Антоније Исаковић Трен 2 - Казиваље Чеперку Београд (Просвета) 1983 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Није палио светло, прозоре је застро и ћебадима. Кроз пукотине тканине улазио је трачак дана и сатима се задржавао у уском разрезу међу завесама. Веровала сам да посматра пролазнике на улици. Врага, ђаво је дошао по своје. Уђем непозвана код њега, добро знам, уторак је био, мој дан са најмање часова у гимназији. Одмах кроз зубе рече да будем тиха и опрезна, руком је показао према прозору. Захтевао је потпуну тишину, честице у ваздуху чујеш, ставио је шаку преко уста. И дисање се смањило, и срце, ако може, нека стане. Ништа га не разумем, пресекло ме испод груди. У мраку, његове очи на глиненом лицу. А лице црно, сјактаво, као кад се фуруна намаже бронзом па изгланца. Очи расту у бели кромпир, и проклијава из њих. Нећу никако, а почињем да дрхтим. Криво ми је, не могу да се смирим, све је без моје воље, и по врату се знојим, па ми хладно. Све је то приметио Ваљар, а то не волим. Стоји у соби као каљева пећ, могао би и да ме згази. Не бојим се, нећу Ваљара да се плашим. А он се у месту клати као балван пред којим се моли, и лице замрзнуто - неумитно је у захтеву да се тишина поштује. На парчету хартије напише: "Не дају мира, уходе, у излогу је апарат за прислушкивање." Одмах одговарам: - Ваљаре, то је обична грејалица. Уврће ми руку, одвлачи ме у ћошак собе, осећам да је лепљив, шапће на уво: - Одувек си била наивна. Глупачо! - Грејалица. - Пст. Окренута је према мом прозору. - Случајно. - Нема случаја. Оне две шипке скупљају сваки трун гласа. И онда се скочањи, опружи се на кревет. Као у беснилу му се укочиле вилице. Покријем га. Донесем му чашу воде и коцку шећера. Опушта се, топлина пробија из њега; вилице се најзад олабавише, он даде знак да изиђем из собе. Нећу да пристанем - не мрачи му се ум. Себи то стално понављам, и одлазим у занатску радњу. Нађем газду, неки мршавко, без левог ока. Отворено разговарамо; човек све разуме и каже ми: "Госпођо, склонићу грејалицу, само, у излог нешто морам да ставим. Пропис је - излог не сме да буде празан". Ваљара затекнем, шта да кажем, горе. Цео се откинуо. И глава и руке и ноге су ту, али је он само труп. Голема трупина на кревету. Поче невољно да се миче, пружи ми комад хартије. Чудило ме што је нешто написао. Прочитам: "Не само да ме слушају, почели су непрекидно да фотографишу." - То су пегле - кажем. - Ништа не разумеш - главу заби у плитки кревет. Шаптала сам му: - У излогу нешто мора да постоји. Не знам да ли ме је чуо, загрцавао се и густ зној га оклопио. Пустим га да му се раскоче дамари. Потраја то цео сат. Онда се договорисмо да пређе у другу собу, која гледа у двориште. Разведри се, оде тама из мене, опет Ваљар постаде онај стари, тражио је књиге и непрекидно је писао. Пиши да напишеш. Али, кад пишеш па цепаш - у неко се чудо промећеш, а мене чупа зебња, погану слутњу заобилазим. Почнем опрезно, предлажем: могао би и да се прегледа, преживео је много, ником се не отвара, па раскопава себи сваку основицу; а без своје основице ни камен не постоји. И садања његова самоћа није разумна. Све тако, изокола, а Ваљар ни да чује: болу нема лека, бол се изболује. Па ако се издржи, ту си - друге нема. Никакву бригу не жели, може сам у нужник. Тражи мир, и да га нико не саветује, па ће свој остатак проживети. Не могу да будем у глупом миру. Мрачи се Ваљар, треба тражити лек. Свуда га тражити, по целом свету. А кад му поменем лекаре, побесни, замахне руком. Први пут, никада раније Ваљар није подизао руку на мене. Онда нагло смалакше. Повуче се у дно собе, у ћошак се завуче. Обе шаке стави на теме, штити главу од треска. А знам, на острву су га грували у главу, највише. И код Ваљара почиње неисказано сећање. Не вајка се, наслонио се на зид, а руке сатима остају на глави ... Чеперко, Јелена ми је у прекидима причала, а ја теби одједном. Саставио сам све саставке, неке сигурно испустио. И шта ћеш, Чеперу, свако преде своју свилу. Јелена је говорила: - Нена пошла у школу. Запиткује, један заклопац па други: "Зашто сунце сија, ко га је запалио?" "Зашто звезде не падну, ко их је прикачио?" "Кад би пале, где би пале?" "Зашто река не истече кад стално тече?" Одговарам и непрекидно журим, моја школа, Ненина, и мукли Ваљар у соби. Геометрију своју имам, непрекидно се на свом радном месту поправљам. Немам трена да се одредим на којој равни постојимо. И под кожом ми се набио пуцањ унутрашњи. Трчим, многа степеништа прескачем. А Нена радознала, шта отац по цео дан ради, зашто је закључан - и Ваљар је пронађе са оком на кључаоници, поче испитивање: "Зашто вириш?" "Ко те је наговорио да вириш?" "Говори, знамо за ћутњу." "Долазио неко, дао ти бомбону." "Зашто вириш, откада вириш?" "Откада? Откада? То реци." "Одувек вириш." "Одувек оца уходиш." "Грех је оца уходити." "Ти не знаш шта је грех." "Бубе вире, гадови вире." "Ко те подговори?" "Гњида мала, вири у кључаоницу." Ваљарев је глас био кричав, хрипао је: био се заценио као да су му крпе у грлу. Мучи се нешто; не чујем дете, и слутим, по три степеника у скоку прелазим. Отварам врата, Ваљар држи Ксенију у наручју, нагнуо се преко терасе и изљуљује дете у бетонско двориште, па се уздржи, ваљда га у помрчини његовој нека светла просека заустави. Цептав је и шишти, а дете се учаурило, убледело, жмури. Помислих да је већ мртво. Истргнем Нену, он се изгреба по лицу, мене изуједа по рукама. Лице му нагло пожуте. Ломио га мутљаг. Сручим му пун лонац воде на главу, спласну Ваљар, обалави ми усном руку и завуче се у дно собе. Нема стида у њему, у углу собе се помокри и испогани, онда зацвиле. Оперем га и цео патос изрибам. Нисам икона, не може се овако, Ваљар је слаба душа. Брига ме за песму ненаписану, мрзак ми је тај себичлук - по сваку се цену испољити. Не можемо сви под једно звоно, зашто код Ваљара стално све да разумем. А онда, пролазе дани, обоје се стишасмо. Ваљар као да је променио кошуљу, опет је у чистој свести. Шета и чита Шатобријана. Цео живот петљаш да не би био сам, а деца, шта су? Пристане најзад Ваљар да се лечи. И распитам се: треба отићи у Париз професору Курбеу. И почињем: разлетим се за пасоше, молим, новац прибирам, неплаћено одсуство, да не изгубим место у гимназији. Таман једно завршиш, друго се отвори. Добијем одсуство, чекамо на пасоше. Одсуство се поништи. Онда одједном примисмо пасоше. Одем у Банат, у очевину, од старине свештеничка породица, накупим једанаест банатских икона. Напослетку се испекао колач: добијем неплаћено одсуство за годину дана. Одемо нас двоје у Париз, и у почетку се од новца који смо имали и икона некако живело. Брзо се све истопи, запослим се у једној омањој радњици мушког рубља. Пришивала сам дугмета. Осам часова, јавим се за још два прековремена. Са тим мојим радом остали смо у Паризу скоро годину дана. Ваљару би неупоредиво боље. Касније сам разумела: неко може да поднесе шамар. Ваљар, не. Не бол, зуб да му избијеш, вилицу одвалиш - издржаће. Њега је уништавао чин људског шамара. Од тога је излудео, зато и није говорио о Каменом острву. Онда сам је, Чеперко, питао за Великог Вата. Чутала је мало занесена. Окренула се према прозору, полако је пушила, па је рекла: - Пре рата је постојао Петар Ват. Њега сам познавала. - Можда је то исто лице. - Чуди ме тај додатак "Велики". Смешно, то иде уз име владалаца. То никако није у складу с Петром Ватом. - Како није? - Па тако ... Није хтела да објашњава. Можда смо остали цео сат у ћутњи. И онда се тргла и рекла: - Пре рата, Петар Ват нам је често долазио. Задржавао се кратко, и скоро целу ноћ би провео у разговору с Ваљаром. Пила се кафа, понекад и чај. Петар Ват је обично стајао поред полице с књигама. Говорио је полако, у његовом приступу било је увек неке ироније, а и заноса ненаметљивог. Причало се о историји, књижевности, филозофији, наравно, о политици највише. Тражио се Маркс у Фројду. Предност се давала Толстоју, Достојевски се истискивао. Ваљар је бранио Карамазове и Идиота. Говорило се о Ајнштајну, о позоришту Буријановом из Прага, о самоубиству Ернста Толера, о "Српском књижевном гласнику", "Печату", о "Уметности и критици". Затим о Масариковој демократији и Гандију. Распредало се о судбини Балкана, целе Европе, о осовини Рим-Берлин-Токио, западном парламентаризму. Петар Ват је умео да говори о својим путовањима. Искаже се кроз анегдоту и неприметно извуче закључак. Искуство Петра Вата се прихватало. Познавао је многе затворе, њихове законе, обичаје, које су затвореници и тамничари у многим годинама постојања створили. Петар Ват је говорио: "Затвор је отворен сто. Раван и бео, свака се мрвица види. Робијашко тело се примири, утуле жишке, све се спусти, као да си у неку теглу ушао, сасушиш се у харингу. Жеље се смире, у неком си малом сну, у предворју живота. Тврдим: у затвору се спорије стари. Конзервисан си, а свест ради непрекидно. Колективни мозак затвора откључава скоро сваку браву. Страшна је то моћ, и кад си на робији, важно је бити у дружби с њим." Петар Ват је волео да исказује проста правила - "свуда се учи, револуционару је свако искуство потребно". Па је на тим робијама свашта и научио: умео је да шије капе, да кроји чизме, сваку обућу; ташне; био је вешт да исплете од канапа и прућа столове, љуљашке, баштенске столице и многе друге предмете; разумевао се у слагање слова, у штампу, у прелом листа и књиге; па онда и око електрике, радио-веза, Морзеова азбука; научио је многе језике. Неговао је снагу за почетак. Стотине телефона, јавки и шифри држао је у глави. Болесно је памтио нашу библиотеку. У полици би одмах открио нову књигу. Па онда ону коју је читао а није је завршио; на свој начин је књигу обележавао и одмах је узимао у руке. И тако је Петар Ват имао своја свратишта и књижнице свуд по свету. Листао је књиге, прочитавао их, а оловку при себи никада није имао. Говорио је: "Илегалац мора да буде чист и свако знање да носи у глави: нико ту не може да бркне, нити да га узме; нестаје кад главу скину; а онда ти више ништа не треба." Имао је свој систем, ваљда тако слепац памти. Не ситницу, увек бит зграби, нађе одређен конопац на коме су чињенице нанизане као остриге. И само је извлачиш из удаљене памети. Слеп човек много види. Обухвати свет на други начин јер нас очи варају. Рапсоди су само језгру сркали. Остане код нас Петар Ват по неколико дана. Онда с лажним брковима, брадом, понекад и грбом лажном, пошто му Ваљар набави карту за Загреб, Беч, брзи воз, одлази од нас, да нам се врати кад се најмање надамо. Једном га нисам познала. Звоно, неко упорно звони. Погледам: један од оних с покретним тоцилом, оштрач ножева, маказа, мења и поправља жице на кишобранима, уз то и слеп, црна крпа преко чела сакрила једно око. Не отварам врата, преко рамена му тоцило. Опет упорна звоњава. Отварам врата, више није слеп, без бркова је, преда мном је Петар Ват. И то је био његов најдужи боравак код нас. Можда се задржао и месец дана, у потпуној илегалности. Тада смо становали на последњем, осмом спрату Гавриловићеве палате. И ноћу бисмо на тераси пили чај, припремао га је Ват, искуство из Русије. Седео је на шамлици, у вратима терасе, нико га од станара није могао видети. Одмерено је причао, понекад са сетом. Схватала сам га: био је створ без укорењеног места, породице. Ват није имао смисла за ситну својиму. А то је често оно што тебе чини својим - твој одабрани предмет: бележница, писаљка твоја, радни сто, столица, џемпер, у који се укопаваш, твоја пепељара. Ват је био огољен, исукан, по томе и жалостан. А опет, умео је да се споји са околином. У нашој се кући понашао као да је све његово. Слободно је све употребљавао, при том никакав ред није реметио. Као да је ту од давнина, проживео с нама људски век. И кад сам начела његову самоћу, одговорио је да припада: светском пролетаријату. Изразила сам сумњу у постојање светског пролетаријата - па затим, и да се њему припада. Петар Ват је губио мир, тврдоглаво је обарао мој закључак. Нисам се дала: чим је револуција пролетерска победила у једној земљи, прекинуо се ланац СВЕТСКОГ ПРОЛЕТАРИЈАТА. Укинут је на једном простору, и онда су дошли захтеви: да се пролетеру прве земље социјализма служи без поговора. - Можда говориш и истину. Нећемо је признати. И први пут чух, са наше стране, да се истина увек не признаје. Приметио је моје узнемирење, уморно је шапнуо: - Још смо преслаби. Потребна су непрекидна јединства, без поговора. Сркали смо чај, поменула сам процесе у Москви. - Упркос њима, упркос. - Ти нас процеси кобно уништавају. - Кобно - поновио је и загледао се у небо заграђено зидовима и крововима зграда. Полако је казао: - Бића смо кратког века. Нарочито кратки за жељену промену. Опет је ућутао, небо се нешто стамнило. Па је опет, више себи, рекао: - Кад би могло. Кад ће човеку не бити основно да је радна животиња? То да се пребаци. Кроз таму, само тако, па се онда расветли. - А књига Андре Жида? - Рекао сам: кроз таму, сопствени мрак разумети. И тек онда даље. А за Жида можете симпатизерима рећи да његову књигу у наставцима објављује "Волкисцхер Беобацхтер". Дуго смо ћутали, па сам рекла: - Бољшевизам је руско јакобинство. - Може и тако - одговорио је брзо Ват. - Сваки јакобинизам је кратког века. - И то је истина. - И револуција није јуриш на Зимски дворац. - Историјско дешавање не можемо променити. Оно се десило у јуришу - рекао је Ват. - Само то дешавање смемо схватити? - Труди се - рекао је Ват. Ту се отприлике завршавао наш разговор. Многе разлоге сам тада више осећала него разумела. И сада кад ово причам, накнадно мислим - не можеш се извући из те праособине. А опет, признајем: не ценим накнадну памет. Мемоари, записи - пуни су накнадног. Та врста књига, обично после ратова, врца на све стране - и наметну се, постану и део историје. Жуков бележи и памти да у л944. у Бугарској ниједан метак није испаљен на Црвену армију. Врло му је важан тај неиспаљени метак. А када је Црвена армија била 1941. у Москви, и нешто пред Москвом, овде код нас, тог лета, јесени и зиме 1941, испалила се силна муниција на конкретни фашизам: немачки, италијански, мађарски, бугарски и усташки. Због тога је код нас много села спаљено, поједини градови уништени и житељи сатрвени. А опет, нисмо створили Лидице, нити је Жуков забележио нашу испаљену муницију у 1941. години. Не вреди само Челе-кула, 27. март и 21. октобар крагујевачки, лична карта за свет мора и другим бити испуњена. Петар Ват, и према њему сам неправедна. Задржавао би се на тераси, заклањао се од највиших прозора, скривено је сунчао робијашку кожу, па је и ово говорио: "И у нашем послу постоји подела рада. Покрет је као пароброд: прамац, бокови брода и капетански мост. Не знам како се одреди, вероватно сами: припадам онима који су на кљуну. Сечемо море. И бокови су неопходни, примају водену масу. Само, они на боковима ближе су капетанском мосту. И попну се на њега. Ми са кљуна никад натраг, на мост. И кљунови се мењају кад отупе. Бацају се. Долазе други, хрле на прамац, примамљив је за младе. А опет, они који су на капетанском мосту за себе углавном тврде да су дошли са кљуна." Тако то бива, касније сам схватила: не стиже се лако на звезду. Изврну те као тврдокрилца, па мрким ножицама плетеш према сунцу. Никако да се обрнеш на сопствене ноге. Ољуштиш се, будеш на коцу па те пусте да луташ по каменој плочи - никог нема, ни с ким се не судараш. Пролазиш кроз мреже, пукотине - и како се онда одредити? Чеперко, ућутала Јелена, заморила се. Онда је рекла: - Камено острво, изолација је морала да постоји. Да ли таква? То је већ друго. Отресла је пепео, погледала ме у очи и у трену рекла: - Потрошила сам сву своју наивну снагу, и како онда да мењам свет? Удајем кћер и мој остатак припашће унуцима. Хоћу пелене да перем. Жуте као дукат. Изгубила сам Ваљара, био је најчистији. И од Петра Вата чистији. Ваљар није познавао алхемију Треће интернационале. Чеперко, опет је ућутала, седели смо у предсобљу, за малим жутим столом чија је дужа страна била приљубљена уза зид, одакле се дизао широк прозор као видиковац на уско двориште. У прозору, саксије зелене лозе и мушкатле. У дну дворишта, уз црну тарабу, израсла бресква, пала коштица с трећег, петог, ко зна ког спрата. У предсобљу полице набијене књигама. - Много књига - рекао сам. - Свуда их држимо, буквално свуда, и под креветом. Набављали смо их сталну, целог живота. И увек сам веровала, средићу их, пописати, сложити у неке токове. Нисам стигла. А ни Ваљар. Ипак смо знали где се која књига налази. Напокон сам схватила да их никада нећу средити, као што их нећу ни све прочитати. Онда сам је упитао: - Од толико Ваљаревих свезака, ниједну немаш? - Све их је спалио. Зазвонио је телефон, разговарала је са кћерком. Вратила се из собе, с малим осмехом, већ сам се подигао, питао сам је: - Опет бих дошао? - Дођи. - А ко је био најбољи Ваљарев пријатељ? - Било их је више. Брана Вршић, можда. - Из Вршца? - Нема никакве везе с Вршцем. - А где је сада? - У Београду. Станује у Улици 7. јула број 15. И, Чеперко, одем пред зграду број 15, обиђем је. Предратна зграда, улаз из Цара Лазара, Вршић је становао у поткровљу, уздизало се као мала кула куће. Испод Браниног стана балкони пуни цвећа, лијандера, и три велика прозора. Спријатељио сам се с Браном. Оран за причу, умео је с мером да попије, у ходу је шепао, леви кук нешто угнут. Чеперко, и ти слахо газиш. Ниси дустабанлија. Ниси, ми смо пешачки народ, увек пешадија. Усидрио си се на овој мојој палуби. Гледам ти смуљена леђа, смакнут си нешто. Џигерица не боли, то је важно, а кад је осетиш, готово је. И капу ти поправљам. Навикао сам и да увек заспиш. ...А Брана Вршић је говорио гласно, наглув јарац. Као дечко прешао је Албанију, причао ми: - Каже се, "године доносе искуство", мени су га мртваци донели. Остаре те мртви. Пролазе кроз тебе горе него живи. Рез - упечати се печат, не треба црвени восак. И мрц се разликује, свако зевне на свој начин. И пред одлазак свашта се чује. Па сам брзо сазнао: сви смо мртви, само се редом копамо. У великом повлачењу 1915. војска је певушила, и народ кроз села: "Од ћувика до ћувика Оста Србин без војника." И тако, од свега се треба одмаћи. Грешчицу понекад и под нокат завучеш. Кад смо стигли на песковити жал Сан Гиованни ди Медуа, постао сам маторац. Зрео, промишљен, а дечко сам био, непуних четрнаест година. Велика талијанска лађа брекће, заспала свиња. И ноћу као да је цео обор на мору. А мени у глави свињске полутке, тек ошурене. Три оџака, лађа као марама, бела и чиста. Чамцима се пребацивало до брода, и одмах сам проценио да сва та тевабија војске и збега, која је непрестано расла и сливала се на обалу неће моћи сва у лађу. И касније, као зрео човек, просудио сам: шашав смо свет, час посла и згулимо се у бестрагију. И Белгија је оног рата пропала, па није сва отишла у Француску. Иако је пред собом имала равницу и понеки брежуљак. А ми смо преко Албаније и мошти Стевана Првовенчаног пренели. Нисам био једини дечак који је прегазио Проклетије. И трудних се жена задесило у повлачењу, па и глумаца, и они стигли. После је у Бизерти основано српско позориште. Вукли су се и сандуци српског музеја, па архиве разне. И тада сам, као дечак, био уверен да су збег и војска крстили планину Проклетију, а да се планина на географској карти и у народу друкчије зове ... Гледао сам: песак избељен, лађа бела. И знао сам, спас је стићи на бело острво које брекће. Имао сам два златника од оца, проте. "Употреби их за најгоре, у рату злато ради, хартија и водени жиг - ништа", тако је мени говорио мој отац. Кажем ти, као звере сам приспео на морски жал. Умор у мени од табана до мозга. Слабо стежем вилицама, заборавио сам да једем. Небо ми је бело, песак, лађа, па и људи. Све као окречено. Ипак, главица ми ради, осврћем се непрестано и, као да сам чиода, бушим плажу, са свих страна окопирам. Пипнем се, две жуте паре су у појасу зашивене. Чупам конце, отворим поруб и чамџији дам један златник. И одмах му покажем и други - добиће га кад будем на броду. Чамџија, неки бркоња из Свилајнца. Лукав Моравац, риба, баци ми једну лимену кутију, као знак распознавања. А гужва на обали неописива, све неко неког тражи. Извикују се имена и надимци чудни. Траже се земљаци по срезовима и пуковима. Људи су птице селице, пале на жал. Бишту се, превијају се сами, крате дроњаве рукаве, праве завежљаје, споро се перу, а многи клече - моле се, помињу заштитнике, славу своју. А крај мртвих гори свећа. Једнако се чудим: где свеће проналазе? Па почињем да разумевам: и парче свеће се чува као последњи метак. Такав смо ти ми свет, нек се душа за пламичак ухвати. Тутњи брод, пуши се ошурена свиња насред мора. И видим морнаре преко ограде, наџоџорили се, брадати и с црним брковима, многи с лулама. Тамо је једноставна људска срећа: чист кревет, кромпир-пире који мирише на густо млеко. И ја ти, преко реда, с оном својом лименом кутијом, упаднем у чамац као део посаде, носим мазиво. А опет, на броду, не знам откуд, али сам већ у својој четрнаестој знао - не треба се преједати. Кромпир-пире и мало двопека. Месо избегавам. И супу избегавам. Чај пијем, слабо га засладим, цео лимун исцедим. И све тако; помало једем, а чешће. Завучем се у своју љуљашку, дремам, у лепом сам бескрају, знам да сам спасен. Чудим се, у мени котури снаге расту. Јачам из сата у сат, обручам се изнутра, и мислим на белу женску сису; стално је видим више своје главе, оно мрко дугме, пре је као ружица, и заспим, дуго спавам, и ништа не сањам. Кад се пробудим, опран сам. Зевам и протежем се као чврста змија. Опет једем мало: куваног пиринча и чаја. Више грицкам двопек, нека зуби круне и вилице раде. За мене су говорили: мали ће умрети, не једе, запекао се, месо баца, душа му је у носу. Око мене се многи преједали, певали песме у два гласа, често се крстили, волели су и тамјан да пале, и највише су помињали светог Николу. И кад брод крену, узмутише се и мали и велики стомак, и мозак у темену. Сколи нас мучнина, као да су трбуси пуни уља. Сви људи позеленели, па се у трену увоштили. Све ти се чини, мртвац до мртваца; испадоше очи из мршавог лица, поче бљување на све стране. Рига непрекидна, не можеш црева из себе да избациш, све житко је у теби смућено, сав си измућкан. Као да срдобољу добисмо, у трену се усмрде брод, поста балкански нужник. Испоганисмо се где стигосмо. Морнари су кофама извлачили морску воду и великим четкама чистили брод, па су у бури, на крају, и они дигли руке од свега. Пловили смо усрани ка нашим савезницима. Главно, у неко наручје. Најзад, кроз округле прозорчиће: сунце и мирна плава вода, па се чудиш ко је стишао море. Неки плав дан, и чист, и криче галебови. После се чуло, у оној бури многи су и помрли; без упаљених свећа, морнари су их низ даску спуштали у море. Француске торпиљарке су нас пратиле; машу нам морнари и ми њима машемо. Сумарена немачких смо се бојали, ретко је ко знао да плива. Мале су Мораве да науче цео српски народ да плива. ...А онда у Француској: Виве ла Сербие! И још су говорили: Пауврес Сербес ... Остао сам скоро две године у француској породици. Моји страни родитељи, од њих сам много научио, добри су били. Обично се после подне палила лампа, и са мном је господин Жорж радио домаће задатке. А мадам Жозет унесе чај и мале колачиће премазане пекмезом од рибизле. И мој отац прота је прешао Албанију и био неко време у Ајачу на Корзици. Преко својих црквених веза пребацио ме у Енглеску, тако научим и енглески језик. У оно време, сваке недеље у Лондону, у Вестминстерској катедрали, у капели Свете Маргарете, беседе је држао српски калуђер Доситеј. Наочит, најпре пређе оним црнилом из очију по нама, згомила нас и потпуно утиша. И почне полако, рекао бих несигурно, једва реченицу склапа. И ти би хтео да му помогнеш, све опростиш, а он нас смирено гледа и изазов расте у њему. Бирка реч, и све му брже долазе, онда све строже, јасније - покуља из њега. Али нас је увек на некој узди држао, и црнило из очију извирало је непрекидно. Катедрала је била пуна и Енглеза, говорили су да радо слушају беседе неког руског калуђера из Сибира. Увек Сибир и руски калуђер, хоћеш-нећеш, терају те да схватиш: Пауврес Сербес. У Београд се вратим тек 1925. Онда су у моди биле жутолимун ципеле, шпицасте, и горња капна рупичаста. Изумбан виолински кључ. Одела на штрафте по дужини и лептир-машне у једној боји. Оснивани су фудбалски тимови и жене су носиле шешире сличне шлему. Уста исцртана дебелим намазом кармина; поглед нејасан кроз црну мрежу што се спушта са шешира; на мрежици крупне црне тачке као похватани младежи. У посластичарницама су преовладавале лондонске штангле и француски воћни колачи. Отваране су и многе банке, "Српско-француска" и "Прва енглеско-српска". Запослио сам се у "Правди", писао кратке вести: "Човек на Сави појео двоја кола лубеница", "У околини Сењског рудника гром убио чобанина и стадо од 30 оваца", "У Марковцу крава отелила теле са две главе", "Из храста израсла вишња", и све тако. А из Лондона се сећам, имао сам већ шеснаест година, недеља по подне, празне улице, изашао сам у Оксфорд стрит, разгледам радње. Уђем у један слеп ходник, унутра два излога, пуни маркица, филателија. Прегледам излог, марке разних облика и боја, троугаоне и јајасто округле, као брошеви. Цео земаљски шар. Највише су представљени државници, па други знаменити људи, војсковође, писци, морепловци и научници, с малим теразијама и дурбинима. Онда споменици, цркве и катедрале, мостови и водопади, старе локомотиве, аероплани и бродови, све је то у разним бојама на маркицама правоугаоним, квадратастим. Читаве серије птица, чапље, па прашумске животиње, слонови, лавови, тигрови, жирафе, кобре и питони. И Грке нађем с јагањцима и мушкарце у белим сукњицама, евзоне. А нас Срба нигде. Можда нас случајно у излогу није било, а знало се за Колубарску битку и прелаз преко Албаније, и поштанске марке смо одавно имали. Посустанем од гледања, пођем полако и тихо звиждим као да ми је у устима зовина пиштаљка. У пролазу разгледам једну књижару, ниједне наше књиге, ни књиге о нама. У каквом смо бунару, на ком дну постојимо, себи у браду кажем. Мука је у мени, и страх нејасан, тужим, да ме кривда не искриви? Опасно је трајати недовољно постављен. Нама је друга окупација то одмах показала: у Данској двадесет пет за једног убијеног Немца, код нас сто, месе те без остатка, мушица си. Шетао сам тада Лондоном, млад и помало већ начет - Европу расцепао Октобар. Покуљаше нова, звучна имена: Лењин, Троцки. Ницао је страх у европској буржоазији, везујеш се за Словене. У новинама нова лица што мењају свет. Руске шубаре, црне јареће брадице, цвикери, нагани, и после тачанке. Мени се чинило: записујемо се у велику књигу. И 1935. пређем из "Правде" код "Браће Бош" за троструку плату. ДЈорђе Бош је био почасни шведски конзул, његова је фирма опремала високе пећи у Зеници и "Сартид" у Смедереву. Круп га је финансирао, касније дође идеологија, мислим, Хитлер. И много да не причам, на моје име поче да стиже пошта из Беча. Мој задатак прост: не отварати коверат, чим на маркици видим Њиен, одмах писмо предам Ваљару. Коме је писмо Ваљар даље предавао, нијо се питало, строга илегала. Ништа није било сумњиво, бели коверат, непрепоручен, фирма "Браћа Бош", врхунска сигурност. Писма су била веза с делом ЦК и Коминтерном. Према томе, био сам озбиљан голуб писмоноша. И од Ваљара сам чуо да су ме другови прозвали Голуб. "Шта је с Голубом?" "Да ли је Голуб што донео?" "Не јавља се Голуб." Ваљар ми је преносио да другови необично цене мој рад и да вероватно нисам свестан какву услугу чиним Партији. "Твоја заслуга се никада неће заборавити." Који су то другови били, падала је завеса, мој положај је био тајан као и њихов. Себе када утврђујем: тајност је пре свега одређивала моју основицу, таман као и Октобар. Под строгом изриком директиве, нисам био у ћелији КП. Напротив, кретао сам се у пословним и поверјивим новинарским круговима. Добро сам познавао Станислава Кракова, директора владиног листа "Време", који је на дневни захтев бивао приман код председника владе и министра спољних послова. Одело панама, шешир с оштрим ободом, цвет у рупици капута, и одлазим у Аеро-клуб. У Клуб су долазиле девојке из првих београдских кућа, на њима прави накит; гомиле младих индустријалаца, синови власника тек отворених рудника, банака; све се врзма, и све је однекуд приспело, из Париза, Лондона, Цириха. Новинари, песници и дипломате. И мени се завртело, демоним се: не сањају да им копам темељ, претворићу их у пихтију. Искидаћу их одоздо, ровац сам; постаће бледолики, и неће знати одакле се суше. Бити у тајни, заграђен, облепљен другим, непрепезнатљив. Изварати свет, варку и опет варку градити - постајеш роб тог заноса, као у љубави. С Ваљаром се ретко виђам, и ни с ким више. Састајали смо се испод платана у Топчидеру, одлазили у топчидерску "Ресторацију", на кригле пива и пирошке. Ваљар је гледао у сребрну крошњу платана, у врх, у огроман сплет грана који се ширио над нама као октопод и заклањао сваку зраку сунца и парче неба. Непрекидно је прео речи; као да се нада мном платан скупљао и узимао ме у своје пипке. Разумевао сам: мора се бити спреман на жртву. Ваљар је понављао: - Никад не признати. Никад. И једном кад смо седели на клупи, у Београду жега, у Топчидеру хладовина, између нас је започео овакав разговор: - Пази, отворе писмо, пронађу. Шта би ти? - Не бих признао. - Ставе те на муке најстрашније. Истежу те, туцају колена. Или те ушкопе, претворе у вола ... - Опет не признајем. - То сад кажеш. Мучење треба поднети. - Издржаћу. - Одкуд се то зна? Питају те: коме си писмо давао? - Никоме. - Колико си их примио? - и то питају. - Не знам, бацао сам их. Видео сам да нису за мене, садржина безвредна. Нисам знао за невидљиво мастило. - Наивно, много наивно - говорио је Ваљар. Неке шарене птице, мале и неугледне, пиле су воду из барице поред платана. И рупа топчидерска мирна, чује се тропот краљеве гарде. - Наивно, много наивно - понављао је Ваљар. - Шта друго? - питао сам. - Другови кажу, опасно је. Код тебе мора да се прекине. - Ја сам брана. - Јеси Брана, али је овде потребна бетонска. - Издржаћу, чврст сам човек. - Не зна се. Никад се не зна шта бол може да учини. - Па шта да радим? - очајно сам питао. - Треба се осигурати по сваку цену. После се много пута у нашем рату чуло "по сваку цену". Прећи реку "по сваку цену", задржати ћувик "по сваку цену", чекати у одређеном месту, до одређеног времена "по сваку цену", освојити мост, назначени лакат на друму "по сваку цену", штампати књиге, летке и преместити их из места А у место Б "по сваку цену", наредбу број 1375/43 извршити "по сваку цену" ... Топчидерска рупа је као изврнута шајкача, млако је и влажно у њој, на стрмим странама мирују касарне као беле кутије, не чује се ниједна труба, и покоцканим друмом се не спушта ниједан фијакер. Опет је "мртво време", под платаном ни живе душе. То је време ручка, а тада смо се Ваљар и ја најчешће састајали, бирали клупу, заправо, хлад. У освит јутра млекаџије које су прерано стизале заустављале су своје двоколице с кантама млека; под платаном испуше "драве", наштимују време, да би у одређени сат стигли пред капије топчидерских вила. Нешто касније би два, понекад и три господина, утегнути у кишним мантилима, прозебли, измењивали ноћне извештаје, завиривали да ли топчидерска "Ресторација" ради, да би попили љуту и кафу. Били су то агенти за обезбеђење двора. Касније би се под платаном скупљали студенти и ђаци с књигама и скриптама, и под крошњом је настајао бруј као да је пао рој дивљих пчела. Нешто касније, чопори деце, њихове мајке би плеле и читале базаре под платаном. Своје време су имали љубавници, као и пензионери, продавци бозе, сладоледа, онда жандарми, и служавке из Словеније. Тако би се испод платана, као на неком ринглшпилу, око осе дана, извртео свет. Оних неколико шарених птица је одлетело, па су се поново окупиле око барице као крупне муве на баченом месу. У топчидерској котлини осећала се влага густог зелења, на петој клупи од нас ћелав жандарм је сунчао главу. И онда сам мислио: гњави Ваљар, меси ме у месту, а могли бисмо да одемо на криглу пива. Ваљар се није померао, очигледно је на мене чекао, и мени у трену дође: - Нема друге него отровчић, набави га. Ваљар ме је погледао, тапнуо руком по рамену и рекао: - Хајдемо на кригле. Завршен посао, устали смо, оних шарених птица није било, ни оног жандарма на петој клупи од нас. Успут је Ваљар рекао: - Отров, изгледа нема друге. - Ти га имаш? - питао сам. - Дали су га. - Да, разумем. Онда сам добио капсулу и, сећам се, попили смо доста пива. Постао сам нешто друго. Укочен и тајан осмех се уселио у моје вилице; из мене бије: мали господ бог; држао сам живот у шаци као бубу. У почетку сам капсулу носио у малом џепчету на капуту. Онда сам направио џепић на унутрашњем делу каиша од панталона. Касније, добијем још једну капсулу, мене су добро осигуравали. Погледам се у огледало, климнем главом, онда се насмејем; знам ко сам, и шта ми могу. И то чиним сваког јутра кад се бријем и чешљам. А кад пролазим улицом, погледам се у већем излогу. У самоћи се понекад искажем: часком ћу отићи у ништа, непромочива сам брана, кроз мене се неће ништа излити. И све више сам се удубљивао у капсулу, моја мала драгоценост, брижно сам је крио, све сам јој боља места на свом телу проналазио. Друг који не уме да говори најбољи је. С њим сам ноћу причао, исповедао се пред заштитником својим. Најзад сам малог џелата сакрио под пазухом и причврстио обичним фластером. Моја кожа је била у сталном додиру с тим грамом отрова, и тада сам се смирио. У мени се точио, можда и отискивао мој далеки и непознати предак када су га живог као жртву неком богу приносили. То отровно дугме није ме разарало, напротив, скупило ме у жижу, постадох светло оловце. Зашиљени метак. Нисам постао простак, да свакој страсти удовољавам. Бити жртва, то носи испосничку сласт, што нико не може, ти можеш; лепо те заљуљава и смешта у просторе твоје историје. - Великог Вата, јеси ли познавао? - прекидао сам Брану Вршића. - Не. - А на Каменом острву? - Говорило се о њему, али га нисам упознао. Сматрало се да нико не може оно што Ват сме и може. - А ко је најбоље познавао Великог Вата? - Мислим, Ваљар. - А Петра Вата? - За њега нисам чуо. - О Петру Вату ми је говорила Јелена. Знала га је пре рата. - Мењали су се надимци. - Можда Велики Ват не постоји - рекох одједном. - Постоји, толико се прича. - Баш зато што се прича. И онда бисмо се растајали. Чеперко, прође по неколико месеци да се не видимо. Једног дана решим: одем у Улицу 7. јула број 15, зазвоним и осетим: Брана је дошепао до врата. Стојим и намештам се према застакљеној рупици да ме боље види. Не отвара врата, узјогунио се, јарац. Вратим се на Саву, и после неколико дана Брана дође на моју кајуту. Смејуљи се, пита ме: - Где си ти? - Како где сам? - Па где си?! Мислиш, матори се истегао, не вреди га ни обилазити. - "Тодор држи говор", ниси хтео да ми отвориш. Завукао се у кулу, а ја да узнемиравам цео спрат. - Био сам у Матарушкој бањи. - Био си у бањи, али си онда био иза врата. - Лепио сам се бањским блатом, и кук боље. Кривим се и лакше газим. Без болова. Тада заборављаш болест, то није мало. Брана подиже завесице, загледа се у Саву. Дубока јесен, нема кише, на снег се осећа. Оранице су ујутро смрзнуте, и сјактаве. Нарежем сувог овчијег меса, а ракију сам имао још од Љубе Кврге. Не журимо, у неко смо време упаковани. И Брана је мени говорио: - Питаш, како се десило? Просто, једне ноћи, у поноћ то бива, као што се у зору погубљења врше. Отегнуто звони звоно, хоће да се прекине, а не прекида се. Будим се, сањам ли звоно? Не сањам, нешто сам знојав по врату, и одједном нечег хоћу да се сетим. Небо зелено, неко га љуто сунце жари, и црн ланац дивљих гусака клепеће; одједном се ланац прекину, сам од себе, без пуцња; неке су птице у веће висине полетеле, додирнуле свод небески и претвориле се у ждралове; друге се спуштале, расла је дивља гуска у летећу кућу; нигде нису могле да падну; ниједног глечера на видику, понор се у мени све више расклапао. Мутно ми је, заносим се, и стварно звоно звони - није никакав сан. Ко то може да буде, нису на мојим вратима, јесу - одавно је прошла поноћ, тако несрећа долази. Устанем, једва нађем папуче. А од птица, у мојој глави, остали само румени кљунови. - Ко је? - питам. - Отвори. - Поноћ је, никог нисам звао - кажем. - Сами смо се позвали. Отварај! Оштро, пргави су. - Немој да разбијамо врата, милиција је овде. Мене поклопио срам, зна ме спрат изнад мене, и испод. Цела кућа, и улица. Чика Брана је прелазне заставице и значку Зрена омладини делио. Увек у првом реду рејонских прослава и председник многих бирачких комисија. Суше ми се уста - немам шта да прогутам, опомињем их, грцам. Није то начин, ово је зграда радног света, сутра се иде рано на посао. - Даћемо ми теби радни свет, матора битанго, отварај! Побуним се: - Ово је грешка, кога ви тражите? - Јеси ли ти Брана Вршић? - Ја сам. - Онда отварај! Крцају врата, шарке да попусте. Расанио сам се, трне ми врат, притисак ме полути, песница се завукла у потиљак. Шта друго, отварам не би ли се доказао. Упадну њих тројица. И помислим: понавља се класика; у кишним су мантилима, шешири натучени до корена носа, и погледи одоздо. Стресли ме, љутито кажем: - Решење молим, правник сам. Они ме не чују, опет понављам: - Решење о претресу стана. - Пази шта хоће маторко, јавну птицу. Одгурну ме као стварчицу, и одмах почеше да претражују. Изврћу фиоке, бацају их на патос, извлаче књиге из полица, свуда по стану почеше да ничу гомиле ствари. Моја жена, у спаваћици, склопила руке, плаче. У пижами сам, једно ми дугме отпало, вртим бели конац којим је било пришивено. Не могу да се савладам, поиграва ми гуша као у гуска. Смешан јадов, не могу да се изменим: крмељиве очи, нагомилано сало на трбуху и коса увијена у чворове. И помислио сам: капсулу сам одавно изгубио, је ли ово наша власт, могла је ноћас банути и нека окупација, мала смо земља. Држе револвере, црне цевке. - Склоните пиштоље - кажем. Не чују ме, занети су и врели у напетости својој. Па да, они су ловци, упали су у јазбину, траже јазавца. Глуви за мене, журе, машу ми револвером испред носа и тако ме уклањају са својих замишљених путева кроз мој стан. Брзо скидају слике са зидова, траже скривена вратанца, завирују под кревете, све су ормане испретурали, згомилано рубље насред собе, мушка и женска одећа, дар-мар; јурнуше у кухињу, као да она некуд може да побегне; разбише једну чашу. И одједном, не знам шта ми је, хоћу да певам: "све су кесе празне" "све су кесе празне" Опсело ме лудило. Они нагло отворише стаклена врата терасе, као да тамо чучи атентатор; претражују орманчиће и велики и неупотребљавани фрижидер. Опет неког ђавола разбише: велику теглу за туршију. Онда извукоше каљаче и платнене ципеле, заборавио сам да постоје. На крају, три пецачка штапа: - А, пецао си рибу. - Јесам. - А где, то питамо? - На Дунаву, и по каналима. Бесни Фок - одговарам. - Ту си имао састанке? - Не могу да вас слушам. Покажите решење. - Умемо ми да их правимо. Буди паметан, ту је ситница. И сто решења, ако ти је стало, добићеш. Опет ме одгурују, брзо скидају кофере, путне торбе, са полице изнад улазних врата. - Шта је ово, где су закони? - Разумећеш ти закон - дрекну млад бркат човек, широка бурма се усекла у месо прста. - Да те не бих откидао, за минут да си обучен. Непрекидно "ти"", и наредбе да се испуне: за минут, за секунд. Из мене контролни чеп излете, запевах: "све су кесе празне" "све су кесе празне" - Матори има фазон - рече неко од њих. - "Све су кесе празне, ко ће да их напуни." Нисте пронашли тениске лопте - кажем. Скидоше кутију, искочише беле, чупаве лопте. - Бели спорт, енглески.