Антоније Исаковић Трен 2 - Казиваље Чеперку Београд (Просвета) 1983 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 - Хтео бих све да сазнам о њему. Шидски Човек ме упутио у Улицу 27. марта број 27. То је био Ваљар. Мислио сам да је Велики Ват. Томин стиснут осмех, чик у углу усана, полако је рекао: - Велики Ват никада не би скочио у бетонско двориште. Нарочито ако је празно. Тома је спечена земља, извађен из керамичке пећи, и ја непрекидно мислим на свог друга Аврама Митриновића и његове приче о Томи. Нећу да му кажем да знам: о Сави, његовом брату, о горилама у ботаничкој башти и кафани "Код два орла". Гори Томи пикавац међу уснама, узима вињак и каже: - Хтео је Ваљар да напише песму о Великом Вату. Није стигао. Пре ће бити да није могао. Ватрогасни теретњаци се враћају без буке, и олаксани. - Угасили су пожар, избљували воду ... - И ја бљујем - рече Тома. - Причамо. - Не, бљујем. Ваљар је разумевао и праштао. А у сваком опроштају је и буђ. Млака буђ. То је тако, била религија, не била. Сигурно је Ваљар највише знао о Великом Вату. - Познавао га је и пре рата? - Свакако. - А његово право име? - Не знам. Велики Ват је име из илегале. Имао је и друга имена, али је он за нас био Велики Ват. - Одакле је? - питао сам. - Слушао сам да му је деда пре Првог светског рата испирао из Пека злато. У Пожаревцу је имао неког брата. Све сам то чуо, као што сам чуо да је организовао штрајк у Сингапуру. Да је у Паризу познавао Хо Ши Мина, а да су га у Ханоју хапсили Французи. - Као Великог Вата? - Да, под тим именом. Изгледа да га је у Ханоју и узео. Из Индокине се пребацио у Хонг Конг. Одатле у Кину. Причало се да је у Кини имао другарицу и с њом сина. Онда је прешао у Совјетску Русију. На Уралу се бавио доста дуго. - Зашто дуго? - У Паризу сам слушао о неком нашем земљаку, и да се на Уралу задржао дуже него што је требало. Касније, међу нама прозујало да је остао и по некој казни. Каквој, никада нисам сазнао. - Какав је то човек? - случајно сам га упитао. - ЧОВЕК ТРЕЋЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ. - То је прошло - рекао сам. - Давно прошло. - И ту је његово грешно окце. - Вероватно. Тома испљуну мртав пикавац. Журио је у штампарију, дао ми је своју адресу на Бановом брду ... Чеперко, ко си и шта си, голуждрави? Окраћале ти ногавице, виркају ти суве ноге. А ниси у ногама, у ушима си. Хватаљке твоје, као да си сунцобране на главу налепио. Хтео бих реч. Твоју реч да чујем. Не могу се с тобом спорити - и где то онда постојимо ... Знао сам Томину адресу, а промицало, никако да стигнем. И једном, недеља, близу је било подне, испнем се на Баново брдо. Жега јулска, риба се у Сави примирила, чека вече па да избуши површ реке. Све цркло, у лењо зевање се заробило. А на Брду читава варош, улице тек просечене, свуд увладала права линија, нигде дрвцета, све под конац доведено, избријано, па ми смета; миришу бетон и нека нова лепила; као да је просут шпиритус. На прозорима спуштени плави, жути заштитници, и куће слепе. "Робна кућа Београд" се завршавала пред малим некрштеним тргом. Чеперко, одмах помислим: чије ће име понети ова асфалтна трпеза? По њој је било пухара белог, још неугаженог. Пронађем Томину вишеспратницу, својим луком је затварала део трга. На њеним стакленим вратима ландарао је оглас: оснивали су женски кошаркашки клуб. И пумпа бензинска је била у градњи; велики црни танк лежао је поткочен пред избетонираном пумпом; радници су стигли да га допола офарбају минијумом; па је танк обучен у црвено-црн дрес; нема таквог клуба у вароши. Само што пређох преко трга, из побочне улице излете момак на тркачком бициклу; изгледало је: снажно ће тело прекинути гвоздену осу; бицикл нов, сјактао се; јасно се чуо рад ланца; као да му је и зука подмазана. Младић је на себи имао јаркоцрвену мајицу, кратке панталоне и чарапе беле, с црвеним опшивима. Спреман за трку, подмазан, као и његов бицикл; на леђима је носио број 9. Пун снаге, ножни мишићи - хлебови гипког меса, непрекидно су пумпали: горе-доле. Направио је лагано круг и оживио цео крај. Није ме приметио, био сам заклоњен иза огласа и претраживао адресар. Тома је становао на деветом спрату, стан број 39. Чеперко, деветке се наместиле. Момак је правио кругове све брже, завитлао се био; ноге му радилице неисцрпне, под њим је бицикл, перце, скрхаће га; танки точкови издржавају, и чује се: мехови узимају у себе јулску жегу; све се спојило у једно: чигра се шарена створила; ковитлац масе јурио је ивицом трга. Сумњам да га је неко посматрао, мене није спазио, а ужарене зграде остале су слепе; момак не хаје: сам је са својим бициклом; трка се у нађеном кругу трга и брзином га све више смањује. Оставио сам га и попео се до Томе. Није га изненадио мој долазак. Смирен, лагано ме уведе у тек видну собу; обујми ме устајалост; све је мирисало на дуван: спуштене завесе, невелико канабе, по њему јастуци, столице прекривене плишом; свуд се забио никотин, опушак. Полако се навикнем на тамнину собе, и утврдим - свуд једна иста слика: анђео с белим крилима. Слике су биле насликане на хартији, картону, платну и на комадима даске; урамљене и неурамљене; повешане по зидовима или само наслоњене уза зид, столице, лежале су и по патосу; нисам имао где ни да седнем. А на слици: анђео слетео на камену коцку, сео; укочио се човеколики лептир. Приђем одшкринутом прозору, померим завесу: бетонске зграде, гломазне и све исте, са одређеним бројем прозора и балкона, стварале су дубок бунар; видео сам део обима, дно бунара - трг; момак је и даље правио кругове; појави се па нестане, све брже и чешће; као да их је било више на тргу. Питао сам Тому: - Зашто сликаш једног истог анђела? - Да бих га насликао. Крај прозора боље сам видео Тому: ослабио и провенуо, пљоска. Суво грање, снага му у жишку на крају усне, у два црна и сјајна ока; као да су оба пуна суза, али капљица не капље. Као што су свуд биле слике, тако су свуда биле разбацане и посудице претворене у пепељаре; у многима љуске од ораха, лешника и сасушена кора разних плодова; неке су тацне биле пуне бадема, сувих шљива и сунцокретовог семена. Навикао сам се на мирис боја, терпентина и лаком натопљеног дрвета. Опет се нагнем преко прозора: момак је почео да прави најбрже кругове; брже се није могло; као да је избациван из огромне праћке, непрекидно је излетао у обим мени видљивог круга. Питао сам Тому: - Ти си сам? - Више нису могле са мном. А ни ја с њима. И отишле су, моја кћи и моја жена. - Куд? - Не знам. Никога више не могу да тражим. Стајао је насред собе, прекрштених руку, и онда ме упитао: - У шта погледаш? - У тркача - рекао сам. - Остави га. Понудио ме да седнем на једну столицу без наслона; опет нека коцка; донео је хладну кафу и сео на лежај. Чеперко, нисам се питао: зашто онај доле прави кругове, а Тома анђеле. И није ми било тешко што сам на столици без наслона; бројао сам слике и утврдио да су многе настале на отпацима неких дасака; рендисаних, нерендисаних; избројао сам тридесет седам слика; можда их је било и под креветом. Тома је почео нешто да говори, нисам га у почетку слушао, једнако сам мислио на оног момка - бициклисту; врти кругове: да ли убрзава, где му је граница, можда је успорио, одмара се; вештак је, бицикл вози и са заметнутим рукама на глави; коленима и трупом управља; и каква је то трка без противника и гледалаца? Осећао сам сунце и тежак мирис устајале боје, које мора да је било по тим посудицама, лончићима. Тома је лежао на канабету као угинули слепи миш. Онда се скупио, нагло се подигао, скоро је викнуо: - Страшни суд сваког изненади! Нисам му одговорио, а он се опет смирио. Па је отклопио уста, као да је зевнуо, почео је полако да прича: - Давно пре рата, трговина Јанко Гудељ, бицикли-контраши, можда први у Шапцу, добијемо их од ујака, мој брат и ја. За положену велику матуру, брат за завршени пети разред гимназије. И да не гњавим, кренемо на југ, све поред Дрине. Више од месец дана смо остали на том путу, шта нисмо додирнули. Никад уморни, све се први пут дешава. Ноћ, брда ти се померају, почне киша, до костију те ухвати зима летња, па се осушиш на сунцу и скориш и са прљавштином својом; онда се на потоцима и рекама купамо, и истрљавамо се песком и белутком. Терамо своје коње-бицикле, крпимо гуме украј пута, печемо печурке и младе дивље голубове, дупљаше; мој брат се сјајно пузао уз стење и суве, голе брестове, одакле је скидао и младе грлице; од воденичара смо куповали пројино брашно, од чобауа сир; правили качамак, звиждали "Интернационалу". Негде иза Пријепоља, зауставили смо се крај једног дуда. Мога брата сустигао умор. А и мене. Одморимо се, можда смо и одспавали. Заборавили смо да купимо хлеб, и ја се вратим у Пријепоље. Брата оставим под дудом. Враћам се, велики и врућ хлеб, држим га под мишком, мирише кора, нећу га начети без брата. Истањили се у новцу, остаћемо без пребијене паре. И то нас пролетерско искуство одушевљава. Сунце је разгрејало сваку кост у мени, свратим на Милешевку да се умијем и напијем воде. Спустим бицикл на шљунак, врти се точак, зауставља се; ставим хлеб на његове жице. Изујем сандале, заврнем ногавице, скинем кошуљу, испљускам се, изгргољим у води. Чучао сам, пресекло ме код пупка, као да је жицом неко хтео да га отвори; осетих хладноћу и бол; разликовао сам свако зрно песка. На другој обали чучала је жена; округла колена и беле бутине; гужва прекривача и као с топлог јастука склизнула на зелену траву, тако се мени учини жена. Кришом гледам: она пере, ножни јој прсти у води а црвене пете на белутку; у тежињавој кошуљи жена се мигољи, испарава; наготу је скрила савијуцима својим и дугом косом, црвена је и спреда пада на расек кошуље; виде се обе сисе, беле и јаке, дрхтуре као млад сир. Смотала ме дрхтавица, на опрезу сам, чекам да ли ћу у правом трену разумети њен знак. Заноси ме миловање без додира; осећам пут и топлину њену. Изнутра избоцкан, уплашена сточица, не умем да мрднем са Милешевке. Она све зна, ја сам у крлетки. Бели су јој зуби, није се закикотала; блага је, као и њени образи и очи. Врат ми је укочен, жена чучи, види је Милешевка; и ја чучим. Моја се глава изокрену у страну и грумен њене тамнине помути ме скроз. Преко реке осетих: пари из тежињаве кошуље, пред извором сам; и падох на колена у влажан песак; реку не чујем, нешто је рекла, махнула је руком. Испустила је своје прање, кошуље и крпаре, можда ме је тек сад први пут озбиљно узимала. И чух је: - Гладан си? Забија ми се песак у кожу; она се благо смеши; не сипа кикот из ње, разуме: у упаљен фитиљ се не пири. Понавља: - Гладан си? Опет се уплаших: мене жена и не види, него мој бицикл-контраш, и хлеб на њему; разговара са својим бркатим човеком. Он је на обали, са секиром на рамену. Убиће ме једним ударцем, пресећи надвоје; и обе ће моје половине бацити, да их Милешевка откотрља у Лим. Једнако сам укочен, и клечим; не осећам ни сунце ни воду; само срце лупа кроз суву кошару; мекана бупа одзвања; и женино срце чујем; добро је да главу још мало изокренем. А жена тише каже: - Гладан си? Климнем главом, сетио сам се да потврдим. Ни она се не диже са обале, него се вуче на леђима, лактовима се помера, ноге јој слабо раздвојене и мало откривене; не видим јој лице, само врх браде и белу гушу. Тако ме привлачи, мами к себи; у трави остаје траг, лежиште њено; не пари се са земљом. Пређох Милешевку, под њеним леђима је пуцало лањско грање; корито жене завлачило се у гушту, налазило нам скровиште. Пођох према њој, сада без страха; ова жена све зна: ватру да створи под кишом прокапачом, да дете било где сама роди, кров и лежај у шуми да направи, и питу да умеси. Идем под њен топли дах, у знојну, меснату, загришћу њена колена; слободим се, очњак сам; кошуља се грчи на њеном стомаку и извирује месечев котур, неће ми се измигољити; зовна, вуче ме у гушту, и никако не схватам да се њеној вољи покоравам. Заптивен, не постоји више ниједан шум, и дан се у гушти смрачио; поклопим жариште, и несрећно кратко издрхтим на жени. Опуштен, бруји река; гледам је право у очи, слободно додирујем, испитујем; она се полако растеже у осмех; млада је, неку је годину изнад мене; округласти, рујави образи, коса јој стари мед; и златасте пегице по лицу покожица зреле брескве; непрекидно ме подиже брдо њеног чврстог стомака. Па сам између њених ногу, рођен од ње; не знам због чега, њу стидљива румен нагло обли; кочоперим се, опет постајем очњак; и траје, жена се пода мном оглашава; и први пут чујем замућен глас, вољно предавање; дах у дах, све је склопљено, из давнина знано. Пуца из мене, из пета, колена и целих леђа. Кричим, хоћу да кажем, али не могу: много је лепо на овој земљи; низ брзак реке одлази млеч; и жена је, нај-зад, пода мном уморна. Ћутимо, Милешевку опет чујем. Жена шапће, утуткава ме покретом, речима својим; и мени мирише на непознато лишће, на земљу из које се рађа; заривам главу у њене сисе, чупам своју косу, слатко ми је; издран сам и лак пас, преко мене се сјурила бујица. Увлачи ме све дубље у гуштик, носи ме на себи као своју кућицу; непрекидно закучен, отпушта се, па ме полако дроби; снага је у мени непрекидна, све прошло сам заборавио; уједем је, милује ми теме, сваку њену влагу знам, без стида смо. И неко горе у странама буковим као да виче: - Босо, Косо, Росо. Шапће ми у ухо: - Мене зову. Свом тежином тела је прикивам; и мислим: просто је, и све се брзо научи. Она опет шапну: - Нека, лако ћу с њима. С којима то лако? Са свима. Сазнао сам: има двоје деце, а њен човек је далеко, гради негде пругу ... Заборавио сам брата, бицикл-контраш и хлеб. Пређем Милешевку и све нађем на свом месту, недирнуто. Само су хлеб напали жути мрави; чистим га и с бициклом излазим из вододерине на пут. Брата нађем где сам га и оставио: под дудом, јео је дудиње, убрљао се, дошао ми слинав. Не обраћам пажњу на њега; онда приметих да је очајан, очи му црвене. Објасним му: задржао сам се на пијаци, глупо, с Циганима, и мечком, пао сам са бицикла, здрао колена; показивао сам му одеротине пуне земље и траве; морао сам на изласку из вароши код ковача да исправљам бандаше, и сате сам тако прокуцао. Брат је мој ћутао, гледао у страну и јео хлеб. Ништа ми није веровао. И онда сам рекао себи: испричао бих му све само да се није убрљао дудињама. И никад не стигох да му испричам. Када смо се вратили са нашег пута, крајем лета, удавио се у Сави. А тада сам брату предложио да одемо до манастира. Касно је, није касно, шта ћемо под овим дудом, наћи ћемо бољи бивак за нас; није далеко, распитао сам се, све уз реку, и да хоћемо, не можемо манастир да промашимо. Већ је добар сумрак пао, приближила се беда, замутила даљина кад смо стигли пред манастир; нисмо желели да реметимо ред, калуђери су се већ повукли у конак. Поједемо хлеб поред извора и ту се напијемо воде; онда се завучемо у манастирско сено; заправо, попнемо се на стог, горе направим као велико гнездо и заспимо. Први се пробудим, у ноздрви сувина сена; опет удахнем, располућује мирис целог стога; у небо се упрли јасенови и врбе на обалама Милешевке; мислим на рујаву жену, много је разбацаних кућа у тим странама; греје сунце, купи росу са одела, мој брат се у сну осмехује; уто нас неко позва, питао је ко смо и шта радимо горе. Пробудим брата, суљнемо се низ сено поред наших бицикла. Калуђер проседе браде строго нас је питао: - Одакле ви овде? - Господине игумане ... - Знаш да сам игуман. - Па лепо сте обучени. - А како се зовем? Ћутао сам, калуђер се смешкао; пролазило ми кроз главу из школе хагиографије и биографије, дрско рекох: - Отац Доситеј. - Чуо си то у вароши. - Ништа нисмо чули. - Немојте калуђера да лажете. - Немамо разлога, господине игумане. - И куд сте пошли? - На бициклима земљу упознајемо. - А ко сте ви? - ДЈаци. Рекли смо углас мој брат и ја; калуђер нас руком благослови и поведе у конак; и добисмо одмах млека и хлеба. Остали смо неколико дана у манастиру Милешеви. Господин игуман је одредио ђака Доситеја да нам покаже манастир. Нисмо испољили неку радозналост за фреске, па ни за ризницу. У неко друго доба занима те прошлост. ДЈак Доситеј је био повијен, као да је колска шина прешла испод његовог пупка. У кораку се испомагао штапом, и одоздо те гледао, смејуљио се, сиромашак; и ниси могао да одредиш да ли понизно, злурадо или несрећна доброта бију из њега; упамтио сам шиљат нос, јабучице изоштрене и у белом лицу укопане граорасте очи. ДЈак Доситеј није могао сваку фреску да види, кривио је главу, као да је протиње кроз неку тарабу, па нам је објашњавао. Знао је све напамет, где се шта налази у цркви, која је фреска на источном, западном зиду, у ком делу наоса, северном, јужном; већ је имао послушање: за ћурке и манастирске кокошке; пред вече је откупљао јаја, слагао их у црвену котарицу и покривао је чистом марамом; као да је крио јаја, није волео да се зна докле је корпа напуњена; кракат је био ђак Доситеј, и у повратку кроз доње двориште конака мрмољио је у земљу, мислио сам, молитве, а он је срачунавао колико су му кокошке донеле јаја; туга ме мучила, гадио сам се Доситеја, мени је изгледало: сваки дан из земље проклијава. За време ручка је седео у дну астала, и тада је једино био усправан, могао сам да га посматрам; био је то уплашен момак, своје граорасте очи као да је некуд уклањао; а није имао где да их сакрије, очи су у лицу; код корена носа; после ми дође у памет: он кривошијски гледа, навикао се на поглед одоздо; обузе ме стид и почех да га гледам без сажаљења, без чуђења. Једном ме зауставио, у припрати ми показао Страшни суд. Доситеј је руменео и, као да ми неку тајну открива, полако је говорио: - Погледај, на обручу дуге седи судија. Христ. У небеској је висини, његовом оку ништа скривено није. Препозна одмах лажног апостола. А камоли друге, трговце. И цареви долазе пред Страшни суд. - Мало их је, Доситеју - одговорио сам онда. - Има их. Има. Сви неправедни морају да дођу. Неко раније, неко касније. Упамтих, и његову паролу-окосницу доцније схватих: "неко раније - неко касније". А тада, у манастиру, никако нисам разумео: како Доситеј може с миром да нас посматра и откупља јаја. Други калуђери нису обраћали пажњу на нас, као да не постојимо. То нас је ослобађало, па смо се по цео дан купали у Милешевки. У једном виру учио сам брата да плива. Вир је био дубок, али кратак; вир планинске реке. Па сам пронашао разлог: у потрази за новим виром, удаљавао сам се од брата и манастира, одлазио до места где сам се срео с рујавом женом. Нико није долазио да пере рубље. Ломатао сам се и по странама; изгребах купиновим врежама, излазио сам на пропланке, пред дрвене капије, празна дворишта, пред мусаву, уплашену децу и зле псе. Постојим, и шта да питам, кога тражити? Росо, Босо, Косо, у ушима остало дуго, отегнуто о. Угледам негде у страни, на њиви, две жене и мушкарца. Цео сат хода потрошим до њих, и испод мараме опазим рујав прамен косе. Ту сам, шапнем себи. Приближим се, није она жена. И почнем разговор, као скупљам мушка и женска имена. И оне, прва се зове Босиљка, друга Косана. Скраћено је зову Коса. А ону, опет, Боса. Вратим се на обалу Милешевке. Пипам трагове, наиђем на улегнуће у трави, као да се звер ту котила. И чујем шум, жељка ме уноси у гушту. Вратим се у манастир и кажем да нисам могао да нађем вир. Брат ми одговара да сам изгребан и да би добро било да кренемо за Шабац. Старији сам, мора се покоравати, остајемо још неки дан у Милешеви. Више вира где сам га учио да плива била је воденица, и воденичар старац Радивоје. Звао нас је често на вечеру, па смо по коју ноћ у воденици и преспавали. Вода из јаза је пролазила кроз дуго, дрвено корито; шиба и пада на точак воденице. У неко доба, старац Радивоје ставља дрвену решетку на изласку воде из корита. Онда је засуном искључује из јаза; у тренутку корито остаје голо, без воде, и у тамнозеленој маховини праћака се поточна пастрмка; по телу рибе, неко је избо, избијају као крв црвене пеге. Месец истаче бледило; видно је шљунковито корито Милешевке; брбори прзница. Старац је купио рибу и мрмљао: - Лепотице, бол ваш не чујем. Узео би шест-седам комада, окренуо би се према мени: - За нас је довољно. Остале су рибе зевале у меканој маховини; скинуо је решетку, онда засун, и вода их је спирала, узимала у себе. Старац је говорио: - Ту су, испод воденице. Никуд неће даље. И риба чува своје место. Трудите се, никада не узимајте више него што вам треба. А стараца је у нас мало, прекидају нас ратови, болештине. У воденици гори ватра, у земљаном лонцу пућка пура као уплашено прасе. Мој брат је чистио рибу на Милешевки. Заустави старац Радивоје воденицу, па се чује клепет буљине, лови мишеве око обала. Старац рибу на ватри просушује; протнуо је кроз шкрге врбов прут и рибу полако окреће. - Хоћу да их одимим. Нека повуку на суву сланину. Није пост, на младом кајмаку ћу их испећи. Не мичемо се од ватре; наслоњени на вреће, удишемо мељаву; старца боље видим при одсјају: козичава кожа, некад је прележао велике богиње; али коврџе длака и боре ублажиле ожиљке опаке болести. Слушам старца. - Воденица је овде одвајкада. Можда пре манастира. Живи се, витло не стаје, а похаре се многе десиле. Опет, лепота остала. Похара, увек је то нека окупација. Испекао је рибе у великој црној тави; јели смо их с тврдом пуром. - Сваки је залогај слађи од грумена шећера. Саглашавамо се са старцем, а он опет започиње: - Не зна се ред похарама. Похара на похару, и опстати било је питање српско. Разапну калуђера, што неће кмета, на гуши кружни рез, или на стомаку, распоре га као јагње. Можда зато што се окренуо према манастиру, поклонио и прекрстио. Ко то зна, прича за причом, много се и погуби; језик ти је и стална скривалица; прво мораш кључ да нађеш па да ти свака воћка и боја на живопису разумне постану. И све мислим, кад су Турци овде банули, мора да су се уплашили. Лепоте. А тада се често и бес развије ... Прва похара кад су узели Соколовића. ДЈак је тек био, спремао се за монаха. Кажу да је већ и за певницом бивао. И Турци су онда покупили млађарију не само из братства него и из села. Овог ђака Доситеја ниједна похара неће. А и он, опет, неко семе има. Тако је то било, пљачка у крви, похара је до дна. Али су нам се јаничари и враћали. Допусти паша Соколовић обнову Пећке патријаршије. Друга похара, опасна нужда је Турке натерала, почели су мртве да убијају, узеше Савин ћивот, спалише га. Опет се врати: нема живог у нас који не зна за светог Саву. А чим га живи знају, знали су га и сви прошли. Трећа похара. Броја нема. Прича из приче, Турци опет банули из Мале Азије, ухватили седам калуђера, намазали их смолом па запалили; остали се разбежали, а сва села у збег. Срећни су они који су заборавили реч збег. Има и таквих народа. Мој брат је спавао на врећама брашна, месец је јаче изгрејао, сове се више на Милешевки нису чуле, старац је настављао: - Често смо били у збегу. И, онда, Турци су тражили ризницу манастирску, и не нађоше је. У неком је темељу била скривена. У подруму калуђери ископали рупу, па камен и негашен креч, па опет земља, одозго ставе кацу с киселим купусом. Беху страшни Турци, олује; све поломише, спалише, и кацу су развалили, али ризницу нису пронашли. Тако то бива, после сваке пљачке боље се чува. Турци одоше, би провала облака, ватра се сама од себе угаси. А можда је изгорело све што је могло да гори; није било хране ватри, па се утулила; не мора се ни причи у свему веровати. Моји стари су говорили: провала облака исцепала небо, угасила сваку жишку, убила врелину у земљи; монаси се вратили, обновили братство, почели и књиге да штампају. Опет би похара једна, причао је мени мој деда Радивоје. Дође одред Турака, предводник им је био млад, мршав капетан. Зелена долама, чалма зелена, и кожа му маслинаста, сува; кажу да му је и длака у бради била зелена. Сав у турској боји. Утегнут и усукан капетан, често се прао на Милешевки и шетао њеним обалама. Строго је држао војску, није јој давао маха; његови сувојници били улогорени на ливадама испод конака. Сами су месили хлеб, а са собом су довукли каце лоја и меда. Волове и овнове су пекли у топољаку поред Милешевке. На ливади су и клањали, окренути према Меки. Турски капетан је говорио: "Ви сте једна вера, ми друга. Свака нека буде на свом." Опет су монаси били на опрезу, као и народ. По обичају, половина је избегла у планину. Још и ово је било необично. На крају ливаде, где почиње жива стена, на узвишењу, на малој каменој трпези, био је постављен кавез; невелик, можда крлетка за птицу, али увек покривен. Чувала су га тројица војника. Капетан је строгу наредбу издао: нико од војника није смео да се приближи каменој трпези. Увече, пре месечева изласка, капетан је лично доносио храну до кавеза. Опет на удаљености, помоћу дугог лесковог штапа капетан би мало смакао доламу са кавеза, а на други лесковак, на његов шиљак, тврдили су неки војници, набијао је комад печене овчетине; док су војници из најближе капетанове околине тврдили супротно: да на крај штапа причвршћава посудицу с просом, неким семењем. Тако се запетљало: у кавезу је птица, а можда и нека зверчица. Понекад се ноћу чуо писак, пре цика; увек је сметао жубор Милешевке, па се глас птице-зверке није најбоље разазнавао. Остало је неоткривено шта капетан чува, и те необичности монаси су се највише плашили. Кад би капетан употребио лесков штап, бацао га је пред сами кавез. Турци се подигну и оду из Милешеве. Учинили су то ноћу, тихо и тајно, док месец још није изгрејао. Ујутру је монахе изненадила пуста ливада; остали су по који кочић од шатора, неупотребљиви делови самара, искидани улари, каишеви; тамо где је почињала жива стена, на узвишици, ничега није било; остало је петнаест лескових штапова; нигде није било шеснаестог; по тим штаповима се и знало да су Турци осам дана у Милешеви боравили. Говорило се о младом капетану и нагађало о кавезу, шта је у њему било скривено. Монаси су све штапове у гомилу сакупили и спалили их код живе стене. Ваљда петог дана по одласку Турака, неки су чобани тврдили да су на Милешевки срели Цигане чергаре који су из реке извукли невелик кавез од жутих жица. Цигани су отишли својим путем и кавез однели. Опет, не зна се ког дана, прича је давно настала, дани су узимани и додавани, неки отац Доситеј, излазећи из стаје са гвозденим вилама да би узео нарамак сена за коње, код каменог прага умало нијо нагазио на дебелог пацова; лењ и слабо покретан, пацов је гледао у оца Доситеја. Отац га је одмак набо на виле и подигао према небу. Изгледа да га је и опсовао, згађен циком и копрцањем; и крв је пацовска прснула по мантији. Отац Доситеј је прао мантију на извору и тога дана је чешће него обично улазио у манастир. Кајао се и молио за опроштај што му је један пацов-сатана измамио псовку. Убрзо је у манастиру настао помор. Прво је умро отац Доситеј. Харала је чума. Тада се много народа у овој долини затрло. Није имао ко кога да сахрањује, ни да вуче манастирска звона. Опустела су села. Од целог братства остала су само три калуђера. Све опет прође, остаде нам прича да су Турци чуму донели - да је, изгледа, била у оном кавезу. Увек је маска пред тобом, тако се намести. А кад не знаш да те харају, не можеш се ни бранити. Полако те окруже, изнутра издробе, претворе у становништво без имена, друго име добијеш, назову те пољанином, речанином. Пази, тад настају најгоре похаре, оне које затиру. И таквих има у историји. Старац Радивоје би завршио причу, а ја сам остајао у воденици да спавам поред брата. Често бих се ујутру искрао, терао бицикл низ Милешевку, стизао до мог места, није било ниједне праље; трава се већ исправила, и у гушти шибље, брисао се сваки траг. Да се и даље провлачим кроз лескову шуму и руј, змијастим путељцима, да са уских чистина гледам у разбацане куће по читавој страни и нагађам: где је? Она је одавде, из ове долине. Перу рубље седмично, или двапут у недељи, тако и хлеб пеку, за петнаест дана, изваде и по две фуруне. Враћам се до манастира, воденице. Брат ме посматра уплашено и ништа не запиткује. Много сам му захвалан. Одлазимо у најдубљи вир Милешевке и пливамо. Опет једно вече, нахватали смо пуну кофу ракова, старац Радивоје их је кувао у бакрачу, кад нас је упитао: - Јесте ли гледали живопис? - Онако. Показао нам га ђак Доситеј. - Њему није дато да живопис сагледа. А полако га треба осматрати. И никада немој све одједном. - А шта да гледам? - Белог анђела, биће ти доста. Дођи ујутру пред њега, можеш и у сумрак. Неки пут, у подне. Само стој па ће ући у тебе. Зна он свој посао. И ништа ти више не морам причати, у њему ћеш сагледати. - И похару Милешеве? - И похару. - Све? - Можда и све - одговарао је старац Радивоје. По савету старчевом, почех да одлазим у цркву у различито доба дана. Када нам је ђак Доситеј показивао живопис, нисмо приметили лик Белог анђела; смутила ме многа смерна лица, дуге браде и укочени покрети. У поновном враћању цркви, већ са улаза угледах Анђела. Из таме је у трену зашуштао и спустио се на камену коцку. И када сам вољно хтео да вратим трен спуштања и шума, никада ми се више није поновио. Анђео је одвајкада седео на каменој коцки. Само сам једанпут осетио трептај у згрченом крилу, као неку скупљену снагу, али је све брзо утихнуло. Тако, без брата, стојим пред Анђелом. И прво што помислих: толико си леп, нико те не може украсти. Сигуран сам, и без страха, пред њим; не бојим се ниједне похаре; непомичан, Бели анђео ме пуни; не откривам чиме. Седи на љубичастој коцки; одакле је приспео? Даљине су у њему, бескрај путева, многи је свет гледао. Са неког југа је дошао, храни се воћем, да ли је икад склопио очи? Бос је, висе му ноге; испод њега су поспани ратници. Лево крило - раскриљено једро на зиду, у златном је облаку, на небеској води; као да се опет покренуло, титра и некуд ме заноси. Не могу да му одредим године. Старији је од мене. Старац Радивоје га гледа као сина; а видео га је и као врсника свог. Хоћу ли стићи да Белог анђела видим и као сина? Десно је крило скупљено, смирај је у њему, задављен покрет-лет. Тако је Бели анђео двострук: и седи и лети. Навикао сам се па долазим. Озбиљан је Бели анђео, не знам да ли уме да прашта? Понире у мене; да ме не ослепи давнина из његових очију? Заклатим се па се пободем. Камени је ћувик у мени. И опет, као да га први пут гледам: румено лице његово, и пут маслинасту; здравија је од беле коже, издржава даљину пута и сваки сунчев зрак. Други пут откријем: на крилима је донео комад плавог неба. Плава боја на земљи не постоји; увек нам се причињава. Питам се: иза смирености Белог анђела не почива ли памет сваког времена? Ћутим и пребирам по глави: из које је земље његово лице позајмљено? Земља је свуд иста, пролетерска, тако сам себи одговорио. И једном, док сам излазио из цркве, стресао ме лик на зиду; престравило ме препознатљиво у њему; знано буцмасто лице, једри образи, гуша јака, и коса - руј. Краљ Владислав је у десној руци држао манастир. Грешни отац, ктитор, не смеје се; а знам: у вилици је зуб - белутак. Потомка његова са реке. И ја сам нечији потомак; и више жену не тражих по обалама Милешевке. Тако створих сулуду тајну; и ником је не казах до сада. Чеперко, заћутао је Тома, пикавац је угасио палцем; приближио се прозору, и открих колико је просушен, кожа и кост, испрепрела га посна жила. Нагло сам погледао кроз прозор и видео: доле, на тротоару, разлупан бицикл и, скоро насред трга, момак лежи на леђима. - Пао је! - Дићи ће се. - Неће. Опасно је пао. И Тома приђе сасвим прозору, свет је с доњих спратова излазио на трг. Двојица у платненим панталонама подигоше бициклисту и положише га у хлад вишеспратница. Уто захујаше кола хитне помоћи. Тома се одмаче од прозора, пође према средини собе, рече: - Можда му неће ништа бити. - С ким се тркао? - Сви смо на одређеним стазама. Нисам одговорио Томи. Гледао је у своје анђеле, онда је рекао: - Не умем правог да створим. Битно је, постоји. - У Милешеви? - У мени. И ко зна у коме све још. Напустио сам га, пикавац му је жижио усну. Спустио сам се неколико степеника, био сам близу осмог спрата када сам чуо као пуцањ - за мном је Тома закључавао врата. И, Чеперко, оде лето, као да си неки џак напунио, везао га па бацио иза себе. Дође јесен, београдски октобар, пун заставица, открије се и нека плоча, школа; и протутње аутобуси братства и јединства. Ономад Мика Ластар ме пита: - Опет ће бисту да поставе? Има нових. - Бива - кажем. - Бива - потврђује Мика Ластар и као комшију ме зове на рибљу чорбу. Чеперко, одем на Баново брдо, отворена "Робна кућа Београд" и бензинска пумпа точи бензин. На стакленим вратима Томине вишеспратнице, где је био прилепљен оснивачки плакат женског кошаркашког клуба - посмртни лист; фотографија: момак на бициклу, Славко Славче Јоксимовић, трагично погинуо на тргу. На белини поред ожалошћених, неко је обичном оловком написао "хитао брзинама". Попнем се на девети спрат и, не знам због чега, сумануто зазвоним. Опет звоним: осећаш, пуст стан. Стојим примирен пред вратима, начуљио сам се не бих ли неки шум ухватио; језа пропузи кроз мене; замишљам да су прозори мало одшкринути, па поново испрекидано звоним. Појави се сусетка: - Тражите друга Тому? - Да није отпутовао? - Не верујем. Откада је остао сам, нема одређено време изласка. Сусретала сам га и пре и после подне. Кад га натера нужда, по хлеб, млеко и дуван. Има више од десетак дана како га нисам видела. И баш јутрос, пред огледалом се чешљам, помислих: где је друг Тома? - Зовнимо домара. Жена посла свог малог сина и убрзо дође кошчат човек; хитро зазвони и лупи песницом у Томина врата. Рекао је: - Одавно није излазио, прашина је на кваки. Идем по милицију. Милиција је отворила врата, брзо, пословно, навикли се на случајеве; нигде није било оних Томиних слика; а свуда остале посудице пуне пикаваца, коре од воћа, љуске лешника, ораха, семенки. Тома је лежао испружен на канабету, пикавац у углу усана: није се осећао никакав задах. Истопио се, у равни је с лежајем; није био ни ружан; свенула биљка, сасушен ћивот. Чеперко, спуштао сам се ногу пред ногу низ дуго степениште и мислио: каменовани и некаменовани Тома. Изишао сам на трг, још није био крштен. Могао би да буде Томин трг, као и оног момка с бициклом. У неком Октобру, друго ће име стићи, тако бива. Чеперко, ништа немаш - имаш све, просветљени, понекад је за мене говорио Доситеј. А стока сам упорна, поново одлазим у Цвијићеву. Јелена, Ваљарева жена, добро је познавала мог ратног друга Аврама Митриновића, и између нас се отвори. Јелена је говорила: - Мој муж Ваљар није крив. Око њега се само околности сплеле. Околност понекад постане необорив доказ. Падну ступице, замка напред - замка одостраг. Поставе се и са стране. И, Чеперу, нема извлачења, конопац мора да се прими. - Ваљар је проглашен за Великог кривца. - Знам. Рекла је: СЛАБА ДУША. Кад постоји слаба, морала би постојати и јака. Али никада у народу нисам чуо да се говори о ЈАКОЈ ДУШИ. Него само ДУША ЧОВЕК и СЛАБА ДУША. Опет, ја сам мислио да је Ваљар: ДУША ЧОВЕК. Чеперу, зна ли се од које је душе Христ? Јелена је говорила: - Шта се издешавало на Каменом острву, о томе Ваљар никада није хтео да говори. То је била његова несрећа и нас две, кћи и ја, даље од ње. А када је једног јутра стигао, на њему панталоне огромне, црне изрезане сандале и мајица морнарска. Сушио се на конопцу, заборављен на некој палуби, и настао смешан отисак Ваљара. Тада смо становали у Улици 27. марта број 27. Ниси могао адресу да заборавиш. Па сам касније преко своје гимназије као професор добила двособан стан на Чубури. Ваљар је одмах узео собу са улице; наша улица је била једносмерна, с великим липама, без продавница. Постојала је само једна занатска, електричарка радња, прекопута нашег стана. Ваљар се завукао у собу. Скопчао се, реч из себе није испуштао. Три године никуд није излазио, као да се срамио, ставио себе у изгон сопствени. Његова кожа постала је бела, устајала, као код самичара робијаша. Није то био неки стид, ни страх. Помишљала сам: посреди је инат, свима трља очи. А није био ни инат. Пре неки презир. Напросто, згађеност, над свима, над собом. Ноћу је шаптао себи у браду, разабирала сам две речи: "прљави" и "очишћење". Болни Ваљар је истеривао своје, хтео је шиљак светлости да домаши. Слабо је јео: препечен хлеб, чај. Стањивао се, стапао се с бледилом зидова. Одрицао се, спавао је на голим даскама, није слушао радио, нити је читао новине. Није га занимала дневна вест Земље, нека се обрћу "саљути" и "маринери". Његови блиски пријатељи Тома и Брана Вршић више пута су желели да га посете. Увек их је одбијао, кратко им је одговарао: "Нема потребе". Касније, у соби-самици почео је много да чита и пише. А потом је рукописе цепао, спаљивао их. Завесе је махом држао спуштене и сумњам да је знао за смену дана и ноћи. Стално је бележио, испуни целу свеску па је уништи. Цепа листиће, у његовој соби шушти, пуцкета, горе рукописи, и чује се: хрипа Ваљар. Није плакао. Понекад је мени и говорио кад му донесем чај: "Никога не мутити својим исказима. Бити ништавило, тешко је, постојиш." Помишљала сам: украсти неку свеску, сакрити је. Ваљар је нагађао својом понорницом, откривао моју тајну жељу и строго говорио: "Слушај, ако би нешто прочитала, узела, одмах бих се обесио. Обесио бих се насред собе". Био је одлучан, и тамно руменило за часак је облило његово лице. Стишам га својим миром и кажем: - Прошетај, небо да видиш, траву. Као да је мекетао, гужвала се кожа на лицу, одговарао је: - Надисао сам се на Крнову и острву. И неба нагледао. Могу да га замишљам. Доносила сам му књиге Јована Цвијића, Чајкановића, Годишњицу Чупићеву. Поново је почео да чита руске и француске класике. Шатобријана, нарочито. Не знам када је спавао. Шетао је од прозора до врата, по неколико сати. Онда се примири, мртав. И знам, шћућурио се за столом, искезио, умотао се у ћебе - тако је писао. И сад ми се понекад причини: црна буба ножицама по хартији гази, прави шару. Умори ме исти шум, исписивање слова, па заспим. Ваљар кашље, буди ме. Помери столицу, почне своју робијашку шетњу. Рекла сам већ да је мало јео. Понекад је узимао и шољу млека, то је већ била гозба. И као да је прекршај учинио, стидео се себе, постајао сметен, по три дана ни мрву на непце није стављао. Онда је почео суве шљиве да потапа у воду. Узимао би по три шљиве за оброк. Потапао је и пасуљ, остављао га неки дан у суду, па га солио и грицкао. Уопште се није распитивао како нас две живимо. Верујем да није знао ни вредност новца у оптицају, ни у ком је разреду наша кћерка. Понекад је Нену и загледао, миловао по ушима, заправо, благо је додиривао њену ушну шкољку, тепао јој "слатке мале уси". Од мене су тражили да се разведем. И многе су се разводиле. Објаснили су: тако се мужевима најбоље помаже - морају своју самоћу докраја да истрпе, и издрже, да би признали и да би могли почети изнова, са чистог песка на нови траг. Иначе, као жена постајеш заштитник његове кривице. А опет, знала сам, Ваљар није крив. Само околност једна, па друга. Најгоре, околност се и домишља. Имаш правац, па товари на магарца. Да ишчупаш себи џигерицу, вољеног више немаш, од блата се ћупови праве. Нисам га могла напустити, није у мојој природи. А знала сам, јасно је мени у почетку било: Ваљар ће ишчилети, и исцуриће. Полако, на свој начин. Смањили се његови опажаји и многе се мере погубиле. Оградио се од свега, болно се мрачио, све теже се сећао, није умео да се понавља - и онда, како да се живи? Од своје собе је направио кућу без прозора. Понављам, није хтео да говори о острву. Упитам га понекад опрезно, не види ме, склопи се у лутку. Поменула сам, у нашој улици је постојала једна једина занатско-електричарска радња. Излог прашњав, пун угинулих лептирова и мува, слабо се шта у њему мењало, недељама је била изложена само једна грејалица са две грејне шипке. И приметим: Ваљар престао да тражи књиге. Данима не дира свеске ни хартије по столу. Престао је и да шета, постао је мртва кртица. Иако у соби није било земље, мирисао је на бајату земљу.