напукао сам, није ме џабе вода надувала. Нећу више да ме даве, нека иду сви, за ког седог деду да ме одеру. Не могу више да гледам у бокал са три плаве шљиве. Завучем се у ћошак собе и скупљен чучим - МАЈМУН ДЈОКА. Немам још затегнуту жицу па да се акробатски преврнем. Држим пресавијену белу хартију на колену и глођем оловку. Почети: први намаз, прва шака блата. Себе избрадвати у ружно дрво. Исписујем прву реченицу: "Скупљао сам имена официра и фабрика." Стегнута је моја вилица, и врат укочен, и кожа на лицу се исушила. Већ сам неки мртвац, не умем себи ништа да шапнем. Опуштам се, брзо пишем: "Мерио сам корацима дужину мостова и убележавао од чега су саграђени: гвоздени, бетонски, дрвени." Остајем у ћошку собе, и не примећујем, врата су се отворила. Могао бих некуд да јурнем, било куд. МАЈМУН ДЈОКА не може никуд да јурне, иследник са мојих колена узима исписану хартију. Онда сам отишао до главног зида и као овца дуго лизао његову белину. Сутрадан су ми саопштили: - С тобом више не петљамо. Шаљемо те на Голи оток. Тамо се обелодани. И на острву пун кантар: три године и седам месеци. Смислим освету: себи, и другима. Постанем нем. Не изустих ниједну реч. Плашио сам се да у сну не проговорим. Имао сам тврд сан, на оца, проту Јеремију. Језик сврби - као длан, као табан. Тапкам њиме, отврднуо и трапав у устима. Тражи своје чешљање, хоће да се постави на брзак у устима, да свирне глас и реч склопи. Врпољи се не би ли лануо, псић на ланцу. Језик се заборава плаши. Понекад, када сам сам, у ветар, у таласе мора крикнем, проговорим, искажем по коју реч. Видим: уста држе све гласове језика мог. И онда с новом вољом ћутим, запушен, терам варалицу до краја. Навикли су на моју мутавост. И светина с којом сам камен туцао и они који су нас ислеђивали - почели су замке да ми постављају. Чудна и опасна игра. Све сам их издржао, не преварих се ниједном. Тако нисам поправљао друге, нити се, опет, знало до које сам мере ја поправљен. Иследници су убрзо престали да ме позивају, за мене се није могло тврдити да сам "нешто" рекао. Био сам ван речи. Кроз шибу сам пролазио, али се и то смањи. Тако сам с неком левом памећу изиграо Принцип Топлог Зеца. Стигао сам у Београд месец дана после сахране моје жене. Отишао сам на њен гроб, однео цвеће, запалио свећу. И дуго сам остао, намучила ми се жена. Плаха је била, љутичава до неправедности. Али је њу бес брзо пролазио. С мојом женом сам леп век провео. Иако нисмо рађали. Жена постане део тебе. И када ме је на вратима помиловала, ни у делићу нисам помислио да је то наше последње виђење. Удисао сам растопљени тамјан, около крстови, Ружа Јованић, Христивоје Аврамовић, Милош Змајевић, Мароје Глишић. И неки врапци чаврљају око гробова. Срећан сам, могу да плачем, и мислим како бих мојој жени испричао цео тај свој животопис од три године и седам месеци. Био сам без средстава, па одлучим да одем у Аранђеловац, оцу. Тада сам имао пуне педесет четири године, мој отац осамдесет четири. Прота у пензији, садио је кромпир и бавио се око пчела. Имао је увалицу на Венчацу, некадашње папратиште, семе је набављао са Голије, из села Коритника. И с јесени би се у авлију догонило шест вршних кола кромпира. Никада га није продавао, млађим свештеницима је слао на поклон по џак кромпира; кртола планинска за сваку употребу, нарочито за пост. Мој отац је постио сто деведесет два дана у години, и јео се ражани хлеб, мешен у кући. Пази, човек се упознаје кад седне на кожу, ти њему, он теби - испретачемо се. Дођем у Аранђеловац, отац је имао кућу испод Букуље. Морао сам ма какву помоћ да потражим, био сам безмало на улици. Увек је отац - отац, а син - син. Увео ме у гостинску собу, са ормана мирише старо слатко: ружино, од орашчића, грожђа малаге, и од шљива, жуте се као ћилибари, и надувене су, пуњене бадемом; и слатко од лубеница, и од купина са Букуље. Понуди ме дуваном, ракијом, и одмах затражи да му све од почетка испричам. И отац Јеремија седе на столицу с наслоном. Стара столица, прадедова, углачана од употребе, прекривена воловском кожом. Велика је столица, утуткана са два до три везена јастучета. Заметнуо се старац, а испред њега је вишњев сто, лакован, с танким ножицама. На столу је букет жутог и сувог смиља. И стакло љуте ракије, осећа се испечена шљива. На средини је велика пепељара од ливеног стакла тамнољубичасте боје, и ту је од мог памтивека. Мати уђе, унесе кафу па се повуче. А ја испричам проти шта је шиба, односно санитет, и шта је значио Принцип Топлог Зеца. Касна јесен је била, и киша од Букуље падала, и олук је чангрљао пун дебелих врабаца. Осећала се хладна влага, на Венчацу је можда оснежило. Мени је топло било, загревала ме ракија, пушио сам на вишњеву муштиклу. Отац поглади браду па је замрси, чворови длака се створе; онда их размрсује, и пени се жива репина, ковитла своју гужву. Слушао ме, није се у телу померао. Руке понекад спусти на сто, знан је мени прстен с црним каменом. Очеви нокти јаки, засечени. Уши се наливају крвљу, и врат, а очи сјаје, коване су. Па на оцу потом све постане бело: врат, уши и образи. У мермеру је стесан, време га поставило да занавек седи на дрвеној столици прекривеној воловском кожом. Био је во јак, и зељаст, нигде се кожа није просенила. Гори кандило испод светог Николе, отац из стакла кане на длан капљу љуте па је палцем утрља. Онда шаку приноси носу, полако удише. Ућутим, много сам испричао са Каменог острва. Отац се накашљује, смирен је, тихо наређује: - Казуј даље. А ја себе одмотавам, у мени телеграфске траке. Ућутимо, сркнем ракију. Прота ухвати браду, па као да је повесмо вуне, начини један намот око шаке. Питао ме полако: - А ти, када си комуниста постао? Почнем себе да објашњавам: можда у Лондону, када је почео Октобар, кад су се у новинама појавиле прве слике Лењина и Троцког. - Баш онда? - Па тако, затреперео сам онда. - Ни слутио нисам - зграну се мој отац, у вишњеву муштиклу полако је завлачио цигару, да јој руб не повреди. Напољу се киша претворила у лапавицу; у олуку је било мирно, врапци се завукли на таван. Опуштало са ормана старо слатко, и суво смиље. Отац је одједном рекао: - И привукло те, магнет Црвени. - Мењамо свет - одговорио сам. - Ко није хтео да га промени. - Историја нам наредила понашање. - Зла сте историја - мирно је одговорио прота. Избуљио сам се, хтео сам му рећи: да је попина маловарошка; одавуо је у чабру, и ван токова, и да основно не разуме. Али сам оћутао, дошао сам пребијен, и да га молим. Отац је гладио браду и погледом ме намештао на столици. И полако, без гнева је питао: - Код "Браће Бош", када си радио за комунисте, било је врло важно? - Да, особито важно - одговорио сам. Празном вишњевом муштиклом тупкао је по столу; очи као опране, под великим челом; на образима неколико жутих пега смртовница. Опет је питао: - Јеси ли помислио, зашто си све то могао да учиниш? - Хтео сам. - Ти си хтео... - Моја воља. Отац се грохотом насмејао, дрхтао је, и брада му је одскакала. А грохот као да није излазио из његових уста него се сливао одозго, са таванице, грлен и звонак, старцу неприличан. Видели се бели, јаки кутњаци као комади венчачког мермера забијени у црвену вилицу. Очи наливене сузама смехуљицама, обрисао их је чистом марамом. Ућутао је, усна је утонула у браду, а његов је смеј одјекивао па се стишавао, на махове опет извирао из једног па другог зида; протутњао је са ормана, увукао се у жуто смиље, у стакло љуте и одбегао на таваницу, у прозоре, из мојих ушију, на врх Букуље. Смутио ме очев смех. Строго је рекао: - Ти хтео, важно је да си могао. А могао си што сам те у Паризу и Лондону школовао, што сам у бањи прота, и имао четири куће и земљу, зато си могао. - Моје убеђење... - Остави твој говор. Да си био поштански чиновник, уча, шта би од те своје воље могао? Да растуриш по који летак. На дуже, могао си да се бавиш просвећивањем, основао би читаоницу, трезвењачку дружину, спортски клуб, с намером да гурате вашу политику. Шта друго, у рату да бациш понеку бомбу, то си могао, а не да радиш код "Браће Бош". - У праву си, оче. Смирило га моје признање, отац је изгледао као камена ерква. Раменом је заклањао део зида и дедину слику. Напољу је престала свака падавина, са Букуље се чули пси, ружно су лајали. Отац је пажљиво налио ракију у наше две чашице. Рука се његова мени приближила, осетио сам је: мирисала је на босиљак, на чамовину из кошница. Питао ме полако: - Реци ти мени, јеси ли чист? - Како? - Према твојима? - Рекао сам ти истину. - Тражим је од тебе. - Рекао сам је. - Ти се мене не бојиш? - Не. - Треба се свог оца и прибојавати. - Разумем, опет грешим, оче. - Рекао си целу истину? - Целу. - Значи, невин. - Невин. Мој отац погледа у икону, прекрсти се. На Букуљи су жестоко кевтали пси, огласи се једна па друга ловачка пушка. Гонили су лисицу. Букуља је увек за мене: пласт сена, мокар и мало зденут накриво. Отац је подигао белу руку, видео се прстен и црни камен, као да пресуду рече: - Тако ти је и требало. Прво си издао мене, оца. Пребледео је у лицу, запушили се крвни судови, сав обељен, као и дуга брада. У кречу се кувао. Само очи зврје, два комадића угља укуцана у снежног човека. Стаклина је отац и са неког ледника је сишао, чистог - непомерљив је, као да се на планину ослонио. А онда је долазио некој другој свести, почео је да црвени, наливао се снагом и болом, шириле се ноздрве, и у њима се видела црвена мрежица; зачудо, није повисио глас када је рекао: - Изварао си ме. Бранио сам те од сваке гушобоље. Опет је заћутао, и није гледао у мене, више у главни прозор собе. Завеса је одозго укосо падала и скривала видик. Ипак, видео се део Букуље, нешто оснежене. Ловци се нису чули, као ни њихови пси: можда су лисицу убили и смирили злочин у себи. А можда су се ловци пребацили на другу страну Букуље, у даљи прогон. Отац је шапутао, понављао је да сам га преварио. Опет је обмотавао браду око шаке, као да је хтео да је ишчупа, па се заустављао, посматрао ме целог као своју промашену и безначајну творевину. Шкрипао је: - Не жалим те. Удахнуо је мирис ракије из коже длана, поновио: - Не жалим те. Коса ти се проредила више него мени. Гадан си, сав си болестан. Пребијан као дивље куче. Ако! Од својих батине; знају где ударају. Расклатили те и склопили у ништицу. - Немој, оче. - Погубио си зубе, мушка си баба. Ниси сакат, а као да си сакат. И седиш укриво. И гледаш укриво. Шта ти можеш да започнеш? Боље да си тамо остао, бар би нека успомена био. - Не смеш тако... - Смем. - Једини сам твој син. - Ја сам ти отац једини. - За себе се нисам борио. - Ниси умео - рекао је тврдо прота. - Хтели смо да мењамо... - Да мењате. Па тебе су ни крива ни дужна променили. Нисте ви умели ни својој класи да служите. Ви овде. Мајка Русија. Идите бестрага с туђим мајкама! - Нисам то говорио. - Па зашто си на острву био? - Грешка. - Знам ја ваше грешке. Мрвио ме, нисам му се супротстављао. Нисам смео, можда ни хтео; убијао ме, и као да сам у томе уживао - нека ме отац разори. Враћао сам се почетку, у млако испарење одлазио. Са Букуље су се чули пси, луталице планинске су злокобно завијале. Пси створени од вукова са Рудника. Повијам се и у плавом диму се кезим. Упућујем неки осмех оцу. Разликовао сам: икону, кандило. Али ме смутило: час је отац у икони, час је икона у столици. Жуто смиље је непомично, као део сунчевог круга на столу. И љубичаста пепељара - стврднуте зреле перунике искрљештиле се на мене. Прошапутао сам: - Хтео сам свету боље. - Да би се учинило, треба га знати. - Познајем га - рекох. Опет грохот-смеј, овога пута брада му се није тресла, била је чврста као слап беле смоле из главе. Смеј је долазио из једва отворених уста, пунио собу; звеком се затопише моје уши. Мала је кутија собе за смеј, прснућемо у њој. И мраз је долазио споља, са Букуље; уши су ме болеле, отац је говорио: - Мислиш, људи су добри. Човеку је лакше, простије, бити зао. Као и кућа, срушиш је, час посла. Злу не треба дуго време, и мали је процеп довољан. Ја сам свештеник, чуо сам многу вриску: у смрти, кад се венчава и рађа. Поп је на колену живота. Колико сам њих у свом веку исповедио, сагледао их пред судњи час: шта су ми све рекли. Има и доброг света, спремног на жртву. Само су у грдној мањини. Злих, са лажним истрчавањем, много је више. И надбију, и поредак ствари наместе. - То смо хтели да прекинемо. - Хтели. Искидали сте понешто. Жиле цуре. Чувај се, немој да си пример за углед. И без супротног доказа, несрећно ђаче. Остао си вечити основац, у другом си кругу, ту се не одлучује. Ништа не долази на своје место. Иначе, иди у прошњу. Ни за то ниси спреман, глупо си страдао. Ко из тих нужника да те извади? Знаш, ти смрдиш на киселину људску. Ућута отац, отпи ракију, миран је, биће суров. Опет полако говори: - Много свиња, и свака ришка. И земљу испод табана. И куд табан да денеш? Не погађа се увек рупа. Тражиш је, па и рођени прст пребијеш. Бол до звезде. И буде доцкан. Пази добро, доцкан, и не можеш више друге да стигнеш. Одмакли су. Ми нећемо умети више ни добре српске сиреве да правимо. Мати унесе нарезан ражани хлеб. Сув, и неомршен. И пуну посуду сувих шљива и очишћене мрезге ораха. Грицкам кору хлеба, у устима држим целу суву шљиву, онда кутњацима самељем мрезгу и све прогутам као чудан залогај пекмеза. Опет ме отао одмерава, и каже: - Једном си хтео на врх крушке и ја те истучем. Одем на сахрану, а ти се попео. Инат у теби. А на шта си се сада попео? - Пао сам, оче. - Одавно. Не могу ти опростити. - Пао сам. Тада се рука пружа, барем по твојој вери. - Заварао си ме много, куда си ме то одвукао? - Нисам, ваљда, оче? - Јеси. Ситна бува, како се истребити? Опасно си ме преварио, запетљао. Не видим повратак. Све се устремило, одрон се свуда прави. Знаш, коцку мермера из Венчаца извучеш, али је треба поставити. Иначе мермер клизи, ма колику историју имао. И мене си упљувао, отров се посејао, ја завршавам свој век. Мислио сам, ухватио ме свештеник у своје знаке, колац леви па десни, горњи и доњи, скида ме и чеону кост ми вади; убија ме у слепо око, у леву комору срца, обесмишљује ме докраја. И кажем му: - Оче, постојиш ти, али сам и ја постојао. - Знам, знам. Није хтео више да говори, одлутао је у неку сету, опет сам га волео. У себи сам понављао: отац - син. И онда сам праснуо у смех. Проту ништа није збунило. Пустио ме. Мој смеј је био хихтав, танак. И трајао је; схватио сам да га не могу зауставити. Одвојио се замотуљак смеха. Никако да се смањи и испразни. Напротив, цео сам био смеј. Растакао сам се и знојио. Вода је истицала из мене, нисам се плашио, топио сам се; клизила је низ врат и прса; тресао сам се јарећи, и уз ушију је цурило, тако сам осећао и хтео: постаћу млака и мутна барица на столици - вратићу се оцу. Смеј је излазио, тањила се ситаста кост у мени, смањивали се гњатови, нестајали зглобови, нису били потребни, претварао сам се у патуљка, и назирао оца белог, на воловској кожи. А онда се чуо лавеж оних паса са Букуље. Близу, као да су упали у очево двориште. Кидисали су, скичали, растрзавали најзад ухваћену жртву, мени непознату; лисицу, зеца, можда очевог певца. Сиктав лавеж, на псећим зубима сам претпоставио комадиће коже, длаку и крв уништеног. И пси су зауставили мој смеј. Осетио сам да сам укочен и леден. Никако нисам био мокар. И одмах посумњах, можда се нисам ни смејао, него се све мени учинило, хтео сам у нечему с оцем да се изравнам. Рекао сам: - Ти си мој отац. Не могу те променити. - А ти ниси отац. - Јалову сам жену имао. - Жут си, исцурела плодина на тараби. Негде су те окачили. - У ожиљцима сам. - Носи их. Ћутао сам: да ли се бранити од доброте која од мајке долази? Она није присутна, али је на вратима, спљоштила се у сенку и не дише. Отац говори: - За дуг живот си био намењен. Од мајке и мене добро си семе добио. И школован, и на доброј имовини постављен. Предак, и твој и мој, зна се одавно. Све си згужвао.