antonije isakovic

Грчиш рамена, на коју страну да се увијеш, твој иследник - мој, њихов. Одабери исповедаоницу.
Иследник је љубазан, и чист, брада избријана, гледа у прозор, пронашао свој биоскоп, па касније и кад те мало погледа, изнад твоје главе више посматра бели зид. И тек онако пита:
- Како си? Привикао си се? Шта радиш?
Одговараш:
- Туцам камен, шта друго?
Нисам добро одговорио, кратак трзај на лицу - иследник је мали рис. Ћутимо, неко време гледа у моје чело, као да ми броји боре на лицу, сабира, одузима, зури у моје очи, у обрве, у уши, у руке, целог ме посматра, забадам се у његову личну математику, и онда полако, скоро благо каже:
- Овде се не туца само камен.
Одговараш брзо:
- Био сам два пута у бојкоту. Изгубио сам три зуба, леви лакат ми је блокиран.
Нисам потрефио, мој иследник је у трену згађен: уста су му пуна сирчета, прсла пилећа жуч.
Поново се стишава, неће да га ишта уздрма, пун је стрпљења, полако говори:
- Када дође време, наместићеш нове зубе. Целу вилицу, ако затреба. Јеси ли се икад кајао?
- Нисам.
- Кајан, никад ниси био?
- Никад.
- Има и таквих људи. Овде је времена напретек. Нећемо журити.
Иследник гледа у порубе на својим панталонама, чупка их, скида неко труње, блед је и, као смирени испосник, полако пита:
- Како твоји другови, шта причају?
- Ћути се.
- Не ваља. Никако не ваља. Ви сте овде да причате.
- Преда мном ћуте.
- Видим, ти волиш да останеш дуго на острву. Кривице су у глави, то да знаш. Можеш да идеш.
Чеперко, прекинем казивача у возу, упитам га:
- Био је мали, тај твој иследник?
- Мали.
- Испршен човек?
- Испршен.
- На десном кажипрсту ожиљак од сечива?
- Тачно, видео сам му ожиљак.
- Онако, увек пун поуке?
- Пун.
- Полако те заклапа, у свој процеп те ставља?
- У менгеле.
- Звао се Доситеј?
- И то је тачно. Под тим именом смо га знали.
- А мени Доситеј прича да је у Африци био, а оно код вас.
- Слагао те.
- Није волео да лаже.
- Деси се.
- Брз у ходу, али спор у говору?
- Чекај, како брз у ходу? Доситеј је био без једне ноге.
- Како без ноге?
- До кука.
- Онда то није мој Доситеј.
- Добро, мој Доситеј је био без ноге, твој има обе. Ја памтим мог, а ти свог.
- Занимљива сличност - рекао сам.
- Онда је мене мој Доситеј, са једном ногом, код врата зауставио и рекао:
- Ево ти комад хартије па напиши.
- Шта? - питао сам.
- Не знаш? Баш ништа не знаш? Од твојих другара овде ништа ниси чуо?
- Не разумем вас.
- Весељак си.
- Шта да напишем?
- Волиш ти и сунце и камен Ако имаш реуму, пронашао си најбољи лек.
- Шта треба да напишем? - поновио сам питање.
- Шта хоћеш. Почни од своје биографије.
- Не могу свега да се сетим.
- Не мораш.
- Могу да погрешим, чињенице да побркам.
- Не мари. Исправиће се. Поступак тек започиње. Има да траје.
Отишао је, за собом је залупио вратима, наивно сам хтео да верујем: гледа ме кроз кључаоницу. Споредна је мета у мени. Отишао је брзо, онако једнокрак, ко зна куд, можда жени да напише писмо, и њима је овај камењак тежак.
Седим пред чистом хартијом, и шапнем: на белини остаје траг. Доситеј ми је оставио две цигаре и шибицу.
Палим цигару, све ми се чини да је Доситеј рекао "нисам црн ко што веле". И пре рата сам пушио иследничке и остао непомерен. Нису могли пре рата ништа од мене да изнуде. Ни најмање признање, мој записник је увек остајао бео: име и презиме, место и година рођења. И онда заћутим, мастило из мене више не тече.
Добијао сам ужасне батине, стругали ми цеванице, стезали главу дрвеним обручем, палили шибице испод ноктију, завлачили рајснадле. Моја леђа и табани осетили су воловске жиле, а за мудну кесу везивали су цигле. Свашта сам претурио, у предратном затвору.
Код мене се десила фалинка мала, у нервним завршецима. Тупи су, опрљио их неки ђаво, и слабо су осетљиви, смањују ми бол на пола. Могу ужасе да издржим. И као дечак сам то примећивао - посечем се, крв лопће, а рука ми само мало бриди. Набодем се на ексер, багремов трн, жицу - све сам лако подносио. Тако сам збуњивао иследнике: липти крв из мене - а ја ништа. За ту моју малу фалинку нико није знао, и постао сам јунак ИЛЕГАЛЕ.
Сад се понављало: бели комад хартије и цигарете. Нема страха у теби, то је оно што не ваља. Не могу ме подмитити, не могу себе да поцепам на двоје: на север и југ. Цело сам јаје, иследниче, зависи само куд сам се откотрљао.
Враћа се једноноги Доситеј, смеје се, широко лице и чело мало знојно, примећују се три златне крунице у доњој вилици. Осмотрио је моју белу хартију, каже:
- Нисмо ми класни противници.
Ћутим, не могу да се прегоним. Извукао је табакеру, тешку и белу, можда је од сребра. Све ради полако, и стабилно стоји на једној, читавој нози. Извукао је цигару, тапка њоме по поклопцу, онда је пали. Није ме понудио, све има своје, упро је поглед у моју чисту хартију и опет каже:
- Нисмо ми класни противници. Ти си у грешци, у заблуди. У великој грешци, упамти!
- Упамтићу, нисам црн ко што веле - одговарам.
- Волиш ти сунце и камен. Дуго ћеш остати овде! Нама неће досадити!
Мој се Доситеј дере, глава му рујна, зрео дулек. И раширио је руке, металне штаке наслонио на сто, уме дуго да стоји на једној нози. И видим му отворене шаке и велике жуте жуљеве; оне носе здепасто тело, хромог, да ме тим шакама ишакета, не ја, и дрво би улегло. Доситеј је и једноног у напону, не циба се. Измлео је срџбу у себи, па се ознојио и пребледео, прихватио се за ивицу стола и кратко рекао:
- Можеш да идеш.
Одлазим, шкрипи перо мог Доситеја, записује име и презиме моје, и тачан дан и сат кад сам се пријавио.
Пред павиљоном сам заустављен. Собни старешина ми саопштава:
- Сутра ћеш проћи кроз санитет.
- Разумем.
Шта има да питам, собњак је већ отишао, сигурно се жури да пронађе и остале који су сутра у бојкоту.
На раду одваљујеш камен, а мислиш на сокак људи. Посматраш руке, шаку свога друга, стегнуће се у стисак, у јаку песницу, стровалиће се брод на тебе.
Моји нервни завршеци су тупи, не умеју бол кроз тело да пронесу. Али рука може да се пребије, зглоб расклати, да ми испадне пуна шака зуба. Гадно је кад се одрасли туку.
Испија јара, добро збрљила главу. И свашта сам у свиње претворио, у црне, беле и чупаве - сем мора огромног, које се блеска и под сунцем изнутра преврће. Њега не могу ни у шта претворити: остаје море, дебело.
Давно сам окорео, и испуцао, барутана је у мени. Нека зађе проклетник, могу три зуба да приложим за пролетерску истину.
Завршио си вечеру и стојиш у одређеној групи бојкоташа. Има нас седморица. Посматрам: неки мали, жут човек, разврцане уши, крњетак од носа, бивао је у бојкоту, стално узима ваздух, олабављује цео свој мишићни састав, па га у трену стеже и претвара у мали оклеп. Подсећа на боксера у углу ринга, ишчекује гонг. Која рунда, могу ли се све избројати?
Вртим се, језа је око ушију, знам да су модроцрвене; огроман сам, нико ме не може промашити.
Опет гледам око себе: један мали и сув човек, сушичав грудни кош, повијено гудало. На њему је све преслабо, само је црна длака бујна, маље по кривим ногама, на долактици и грудима, и брада му је много црна, и коса увијена, густа жица - прави моравски Циганин: дубио је врбе, правио корита, гребена и дрвене кашике. Сав се увио у бол, преплашио, удар срца подиже му љубичасту сису; отпашће пљоснато дугменце с мршаве коже; непрекидно шапуће, не разумем ниједну реч, жваче их.
Постројила се шиба, црне гаћице, црна тела и руке опуштене до колена; на знак пиштаљке, плануће и упашћеш у сечке.
Истежем се, брзо у страну мокрим. Моји тупи нерви - сејем мир, безобзирну сигурност око себе.
Лагано се померамо, гуркамо, нас седморица. Сви исто и мислимо: на знак почетка, вешто избећи, не бити први. Сви у шиби су одморни, па и жељни - тад су ударци најјачи.
Као молитву у себи понављаш: не добити песницу одоздо у гушу, најопаснији ударац шибе. Изгубиш дах, свале те, остајеш у реду црнаца, и после неког времена извуку то као врећу пуну кошчица и меса: плавог и изобличеног.
Промене нема, неће се десити земљотрес да потопи острво. Не, све је ту. Не стиже коњаник с наредхом: скинути "подвез-мараму" са очију. Ми смо на острву, и код нас је све споро, и сваки је трен утврђен.
Шиба је постројена и чини ти се - никад дужа. Примирени су, као да су воском заливени.
Не зна се ко је на Каменом острву измислио шибу. Ко ју је увео и од ње створио ритуал. Она је ту од памтивека, као и камен, као и ми, и иследници наши, који су увек удаљени кад се на острву изводи неки рад.
Опет понављам: не ваља ни последњи да прођеш кроз шибу. Иследници се тада приближе и на видику је свачији рад у људском сокаку.
Успевам: улазим трећи, за мном се припрема Жути Човек. Шакама сам покрио очи, увлачим главу у рамена, скупљам се у мравоједа. И јурнем.
Запахне те кисео зној, да те смути врелина; различите су кошчате песнице, а ниједна не промаши. Препознајеш муку задовољства, јекћу мушки, а ми као да смо њихове женке. Бесан сам, пролазим кроз прљаву сторуку-стоногу. Упао сам у амбис - утробу страшне животиње; жилаве смрдљиви мишићи, хоће да те исецкају и у говно претворе. Посрнем, па опет потрчим, јеби се, чувам слепо око.
Одједном кресну три ситне звезде у глави, онда многе. Пукла звездана ноћ, у устима крв, трзам се: да ме зуби не удаве? Развукла се аркада, на челу израстао жабљи трбух, и на јабучици десног образа. Пао сам и ничега се више не плашим, у врелом кориту сам ошурен и одран. Ударац неке ноге ме подигао. Где сам, на пола шибе, ко зна? Пробијам се напред, могу, још могу. Чувам очи, а шта има и да гледају.
Обливен балом и сукрвицом, излетео сам из шибе. Утрнуо, на леђима се врео плех ухватио; налепио се истуцан рен, посули кожу паприком; не, усолили је, да вечно на сунцу остане. Мрдам рукама и свим зглобовима. Имао сам срећу, пљујем усирену крв и зубе. Видим, добро видим. Официри-иследници приближили се шиби, један од њих пуши на лулу и до нас допире мирис дувана куваног у меду. Пожудно га удишем, лепо ми је.
Тргао сам се, уши ми се отпушиле; и тек тад чујем громогласно: бандо, бандо! Мува се неко кроз стомак нашег санитета. Иза мене је био Жути Човек. Излази, лази, онда се усправља, гази у оклопу својих мишића и, као на посудици, на длану држи своје око. Жути Човек, једнооки киклоп, свашта се из шибе рађа.
Гледа преосталим оком, почиње да се саплиће, рамена се грче, корача према мени, шапће: "Учиних грешку, паде шака лева, грч, стегао проклети грч. Превежбао сам мишић у руци, никако нисам могао да је подигнем. И неки ударац са стране; знаш, мени је у глави пукло као дечији балон".
Лице му је било све крвавије, из рупе је цуркала жућкаста слуз.
Опет је шаптао: "Види, види, испало око." Длан је држао широм отворен, онда се нагло зауставио и, као да се његово лице пекло, згрчио се у суву смокву и далеко од себе бацио слузави пиљак.
Клекнуо је, и крикнуо као Тома у каменолому: почео је главом да удара о камен. И за трен се шиба заустави. Сретник у њој брзо је протрча. Можда моравски Циганин.
И све се врати на своје место: Жутог су одвели у болницу, мене у амбуланту, да се поваде остали крљомци, а шиба заврши свој посао.
Сутрадан, лак у доњој вилици, одлазим у каменолом. Нису ме одредили да плеварим; свака се милост на острву заслужује, као и у животу, мислим, на копну - нема ту разлике. А ја нисам умео да се зарађујем.
Безуб, полако кусам чорбу. Навикаваш се на старачку вилицу. Прилази ми собни старешина и каже:
- Могао би да одеш до свог иследника.
- Могао бих - одговарам.
- Не губи време.
Поред цистерне избројим једанаест бојкоташа. Данас их је - цео фудбалски тим. Никог од њих не познајем, ни с ким нисам разговарао. И одмах је лакше, моћи ћу да ударам. Непрестано цупкају, стоје на жеравици нашег жртвеника. Сунце је полако улазило у море, и бакарно нас осветлило. Миришу море и трула морска трава, негде се просула апотека.
Јуче кроз шибу, данас у шиби - Топли Зец. Стајао сам у средини шибе, леђима окренут каменој страни павиљона. Остајем свој, промашујем жртву, маркирам ударац.
По завршетку шибе собњак ми каже:
- Сутра не мораш код иследника.
- Зашто?
- Одредило. У бојкоту си.
У другом бојкоту исцепају ми оба ува, и пукне чеона кост. По леђима подливи, плаве јабуке. Лежим само на трбуху, сав као одрани јарац. Задрже ме три дана, ушију аркаде и уши.
У болници непрекидно спаваш. Дремован, посрчем чорбу, њорим у узглавље, око мене стење пребијена стока. И стално си померен: у светлим си белинама и у неком си мраку. Наизменично пада на тебе бели и црни камен.
Ноћу ме обухвати тврд сан, потонем у понорницу. Ко зна у ком пољу глава извири. Последњег дана у болници поћех и да сањам. Ливада равна, чиста, без кртичњака; разгледам боље: то је порта, ограда ниска, од цигле, а горе ковано гвожђе, шиљци и храстов лист. Улицом љуљају велика кола, калдрма је, па тандрчу. Упрегнули су јаки коњи, штајерци, трапавих и чупавих копита. А на колима ормани, столови и дрвене клупе. Дугачке, велике клупе из судница и кафана. Олињали наслони, седала углачана и поцрнела од употребе. Кола су натоварена дрвеним кршом, цијучу ормани. Кочијаш је под кишном кабаницом, па му не видим лице, сањам га с леђа. А ја сам бос у трави и мир ме успокојио. Онда трчим, у кратким сам панталонама, а трава густа као планинска. И одједном спазим: кочијаш је мој отац.
Маше ми бићем да дођем. И кола је зауставио, а ја у порти, укипио се, не могу да се померим. Отац се љути, коњи већ полазе, не може да их заустави, мени се табани залепили за траву. Грди ме и псује отац, а купио је од Чиве кафеџије кабезу. Шта вреди, не могу да се макнем из порте, заробљеник сам, а мој отац не схвата, помодрео је од љутње, на врху носа му избила велика капља зноја. И лепо видим флашицу кабезе, њоме ме ваби, а ја, проклето пиле, не умем пролаз да нађем, него се забезекнуо и липе пребројавам расцветане, у мом детињству их је било три, а у сну их је седам. Миришу, под њима је много мртвих пчела. И боље се загледам, нисам у кратким панталонама, црне су то гаће на мени, и обувен сам у дрвену обућу. Ни дете више нисам, ни оног кочијаша-оца нема, само шпедитер натоварен великим каменицама, и големи штајерци, с ноге на ногу, некуд одлазе ...
Чујем болничара:
- Испавао си се, севај у павиљон! Дођи за три дана да скидамо копче.
И тако претрајаваш, ако треба и кост из носа извуку, у боксера се правог претвориш. Шта је ожиљак, остане мртав печат у кожи. Сечен си и стезан, пробао те свако - лубеница си на вашару. Док унутра не пукне.
Држим се, стојим на својим ногама, а то највише љути. Тражи се од нас неки други ход, и прође неки дан, собњак над увом зазуји:
- Време ти је за иследника.
И јављаш се сам, куца у мени добровољац - и тако се испуњава Принцип Топлог Зеца. Мој једноноги Доситеј је непроменљив: металне штаке, бела кошуља, жута дугмад, табакера и иста врста цигара, "опатија". Смирено ме гледа и ћути. И никад више није Доситеј на мене дигао глас. Пушио је цигару допола, па је рекао:
- Одавно те нема. Добро је што си дошао.
Скупљам се у спужву - хоботницу избачену из мора на врео камен. Одговарам:
- Дошао сам.
Мој Доситеј уме, убеди те да си га преварио, жели да ти тако олакша. А онда те хвата његова штипаљка, па се сад сналази.
Благо говори:
- Одвајаш се. Не ваља. И вук усамљеник брзо пропада. Све што је само, неспособно је.
Опуштам се, и мислим: лепо је код иследника, седим, пушим и слободно говорим. Нема доушника, не може ме нико доушити. Зуји пропелер, хлади ме струја ваздуха, пијем воду с коцком леда; праву воду, не кишницу из цистерне, полумасну, с малим жућкастим окцима.
Говори се, нагађа и тврди: пуштају жутицу; плута по водама цистерне; црне нам се џигерице скамењују, у црну се пабушину претварају, и све ће нас у средину острва преместити.
Изгризени смо, можда лучимо и сопствену рђу, и болест ће доћи да нам стомаке надује, и тако ће све сведоке жутица утиснути у себе.
- Како то изгледаш?
Тргло ме питање, не разумем Доситеја.
- Па?! - упоран је Доситеј, чека одговор.
- Од батина - одговарам.
- Изриком тврдим, нико од нас овде не туче.
- Овде, на Голом отоку, испребијан сам. Овде сам изгубио зубе ...
- Тврдиш да смо буржоаске жаце, пендреклије.
- Прошао сам два пута кроз шибу.
- Ниси ми јасан.
Мој Доситеј је зачуђен, а и ја се чудим; бленем у њега.
- Објасни себе.
Иследник Доситеј је стена, једва помера своје штаке, глас му се променио, пискав је као у евнуха.
И даље ћутим, стока сам грдна.
- То су ваше самоиницијативе. Ви сте их створили. Имате пуну слободу понашања овде на острву. И оне су вам само обезбедене.
Схватам, Принцип Топлог Зеца је изведен докраја.
Доситеј шета, одбројава кораке, нуди ме новом цигаром. Истим звуком набија се штака у под, лако се пребацује четвртасто тело, оно је као у некој праћки.
Гледам у пропелер, Доситеј се зауставио, благо говори:
- Понављам, то су ваши обрачуни. И само ваши. Ја нисам класни противник, упамти. Хоћу да те извучем, мораш да пружиш руку. Полако, разумем, допусти да све разумем. И стид ме је мало, искрено говорим. Ти знаш да нисам крив што си овде. Старији си, и да те сад ја подучавам. Незгодно, али се наместило. Ни ти ни ја не можемо од тога побећи. Прионимо онда.
Напољу је сунце, не чује се ниједан галеб. Ни море, бонаца је.
- Пре рата си био у Москви?
- Нисам.
- Био си негде у емиграцији?
- Да.
- Где?
- У Прагу, Бечу и Паризу.
- Јеси ли у то време познавао Великог Вата?
- Нисам.
- Где си га упознао?
- Овде, на острву.
- Тек овде?
- Слушао сам о њему раније.
- Где, и кад?
- У Паризу, можда 1938.
- Зашто можда?
- Памтим догађаје, али године тешко.
- Шта знаш о Великом Вату?
- Не много.
- Питам те, шта знаш?
- Не много.
Доситеј ме одмерава, узима штаке, одлази до зида. Онда се враћа, одлаже металне штаке, седа, пије хладан чај, брише усну и каже:
- Нисмо се разумели.
Хукнем, бришем влажно чело, Доситеј понавља.
- Нисмо се разумели. Хоћу да те ослободим, овом си времену потребан.
- Потребан?
- Да, потребан. Само, ти си на кривој страни. Шта хоћеш, да будеш унутрашњи противник? Коме?
Гледам га, подигао је леву штаку на сто, ваљда ме не вара, и кажем:
- Нисмо ми више ником потребни. Ником. Као ни камен који се туца, ником потребан.
Доситеј је строј, уме да самеље, мирно каже:
- Ниси у праву. Вратићу се на основно, на твоје одговоре "не знам", "не сећам се".
Остајем нем, Доситеј отпија хладан чај, жмирка.
- Ћутиш, ја ћу ти рећи. Ти мене хоћеш у буржоаског иследника да претвориш. Нећеш у томе успети. Твој сам друг, извући ћу те одавде. Иако си матор, и залупан.
- Залутали ован - кажем.
- Није смешно. Потребно је да искијаш докраја. Ништа не сакрити. Ни најмању ситницу. Зато кажем, пиши. Лакше ти је без мене. Само пиши.
- Шта? - питам тихо.
- Животопис свој. Почни.
И одлази нагло. Оставио је Доситеј целу кутију цигара.
У мени одбројавају пепељави сати. Шиба је, значи, наш санитет - од почетка па до краја, као и каменовање. А они стоје мало удаљени, неподмитљиви сведоци, на правој су страни. У трену ми звркнуло: да се тако и историја не прави?
Пропелер хлади врелу главу. Седим пред белом хартијом, инат је у мени. У нешто треба веровати, признајем, мислим и на Великог Вата.
...Не знам, можда сам и спавао, вратио се иследник, погледао је моју неисписану хартију, опет је био стрпљив.
- Почни биографијом својом, рођен од оца и матере ...
- Биографија је моја.
- Јеретик. Ништа није "моје" "твоје". Ми смо редови и све припада ...
Ћутим залеђен, све припада - под тим се много петљало и испетљало, неко је постао мајстор-вештак, срећко историје.
Доситеј понавља:
- "Све припада"", то си учио много пре мене.
- То је оно што не ваља - одговарам.
- Доцкан си се сетио.
- Доцкан.
- Вас морамо да савладамо, а онда излазимо на други врх - утврђује Доситеј.
- Ако сломите неки зуб?
- Нема друге. Ви сте нас створили - ми вас. Почни, пиши!
- Треба себе изврнути.
- Ту је грешка, твој конзервативизам.
Опет сам занемео. Можемо ли пронаћи где смо се завадили? Не могу још да напишем "рођен од оца и матере ... 1907". Да већ обојица нисмо ван историје која долази? Враћам се у павиљон, знам шта ме чека.
Сутрадан прођем и кроз трећу шибу, изгубим скоро све зубе, сломе ми пет ребара и напукне лева нога. У болници ме задрже готово две недеље ...
Чеперко, сапутник из воза прекиде причу, нисам му сметао, нека се прибере. Није палио цигару, седео је нем и без покрета као да не постоји. Утихнуло, пада снег. И воз је укочен, мрзли премаз га укрутио. Слабо дише мој човек, можда неће више ни реч прозборити. И ја сам смирен, нека куцају тренови.
Човек раскопча зимски капут, скиде га и спусти поред себе. Длановима је трљао очи, као да се пренуо из тешког сна, рекао је:
- Шта теби све ово причам.
Био сам бубица, Чеперу, нисам умео ништа да учиним, само сам ћутао и чекао. Поступио сам најмудрије, човек се сам одмотавао.
- Теби причам, важно је, не знамо се. А зима једе све, и причу ће изгрицкати. Падају снегови, белина зна бити и здравље.
...У болници упознам Никодија, божији болничар. Свима је стављао лиске киселог купуса на леђа и говорио:
- Лек сам набавио за вашу кожу. Иструлио купус, али је понегде лиска остала здрава. Има снагу, купусова киселина извлачи ватру.
А био сам гњецав и гнојав од батина.
- Нема више где да вас ударе - говорио је Никодије.
Иза кухиње се налазила избачена каца киселог купуса, ником потребна. И Никодије се мотао око каце, биркао здравије лиске и доносио пуну кофу у болницу.
Никодије је говорио:
- Моја планина Градиште, висока 817 метара, нисам крив. Није хтело више да набаца стена и земље, да се изнутра набере па да барем као Букуља буде. У Градишту само липа. Освоји мирис и жеља ти је да умреш на том брду. Понеки граб и, веруј, три велика храста лужника из Првог српског устанка. Два су за запис служила. Лисица и по који јазавац, зеца не рачунам, било га је и у пољу. Славуји, штиглиц, певачице разне. У храстовима се легао и кобац. Доле, испод Градишта, река Рача. Права река, а лети пресуши. Повуче се, понегде остане неки вир као бунар. Има ту и рибе, ловимо је. Котарицама. Буду кише, риба дође из Мораве. Риба ситна, и просто је зовемо: риба. Стиснеш је за стомак и очас је очистиш; уваљаш је у пројино брашно, онда је бациш на врео зејтин. Ракију у бунару охладиш и под тремом вечераш. А са Градишта мири липа, и ту се испричамо. Знаш, из мог је села Карађорђе.
Тако Никодије прича и ставља лиске на ране и опеклине.
- Каква река Рача, то је поток - каже му неко.
- Нисам крив. Јачи извор у Чумићу не могу да направим. Ни Градиште за метар да попнем. Знам, то је моја планина, и река моја. И ту се не може ништа променити. И у мапи је записано: река Рача, лева притока Велике Мораве. Има свој извор и свој уток, то је река, никакав поток безименаш.
- А зашто си ти овде, Никодије? - питали га.
Није одмах одговорио, стављао је лиске испод моје леве лопатице. Када је завршио и упаковао ту моју леву страну, хукнуо је и рекао:
- Не знам, случајно. Залута се.
- Како?
- Сељака треба свуда да буде. А ти батина много добијаш. Коске ће ти се умекшати и искривити, а без чврстих се не може.
- Како се савити? - питао сам га.
- Не мора. Држи растојање.
И оде другом да ставља лиске купуса. Опет сам га запитао, а Никодију образи постадоше аленији, рекао је:
- За све разлог потражи. Не буди лењ, потруди се. Што пре откријеш, бићеш раније без скраме у виду. А много је важно бити без скрамице. Тад не могу наскроз да те поклопе. Половина је овде због тога. Људи верују, иду у цркву по потреби својој, и из природе неке. Ако те скроз поклопе, постанеш уврнут. Код нас је постојао Веса богомољац, познат у целом срезу. Увек у црној сатенској кошуљи, као да му је неко тих дана умро. У сваком је селу био на литији, стајао пред богомољама, припаљивао тамјан и свеће, гологлав зими и лети, а из левог џепа вирио му босиљак, свеж или сув, зависило је од годишњег доба. Никад није био без свећа, тамјана и уља за кандило. Бринуо о записима, риљао око њих и ђубрио земљу. Поправљао је батаљене гробљанске ограде и капије на портама. Стално је био у молитви и у цркви и у пољу. Веса је на восак и посан пасуљ мирисао, и што се није калуђерио, разумно нама није било. Сатро се. У његовој авлији ни певца. Укоровила се њива, врата на кући никад закључана. Жена му умрла, тада се, ваљда, и убогомољио. Деца се убрзо разишла, свако на своју страну. Запустило се двориште, па су и пси морали да оду којекуд. Комшије су учиниле своје. Упропастио је све, тако се владика не постаје. И нашли су га једног јутра, у једном селу, накрај среза, под записом, црног, изгорелог ...
Хоћу још нешто Никодија да припитам, а он одмахује руком, шта да прича, нема се увек вајде од разговора, склања се, не ваља бити саветан.
Никодије ми сутрадан опет намештао лиске купуса, и питао ме:
- Знао си Чабру?
- Знао - одговарам.
- Е па ти сад види.
Лежим потрбушке, непомично, што дуже издржати, да не покварим поредак лиски које је Никодије ставио. Од купусовог листа је лакше, брже се ране чисте, зацељују. А кад их затворе красте, ако је преко њих купусова лиска, мање сврбе.
Поменуо је Чабру, код Никодија "џабе" не постоји. Сви су на острву Чабру познавали. И не зна се како се презивао: Чабрић, Чабриловић, Чабриновић, можда и Чубриловић, неко га је звао и Чубра, углавном је остало Чабра, кратко, и да се упамти.
Готово увек је био у бојкоту, попуњавао потребан број као талац-вечиташ, и не зна се кад су га одмарали. Сигурно је за сва времена појео највише батина на Балкану. И Чабра је постао коштуњак, страшилце ћопаво. Накренут на десну страну, сакат у леву руку - и непрекидан смеј на лицу.
Ретка коса, скоро ћелав, на глави чворуга до чворуге, уплели се и разни други израштаји; глава је тврда кожна лопта створена за шпиц-ударце, не да мисли. Нос пребијеног боксера, искрпљено лице, копче и конци, ужиљак поклопио ожиљак, испретурали се и залепили по образима, па се као рожната и жута крљушт свуда по лицу наслагали. Плочаст, свуд отврдло и изубијано месо. Накренут, гвирка у сваког ко прође поред њега, и шаље смеј.
Некад је смеј гласан - мекеће јарац. Али је углавном смеј нем - трну пете.
Чабра је изборио и своје право: лутао је по острву и у каменолом одлазио кад је хтео. Чопа Чабра, куче напуштено; сви су га тукли кад год су хтели, а он је трпео, из њега болан писак није излазио. Само је свима слао свој смеј. Трну пете, па опет, сви су га тукли.
Једном сам га питао:
- Па зашто, Чабро, докле тако, ниси ти Велики Ват?
- Треба. Барем неко. Треба.
И остао је при своме. Не зна се колико је пута кроз шибу прошао. Тешко је говорио - и језик му је од батина био изглодан.
Смешни и страшни Чабра, мало је рећи ружан. Нико га није сажаљевао - вечити смеј није попуштао.
Скоро без ушију, оћелавио, глава обријана ударцима, углачала се, изгледао је као зарубљен колац. Бледе печуркице - остаци ушне шкољке, налепљене у венцу на глави, сасушене и убуђале - и једино на јари не смрде. У вилици није постојао ниједан кутњак. Уснице спљоштене, на врелој плотни печене. Све испретурано, без свог природног реда - једна обрва уврх чела као црн ред згњечених мува, друга се скотурила поред корена носа у црн и велик младеж; погана израслина продужила око. Сав је био у гукама, кривинама неким. Чудио сам се како иде. У ствари је Чабра цупкао, скакутао, ход му био као у птице.
С Чабром је био забрањен сваки говор, па су га људи обилазили као кугу. Он је постао крајњи противник, код њега је свака длака била у јереси. Прођеш поред Чабре, застанеш и већ си сутрадан у бојкоту. Ако га удариш пред сигурним сведоцима, водоношама и собним старешинама, тад си у плусу.
Носио сам једном две канте шаргарепе, и седнем у скривену заветрину да предахнем, кад преда ме бапну Чабра. Спустио се с неба, неми смеј, гледао је у шаргарепу. Понудим му две мркве, одби. Упитам га опет:
- Чабро, човек си неки, докле? Шиба се не може победити.
Смеј на лицу, Чабра рече:
- Сви смо ми мртви. Одавно мртваци. Код нас не постоји докле.
И одскакута птица саката ...
Опет сам га једном питао:
- Чабро, како се презиваш?
- Заборавио сам.
- Не верујем ти.
А смеј на лицу, и не одговара.
- Чабро, одакле си ти? - упорно га питам.
- Одавде.
- Ниси. Од Тимока си ти, знам те по нагласку.
- Из мајчине неке јесам. Али пре, одвајкада смо сви са Каменог острва.
- Нисмо одвајкада.
- Разумећеш да смо одвајкада.
И одлазио је Чабра сакатим скоком, мало повијен, вукао је малу и усукану гузицу.
После једне вечерње самокритике, Чабра се нагло променио: огласио је своје поправљање. Више није био у бојкоту, стао је у строј шибе.
Ударао је песницом, кривином лакта и коленом својим, и главом, скоро свим деловима тела. Као ракљасти паук, пре као рак, маказарио би жртву; иситнио би човека. Под његовим су ударцем пуцале лобање, испадале очи, изокретале се вилице, и ломио је сваки зглоб. Многи су умирали. Чабра је постао најопаснија тачка у шиби; ко њу прође, прешао је Голготу. Отишао сав у жиле и гуке - а неми смеј се заувек забио у његово лице.
Нико више није смео да га удари, нити да му приђе, нити ма шта да га упита. И иследници су се удаљавали, клонили се Чабре. Кад би неког својим захватом ударио у пролазу, остајао би тај несрећник прострт на сунцу по цео сат, и дуже. Чабра је ударао целим телом. У његовом ударцу била је сливена снага целог кичменог стуба. Ударац који одваљује и расцопава жртву. Његова шака, прсти нису били у обичном смислу, како си навикао код људи да видиш. То су биле израслине, већи и мањи патрљци прстију, огрубеле канџе које су се у стиску претварале у гвоздено ђуле. За Чабру се говорило да шаком цепа дрва.
Обилазио сам Чабру и из даљине га кришом посматрао, и нисам био сигуран да ли ме препознаје, ни да ли се сећа да је рекао "сви смо ми мртваци".
Време, за нас на острву, није постојало. Нема разлике између петка и петка, нико од нас није временском границом осуђен, па немаш потребе да бројиш дане. Нас поправљају, а то траје.
Чабра је знао сва скровишта у стенама, старе и давне и тек започете стазе на острву: луњао је слободно, успео је да задржи то право. Кожа му је добила сивожут сјај, по грудима и врату појавиле се широке и црне пеге и за Чабру су говорили да га боли црна џигерица.
Из његовог павиљона су причали да Чабра ноћу често гласно јеца, скичи као везано звере. Вућао се и распињао на лежају. Собне старешине су га свлачиле на камени под, поливали га кофом воде, а Чабра је цикао као да је уловљен у мишоловку. Пљувао је око себе, балио, и једном пробуђен, одлазио би напоље и остатак ноћи прочучао наслоњен на зид павиљона. Сачекивао је зору, сунце - просушио би се и после полако појео попару. А онда би одлазио, завлачио се негде на острву, а ми у каменолом, на разбијање камена ...
Чабра би се појавио пред вече, испаван и набијен снагом, и неми смеј, бронзани отисак у лицу. Стао би у ред и примио вечеру. Онда би се повукао у страну, није волео да га гледају док једе. Кад заврши вечеру, одлази и кружи око бојкоташа, загледа их, углавном лица њихова. Имао је једно округло огледалце које је држао у задњем џепу црних гаћица. Показивао би га, да се огледају, и виде последњи пут своје лице. Кроз санитет кад прођу, све ће им се променити. Неки су стајали пред тим Чабриним огледалом као да се фотографишу. А други су пљували у огледалце, и Чабра се нимало није љутио, у његовом је лицу био само неми смеј. Онда се враћао у строј санитета и заузимао средишну тачку. Знали су сви то његово место, па су се и померали. У шиби је савесно радио, као тек подмазана машина.
И Чабра се све више претварао у замотуљак човечији са стотину грба, чворуга, у себи и на себи. Раније су се кошчине и израслине на њему стварале од батина, а сада што је он задавао ударце. Пуцала је кост под њим, али је и Чабрина пуцала. Смеј је остао урезан у лицу, и ретко је бивао гласан.
...Једном се Чабра пред шибом није појавио. Дигла се узбуна, да није скончао у некој својој рупи?
Брзо је Чабра био откривен, на највишем врху острва. Скинуо се го и окренуо према мору. Сунце се спуштало и светлост је Чабру обухватила целог. Слабо се могао разазнати.
Неки је иследник викао да сиђе са стене, да никог не занима блесава голотиња, и да може да скаче ако жели.
Чабра је остао нем, и сигурно му је смеј стезао лице.
Нико се није до тада попео на тај врх. Чудили смо се како је њему, сакатом, пошло за руком да се попне на врх стене. Морао се лепити пужући уз стеновит зид, а можда је знао и неки немогућ, скривен пут.
Онда смо почели да вичемо и да га наговарамо:
Чабро, шта радиш горе? Боље је и за тебе и за нас, сиђи.
Задржаваш нас, прекинули смо вечеру.
Чабро, готово је! Одређен си за следећи бојкот.
Враћаш се на старо, бићеш непрекидно у бојкоту.
Чабра је мумлао и његова реч до мене није допирала. Млатио је рукама, целим телом се нагињао према мору, нама и сунцу. Извлачио је врат, понекад су се и натегнуте жиле виделе; табани су остајали чврсто заковани за шиљак стене. Дувао је ветар и његов је говор одлазио од нас. Море трапаво, и меснато, у одреденом је размаку лупало о стену.
Иследник је наређивао да сиђе, не много гласно - али смо наредбу сви чули, и Чабра.
Одједном је престао да млати рукама, укочио се, као да је напрегнуто ослушкивао. И у трену је нестао са самог врха: ухватио га сноп сунца и цео се Чабра продужио у стену.
Опраштао се од нас и сигурно је нешто поручивао. Но ветар је уништавао сваку његову реч, удаљавао је од нас.
Касније су неки тврдили да су чули и разумели, Чабра је извикивао једну једину реч: свиње, свиње.
Очигледно је на врху стене нешто чекао. За часак би се примирио и сунце би га искоса осветлило. Примирени, сви смо гледали у Чабру. У неким треновима нам је био потпуно видљив. Раскречио се онако сакат и ружан, човек-значка, пободена у врх стене. Чабра је пронашао и одиграо игриву игру споменика. Зато се, ваљда, и скинуо; голцат и сив, продужио се у шиљак каменог брега.
Сунце је тукло и осветљавало сваку његову длаку. И лепо се видео Чабрин смеј, овога пута није био нем. Није мекетао, него је био грлат, смеј из дубине сливао се са врха на нас и одозгу нас шкропио. Не зна се ко је први клекнуо. Али су убрзо сви клечали пред својим спомеником, сем иследника. И собне старешине су клечале, као и водоноше без бардака воде. Сав острвски свет се покренуо и почео да мрмља, и да се надвикује.
Чабро, не чујемо те?
Чабро, сву нашу муку носи.
А куд да је носи?
Некуд.
Будимо мирни, и претворимо се у ушеса.
Да нам је антена.
Нешто говори.
Мир, мир, људи.
Коме говори, шта вреди?
Буди ухо, па ће вредети.
Тишина, кад бисмо имали алпинистички ексер.
Један ексер.
И конопце. Анапурна! Анапурна!
Килиманџаро, тамо је увек снег.
Африка! Африка!
Лупате, тражите снег.
Како се Чабра попео?
Кроз брдо, знао је унутрашњи пут.
Опет Чабра говори, зашто ветар дува наопако?
Реч његову нисмо могли да чујемо, умукли смо. Али је допирао смеј, мекетав и оштар као у младог јарца. Избројао сам: стајало је пет иследника. Мог Доситеја није било. Једног од њих први пут сам видео: висок човек грбава носа и високог умног чела, црних бркова, шиљци увијени ишли су увис, ка очима, претио је Чабри да одмах сиђе и не изиграва лудо пашче.
Неки је собни старешина одмах почео да виче Чабри да је одређен за седам узастопних бојкота. Неколицина је то хуком и потврдила. Али је већина и даље остала непомерена на каменим плочама; клечали смо испод врха.
А онда се Чабра окренуо према иследницима, заправо, према оном бркајлији, левом руком је ухватио цело своје голцато плодиште и, мало савијен, цимао га према иследницима, и видео се неми смеј на Чабрином лицу.
Био је то нечувен поступак, скандал над скандалима, светогрђе. Иследници су се мало, за корак, удаљили, шакама су заклањали очи као да им сунце смета па ништа не виде. Чабра се све више савијао и цимао плодиште, драо се, а смеј му није силазио с лица. Шта је иследницима говорио, нисмо чули. Ветар је као на проклетој вртешци мењао правац ударца и Чабрине су се речи неповратно губиле.
Да ли је иследнике псовао, проклињао, нисмо никада сазнали. Посматрао сам га одоздо, клечећи, човека који је појео највише батина на Балкану. Спеченко на сунцу, грбоња, и крњавко људски - претворио се у наш знак.
Неко је међу нама викнуо да пада киша. Било је ведро, сунце и млака јара. Из неба без облака киша. А Чабра се све више савијао, цимао, па крутио, као да нас је оплођавао.
Опет је неко утврдио да нас Чабра све запишава, нарочито иследнике.
Осетили смо капљице на образима и челу. Можда је то море било, ветар је почео у супротном правцу да дува. Чабра је давно престао да говори, стварно нас је запишавао.
Још смо клечали, неки су се кришом и крстили; иследници су издали оштру наредбу - да га скинемо одозго како знамо и умемо. И као да је требало неки јуриш направити.
И кренуло се бауљачки; многи су љубили ужарени камен под собом: мноштво је помињало Чабру, а неки су као тешки болесници остајали да леже на каменим плочама. Ипак, ланац људи се зауставио.
Спуштајући се ка мору, сунце је најзад рупило у увалу, углавило се у малу камену плажу, испунило је блеском и сјајном јаром. Настала је нека чудна светлост, и Чабра је нагло скочио у тај бели бунар, у бескрај сјајне топљавине. У небу није био више сакат, исправио је руке и ноге, летео је човек.
Без наредбе, како је ко знао и умео, заједно са иследницима, докопали смо се камене увале. На највећој плочи стене, као да је гатер стесао, и била је бела од морске соли, лежао је Чабра полеђушке, опет сакат, из ушију му је истицала крв. И тада смо први пут видели Чабрино лице без смеја ...
Моја леђа у рупама, на њих је Никодије стављао лиске купуса. Дувао је ветар с мора, у ваздуху горчина и слано као да удишеш мокре сисе. Онда ми је Никодије рекао:
- Чабра није умео да држи растојање. Ни Веса богомољац. А опет, без таквих, живот ти је сура дудиња.
- А ти си, Никодије, нашао растојање? - питао сам га.
- Трудим се. Засвагда не може да се пронађе. Често дође нова замка, и растојање увек изнова треба тражити.
Тада сам себи рекао: ниси Велики Ват, ни Чабра. Поново се добровољно јавим на рапорт.
- Нема те - тако ме је дочекао Доситеј.
Седео је за столом, нисам нигде видео штаке. Опет хладан чај, пропелер, цигаром је тупкао о табакеру, гледао ме. Месо сам на пању, колики комад да се одсече.
- Ту сам, на острву - опет сам стао на жуљ.
- Знам где си. Ово није Лондон - Доситеј је био миран, дао ми је цигару.
Вучем дим, пуним сваки мехур у плућима, брљави ме никотин.
- Шта говоре твоји другови, шта ти мислиш? - нагло ме упита Доситеј.