Антоније Исаковић Трен 2 - Казиваље Чеперку Београд (Просвета) 1983 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Гутам жабу, хладна крпица је у грлу, комадић леда се залепио испод ресе. Одебљао је и језик, убола га пчела. - Шта говоре? - понавља Доситеј. Све што се каже и деси на острву, знају. Мој Доситеј нешто друго тражи од мене. - Шта мислиш? - опет ме пита. - Да сам крив. Погрешио сам. Праћнула се риба у мени, идем даље, кажем: - Кајем се. Иследник је смирен, лице му је бледо-глатко јаје. - Добро је, добро, али је мало. Мало. Мало је то! Почео је хитро да шета, штаке су залупале, онда се нагло зауставио. Опет се према прозору загледао, правио ми самоћу. Остајем на столици непомичан, гледам у своје прсте и први пут на њима откривам беле длаке. Не чујем зуј пропелера - начет сам. Напукло у мени, и сад наћи "растојање" - упро сам леђима о наслон столице. Не боле, Никодије их је излечио лискама купуса. Тврда су и здрава, и ожиљци сврбе. - Мало признање за твој грех. Скоро ништа - одсече Доситеј. Мој КОНКРЕТНИ ГРЕХ - гадно је то кад га не знаш. Доситеј стоји, полако говори: - Дуго ћеш остати овде. Мало пушташ из себе. А треба се прућити. Још си далеко од тога. Непоправљив си. За твоје добро говорим: све забележити. Апсолутно све, до ситница. Твоје није да одабираш: мање важно, више важно. Постојимо ми, одабраћемо. Иследник још говори, дуго намотава гвоздену нит на калем моје главе. Смањује ми зеницу и свест. Равнодушан и шкиљав глас потапа ме у своје кутије, дочекала чекалица распуклину моју. Доситеј нагло прекину свој говор, можда у пола речи. За њега сам мушица без главе. Одлази, оставља ми чисту хартију и оловку. Оловка је стрела, као колац је - њоме ћу неког ђавола пробушити; на њен графитни вршак стаће мој мозак. Узимам је, гледам у њене зарезе, полако је окрећем, оловку-гујицу, из дуга времена шиљену. Почети слово о себи. Никог нема у соби, голи зидови, чист жут патос, и пропелер шушти, неко је биће у мојој самоћи. Оглашавам у себи: хајде, пронађи своје растојање, свој размак, ако умеш, ако смеш ... Чеперко, заћутао је. Бетон му у устима. Тишина проклета, бар локомотива да зазвижди. Све цркло, чујем - снег споро пада. А човек је гледао нетремице у бели прозор вагона. Ниједне мрље на стаклу. И ја му, Чеперко, тихо шапнем: - Жица горе, жица доле, почео си да пишеш. - Јасно. Написао сам. Немам од кога да се скривам. Потказао сам себе највише. А Доситеј је опет друго тражио, другачијег. И око тога смо се много дана акали. Они мене, ја њих, издржах бојкоте, и једнако ми је Никодије био у памети: "тражи растојање". Знаш, на острву, сем бојкота, постојао је и час Критике и Самокритике. Није то оно као што је било у рату, трећа тачка дневног реда. Вечито трећа, јер, као што знаш, овим редом је ишло: 1. Политичка ситуација (најчешће се питало: шта је с другим фронтом? Шта је с Турском?); 2. Организационо питање (кадрови); 3. Критика и самокритика; 4. Разно (евентуалије). Био је и овакав дневни ред: 1. Политичка ситуација (увек је та тачка била на првом месту); 2. Организационо питање (случај Марка Матића); 3. Критика и Самокритика; 4. Агитација и пропаганда (прорадити четврту главу Историје СКП(б) и књигу Лењинов Империјализам); 5. Разно. Или, опет, овако: 1. Политичка ситуација (домаћа политичка ситуација, Угар и Поугарје, болница на Петровом пољу); 2. Организационо питање (рад са кандидатима за Партију и сектор омладине и Скоја); 3. Критика и Самокритика; 4. Агитација и пропаганда (спремити батаљонске новине, и приредбу за Први мај; Јоксим ђак се задужује да напише скеч - идеолошки исправан, да води рачуна, сељане привући у НОБ, а другови борци да се насмеју: значи, у комаду шале обавезно да буду); 5. Разно (евентуалије). Пета тачка "разно", "евентуалије". Ако је секретар партијске организације био радник или сељак, пету тачку је у свом нотесу обележавао као "разно", а "евентуалије" је стављао у заграду. Ако би секретар имао који разред гимназије, написао би обрнуто, давао би предност "евентуалијама" ... Увек је трећа тачка Критика и Самокритика. Јављамо се, не прескочи се ни месец дана. Откривамо се од ситнице до крупнице. Говори столарски радник Сврзић: "Поред ватре је било места за двојицу. Раширио сам се, правио луд, киша мрзла је тукла по нама, непрекидно. Испао сам недруг ..." Па Карановић: "Пре три дана смо прошли кроз Брезовицу, црква спаљена, у порти смо одржали четну конференцију. И тада оћутах: у том селу молио сам једну жену за чанак млека. Нисам га отео, нисам. Нити се она уплашила. Сељанка је дала добар чанак, није скидала кајмак. Попих га без вас." Онда Милан десетар: "Приликом деобе муниције, не пријавих, сакрих седамнаест метака. Ево их, исправни су, нека их команда чете расподели. Признајем своју грешку." Лазар Глишић, снебива се, почиње: "Пре девет дана нападали смо Горњи Вакуф. Остао сам у заклону, испод једне обале. Завукао сам се под жиле, не знам шта ми је било. Знате ме одавно, ниједну борбу не избегавам, овог пута се десило. Био сам уверен да ће метак наћи моју главу. Глупо, признајем вам до краја, чуо сам глас. Неки глас у левом уву, прошаптао је: не иди, ноћас ти метак разбија главу. И болела ме чеона кост. Морао сам да поштујем тај знак. И забих главу у обалу. После сам се помешао с вама, није примећено моје одсуство. Лакше ми је, из наше чете нико није погинуо, само је Андрија рањен у ногу. Кривицу своју признајем, па ви судите." И све тако, само дигнеш два прста и добијеш реч. Јави се Трифун Митровић из Саранова: "Када смо прешли Доње и Горње Вуковско, Заноглине, па испод Цинцера заноћили, страже према Купресу, суво усташко место, наједем се дивљих малина и заспим. Пробудим се, тишина, пушка поред мене, и ја жив. И одмах после тога наиђе смена. По пропису је зауставим и предам своје стражарско место. Све испаде у реду, а у ствари није било." "У селу Лесковици, сместио сам вод, кућа одређена од команде чете, при крају села, згодно место, испред прага велики храст. Кажем, добра кућа, зидана, цео се вод сместио у главну собу, имала је патос. И ја, водник Јован Безуб, спустим се у подрум по купус. Кад тамо, жена цепа дрва. Више гране. Било је и пањева, и вршна каца купуса. И ништа више, кућа чиста, и жена без човека. Нисам је питао на којој је страни муж, на нашој или другој. И кажем, заобилазила је пањеве, женска рука. Хтео сам да јој помогнем, да јој исцепам неко боље дрво. И она, место секире, пружи ми своју руку, голу до лакта. И десило се све ту, одмах, на грању. После смо заједно извукли главице киселог купуса, дала је и комад сланине, све то у земљани лонац, а цео вод је спавао. Немам шта да додам, учињена грешка, одрежите казну." И редом, голаћи, отклапамо се, трећа тачка: Критика и Самокритика. Критичари су обично наступали после Самокритике - одмеравала се казна. - Није увек тако било - рекох. - Није. И ти и ја добро знамо, трећи не мора. На острву је било сасвим друго. Обично увече, после вечере и бојкота, пред спавање, Критика и Самокритика. Собни старешина прозове: Петар Костић. Излучује се из нас, погнуте главе, и стане испод сијалице, насред собе. Ми остали стварамо круг око њега, и неко из круга каже: - Хајде, почни, не устежи се. Петар Костић се окрене око себе, завртео га први ударац у леђа. - Хајде, не гњави! - Ниси Јован Златоусти. Одвалила шамарчина образ и, наочиглед свих нас, набубри; Петар Костић пљује, почиње: - Ја сам издао. Био сам опасан ... Исправљају га и криве ударци. Петар Костић је кожни џак у тренинг-сали. Повија се, кмечи. - Мало је! - Све је мало. - Говори! - Шпијун гадан. Прикривен, замаскиран. И сада откривен, то сам. Клепећу ударци, затворен је у обору - оплата смо ми. Скупимо се, згрувамо га у ништицу, па се растворимо у прождрљиви цвет. Даје му се време да избљује своје речи, јер без њих не вреди, не би постојала Критика и Самокритика. - Белег сам за сваког ... - Будало, гњида си ти ... - Радио сам противу нашег руководства. - Јединственог! И добија страховит ударац посред чела, међу очи. Петар Костић се једва усправља, дрхтури, у медузу се претворио, из чела цури крв, шапће: - Заборавио сам, случајно. - Не постоји случај, бандо! - Јединственог - понавља. - Животиња, банда! - Признај, банда си - и сваки пут ударац. Испарава топлота, густо је у кругу, створила се измаглица. Једва се разазнајемо, свуд црвени образи као ужарене и поређане цигле, и сјајне очи, утробице неке. Не гурам се, промашим Петра Костића. Опет га промашим. Он се болно окрете око своје осе, очи су му умрљане знојем и крвљу. И у трену, ухватисмо један другом поглед; убележио је мој промашај, поштује га; ситницу у мноштву удараца ... Знам, није то ударац мање. Саглашавам се, Петра Костића избављам из крајње самоће проклетог круга Критике и Самокритике. Опет сам га промашио, заправо, моја рука је примила ударац намењен његовој глави. - Бандо - кричи неко из круга. - Признајем, банда сам последња ... - Бандо - пукло уво Петра Костића. - Зато сам овде. Кајем се ... - Свињо! - Кајем се. Постаћу свети ... - Руга се, банда! - Свети ... - Свети магарац! - Лаже, ништа није довољно! - Руга се! - Бандо, разбиј му нос, зубе! ... - И очи, шта ће банди очи ... Укочиле се за часак руке, престали ударци, Петар Костић се окреће око своје осе, говори покварена играчка: - Банда сам ... банда ... екете-пекете банда свира, мене доктор визитира, па ме пита шта ми фали, мени фали ... вама фали ... нама фали ... мени фали ... нама фали ... доктор мали ... ексер мали ... Петар Костић поблесавио, пада испод сијалице. Над нама је јако светло, греје нам теме, и видно је, свима играју кожице око очију и ноздрва. Распаљени, пушимо се као тек одране свиње; нос у нос, око у око, у свом створеном кругу; шта сад, ко ће се први покренути; поред наших ногу је човек-отпадник; врећа и буњиште. Дохватамо Петра Костића - под њим је бара; упишаног, пребацујемо га на његов лежај. У вратима иследник закопчава треће дугме на фланелској кошуљи, руком показује да угасимо светло. После два дана ја сам испод сијалице. Петар Костић је изјавио иследнику да сам га намерно промашивао, да је мени захвалан, лакше је поднео круг Критике и Самокритике. И сада, очишћен, и у својој слаткој помућености - пријављује мој поступак. И уверен је да мени тако најбоље помаже - истерује начистац моју заблуду. И Петар Костић је зарадио одлучујући бал - ушао је у ред искрено поправљених. Тако сам своју главу мучио. Иако је важио Принцип Топлог Зеца, покушавао сам да надем "растојање". И, Чеперко, човек се угаси, завуче се у зимски капут, можда је у трену и заспао. Снег је падао, утрпавао се у прозор. Охладио се воз, трљао сам руке, онда колена. Никаквог одјека, лупе - воз је мртав ... Можда сам и спавао; човек прекопута мене био је будан, непрекидно је кашљао - мљацкао, грицкао плућа. Случај чудан, у Загребу нисам добио авионску карту, прелетео бих овај воз, и човека у њему. Не, Чеперу, све то није оно право. Битно - воз је стајао. Стајао, стајао - и настала пустиња. Воз је греда на точковима; дугачка, "о-рук" "о-рук" - стотину руку је држи, и свака се капија отвара. Избљуваће нас на некој станици, и отићи ћемо у своје пустолине. Поче да придолази пара, купе се брзо грејао. - Кренућемо - рекох. - Нека се и то деси. Одједном пиштаљка, воз цимну, поче свој ход. Све се у купеу проклати, ми и наше ствари. Дуго нисмо проговорили, можда смо поново заспали. Воз је почео да успорава, пробудио сам се. Човек је стајао у зимском капуту, шешир му је био натучен преко чела, једним оком је посматрао. Питао сам га: - А с Великим Ватом, шта се десило? Само је слегнуо раменима, воз је још више успорио. Узео је своју кожну торбу, закопчао и последње дугме, подигао оковратник громби капута, шешир до очију, није хтео са мном да се рукује. - А Велики Ват? - био сам упоран. - Не знам. Ништа не знам - није се окретао, шаком је стезао месечасту кваку на уским вратима купеа. Гледао сам у његова леђа, широка добар метар. Нешто савијен, и кроз зимски капут се разазнавала јака лопатица. Повремено је упадала светлост станичних лампиона. Био је спреда осветљен, нисам му видео лице. Јектао је воз, успоравала маса. Отворио је врата, ходник празан, и леден. И не окрећући се, рекао: - У Улици 27. марта, број 27, потражи професора. - Кога? - Професора. Падао је снег, одлазио је зимски капут: велика леђа, црни шешир, црвени шал је више стрчао преко дебеле крагне него што је штитио врат. Крупне пахуље слагале се по њему. Одлазио је, прошао поред једног па другог лампиона и ушао у светину. Неко време су трајали велики трагови стопала, па их је засуо снег. Воз је кретао, купио узвике и путнике. Испод настрешнице железничке станице опазих три црна слова: Шид. Добро сам отворио очи не бих ли угледао велики црни шешир. Нисам га спазио, иако је воз милео. Тако се изгубио мој ШИДСКИ ЧОВЕК ... Чеперко, никад га више нисам пронашао. Одлазио сам у Шид, није вредело. Онолики човек, изгубио се ... И прошло време, стално пролази, јулски дан, Београд се испразнио, дише на шкрге. Многи се спустили на Дунав и Саву. У аутобусу чујем: "Не могу на море, идем у Бадњевац, у Лепеницу ћу да се завућем, па испод врбе гледам у небо и чавке." И тако се свет разбежао на одмор, улице се растопиле, просмрдела смола. Од врућине, чини ти се, и тролејбуси су трапави - све се растегло у жваку. У тако једно време, кад треба да сам овде на Сави, одем у Београд, обављао сам неку летњу куповину, и свратим на пиво у "Москву". Седнем пред кафану, празна, онда је, тог лета, и почела расправа: да ли стару теразијску чесму вратити из Топчидера на Теразије. Отпио сам пиво, наиђе Доситеј. Дуго се нисмо видели, један другом смо дрмусали руке. Одмах ме је питао: - За шта си ти, да чесма буде овде или остане у Топчидеру? - Ја сам за Теразије. Доситеј седа, поручује пиво, ја га сад питам: - А ти? - За шта је већина. Лепо је да буде и у Топчидеру, може и овде. Схваташ прво правило мог Доситеја: пратити већину. И ја му испричам све што сам у возу чуо од Шидског Човека. Доситеј је ћутао, окречило га. Гледао је у мене, није ме видео. Поглед без погледа - као да сам стакло, прозуклина нека, пре отвор батаљене бачве. Нисам могао да погодим шта смишља, на коју се страну спрема. Пропитивао сам га, није вредело. Помислим: следио му се језик. - Шта кажеш? Поново сам га питао. - Ништа. - Како ништа? - Па ништа. Кроз мене је прошло. И онда помислих, откривам и његово друго правило: пролази кроз мене. Чеперу, то значи: непробојан си. И заиста, Доситеј је брзо постао онај стари, смирен и црножут. И рече: - Није требало никога да тражиш. Отклопио си ... - То сам и хтео. - Сада заклопи - одлучно рече Доситеј. - А шта ћемо с оним другим Доситејем? - питао сам га. - Нека поштоји, ти имаш свог. И не морамо себи увек све објаснити. То мало слепило, које даје предах, па и трује, Доситеј је умео да негује, у нади да нам одржава равнотежу постојања. И ту се, вероватно, налазило и треће правило мог Дослтеја. И као да ме однекуд извлачио, рекао је: - Знаш, не треба се полутити. Разбијен цури. - Хоћу да потражим Великог Вата. - Не треба ништа више да тражиш. - Морало је да се створи острво? - Чим се створило ... - А Принцип Топлог Зеца? - Не знам ко га је измислио - мирно је рекао Доситеј. - Потражићу Великог Вата. Устао сам, у мени се стврдло, запекло: не гађам ли у погођену мету? Левом руком стезао сам наслон столице и рекао Доситеју: - Ни у рату се нисмо увек слагали. - Нисмо. Лева па десна грешка. Али не можеш без мене. - Ни ти. - Тачно, зато смо заједно, стари. - Ти си кривица за једно, ја сам кривица у резерви. - Само, ко то с нама ради, ко помера пипак мере, ону стрелицу на теразијама? - питао се Доситеј. - То откровити - рекох одједном. Доситеј се увуче у рамена, поручи још једно пиво, а ја се вратих на Саву. Топла јулска ноћ, неки трамвај зврји и цела Ада мирише, разголићена лежи под Београдом. Лиже је Сава, стално је храни, утуткава, и из устајалих тиња ничу нове врбе ... Чеперко, одем у Улицу 27. марта, тражим број 27. Прођем, завирим, не постоји тражени број. Заправо, на месту некадашњег броја 27 - вишеспратница у градњи. Уђем у кућу број 25а. Уско двориште, крива дуња и пет канти за ђубре; код пете, бачено сандуче с рупама, некадањи голубарник. На ограђеној тераси двојица дечака бацају летећи тањир. Њих упитам за број 27. Позваше мајку. А она, поплави ме: - Наш град, и песма на радију постоји, споља га оправљају, нас дворишне занемарују, цареви главним улицама пролазе; нас прескачу, не вреди, комисије долазиле и узимале податке ... И зове ме, Чеперу, да погледам, слободно да уђем, зид је у стану пукао, од таванице до подњаче. С мужем је у пукотину стављала лаворе гипса, и опет не вреди, кошава у инат у бок удара. Некако је зауставим и кажем: - Госпођо, нисам из стамбеног. - А кога заступате, из општине сте? - Нисам никаква власт, онако ме занима. - Човека онако ... Да нисте из полиције? - Рекао сам да не представљам власт. - Новинар, социолог, има и таквих: праве анкете, па онда докторате ... - Не, госпођо, мене занима број 27. - Па што одмах не кажете. Трошна једноспратница, зидана пред рат, за ренту. Станови су имали каљеве пећи, власница Даринка Крстић из Лесковца. Умрла без игде икога, и све општини оставила у добротворне сврхе. Да се ви не јављате као накнадни наследник? - Не, госпођо. - Не би вам ни вредело. Општина кад преваља, државни ваљак прошао. У дворишту је с леве и с десне стране још било по седам станова, значи, укупно четрнаест. Соба, шупа, кујна - соба, шупа, кујна, поређани као кавези. За мужа, жену и двоје деце. А било је породица и са троје, па и четворо деце. Постојале су још две заједничке летње кухиње. Пекла се ту паприка, ајвар, пекмез; и једна чесма у дворишту. - Да нисте познавали неког професора? - Професор, друг Ваљар, становао је с леве стране идући од чесме, у петом стану. Неки фин свет, никад се нису свађали. Онда се професор изгубио, његова је жена објаснила да је у иностранству. А знали смо, постао је мермераш. И појавио се после три године. Озбиљан, коса проседа, бела кошуља, црвена машна, често је стајао код чесме. После су се одселили, сви су добили боље станове, општина је срушила ћумезе. - Куд су се одселили? - Не знам. Онда сам имала неку свадбу у Нишу, и кад сам се вратила, булдожери су већ радили. Знате, ти станови су били зидани на кант. - Како се звао, Ваљар је надимак? - Можда Ваљаревић. Чеперко, у телефонском именику пронађем седамнаест Ваљаревића, а ниједан није био професор. Оставим све, ћутим као ситна риба у плићаку. Ништа наметљиво, полако се све отклапа - моје је давно уверење. И кад се не надаш. Купујем јабуке, пиљарица жена из Улице 27. марта број 25а. - Нисам знао да сте запослени - кажем. - Мог мужа треснуо шлог, одмах му окраћала нога. Морала сам у радњу, оног друга Ваљара више не тражите. - Како? - тргнем се. - Скочио кроз прозор, право у бетонско двориште. Милиција ујутро лупала на врата, питали су жену је ли оно њен муж у дворишту. Причају да се она окренула и, када је видела широм отворен прозор, закукала је. - Где станује? Ни то није знала, али је чула: Ваљарева сестра живи у Обреновцу, ради у апотеци. Чеперко, отишао сам у Обреновац, упознао његову сестру, касније и Ваљареву жену Јелену. И у мени се полако склопило о Милану Ваљару Ваљаревићу, професору српског језика. Натрапах и на његове карактеристике, почећу од њих. Прву ти читам: "Друг Милан Ваљар Ваљаревић члан је Партије од 1933, по занимању је професор. Иако је у пуном смислу интелектуалац (по мојој процени, прочитао је вагон књига), близак је пролетеру. Пре рата су кроз његов стан пролазили комунисти-илегалци и шпански борци. За време рата, друг Ваљар по директиви Партије не одлази у партизане. Задржан је на илегалној вези у Београду (ово је потврдио друг Михајло, секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију). Иначе је друг Ваљар добре и благе нарави, отвореног срца, предусретљив. Прихвата се сваког задужења, не уме да одбије ниједан посао. Постојан је. И ако му се деси да криво мисли, остаће у свом убеђењу. По неким накнадно добивеним подацима, изгледа да друг Ваљар пише и песме. Зна руски и француски језик. Преводио је Пушкина и Виктора Игоа. Може да ради у спољним пословима." Карактеристику је писао и потписао, не могу, Чеперко, да ти прочитам име, као Јанићије, презиме "Парлић", "Пирић", "Пилић". Функција јасно стоји: инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Јануар 9. 1945. Чеперко, пре него што сам сазнао да је Ваљар скочио у бетонско двориште, питао сам се: да није то Велики Ват? Зашто ме је Шидски Човек упутио професору? Слушај и другу карактеристику, добри блесавко, Чеперу! "Друг Милан Ваљаревић, звани Ваљар, члан је КПЈ од 1933. године. Иако је стари револуционар, није био о емиграцији, нити у Шпанији. Стрпљив и добар друг, приљежан на послу. Задужења савесно испуњава. Али је и млитав у опхођењу са људима. Превише свакоме верује, наивчина је. Сувише сваког разумева. Склон је непотребном запетљавању. Превише је себи постављао питање: да ли је морало тако да буде? Ту лежи корен његове збуњености. Рекао бих: друг Ваљар је зачуђен човек. Превише се чуди. А то није добро за хитру револуционарну праксу. Опет, лично је храбар, чврст борац, постојан и поштен. Преосетљив је. Не да ни пега лажне кривице да падне на њега. Поседује велико образовање, и занима га уметност. И одатле излазе слабости за његову револуционарну делатност. По мом убеђењу, Ваљар Ваљаревић је човек - све би нешто хтео да учини, а не да му се. Никако не успева." Карактеристику је писао Филип Филиповић, пекарски радник, на дужности организационог секретара Четвртог рејонског комитета у Београду. Време кад је дата карактеристика: 11. фебруар 1940. Његову сестру Видосаву пронађем у Обреновцу. Висока и кошчата жена орловског носа и сивих очију као челик. Орлица колута очима непрекидно, тако те и гледа, у равни белих тегли и апотекарске ваге. И овако је говорила: - За мог брата многи се занимали. Одувек. Не само после ове, послератне, његове несреће. Застане, заколута очима па их склопи. Онда их шири, звечи поглед. - Кад смо били деца, још у брдима је сам научио да чита и пише. Крста поштар је био његов први учитељ. Сваки трећи дан је доносио пошту из града, и показао би му понеко слово. Шару слова Ваљар је урезивао у ољуштено дрво. Између малог и великог Лукавца су ливаде, јаки пашњаци и трошна земља црница за кромпир. На Крновској висоравни налазе се као порубљене оградице - у овал поређани каменови. Временом се набили у земљу, па су из ливада вирили као истрошени кутњаци минулих животиња. То су били гробови. У селу се није задржала ниједна прича о настанку тог гробља. Зашто и ко се на висоравни сахрањивао? Гробови нису били ни словенски ни хришћански; сваки је био постављен у правцу север-југ; ког су народа, Матаруга, Влаха, Цинцара, или оних пре њих? Крново је привлачило, долазили су, можда и бауљали из суседних шума, и као на великој трпези се молили. Изнад њих небо дубоко и плаво, од Бога створен храм. А ветар увек дува, и пашњаци за стоку непрегледни. За то гробиште, колико знам, наука се није занимала. Нико се ради тих гробова на Крново није пењао. Ни сељаци ни ми, деца, гробове нисмо дирали. Чеперко, опет је заћутала, склопила очи изнад мале ваге и, као мерилац неког важног одстојања, за мене се у трену порушила у мумију. Наочиглед је њена кожа сивоцрнела, стврдњавала се крв у њеном ткиву, умирао је и најмањи дамар. Тако би се одвајала од света, и тек када би отворила челик-очи, којима је прождирала све око себе, знао сам да је жива. Неудавана, никад није рађала. И веровао сам: из ње би излазила камена деца. Опет је говорила: - Ништа на свету није једнако, па ни гробови. За највећу овалну ограду говорили смо "овде је цар сахрањен", "тамо царица", "овде обични војници", "а тамо њихови великодостојници", "можда главни пастири или врачи". Све по величини овала - највећи, средњи, мањи, најмањи. Сасвим мале оградице нису постојале, па се закључило да тај некадањи народ, своју децу и није сахрањивао. Био је у доброј дружби с боговима, на високом Крнову, и деца су му сва расла у зреле људе, па су тек онда умирали. Мој брат Ваљар је изразио сумњу, и кришом је говорио: "Код свих деца умиру. Само овај стари народ децу није сахрањивао. Остављао их је уз пут. А на Крнову нико није умирао и зато им је постало светилиште." Видосава је жмурила и, као да се будила над вагом и белом теглом с црвеним крстом, забацивала је главу и опет започињала: - Мој брат је једном и целу причу исказао. Ни најмањи траг од насеобине на висоравни није пронађен, па је Ваљар тврдио да се тај некадањи народ само повремено на Крнову задржавао. Испне се у летње доба године, са крдима и стадима својим, који нађубре и попасу пашњаке; одрже обреде и молитве; своје мртве, које су чували усољене, напуњене песком и мирисним травама - у кожним врећама су их носили и довлачили са бескрајних лутања - као мумије су сахрањивали на плочи висоравни, у благодети својој, када су им овце и јагањци били наливени, пуни тврдога лоја, и када су имали сира и млека у изобиљу. Закопавали су их у свом рају на земљл. Ту су и децу зачињали, правили свадбарске поворке, и девојке су прскале, копане од мужјака својих. Опет Видосава заколута очима, опасност нека шикне из тих дупљи па каже: - Можда је тако, можда није. Како ући у неписану давнину? На висоравни смо чували стоку, свако је умео да звижди, псе овчаре да покупи и стадо проведе. Терала сам брата да неки гроб откопамо. Ваљар није пристајао, изненадило ме што му се радозналост окончава. Поштовао је забрањено, најстарији у селу су говорили "не дирај у гроб". И одвајкада, нико их није откопавао. А често сам под звездама мислила: нису гробови празни. Налазили смо понекад кост на гробу. Мећаве и ветрови рију, слеже се планина, вероватно су и ситни земљотреси, које нико није забележио, ископали понеку кост, белела се на гробу као крљомак мермера. Ни пси овчари је нису узимали. А дешавало се сутрадан, када смо стоку изгонили, да кости нема. И чобани се између себе довикивали: "На царевом гробу, нема је!" "Ни код она три обична војника." "Ево кости на доглавниковом гробу." "На ком?" "Онај уз царицу. Али није кост јучерашња." "Јуче је била лопатица, а ово је гњат." Ко је ноћу скупљао кости, и ко их је померао - ноћни ветар или нека звер? Нисмо одгонетали. Но био је обићај: где се кост нађе, ту се и закопа. Само је голом руком не додируј. А земља црница копала се лако, обичним прљем, без муке. У мени женски црв ради, хоћу гроб да раскопам; сврби, нездрж је у мени, и смишљам како сама то да учиним, да ме нико не опази, у тајно време гвирнути у гроб, у далеко данце. И једном у подне, када је највећа припека, и чобани се повуку на ивице ливада, у хлад, најчешће у осоје, почела сам да копам; полако и плашљиво, шакама и једним гвоздом. На моју несрећу, наиђе мутави Мрко, болно заурла, прикупи чобане. Сјатише се, а ја огољена и скрушена над најмањим гробом. Бих одмах наружена, и добих ужасне батине. Чупали су ме за косу, растрзали, нос забијали у земљу црницу, а Ваљар је постранце стајао и плакао. Цело лето ми нису дозволили да изиђем на висораван. И једнако ме испитивали: ко ме наговори да дирам гроб? Да није неки непознат путник прошао, да нисам глас у шуми чула, можда ми се у сну наредба исказала? Није, па није - радозналост из мене искочила. А жене су говориле да је ђаво у мени скривен, откад се зна и памти, ниједно дете није гроб на висоравни раскопавало. И онда су бабу Перку из далека довукли да ме рашчини. Клонили се сељаци и наше куће, као да сам губава, и Крново је за мене постало недоступно. Време је пролазило, одох и на студије, а за мном остаде прича: подземна је, учи враџбине, лекове и отрове да прави. Мој брат је чувао стоку, читао књиге, седео на камену гробова. Раније, кад сам могла, бапнем пред њега, тргнем га питањем: - Шта мислиш? - Песму - одговарао је врео, сан као да га избоцкао. Кад се песма мисли, може ли се додирнути народ који се на Крнову сахрањивао? На ком се вису молио, како се сунцу клањао, које је речи исказивао? Можда се понека забила у пукотину неког камена. Лутају, речи су душе, како их из плавила смаћи, похватати. Песма је ков речи; ковина која се у мале уши народу завуче. Памтљиву песму, и за свако доба - то је некако Ваљар хтео. А на Крнову је увек ветар. Никада мртво да буде. И чисто небо небеско - исркала бих га, али се то човеку не да. Мој брат Ваљар је одувек имао у себи сувишак срца. И све мислим да га је тај сувишак у муке и на странпутицу одвукао. Неким кораком станеш на труло. Не знаш кад, ни кад се збило. Не умеш никако да се вратиш, за тобом израстају раскрснице, и оне најбоље затворе пут. Одавно знам, и овде под Београдом слушам сељаке: "не падај на једне јасле". Мали си за једне јасле, склепаће те као бубу, много је злих око нас, и силу воле ... Крново, отава чврста буде, клизимо, суљамо се низ падине као да је снег, и скије стављамо, и зачас се збијемо у дну вртаче. А доле је топло, нема ветрова никада. И налазимо цветове, чврсте и пуначке, као да си их из плиша искројио. Дође зима, Крново нарасте, набрекне од снега, понегде се виде зелени врхови борова, расуте и преврнуте корпе по белом пољу. Торовима се вуци приближе, и туку клепала по сву ноћ. Мећава хрупи, разломи планину. Усковитлана и снежна, изједе сунце и усред дана ноћ настане. Мећава изненади звер - а камоли човека. Многи су близу крновских кућа, до самог прага долазили, а нису знали да им је кућа пред носем. И ту их мећава ледила, убијала. У мећави се најчешће иде укруг, пипаш и ништа не можеш да напипаш. Пролазиш поред огњишта, ако су ти ноздрве осетљиве, осетиш и мирис дима, али кућу не можеш да потрефиш, у мрклини си, изнурава те ветар, односи и последњи дашак топлоте из тебе посусталог. Следе се и очи, па су као прилепљени дугмићи, и спас, где га наћи? Иди, само иди, крновска мећава у ходу човека заледи, па људска прилика остане као колац пободен усред пртине. Мећава прочисти небо, планину, и изгуби се. Скрије се негде, у рупчагу, затвори остатак своје снаге, да би у неком трену времена опет банула. И небеса су голцата, без облачка, сунце лучи по снегу, ствара се покорица, тишина је, осетиш иглу борову. И одједном процврчи птица, чудиш се, жива је. Тада село из кућа излази - тражи смрзнуте. И први пут видех голог: леден, зеленобео и издужен, мотка гадна, некако крт - у кући, на земљи. Трљају га снегом, вуном, пепелом - двојица хоће трећег у живот да врате. И кад из уда избацише смрзнуту мокрину, непознати прогледа на једно, чупаво око. И мене испод мојих ситних груди зграби мучнина ... Чеперко, склопила је руке на вагу; дуги прсти, гледала ме орлица. И забезекнута, стегнутих вилица и образа, чудила се: шта све то прича и коме? Видосава је опет црнела, дизала веђе, извлачила се из себе, пунила белу апотеку. - И мој брат Ваљар једном се смрзнуо. Једва су га извукли, и све је исто било: пепео, снег, вуна. Ваљар бео, издужен, и стењу људи, трљају, шкрипи кожа, смрзлину избацују. Мати нам је била прека, увреди те до корена длаке. А после код ње наступи нагло и грдно кајање. Све кроз сув плач и пригушен гргут који нараста, и из даљине се чинило - заценила се у кикоту. Као да ветар продува кроз моју мајку - њен лелек планину узмути. И никада ми није било јасно како такав глас извире из њених уских груди. И после једног кајања, мати се моја попела на кров. Опучила се и у наше двориште је на живу стену пала. Неки су тврдили да је намерно скочила. Сусед Никола, нарочито. А онда ДЈого ДЈурановић, који је враћао стадо са паше - тврдио је изриком: да се наша мати Даница усправила на врх куће и полако корачала усред дана као месечар, рукама је стварала равнотежу на грбини крова, стигла до рогова куће и бацила се у авлију као у вир. Мати нам је у бунилу живела три дана. А отац нам је пропао у Првом светском рату. Дошао је кући, и разболео се. Нека аустријска патрола га по киши гонила и тукла. Преноћио је у затвору, и после је умро. Оца памтим као сенку. ...Лети смо долазили у Крново. Стриц је пазио нашу пусту кућу. Ваљар је доносио књиге, учио је руски, француски, читао је Канта и Достојевског. По цео дан смо боравлли на висоравни, нисам дирала у непознате гробове. Лежимо и буљимо у врхове кратких травки. Тако смо склоњени од ветра, горе су: котур сунца, небеса кружна и орао. Дође ми да кричим. А Ваљар је шаптао, причао је своју причу о далекој земљи Истока ... Нисам онда разумевала све видове племенске свести. Чудан је то коров, пробије и кад се не надаш. Непрестано тера и хоће да се за нешто веже. Слабашна је, па се прибије као имела. А треба бити и сам. Моћи самцит да постојиш и несрећу да примиш. А не - нас и Руса сто милиона. Нисмо имали оца, и стидна сам била пред братом. Поучавао ме тихо, и хтео је песму, коју није стигао да напише. А можда није ни могао ... Ослободи се мој брат на висоравни и изговара склопљене речи. Прекинем га: - Како настаје химна? И Ваљар поново говори, црвен је и снажан у лицу, па се умири, део је камена на висоравни. Онда је мени и објаснио да жели само једну песму да напише, праву. Доцније сам га разумела, себе је опседнуо, заробио се. И негде се покварио, опасна је права песма кад се до ње не долази. Откуд зло наилази, кажи да ти кажем. Моје и твоје зло, скривено је. Много је скривено. Чудна је то бојица. Мало зрнце а обоји реку. И тебе целог. Па не можеш да се спереш. А зрнце било и невидљиво, не знаш кад си га прогутао. Ваљар није умео да пресече, умољчао се, то мислим ја, његова сестра. Чеперко, као да се уплашила, ставила је дланове на уста, у очима сузе, цело лице у дрхтавици, шаптала је: - Шта ја говорим? Шта? ... Поновила је то више пута, и седу је главу забацивала. - Остала сам Ваљару дужна. И покорна му морам вазда бити. Био је добар, врућ хлеб на гладно срце. А ја га запетљавам. Човек постаје опасан кад прича о другом. Опет се, Чеперу, смирила, и хтео сам да је оставим, да се повучем и затворим све између нас, када је прошапутала: - Давно је мене пореметио ледени човек, чупаво око. Сви смо помало луди ... И знао сам, ударила иловача у вилице. Прекинула је себе, Чеперко, обема рукама се ослонила на глатку плочу тезге, спојила се с вагом, и себе више није хтела пред другим да измерава. Иза њених леђа мутне тегле, разнобојни пакети, лимене посуде; мирују поверљиви отрови. Облак на лицу, стресла се Видосава, сва се претворила у кукаст нос, очи у црне рупчаге. Динарка би тужила. Стреса се и нека друга воља у њеној кожи расте. Пале се муње; глава црнозелени, све траве са висоравни из ње ће проклијати. А онда, као да се смрзава, постаје ледена, моткаста. Из ње мраз. Ко зна на којој је међи била, неки се осмех усекао на усни, а чести зуби су крцали, из очију је вејао сјај црнила. Шаптала је: - Сви смо мало луди. Сви. Без разлике, сви. Стровалила се погледом у моје зенице, смрзла ме у часку. Њено лице бело да беље не може бити. Глава је огроман белутак, више белег неког гробишта. Очи јој нисам назирао, жмиркала је у таваницу, скупљала се. Најпре јој се вратне жиле зацрвенеше и, бакарно-црвена, упитала је: - Ти испитујеш? Доушник, шпијон. Избечила је очи, а на образима сива рђа; искакале су округле израслине, зеленкасте, преда мном је ницала Арапка. Хоће од себе да се откине и све да развашари по апотеци. Непрекидно је говорила: - Шпијони, без вас се не може. Напоље! Повлачио сам се према излазу и мрљавио по коју реч. Она је дохватила дебелу теглу са полице, стезала је на грудима као свети камен. У угловима усана изби свежа жвала, онда пена. Сјај врца, два ока су завитлана тоцила уз корен носа. Кроз стиснуте зубе пролазиле су речи: - Поганац. Какав поганац. Марш напоље! Луди сте сви ви. Сви. Рано поподне и, моја срећа, нико не улази у апотеку, пресамићен сам, једнако се клањам, тегла не полеће из њених шака. Извлачим се напоље, знам мирис обреновачке пијаце, и Видосаву као мериоца остављам поред апотекарских теразија. Чеперко, одем у Цвијићеву и не нађем Ваљареву жену Јелену. Отишла у неку бању. И враћам се, па поред Ботаничке баште, уђем у Џорџа Вашингтона и код "Видин-капије" сретнем Тому без кћерке. Уђемо у кафану, Тома остао спеченко, очице згњечено црнило, у куту усана опушак. Поручисмо вињак, и одмах рекох: - Ваљар скочио у двориште. - Био сам на сахрани. И тамо је лудео, њему су у ноздрве мокрили. Правили му топли водоскок. - И? - И ништа. - Како ништа? - питао сам. - Не дирати. Нека оду, у заборав. - Не пристајем. - Од воље ти. - А све је људско искуство? - То је друго. - Без исказа нема га! - рекох. Одмахнуо је руком, уто сирене, звоњава: пролазили су ватрогасни теретњаци. Пуно сјајног месинга на њима, ушећерени за параду. Затресла се стакла у прозорима. - Негде је пожар - рекао сам. Опет је одмахнуо руком. Онда ме дуго гледао; очи као у мртве овце, непомичне, тихо је питао: - А шта ти заправо тражиш? И Доситеј је у питању сличан, одговорим: - Тражим да нађем. - Онда налази! - Нашао сам тебе. - Ваљара си тражио. - Ти си познавао Великог Вата? - Никад с њим нисам говорио. А о њему се много причало, пола од тога не верујем. Онда сам Томи понешто испричао о Шидском Човеку. И питао га: - Да није то Велики Ват? - Личи. Али дуго причање као исповед није у природи Великог Вата. Пази, свако се поклапа својом капом. Искуство се пролази. Тако ни ти никада нећеш појмити Голи оток. - Ти си каменован? - нагло сам га упитао. Тома се насмејао, и рекао је: - Од камена остаје белег, не можеш га скрити. - Шидски Човек ми је говорио о каменовању. - То не разумем. Онда сам испричао Томи како је, по Шидском Човеку, изгледало његово каменовање. - Жив сам. Кожа ми је читава. Само немам оне зубе. - Каменовани се звао Тома, Париз, главно задужење Црвена помоћ. - Све као ја, а опет није. - Нека је забуна - кажем. - На острву се никакво каменовање до мог доласка није десило, ни док сам ја био. А Чабра је постојао. - Видео си га? - Много пута. И кад је скочио са стене. - А Велики Ват? - Постојао је за мене, видео га нисам.