antonije isakovic

- Свуда.
- Можда није потребно?
Ћутао је, пикавац у устима, нисам хтео ништа околишно.
- Како је тамо било?
Погледао ме је, угашене очи зверке, и рекао:
- Искуство преко своје коже.
- Зато бих хтео да се нађемо.
- Нашли смо се.
Тома се заклопио, са собом вуче ћерчицу, пронашао је своју заштитну повељу.
- Јеси ли запослен?
- Не још, не иде брзо. Помоћи ће ми Аврам.
- А жена?
- Развод је поништен. Она ради, и живи се. Почиње да нам бива боље. Знаш, мало сам се посвећивао породици, дошла и она на ред.
И отишао је журно, његова стегнута леђа, и кудрава коса, још црна.
Испао сам глуп, нисам стигао да га упитам где станује, да му узмем број телефона, сазнам кафану у коју навраћа; нисам ухватио ниједну зачкољицу која ти у граду помаже да нађеш траженог.
... Чеперко, да ти признам, желео сам да нађем Доситеја, такав је трен наилазио, да с њим промрсим. Иако смо по нечему обрнути, израсли смо на истој грани.
Одем у "Москву", недељно поподне, мало света. Топло лето, унутра хладовина, дебели су зидови. Прегледам новине, у ћошку Доситеј. Променио се, пустио бркове.
- Снажнији си са брцима - кажем.
Смеје се Доситеј, вади лулу и одговара:
- Ово сам теби донео.
- Па ја цигару пушим.
- Ништа, пушићеш и на лулу. Какав си ти то чамџија, без луле. Миришљав дуван пућкаш и комарци беже.
- Навикао сам на њихову гужву више главе. Нисам у иконостасу, а опет је неки венац, макар и од комараца.
- Кожа ти се привикла.
- На убоде.
- Разне?
- Оквргавио сам, Доситеју.
Доситеј се замислио па се онда питао:
- Може ли се увек издржати терор историје?
И сазнајем, прекрстарио је многе афричке земље. Не питам га због чега је био у Африци.
- Поцрнео ниси, а изнутра?
Не одговара ми Доситеј; поручисмо ледену кафу. Онда ме пита:
- И?
Признајем, то сам волео код Доситеја, само једно слово и разумемо се.
- Све је људско искуство. И потребно - одговарам.
- Због чега их ловиш?
- Не знам сасвим.
- Знаш, знаш ти. Они су преварили - одлучно рече Доситеј.
- Ако има преварених?
- Опет се враћамо на терор историје - рече Доситеј.
- У ствари, питаш може ли се издржати.
- Да.
- Упознај га добро, и онда си терор историје можда савладао.
- Нисам сигуран.
- У Африци, убио си лава?
- Јесам.
- Једну си снагу уништио.
- Ипак, голооточане остави, пусти их другима. Долазе и после нас.
Растали смо се, Доситеј ми је тврдио: успокојити се, и то је понекад потребно.
У мени врти: хоћу да истерам црвеног јарца. Пре смрдљивог јарца живодарца, "жив клан - недоклан", "жив сољен - недосољен", "жив печен - недопечен".
Чеперко, кад се најмање надаш, свуче се само од себе, пукне брешчић земље и крене...
У возу, зима гола, нигде снега, испуцала земља и врзине се спариле. Враћам се из Загреба, празан купе, једино прекопута мене, заваљен, у громби капуту, људина спава. Дува звер, лице му не видим, сакрио га широк обод шешира, вири четвртаста, јака брада.
Зауставио се воз на отвореној прузи, нека пиштаљка, па онда локомотива. И ветар поче, однекуд суснежица, лепила се за прозоре. Вагони топли, наспрам мене непознати мљацну устима. Онда се умири, једва сам му дисање чуо.
Испод прозора, огрнут бундом, прође кондуктер. Клатио је фењером, и док сам се одлучивао да отворим прозор да бих га упитао зашто стојимо, железничар ми замаче.
У купеу нестаде светла, незнанац се пробуди, би ми мило. Паде му велики шешир са лица и, док га је подизао, упита:
- Опростите, у некој смо станици?
- Не. На отвореној прузи.
- Судар?
- Не знам. Читави смо.
Претурао је по џеповима, најзад пронађе кутију с цигаретама. У мраку смо један другог наслућивали као гомиле. Покретао је ноге, истезао се, у њему је клопарала машинчина, из гузице прасак.
- Опростите. То је здраво.
- У ходнику је здравије.
- Да, али би се нешто изгубило.
Оћутах, када је припаљивао цигару, опазих густе бркове. Повуче два-три дима и, као да ме загледао, без "опростите" и неувредљиво, полако упита:
- Шта радите у овом животу?
- Ништа.
- Ратовао си?
- Јесам.
- Био у револуцији?
- Тачно.
- На страни победника.
- На правој страни.
- Не сери, ми је не одређујемо. Имаш Споменицу?
- Имам.
- Мени су је одузели.
- Немогуће. Не одузима се. Први пут то чујем. Шта да ти одузму: или си 1941. био или ниси.
- Не знаш ти, све може. И цифра постанеш. Подвуку те, па остатак понекад буде дуг. Треба године оџивети. Све се мени издешавало.
- И мени понешто - рекох.
Хукну грдосија и раскопча свој громби капут.
Чеперко, напољу завија гола зима. И урлик вука, пса. Не бисмо га ни могли приметити, сиве су врзине, као и тршчаци, и свеле су барске траве. Стојимо пред неком залеђеном баром. У прозору вагона, у небу, јато чавки. И као да су прикуцане, не лете.
- Мрачно је, не видим ти руке. Ти ниси био тамо?
- Ти си био?
- Био.
- Голи ...
- Били смо голи. У црним гаћицама, на ногама дрвењаци. Сада се носе нануле, клопоће по улицама. Издужују се девојке у разнобојним дрвењацима.
Суснежица се претвори у снег. На прозору су се лепиле пахуље и одмах нестајале.
- Не могу море да смислим. Смрди, згадило се. А кад почне да лупа у камену обалу, јекће, тај узалудни тресак. Мучи се вода, шљапута, умиру многе животиње. И сад ми је у ушима талас воде.
Умирио се ветар, суснежица се одавно претворила у широку пахуљу. Све гушће пада, слаже се, прозор не стиже да је отопи. Опет: железничарева пиштаљка. Кога дозива у тек насталој пустој белини? Одавно више не постоје чавке у небу. Све је снег, и пиштаљка непрекидно.
Тихо га питам:
- Реци, како је тамо било?
- Не може да се рекне.
- Онда испричај.
- Шта ће ти то?
- Онако.
Вукао је дим цигаре, слободно кречио ноге без страха.
- Питао си већ неке?
- Јесам.
- Па?
- Нађу разлог, и не говоре.
- лма сто разлога.
- Постоји један - кажем.
- Тачно.
Превлачио је језиком по усни и цоктао као да је појео батак пловке. Онда је мирно казао:
-- Устајање ујутро у шест, гимназија затвореног типа. Звркне собни, и готово.
- Ко је собни?
- Онај ко се истакао. Овај век има искуство логера.
- То није био логор, мењали сте мишљења.
- Баћо, труба труби. Могу да те исцепају сулундари па постанеш нужник. Никог није занимало мишљење.
- Како?
- Нема како него тако. Били смо у кратким панталонама, без матроских блуза.
- Где сте спавали?
- То је споредно, у каменим павиљонима. Један сам и сазидао. Острво је усидрен брод, ваљда постоји капетански дневник.
- До њега нећу доћи.
- Долазиш до нас.
- Људи различито памте.
- И то је тачно. Подигли смо цистерну, лепу, стесан камен. Крај ње си увек могао да нађеш хлада. Вода се непрекидно штедела.
...Доручак, обична попара; једна дубока кашика, супена. Не мазе, а што и да мазе. После доручка почињало је одвајање. Стадо си, нису све овце исте. Онај под бојкотом добија најтежи посао. Кљакави маторци одлазе у кухињу да чисте кромпир, репу. Имали смо и баште, одреде се плевари. Амерички жут пасуљ, пасуљари га чисте.
Главни је занат - туцати камен. И носити камене блокове. Маца! Кратко. Није она маца од мачке, или у пролеће, од цвета, с дрвета кад лети. Него маца - гвозд најтежи, криви кичму и кук. Дижи је на сунцу, цепај камен и кожу своју, одваљује се плећка. Ништа необично. Нула је око тебе, све сама нуИа. И ти си једна нула.
Пљујеш негде крв, зној. Лучевину неку. Одваљујеш камен непотребан. Занимација је измишљена, и нећеш сасвим излудети.
Сунце челик, извртело гузице. Мозак омекшао, клате се главе, и непрекидно зеваш. Зевак у каменој башти. Ваздух - врућ пекмез. Како да га дишеш?
И туцаш, разбијаш камен, иза тебе расте све већа гомила, твоје гробиште. А онда, ни то ти не дају: гомила шодера се из једног каменог ћошка помера у други. Може и у море да се сјури, у бестрагију ...
Радиш без везе. Куцаш, куцаш - јалове радилице. Беле руке, лице бело - млинари без воденице. Камено брашно удавиће плућа; ситно дишеш, рибица си на сувом. И бијеш у камен, по његовој жили, полутиш језгро, умеш у часку да га разбијеш. А онда почињеш облик да правиш, човек си, и зезаш се, мучиш се у камену, главу неку истераш, носину, нову женску облину извучеш, обиље очију ископаш - да само није рад упразно. Унутра, у камену, шта нема, цео свет и сви створови. И само откидај, пођи у његову нутрину, наћи ћеш доњи облик, сам ће се изнети, расклопиће се жељена шкољка. И небо можеш да исклешеш. Па онда пипаш, тражиш било, каменову куцавицу, и једним ударцем све здробиш. Тек створени свет одлази у шодер, у камене гомиле - ником потребне.
Сунце и зној изнутра те изједају, мрве, и од тебе праве киселину. На свету си јединствен отров - цело би море опоганио. Све ти задебљало, а ждрело је црвено гвожђе. Требало би га полити и зацврчало би. Цврче људи као тек извадени чварци.
И то ће бити - туцати камен у дан јасан, уз непрекидан звек хиљаде чекића: сат се створио, време неко - стално ударају секундаре.
И само замахивати: још једном, и још једном. Никако не застајати, мировање је опасно. У нама као да су федери-терачи. Одвалиш камен бели, жути - и нађеш црну жилу, сенку смеђу, знак неки, слово се скаменило. Као запис, порука из давнине - у срцу камена су теби даровани. И тако, непрестано неког бога откриваш ...
Куцањ па куцањ, а у ждрелу пиљевина стене. Опеклина, пликови, издрано месо, сав си усољен - капку воде створити. Шум морски удара у острво, дроби му камену вилицу -не чујем чекићаре. Плаву реку видиш, удавити се, што пре постати утопљеник; кречан. надувен леш у реци.
Пао сам на своју гомилу камења, и одмах ударац у слабину.
Не забушавај, бандо!
Колико пута на дан чујеш ову изреку. Њу казује човек у црним гаћама и дрвеним нанулама.
То је дебата.
Поново ударам. Куцам у камен, пршти. Враћа се, чујем хиљаде чекића, секундаре - црне игле бусола забадају се у мали мозак.
Под сунцем смо, сви голи и исказани. Нико ниједну пегу не уме да сакрије. У најдаљем кругу су иследници: стоје укруг као стубићи, слабо се померају под сунцобранима.
Удариш и пукне рецка у камену, у тој среди нема капљице. А нешто затамни као уље и брзо нестане кап твога зноја.
Верујеш: крв ће се твоја претворити у црни лив - скамениће те заувек. А жеђ те расцопала, одавно ти попила мозак. Леске смо, страшила просушена. Треба само да нас узму и у њиве пободу.
Спазиш, водоноша је по страни, обично је сакат, и као смрзнут чучи поред дрвеног чабрића, ту је вода. Одмара се, мршавко, и понекад буљи у нас, у црним је гаћама и дрвеним нанулама. Поправљен је, и све се више поправља. Кажем:
- Друже, дај мало воде.
Најпре те не чује, зева. Страшно понекад човек зева.
- Хеј, друже, мало воде - понављаш.
Гледа у сат, а нема га. Гола је рука његова, одавно смо сви голаћи. А сунце, господе боже, може ли веће да буде! Израсло је у велико острво на небу, утишало се време, испарио је сваки ветар; под сачем постајемо љуштуре празне.
Отпушта стена миру, и њу јара скрозирала. Кожа дошла камена, у устима језик одебљао - жар је у гуши. Одлази ти глава у неко говече. Блекнеш.
- Хеј, друже, мало воде, зар не видиш, нисам двомоторац ...
Чеперко, непознати у возу млатара рукама, искашљава се, пали дуван и гаси га, дигне се па седне, распукла се црна прилика, ни он ни ја не знамо где се налазимо. Ћутим непомичан, да га ничим не прекинем, сковитлао ме занос његове муке. Око нас је тихо као да нема света у другим вагонима. Мрзле пахуље засипају прозор, ухватила се белина.
- Двомоторац, то ти је повратник. Брод те поново довукао на острво. Негде си лануо, у неком трену пукла кеса у теби: хтео си да се проналазиш.
И зато су са острва пред тобом ћутали. Нико није хтео натраг. А ја причам, и чудиш се. Полако, више ће се причати. Пролази време, а ти и ја смо сами у овом мраку. Могу да те удавим, нема потребе, пио си и ти несрећу ...
Чеперко, опет се ућутао, затоптао је шакама и вилицама је шкљоцнуо чудно и ружно. Нигде никога, ни локомотива се више није чула.
Проби ме слаба језа, опет запалим и шибицу у трену угасим; окренуо сам главу, нека зна: лице ме његово не занима. Само речи, судба његова.
Чеперко, мој човек из воза умео је да говори. Мекан глас из њега огромног, реч путује, ништа хитро, у њему је преврело. У леђима цео метар, јака брада, и мало истурена, шешир му стално прекрива пола лица.
Кашље, гаси цигару, па из џепа зимског капута извуче две јабуке. Једну мени, другу себи, и каже да су кожаре из Словеније. Гризем, брзо уништавају никотин. У нас уђе поље.
- Довукао те бродић, избацио поново на острво, и постајеш двомоторац. То значи да си вечито у бојкоту. Бери кожу на шиљак.
- Стани, то ми је неко рекао.
- Тај ко ти је рекао био је на острву. Слушај, вечито у бојкоту. Вечиташ, томе се никад више не верује. Двомоторац се туче каменом, летвом, чим стигну, у свако доба, и ко год хоће. Он је обичан џак с човечијим удовима. Сав је у модрицама и осакаћен. Издржао је разне преломе од удараца. Лице поплочано, изушивано, нос, уши крпљени. И тако бивствује на камену, у јари.
На двомоторцу се сви поправљају. Он је вежбалиште, звер законом незаштићена. Обележен је: има црну мајицу и црвене лампасе на црним гаћама. Ако мајицу скине, гаће не може ...
Појели смо јабуке и, Чеперко, мој казивач у вагону опружи ноге, настави причу своју:
- Опет молиш водоношу, изгоре се. Диск сунца да нам прореже гуше. Најзад ти даје воде. Мора, да не би липсао. У дрвеном чанку, на дну заклокоће. Сунеш у ждрело, оквасило. Као да се млак лист у грлу залепио. Попусти у теби, у глави се избистри.
Удаљени нешто од нас, стоје иследници, озбиљни су и мирни, они ни у чему не учествују.
Стално ломи чекић у руднику без руде, јаловину ископавамо. Сунце пали, издише око нас, опет гледам у водоношу. Њему је лакше, много, не мора да цепа камен. И није жедан. Мршав је, болесно пупав пуноглавац. Стомак му је пун воде. Копиле, узима је кад хоће, чим мало ожедни. Пуна му је и вољка гушава. Точи полако, беласа се шипка воде, искри у дрвеном чанку.
Пије, животиња, препија се. Ако претера, доћи ће на моје место. За све је створена затезна мера. И водоноша и ја знамо да смо у игривој игри. Као и иследници, мада су забленути, не знам у шта. Шта ћу, опет понављам:
- Друже, мало воде, пашћу.
- Само ти ради, не прекидај.
И добијеш, ждрело побере млаку текућину. Фркнеш као јарац на сунцу. Уши се отпуше и облике камена боље разазнајеш ...
У подне нас потерају на ручак. Често добијамо пасуљ. Жути, амерички. И пола хлеба. Неко добија цео. С целим се прави "цика-цака" - пукотина међу нама. Неко то може брзо, и постаје "прочитано ђубре". Осматрамо се: Прочитани и Непрочитани. Главом о зид, не може се кроз зид. Други прођу поред зида - све издржи човечанство. Свакакав је потребан.
Себе смо обележили као револуционаре, "нарочити ков". А они који су нас чували ту су одлику задржали за себе. И тако, изједначени: ми смо туцали "камен ником потребан", а они су постали чувари наши и "камена ником потребног". Између нас су постојале "водоноше". И тада сам слутио: да ћемо ми пропасти потпуно, као и већина чувара-иследника - а да "водоноше" остају ...
Чеперко, дуго жваћем остатак јабуке. Шта је? Узео би једну јабуку? Немам је. Можемо да попијемо. Нећеш. А видиш, мени је потребно мало препеченке. Слушаш, живино добра! Онај незнанац у возу ћутао је као мачор, брисао се великом марамицом, шешир му је прекривао лице, а снег је утрпавао воз. Све се укочило и увелико је била ноћ.
- Дуго стојимо, сигурно је судар? - питао ме не померајући велику главу са наслона.
- Можда и није.
- Ког ђавола стојимо?
- Цркне сигнал, прегори сијалица, воз мора да стане.
- Дешава се.
- Дешава се.
- Као да смо у затвору. Купе је самица за двојицу. Ти ниси иследник?
- Нисам.
- Никад ниси био?
- Никад.
- Свеједно ми је.
Промешкољио се, закопчао је дугме на зимском капуту. Напољу се створила бела пустолина. Куд се дело особље? Одавно се не чује никаква пиштаљка. Можда је воз напуштен. Постао уклет, из њега одавно исцурила светина, остала нас два вука. Воз је на отвореној прузи - и судар је из оба правца могућ.
Казивач је сам почео да говори:
- Кад сам био тамо, дешавало ми се: заборавим зашто сам на острву. Заробљеници из неког левог рата. Онда се полако повезујем, пропустим кроз себе сан, иако сам у јави. Изгубиш се понекад и нешто друго од себе и околине своје створиш. Истрошен си у стотине комадића, у гомилу мозаика. Ко ће те саставити да би се распознао? Све што си на копну оставио, полако у заборав. Друга памет настаје. Знам добро, понављао сам како се зовем и питао се зашто је то тако, могао сам и други знак да понесем.
А ког дана је то било, не памтиш ни име човека, стајало се у строју пред ручак и један црни жгољавко је казао "сви смо синови Партије".
Настало је узнемирење, скинула се нека скрама; приметио сам, многи су прошаптали "сви смо ми синови Партије".
Раније нисам запазио сувањка. Није погледао шта му је упало у порцију нити је посматрао иког од нас. Ко зна како га је и кад сунце померило, па је одједном избацио своју паролу. И као псић се завукао у сенку, цео је ручак прочучао. Између ногу је држао порцију, као суд за прошњу, а ни од кога није могао испросити ни зрнце плода. Гледао је преко нас у даљине, у чисто небо, и као да је тамо проналазио слова с којима се споразумевао. Тршава коса, у лицу два ока - црне маслинке. Сјајно, неко чудно око ...
Чеперко, прекинем казивача у возу, упитам га:
- Чекај, тај се звао Тома?
- Јесте, Тома. Откуд знаш?
- Па знам, пре рата је био у Паризу. У Москви.
- Јесте.
- Преко њега се одлазило у Шпанију, био је задужен за Црвену помоћ.
- Тачно, све је то радио.
- Мој друг Аврам Митриновић ...
- За Аврама нисам чуо. Тому си упознао раније?
- Не. Када је пуштен, код мог друга Аврама ...
- Којешта. Побркао си. Раније си ти њега срео.
- Тома, сув и жилав, црне и сјајне очи као у гориле. Ими ћерчицу.
- Побркао си. Немогуће. Тома је постојао пре Голог отока, и још само на Голом отоку.
Шкрипе вагони, залеђени одбојници, воз као да хоће да крене, попуцава, трзај у месту, напон, и остаје залепљен за шине. Све се утишава, и као да чујем: ветар чисти празне вагоне, улази кроз отворене прозоре, врата, заиста је свет измилео. Човек у возу је опет започињао:
- Томина парола нас је пореметила. У томе је и наша кривица. Погледали смо у иследнике, били су, као и увек, нешто удаљени од нас, зврјали су некуд.
Тога дана ужасна јара, и под њом се све просветлило: камен и море. А и ми, иако су нам коже црне, претопили се у бели сјај.
По наредби, собне су нас старешине стално бројале. У строју пред казаном извршено је пребројавање, четврто тога дана. Грубо су нас померали као стоку пред утовар, с повицима "не зевај", "бројим, бандо", "главу дижи, не руку".
Иследници, обично удаљени, и са стране, замишљени, овога пута су нам се приближили и, нешто узнемирени, као да су учествовали у бројању.
Све нас је ћутња ухватила, као покровац. Док једемо, мноштво жваће, звецкају кашике, и тада се обично измењају оскудне вести на острву. Све се ту износи као на некој пијаци, све што је огромно логорско тело похватало својим пипцима. "Главна капија се боји у плаво." "Од перионица је почела да се прави северна стаза." "Мита кувар умро на спавању." "Добили смо четворицу нових иследника." "Један је мали, и без ноге." "У амбуланту стигао аспирин."
Ништа од свега тога, сркао се чорбаст пасуљ, разабирао сам: многи из мноштва понављају Томину паролу.
Посматрао сам тршавог жгољавка. Био је најпре као јунак, просветлио нас, скрозирао. А онда је свенуо, откинута биљка; понашао се изгубљено, као осуденик. У црним гаћама, оклембешених руку, наслонио се на камени зид и загледао у белу јару. Знамо то гледање у сунце, кад себе ослепљујеш; скрњујеш зеницу, сунце пали очно дно. Не требају ти више очи, не желиш да гледаш земаљски шар. Обневидео.
Многи су поред њега пролазили, неки су му и руком махали. За њега нико није постојао, и ко зна с ким се све у својој глави опраштао, сасушени скакавац.
После ручка нам је следовао одмор, могао си и књигу да прочиташ, Максима Горког, например. Али су нас овога пута без објашњења вратили у каменолом. Нешто се десило? Или се дешава?
Никаква промена нам не промиче: као слепе животиње гледамо целим телом.
Јара нас је убијала, није било водоноша. они ће доћи касније, с дрвеним бардацима. Острвске власти су нас кажњавале. Лудило жеђи нас је цепало, уста су нам белела, били смо мутне памети, све се наместило да нас одвуче у коначни грех...
Чекићи су одваљивали, туцао се "камен ником потребан". Сунце је сукљало, до мене је радио Стојан из Куршумлије, и питао сам га да ли шта зна о оном сабрату који је код цистерне избацио паролу.
Од Стојана сам сазнао да се зове Тома, да је био у Паризу, Црвена помоћ, шпански грађански рат. И, био је у Москви. Због чега је доспео на Камено острво, каква грешка - то нисам знао.
Собни старешина нас је одмах раздвојио. На раду се није смело разговарати. Потерао ме на једно узвишење, једва сам га назирао од сунца; све око мене било је трептавобело, као и ваздух.
На каменом ћувику радила су тројица непознаних. Тукли су у камен жустро, не гледајући један у другог, нису ни приметили да сам дошао. Одмах сам их проценио: међу њима се нако поправља, кандидује за водоношу, собног старешину. И ту није било шале, непознат за њих, одмерили су ме строго и почели још јаче да замахују чекићима.
На чувику је стена била трошна, дизала се камена прашина и уоколо се слабо разазнавало. Људи су сенке, више обличја спорих покрета, као да се кроз растегљиво тесто пролази.
После једног сата рада, потпуно бели од камене плеве, слуђени од јаре, ударали смо у камену масу с убеђењем: треба смањити врх брежуљка.
Жега нас изгорела, зној из нас не избија. Све што изиђе на кожу - топлота у часку покупи. Посно смо суви, и смрдимо на овнове.
Неки су већ лежали онесвешћени, као изгубљене вреће на каменим плочама, када су стигле водоноше. Добио сам следовање воде, и за неки трен вратио се себи. Обрисао камену прашину са усана, очних капака, окрепио сам се.
Када сам попио воду и поново дошао на ћувик, нађем само двојицу, трећег није било. Слабо су откивали камен, и одмах ми је постало јасно ко је у тројици бела гњида.
Упекло, под сунцем стотину огледала, одблескују и море и камен. Нема кише прокапљаче. Упржава те, као да си у тигању. Држао сам чекић између ногу, кад ми друг до мене дошапну да је малопре од једног водоноше сазнао - Велики Ват је покушао бекство на дасци.
Јасна су и разумљива постала многа пребројавања, и што су нас одмах после ручка бацили у каменолом.
Био је то покушај да се савлада море, дође до копна. Велики Ват - Лепоглава, Сремска Митровица, Беч, Париз, Шпанија, Праг, Москва, говорили су да је био и на Уралу. Причале се приче о њему, боравио и у Азији, пре рата је имао и неку кривицу пред Партијом, какву, ни то никад нисмо сазнали.
А видео сам Великог Вата. Висок, нос широк, црне обрве, очи сиве, лице мало рошаво. Глас промукао. Нешто погнут, и лак у ходу. Први пут сам га срео код велике цистерне, питао сам га:
- Шта је све ово?
- Ништа, навикни се.
И опет, други пут, код цистерне:
- Шта је све ово?
- Рекао сам ти већ...
Упамтио ме, прво правило илегале: хиљаду лица забележити, носити у глави.
Боље га загледах: у сенци се сиве очи претачу у црнило; испод леве усне једва видљив ожиљак. Тихо сам га упитао:
- Ко је у праву?
Замислио се, и полако је одговорио:
- Нешто ми, нешто они. Мора се веровати у прескок.
- Не у доскок?
- Најпре мораш да се одлепиш.
- Зар то није исто?
- Доскок може да буде и у бару.
- Шта је, онда, најопасније? - питао сам га.
- Не претеривати, у власти нарочито, јер и свој покрет тако полако уведеш у кавез.
И брзо је отишао. Мислио сам тада: зна разна чуда, и где све није био, па каква га то наивност грешке довуче на Голи оток?
И први пут, када смо полазили у каменолом, успут сам га питао:
- Био си у Прагу?
Потврдно је климнуо главом.
- У Лајпцигу?
Опет је потврдио главом.
- И како је тамо?
- Постоји библиотека.
- А кормилара Коминтерне. јеси ли га икад видео?
Опет је климнуо главом.
- Шта још има у Лајпцигу?
Гледао ме неко време право у очи, онда рекао:
- Велики зоолошки врт.
- А овде, какав је ово врт?
- Први ти је посао - навићи се. Па кидај и зубима ако можеш. Опет, пази, никако немој да будеш сам.
Застао сам на ћувику, нисам цепао камен - на дасци је Велики Ват и зубима кидао. Сам на дасци - зашто је опет починио грешку?
Сунце се снело ближе мору, и јара је постала гушћа, да је гризеш. Разликовао сам водоноше, чуче, кује, поред дрвених бардака, њихови млохави трбуси су пуни воде. То ме је доводило до беса, имао сам жељу да им као инсектима почупам удове и побацам у море. Само трбуси да остану, и да се тако претворе у бураге.
И даље од водоноша, погдегде иследник, твој-мој.
У том дану стравичне јаре и камене прашинчине хтео сам да пронађем Тому који је пресудио: сви смо синови Партије. И њега сам желео да распитам о Великом Вату.
Тад се зачуо ужасан крик. Неко је ударен усред каменолома. Мени је потекла крв из носа, онда на уста. Полако постадох блажен, нико ми више ништа неће моћи. Ама баш ништа, одох у небо. У мени се отклопила смрт, моја рођена, дошла да ме покупи и узнесе са овога света.
На ћувику су се она моја двојица мучила да одвале повећи камен. Најзад су успели, и чуо сам како говоре: хоће сунцем да нас убију.
Лизао сам па гутао своју крв. Хтедох да упитам двојицу до мене да ли су и они чули крик - или се само у мом мозгу створио.
Крик се опет расцепи. Нисам се варао, и она двојица су се тргла. Мени стаде крв. Јара згусну, скори, зачепи све у мени, и моја уста. И смрт ме одложи.
Водоноше су жустро махале, смешно су се дрмусали њихови трбуси, показивали су да се спустимо доле. То није био њихов посао, знали смо, опет се нешто десило. Убрзо смо чули глас собног старешине:
- Шта чекате? Зврјите у небо, три сома! С главном бандом иде обрачун.
Суљнусмо се низ камени путељак, онда потрчасмо, сунце нам удари право у очи. Нисмо видели белог бога.
- Трчи, треба стићи - подвикивали су са стране.
Чуо се хук, јека множине као јалови ударци таласа о обалу. Људи стењу, не куцају чекићи, каменице падају на неког јарца. И дах човека, и мук сладострастан, и шапатом муклим "ево ти, ево ти га, на". Све жешће, блесавије, каменице се у ваздуху сударају пре него што падну на тле. Грудве крцају, прште.
Сјакти јара, знојави овнови смрде. Топли камен и његова прашина пустили миру. И крв. У мојим устима набијена труловина. Усирило се. Што ме сунце не расцопа?
Стигли смо у главни и лучни део каменолома. Наш строј је у лук постављен, пресекла га попречна сенка. Јара је трептава, у њој искре зрна камена. Најзад видех: човек седи приљубљен уз глатку стену, скоро је затрпан каменицама. И препознајем га: Тома, њега су каменовали.
Раскине се у трену, прогледаш, створио се прозор у прашинчини: Томина је глава читава, очи отворене, поглед као забезекнут, не много, лице је више мирно - нема освете у њему. Цела је лева рука слободна, и обе ноге до колена вире из гомиле камења.
Неко помену крв. Из уста бућну у два маха мрка текућина. Лице смирено, очи отворене.
Падам на колена, смрадна је сукрвина у ноздрвама и у устима мојим. Шапћем Томину паролу.
Не отклопи се мени смрт, прошла ме. Оставила ме, није хтела да завеже чвор.
Још сам на коленима, крцају ораси. Тешко је, цео вагон је на Томи. Зурим одозго у њега, скрцан је. Како каменица главу заобилази?
Уоколо су водоноше, надувени бледожути трбуси, држе испражњене бардаке, а иза њих иследници, врло ретко постављени. Слабо се виде, и ништа се не разазнаје, мада јара попушта.
Ни ми се између себе не познајемно, облепљени смо каменом прашином, јара нас обневидила. Под маскама смо сви, и мрзимо се. Сви смо једом отровани, у нама је некадањи човек.
Томина чиста глава вири као са каменог постамента. Направили смо споменик, само га однети у парк.
Неко до мене каже:
- Не зевај, бацај камен! Мртав је.
Савијам се, хтео бих да повратим, смрдим на црева.
- Луд си, штитиш банду!
Устанем, из камена се осећа мртвац. Сунце прешло шиљак узвишице и опет се ништа не види. Пред нама је трептави сјај: и мени се чини, увија се човек под каменицама.
- Мртав је.
- Није - кажем.
- Бацај!
И бацам у трептави сјај, у постоље - један камен, други, трећи.
Неколицина започиње: о-рук, о-рук! Шљунак је у грлу. И ништа више не смета, сви су прихватили узвик: о-рук! Као да носимо неки стуб, разбићемо велику ограду пред собом, непробојни зид - на време се савијамо, створили смо одређен размак, подижемо мрка тела. јечи каменолом - крцају каменице. Неко се продра "сви смо синови Партије".
Иследници су одмах тражили да се тај пронађе. Није било могуће, и нису помогле никакве претње. Наша се гомила стегла, из руку није летео камен. Постали смо један створ - свемирска животиња пала у каменолом.
Сунце је зашло, раширила се сенка и сви смо се добро видели. У трену без покрета, нас је следио ђаво - опуштене руке, скоро до земље, као код мајмуна, и главе погнуте пред тек створеним ћувиком. Неко је мрмљао песму, као да се чуло "то су руку наших дела". И тражио сам га, али су свима вилице биле склопљене, а усне је прекривао дебео слој каменог праха.
Па неко пева, ко то пева, опет се прави парола. Не, сви су бели, затопљених уста, и питам друга поред себе да ли је чуо песму. Каже да јесте, али не види ко то пева. Рекао сам: питај даље. Питао је, и већина је чула песму, а вилице су свима биле заковане...
Иследници су пошли према павиљонима. За њима водоноше, па ми. Неко је у ходу запитао: ко је први бацио камен? У целој колони мук, клопара одабрано братство, дрвена обућа гази по сувој кости.
Много касније хтео сам да сазнам како се десило, како је започело. Неко је морао издвојити Тому и бацити први камен. И људи су започињали, и није да нису хтели: помућен од жеђи, добио је најзад чанак воде, приближио га устима, када се чуо крик. Неко је убио галеба. И кад је стигао, већ је започело. Матрозу Крпи упао камени трун у око, преврнуо је очни капак, сунце је усисивало сузу и око постало суво, окоштало, кад је чуо крик мачке - прешао точак преко створа, искуљао врек. Собне старешине су се драле, издавале се наредбе. А јара густа, топила се, било је слабо видно. Све тако "овамо и онамо", из једне свести пребацивало се у неку другу свест. Основно, каменовање је већ увелико започело. А првину, дно почетка, не откриваш. Понекад помишљам: првина удара и не постоји, само ствара неспоразуме - све из маглине излази. Разумети дато стање - и почетак не тражити.
Код павиљона затекнемо Великог Вата. Везан и бео од морске соли, утопац, извађен из кречане. Није знао да је извршено каменовање. И он је гледао преко наших глава, више у јару, у сунце. Помислио сам, да неће ослепети као Тома? Варао сам се, Велики Ват нас је посматрао, једног по једног. Његов се поглед тешко уочавао јер су веђе и трепавице биле под дебелом наслагом соли. Више га никад нисам видео. У мени је остао као снежни човек који се докотрљао до Арктика.
Чуо сам да су га одвели у центар 102. Не знам шта се тамо дешавало, нисам био у центру. Не знам, као ни о гробљу. Постојало је усред острва. Ко га је видео, постао је гроб. Нико није умео гробље да опише. Опет, неки су тврдили да постоје плоче с бројевима, други, опет, да поред бројева стоји и по једно латинично слово, а много касније се причало да не постоји ништа, него само камене плоче без икаквог обележја. И центар 102, зашто се тако звао? Број 101 постоји у табланету. Број 101 је највећи број година робије у обреновићевској Србији којом је осуђеник могао бити кажњен. Али, 102 нешто друго казује. Можда је прва група затвореника толико бројала? Или је то висина коте? Можда... Не знам шта може бити. А за Великог Вата се говорило да је пуштен на копно...
Чеперко, ућутао се казивач из воза. Брисао је суву усну, слабо се накашљавао. Локомотива је једнако пуштала пару, било нам је топло. Нигде никаквог звека. Понекад ветар затресе вагоне и нас; осетиш мирис зиме.
И човек поче да шмрче, дуго, чистио је леву па десну ноздрву. Онда се искашљавао, грмело је у њему, чачкао уши, пљувао у новине, па их згужвао и велики смотуљак бацио кроз прозор. Снег је мирисао на стравичну даљину неба, и мој се казивач нагнуо, навалио се на рам прозора, допола је изишао напоље, пушила се главурда, изгледао ми је као бик.
Тада сам, Чеперу, мислио: себе не жали, ни две паре не даје - дрво на утрини. Зевао је, отварао чељуст хладну ноћ, а његов широк језик је скупљао пахуље. И то му је било мало, па је скидао снег са прозора, јео га.
Отро је руке о громби капут и дрекнуо:
- Хладно прочисти! А и прошла прича. Добро је, не видимо се. Ти си поп, умеш да ћутиш.
Онда је сео на клупу, запалио дуван и опет сам почео:
-- Знаш, оно пре рата, у нашем покрету, кад неког бацимо у БОЈКОТ. Страшна реч. Осуши се човек, до јуче твоји, другари почну да ти окрећу главу - претворе те у мрвицу смрдљивог сира. Ти би некуд, копрцаш се, али пролаза нема, риба си у врши, наилазиш на прут тврд и гладак. Избацили те, сви против једног, губавац си. Треба нову улицу да нађеш, али не можеш. Не дају ти ни да се доказујеш, стуб си срама. Окрећу ти леђа, смрадов си, и пљују поред тебе, и тебе. Ни жаби није лако да промени бунар.
На острву, бојкот је био нешто друго.
Усучеш се, бледило пробије твоју црну кожу. Залази, море попије сунце. И дуне прохладно, већ ти је лакше, пучина савлада ужарени котур. Кад вода задави јару, долази повратак у павиљоне ...
А у бојкоту си, има да прођеш кроз шибу. И сви смо је пролазили, и били у шиби; примао си ударце, и задавао их. Свуда је важио основни принцип острва, у нашем аргоу назван: Принцип Топлог Зеца.
Опипаш себе одоздо, трска си у риту, читав си. Оба колена, сви зглобови су на месту, зуби су у вилици, и очи у чеоним дупљама, и кожа је читава, чврста. А знаш: нешто ће у шиби пући, откинути се.
Неке је пред залазак сунца обузимао необуздан страх. Цвилели су без своје воље, низ језик им се у браду цедио свеж јед. Тресла би их дрхтавица и, померени са свог дна, поглед би завлачили у мишке.
Шиба је од нас стварана; двоструки ред - по сто људи с једне и с друге стране. А осуда је: проћи кроз тај бедник песница и удараца. Нема љутње: у шиби си, и ван шибе си - Принцип Топлег Зеца ради. А шибу смо понекад међу собом називали и пролазак "кроз санитет".
На време се мора и клекнути, можеш се и усрати, али кроз шибу се мора проћи. То су биле иглене уши острвске које се нису могле мимоићи. А имао си и право, увек Топли Зец - ја теби - ти мени, да кроз шибу и протрчиш. Што брже, то боље. Буди умешан са својим телом, скотури се, поплочај се као кечига, ако можеш. С чим, и то је опет твоје право: шакама. Савиј се у клубе, на вољу ти. У мајчину, људско тело није мало, не можеш га шакама оклопити. А и шака није гвоздена, гадно је без прстију.
Поруше те скроз, омаме и облесаве. Испумпају ударцима, сваку кошћицу одвоје. После шибе, у кораку шкрипиш. Бију и развале, све доњим ударцима: у гушу, у врх браде, и вито ребро, слабину, пронађу далак, свале те на камен па ударцима усправе.
Љут си, доведен си до ивице, и своју доњу реку не чујеш. Сме ли да се шапне, вера ми је искомадана. Не значе много ни сузе, ни зној, ни крв. Круг сабраће је затворен. А после...
...После си ти члан шибе, господар. Свест је помрачена, испуњен си поганом снагом, не пуцаш само ти, створен је стрељачки строј, иако жртва нема белу мараму; у мајчину - ради Принцип Топлог Зеца. Исисавамо мозак један другоме.
Знаш, на острву је било разних, с коца и конопца. И оних који су постали комунисти у 1945-тој, изнели главу из окупације, одмах у улични митинг ускочили, трудили се да постану неопходни, обавезни за рејонски Народни фронт, омладински комитет, за многе управе и редакције - изврдали Сремски фронт, крај рата.
Али и њих је дохватио Топли Зец. Када рупи 1948, "не бити увек други", шуштало им је у малом мозгу. Заиграли су на првака и, убеђени да притискају праву педалу, подржаше Резолуцију Информбироа.
Кад, оно, изиђе на камени пост! Па су споменичаре и предратне комунисте, као да смо за све криви, са задовољством масатили. Шпански борац је за њих био посебна посластица. И тако су нас новопечени учили реду и правом правцу у комунизам.
Ударало се у главу највише. Чувати очи и теме, остало на пањ. Пусти нека деру и одеру, и одсеку колико год могу. Уђеш у тунел створен од људских тела, савијени и већ знојни, дашћу, да те убије смрад овнова; затворили су видик пред тобом и сваку пукотину неба; у цреву си неком, мигољиш се као измет, између буботака, помера се пршљен - ударац са стране исцепа уши, па висе крваве крпе. После их ушивају у амбуланти.
Скрити се у шиби, ма ни бубица се не би провукла. И лептира купусара би погодили. Остало ти је да се савијеш, и згрчиш, и јури колико можеш брже.
Тетураш се, тетурају те, билијарска лопта с мантинеле на мантинелу, с песнице на песницу, на гуке, коштане израслине, на сакате руке створене у шиби, изрован си, ољуштен ударцима, и најзад си чист и до сопствене беле срчике доведен. Над главом: бандо, бандо! И речи могу да убију, бубна опна је начета.
Не можеш опстати у љуштури као зрнце пиринча. Ударци, зној мушки, и слана крв - морска вода, правода, узбибала се око тебе и над тобом, и живинче си проклето, и никада се не могу збројати сви стискови које си добио.
Излазиш из шибе изгуран ударцима. Врео и чудно одран, поново си рађан.
Иследници стоје са страна, навикли су, неки зевају.
Кроз шибу, тај сокак људи, жури и ништа не памти, ако можеш. А чим си у реду део опасног сокака: ударај, самилост је кажњива; ако промашиш који пут, одмах те пребацују у следећи бојкот - Топли Зец непрестано ради. Како год да се окренеш, на коцу си. А кожа нам је била тамножута, згњечена. У нама труле вишње, баћо!
А како те одређују? Собни старешина саопштава:
- Радојко, сутра си у бојкоту.
- Разумем.
- Никола, и ти си одређен.
- Чуо сам.
- Вукоје, одређен си за сутра.
- Ама зашто, чоче, старешино и друже, због чега?
- Миљане, и ти си у бојкоту.
- Да није грешка?
Нема грешке, мућкамо се у истој бачви. Собни старешина одлази, оставља те забезекнутог, па ако имаш воље, претурај по себи, улови квржицу-грешку у последњим данима. Никада се ништа не проналази - Топли Зец је изведен докраја: сви су у бојкоту, и ван бојкота.
После, за неки дан, можеш да одеш и на РАПОРТ. Сам се јављаш, на тебе је ред, јавити се. Твоји другари већ одавно одлазе, кревет до тебе, и кревет изнад тебе, онај поред кога туцаш камен - сви су они већ били.