Антоније Исаковић Трен 2 - Казиваље Чеперку Београд (Просвета) 1983 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Казивања Чеперку Није страх, Чеперко, нечему се добро приближисмо. Окренем се, око мене јаке и високе ограде, како су само изникле - нећу да се провлачим ... Постајем ли шепртљанац, можда ме и умор сустигао? Као да глувим, ноћу зурим у Саву, црна река. И шапнем: и у трулој воћки проживи се неко време. Пређем преко своје палубе, запалим дуван, згужвам цигару, јаукнем у ноћ. Јаук сопствени не могу да дохватим - лупи над водом, закачи се негде на другој обали, можда о врбе. И тамо смалакше, у грању неком. А ја буљим, без цигаре, у црнило воде - као да у њој нешто могу да прочитам. Жестим се, крцка дашчани кућерак, говорим: све отклопити, сваког и сваку рупицу! Сме ли се - да ружно не питам? ... Доситеј ми говори: "Никако! Стварати заштитни знак." Који знак? Повељу заштитну - па кад затреба, залепити је. Тако се одувек радило, и у лево уво ми спусти бубу: захтев историје. Цибнем се, цибне се и Доситеј. Ћутимо, знамо се. Ко ће кога измеркати. А онда Доситеј закричи: - Свуда и на сваком месту заштитну повељу, златну, с калиграфским словима, и сви да је потпишу. А мене, Чеперко, убио инат, боли коња коњска глава за људске пуцњаве. - А Голи оток? - питам Доситеја. - Оток се разиђе, не остаје вечито на образу. Голе обучеш и за дневно постојање себи кажеш: било, прошло. - А шта је тамо било? - Није твоје. - А чије је? Обојица ћутимо, глођемо цигаре по целу ноћ. Смрдљику сваку хоћемо да савладамо, па се гледамо, не бечимо се један на другог. Хиљаду деветсто четрдесет осма, опасна година била. У нас опет ушла ПЕТА ОФАНЗИВА, о опстанку се ради, тако сам осећао. Делићемо се, Сутјеска је брза и танка река. Своју мисао ником не казујем. Рус је пред тобом, није штиглиц. Прва земља, за Стаљина друга, и кожу да одеру, мало је. Знаш, Чеперу, сад то причам и срам ме хвата због заблуде што смо другу отаџбину толико волели. Нешто је у нама било криво усађено. Нисмо увек умели свога искона да се држимо ... Страшна алка, а хоћу у праву мету. Измигољавамо се, чист дан додирнути. И онако, као мало затроване рибе, излазимо на површ реке - први пут се нешто чини: то мене и одреди. Оде скрама с очију, узесмо на зуб НЕПОГРЕШИВОГ. Дрмало је и кроз нас и кроз свет. По цичи зими ствара се Снешко Белић, погрешив, непогрешив, и замке постављаш, а не знаш увек где су. Кад се нога спотакла, кад је у колену пукло ... Пролазило време и смирена лука никла. Никог нисам тражио, случајно сам их сретао. У почетку су ћутали, свима на устима брњице невидљиве. Заклопљен свет, само те одмерава, и клате главом као животиње у кавезима. И, Чеперко, неки Тома, на њега прво наиђем код свог ратног друга Аврама Митриновића. Онда је Аврам био одговорни за главну новину београдску. Седели смо у приземној кући, Бирчанинова улица, не знам која је година била, липу смо осећали, никакво куцање нисмо чули, одједном у собу као да је склизнуо човек с дететом, не старијим од пет година. Нема шта, одмах се видело: отац и кћерка. Исте кудраве косе, и црне очи, купинице. Мушкарац необично преплануо од сунца, усница му више модра, као изуједана, прекривена скврченим громуљицама, широким пегама, а панталоне се при сваком покрету врте око кукова. Подсећао је на радника дигнутог с пута где је до малопре ломио шодер. И он и дете били су у платненој обући. - Томо! - кликну мој друг Аврам Митриновиц. Човек се укопао насред собе, чврсто је држао детињу руку, осмехивао се стиснутих усана, онда је лагано упитао: - Смем ли да седнем? - Како да не, зашто да не ... - Ти знаш одакле долазим? Није одмах погодио мој ратни друг Аврам Митриновић. Лице му се у трену искривило, пролазио га напад стомачне киселине, и рекао је: - Да, добро, то се десило. - Јуче сам стигао - рекао је Тома. И мој ратни друг се сетио, зној му избио по врату и челу. - А, јуче. Читао сам у новинама ваше изјаве. Добре су. Колективне. Тома се више усправи, по усницама изби куждра и као пертла-змијица кроз образ се проби све до левог ува. Остаде тај набор у образу неки трен, да му криви лице, па нестаде у црнилу коже. Изгубила се понорница, Тома је опет био онај стари, стиснутих усана. - Добре су, остаће за историју. Нема ту замерке. Важно је бити чист. Чист - понављао је мој друг Аврам Митриновић. Ћутао сам, а онда сам, Чеперко, помислио: заштитна повеља, не знаш често ни кад се прави ни да ли је увек заштитна. И одлучих да то кажем Доситеју. - Смем ли да седнем? - понови Тома. - Хоћеш ли нешто да попијеш? - Могу кафу - зверао је уоколо и, не знам када је запалио, већ је стискао пикавац у углу усана. - Могу ли да седнем? Мој друг Аврам се љутну: - Седи, и не питај више такве ствари. - Научио сам. - Одучи се. - Могу ли? - Све се може. Реци, како је тамо било? - Пада киша, а трава не расте - гледао је у своју кћер. Мировали смо тренутак-два, као дрвене фигуре на плочи припремљене за игру. И Тома рече: - Био сам у Аустралији, на накнадно дарованом одсуству. Трајало је нешто дуже него што сам мислио. И моја мала порасла, с њом могу сада да разговарам. Причам јој, Аустралија је једно велико острво пуно кенгура. И кенгурица носи кенгурића; њен торбак треба да је сигуран ... Посматрао сам његове руке, нокти мали - црни дугмићи усекли се у месо. Зуби се не виде, уста су стално стегнута, улегла. У куту усана брзо догорева цигара; не пуши је, исисава је, па ми се чини да му је на непцима црно главче пијавице. Неупитан, каже: - Мораћу да наместим вилицу. Мој друг Аврам Митриновић поче да трља руке, вртео се, шкрипала је његова кожа, пун плод, само што не прсне, кликтао је: - Водили сте дебате. Сигурно су биле дуге. Могу да замислим: жестоке, и занимљиве. Ваша убеђења чврста, конзервативна. Бољшевизујете се докраја. А ми се преиспитујемо. Ствара се права критика, ми нисмо Андре Жид. Облик смо своје револуције, започиње самоуправа ... Не знам да ли су Руси икада то покушали. Остали су на томе да радничка класа учи школу комунизма. - Чим је школа, извршен је и распоред: ко у ђаке, ко у учитеље - рекао сам. - А код нас је започело. Полако, све знам, може да се и обневиди. Али не треба сада црно гледати. Не заборавите: ми смо у трену када опет говоримо целом свету. Слажем се, опрезност, да се балкански не погубимо. Тома је, не померајући се, гледао у нас, на образу се поново појави онај змијолики набор. Кћерку више приби уза се. Осећало се: постоји неразумевање између нас тројице. Нисмо пронашли најбоље отварање за игру у којој смо бели и црни пиони. - Глатко не постоји - рекао сам. Мој друг Аврам ме није чуо. Занет и црвен, опет се обратио Томи: - Спремао сам се, тражио дозволу да дођем на острво. Прво су обећали, ништа простије. Онда застаде, захтев не понових. Голи оток се закључа, и не стигох да видим и то пролетерско искуство. Кроз црнило коже изби креч, Тома побеле, постаде више као просушен; поглед му је лутао, и као да се испео на неку ледену коцку, на зарављен шиљак - не зна се како је тамо доспео, нити се назире пут којим би се могао спустити. Најгоре: из њега је избијало да нема намеру да силази. Седи провејан, страшило за себе. Гледао је преко нас, иако присутан, није нам узимао ни грам кисеоника. У његовој кудравој коси растао је зној и цела глава му постаде мокра. Онај змијасти набор задржао се дуже него раније у образу. Од свега тога ништа није приметио мој друг Аврам Митриновић, а ни Томина девојчица. Жвакала је црвену бомбону, развлачила је у устима као слатко и лепљиво тесто. Мој ратни друг Аврам опет је трљао руке, запалио лулу и упитао: - Па, Томо, испричај, како је било у Аустралији? - Све је људско искуство. И потребно. Испио је гутљај кафе, у куту усана жижак: рниловао је кћерку по глави. - Није те познала. - Имала је само две године. - Свуда с њом? - Свуда. Опушак је догоревао, објаснио је разлог своје посете: жели да се запосли, разуме се у опрему књиге, моли да га Аврам Митриновић препоручи некој издавачкој кући; код нас су књиге као цигле. - У праву си, учинићу све да те приме - брзо рече мој друг Аврам. - Хвала - одговори Тома. - Могли бисмо да попијемо нешто жестоко. То је повратак, изнова се почиње. И мој ратни друг извуче из ормана боцу косовске лозоваче и три чашице. У соби је почело да тамни, сунце је залазило. - Зађе - рече Тома. И реч "зађе" изговорио је с болом као да сунце заувек залази; и опет, као да нисмо присутни - попео се на ону своју ледену коцку, зарубљену, а сунце се стропоштало, отишло незнано куд. И тада сам први пут чуо, мени је дошапнуо: - Кад сунце постане црвени патуљак, бери кожу. И змијолики набор је прошао кроз образ, и као црвић нестао под увом. Много касније, Чеперко, разазнао сам нека значења. Попили смо лозовачу стојећи, дете је тражило да се упали светло, Тома је нагло рекао: - Морамо да идемо. - Остани још, девојчици да дамо "Не љути се човече". - Не љути се, човече - понових, погледах у Тому. Промуљао је празним устима, остао је нем и најзад сам ухватио трен кад је пикавцем запалио нову цигару. По застртом столу девојчица је бацала црну коцкицу. Мој друг Аврам је узео жуте фигурице, и попио је још једну лозовачу. Мала се радовала, у првом бацању извукла је шестицу, започела је игру. - Нисам те питао, а твоја жена? - Саша је сад код мене. - А где је била? - У Београду. Постало је лакше када се развела. - То нисам знао. - Тражили су то као малу неопходност. Судски, на првом рочишту се доносила пресуда. - То нисам знао - тихо понови мој друг Аврам Митриновић. - Много се не зна. - Ипак се обелодани. - Никада све. Пре ћемо постати бели патуљци - и место мог друга Аврама бацим црну коцкицу, испаде шестица. - Слонови пролазе - рече Аврам. - И стигну до свог слоновског гробља - утврди Тома. У ћутњи пописмо још по једну лозовачу. И Тома постаде сигуран, његова препланула глава нали се крвљу и зао смех се усели у њу. Учини ми се - само глава на коцу. Говорио је полако: - Грешка у страдању. Нисмо Матхаузен, ни из сибирског логора. И ту се не може ништа поправити. Сложисмо се, и Тома нагло оде од нас. Просто је склизнуо, бућнуо некуд из куће. А мој друг Аврам Митриновић забацио је руке на леђа, пришао прозору и загледао се у мрак. Чеперко, питао сам га о Томи, није се одмицао од прозора. Најзад је процедио: - Други пут. ...И, други пут. Други пут. Чеперко, много пута сам био код свог друга Аврама и о Томи ово склопио. Њих двојица, Аврам и Тома, упознали се у Паризу, у зиму, јануара 1936. Тома је тада био задужен за Црвену помоћ, а мој друг Аврам на пропутовању за Шпанију. Тома је био веза, и последња три дана непрекидно су били заједно. Носили су коцкасте кошуље од памука, широке качкете и пушили црн француски дуван. У говору кратки, закопчани. Неки носоња, с црним наочарима, у Прагу је дао мом другу Авраму чешки пасош на име Јана Једличке и везу с Томом у Паризу. Није проговорио више од три реченице. А Тома је био другачији: сав од челика, здернут у мишиће, брзог погледа - ласица. Одмерио је мог друга Аврама и одмах га питао: - Први пут си у Паризу? - Први пут. - И шта би волео да видиш? - Све. - Шта је то све? - Оно што можеш да ми покажеш. - Сутра почињемо. И Тома га је одвео у "Јардин дес Плантес", тамо су биле две гориле, женка и мужјак. На улазу је мој друг Аврам приметио да га не занимају ни биљке ни животиње. Тома ништа није одговорио, погледао га је згњеченим очима, црним као купине, међу уснама горео му је опушак. Пред решеткама су дуго стајали, гориле су јеле банане, одсутно их и зло гледале. Тома је казао: - Скоро као људи. - Али без ума. Мени их је жао - рекао је мој друг Аврам Митриновић. - Гориле не подносе ропство. Не паре се, и тако угину. Освете се људима. Они их поново лове. А овде се успело, горила се оплодила, окотила црно младунче, кажу - једино у Европи. Добра је влада Леона Блума ... Пили су кафу на застакљеним терасама, посматрали слаб снег и светину разну, и утврђивали снагу светског пролетаријата: када ће комунисти узети власт на целој планети? У двехиљадитој години, округлој као пун месец, с максималним нулама, биће свет наш! Свуда, свуда, као оно из Великог Октобра: свима! свима! - Хоће ли стићи у Африку? - Треба и мора. - Тамо још нема пролетаријата - рекао је мој друг Аврам. - Створиће се. Ни у Русији га није било много. С другима који су долазили из земље Тома је био кратак; сваки је био хрт пред трку, очи сјајне, два упаљена кандила. Није се имало ни времена ни пара, и завршавало се брзо у неком бистроу: возна карта, јавка, нешто пара, и здраво, за Шпанију. А сада, с мојим другом Аврамом дешавало се нешто друго. Тома га је водио кроз Париз с пуно стрпљења и скривене нежности, желео је да му оствари "незабораван дан". Одлазили су и у сликарска атељеа непознатих сликара, окупљао се ту млад свет, расправљало о Европи, Шпанији, уметности, и о томе шта све човеку машина доноси. У атељеима се на роштиљу пекла плава риба, јео љут кус-кус и обично се дочекивала зора. Упознао је неке Швеђане, Американце, Пољаке, Финце, било их је и из Јужне Америке. Тома је говорио: - Програм је ту, не питај, полазимо! Још један дан и за тебе ће почети ... - Главно - узвикнуо је мој друг Аврам Митриновић. - Потрајаће то тамо. Можда ћемо се и наћи у Шпанији. - Победићемо - узвикнуо је мој друг Аврам. - На крају ћемо победити - одговорио је Тома. Мој ратни друг је био упоран, поновио је: - Мислим, у Шпанији. Тома се искезио, заправо је у куту усана гњечио пикавац. Његове очи-купине зацрнеле се још више, а појавио се ред ситних белих зуба. Блеснуло је, уста пуна сечива. Очи и тај ред збијених зуба - једна иста снага. Полако је казао: - Дечко, у Шпанији губимо. Привремено, али сигурно губимо. - Па зашто онда идем, ког ђавола тражим? - Тражи, па ћеш и наћи - одговорио је Тома. Поподне на поподне, вече на вече, вашари по улицама, јели су кришке црног хлеба, и "соупе … л'оигнон". Аврам је у себи често понављао: "Дечко, у Шпанији губимо!" Сврдлала је Томина тврдња; просвирало, постао је смочав, и под гушом се сместио котурић влаге; и испод груди некаква гута, лучила је мучнину; створило се длакаво чвориште - поган ђавола; гутица на гутицу, множиле се и продужавале у ланац као невидљиве бубе, све до последњег пршљена; у потиљку је непрекидно зврчало: "Дечко, у Шпанији губимо". И све што је даље осматрао: улице, мостове, споменике, зграде - враћало га је на Томину тврдњу. А Тома је слутио, па је објаснио: то је само његово мишљење, и ником га не треба казивати. И на то се Аврам привикавао, на свог првог тровача који увек отвара очи; погледом су се сашаптавали: да не скрнаве ГЕНЕРАЛНУ ЛИНИЈУ. - Победе доносе и непотребне освете. А пораз, тек тада настаје посао за праве - објашњавао је Тома. Пили су јабуковачу, а Аврам је мислио: Тома је злослутница, негде је на њему прочитао да ће остати у Шпанији, па му "колмује дане"; нежност је у акцији непотребна, Тома стално прави грешке. Чеперко, обојица су били у времену Велике акције, тако се онда говорило. Колико је њих прошло кроз Париз, Тома их није све запамтио. Што краће - боље, хотелска соба, возна карта, јавка за границу, и "много среће у Шпанији". А у случају мог друга Аврама Митриновића, Тома је попустио, ни сам није знао ни где ни када. - Имаш ли ти брата? - питао га је Аврам. - Имао сам га. Удавио се у Сави. - Није знао да плива? - Није довољно добро знао. - Како то "довољно добро"? - Није знао, и готово. За наш посао мора се морати, и моћи умети. Аврам је оћутао. Нагло је изникла Багдала, брдо више Крушевца - зрела трава до колена, и неко је међу крушевачке скојевце донео проверену вест: кинески револуционари су пред класним противником (полицијом, судом) могли снагом воље да зауставе сопствено дисање; и тако су у себи стварали вир из кога више нису изашли. Умирали су не одавши ниједну тајну о себи и својим друговима. И крушевачки скојевци су се бесомучно вежбали, хтели су да докуче кинеску вештину, и несвестица их је обарала у зрелу траву до колена. Аврам је нагло питао: - Ви сте се вежбали? - Да. - И ти си крив? - Није знао довољно добро. - Разумем те, ти си хтео да зна одлично. - Да, дечко, пуни смо малог лудила. - Црвеног? - Није обојено. - А сад? - Можда смо више просветљени. - Рекао си да ћемо у Шпанији изгубити. И мирно ме шаљеш. Мене, и друге. Требало би и ти да пођеш тамо где се губи. - Код нас се директиве слушају. Неопозиво. - Знам. Попили су остатак јабуковаче, запалили нове голоазе, Тома је гледао у мог друга Аврама, и рекао: - Ти имаш раздељак ... - Терао си га још, још мало да издржи. - Извлачио је руке ... - Све спорије. - Јасно, све спорије. - Сава је брза, заноси. - Била је много мутна. - Пошао си за њим? - Јесам. - Али си одоцнио. Хтео си још. Терао си га на још! - Да, проклето још! - И то је наше. И кад си пошао за њим ... - Било је ушасно мутно. Прекинули су разговор. Томи су биле ужарене очи, гњецаво црнило, више нису пили јабуковачу. И сутрадан, последњи дан у Паризу за мога друга Аврама. Петак, јануар, и све је било уређено: возна карта, јавка, да се на шпанско-француску границу стигне у недељу, кад се врши малогранични прелаз. Имали су заказан ручак "Код два орла". Тома је рекао да ће га упознати с девојком Анне-Марие, ручаће с њима. Илегала, нисам се распитивао за њу, причао ми је мој друг Аврам. А лепо се осећао: улазио је у аскезу борбе, најзад праве. Носио је искуство од годину дана рада у ћелији КП Београдског универзитета и две демонстрације. Само у борби да потраје што дуже, да се забележи. Ни револуционар у највећој аскези неће одмах куглу у чело. Анне-Марие није долазила, Тома је погледао у сат, а мој друг Аврам је питао: - Да јој се нешто није десило? - Немогуће - одсечно је одговорио. - Могло се десити. - Ипак ... - Не. Девојке су луде. Чекали су читав сат, најзад је Анне-Марие стигла: округло лице и мали нос. Брзо се оправдала, просула је гомилу реченица, и нешто од тога је мој друг Аврам разумео. Цигарете је пушила допола, пепељара се пред њом брзо пунила. За ручак је Тома поручио певца у црном вину. Седели су на застакљеној тераси, пред њима четвртаст трг, празан, без споменика. Снег ње падао, и Тома се није трудио да поведе неки разговор. Савладали су раскованог певца, прешло се на сиреве. Запалили су црне цигаре и онда су почели да говоре о Чаплиновим филмовима, о смеху као очишћењу, о институцији Глупог Августа. Тома је рекао: "Нема државе без поглавара ни циркуса без Глупог Августа." И питао се: да ли је неко докторирао на Глупом Августу? Усахла је тема, поменула се књига На Западу ништа ново, и закључило: из шпанског грађанског рата нићи ће другачији роман, биће то одређено класна књига. На Западу ништа ново зрачи некакву млитавост. И одмах је била избачена парола: "Умирати - не млитаво!" Мој друг Аврам Митриновић је схватио да Анне-Марие није само пункт Црвене помоћи, јер су се помињали и пасоши, возне карте, сигурна преноћишта. Разабрао је да је њен отац Херцеговац а мајка Францускиња, и да је њу то полупорекло довело до Томе. Док су ручали, Тома је био суздржан и опрезан као да у рукама држи дизгине љутој кобили. Попили су кафу, многи су гости ручали, плаћали своје рачуне и одлазили, а други са улица нису пристизали, био је то део дана када су кафане најпразније. И Тома је онда из чиста мира пљунуо на мали послужавник на коме су биле донете кафе. Уледио се, укоштунио, тамни џемпер на њему постао је комотан, гледао је у жућкастобелу слуз; развлачила се од металне посудице пуне шећера у коцкама. Тома је процедио: - Лецхе! Мој друг Аврам Митриновић није најбоље разумео тај глагол. Али је посумњао гледајући Анне-Марие. Она је бризнула у румен, њене плаве очи постале су модре. И ноздрве су пупиле, плануо је јаркоцрвен сомот. Кочила се глава с пунђицом, као главица црног лука, и сваки њен пршљен је бубрио - нетремице је гледала у Тому. Тома се претварао у господара земље, пред њим је бразилска латифундија, седео је заваљен у плетеној столици. Његове црне очи, згњечена купина, рез белих зуба, у куту усана жижак цигаре. Поновио је: - Лецхе! И онда се пренуо као иза сна, далеке и млаке омамљености, по образима су прснуле бледе пеге. На лицу није било похоте. За њу, Анне-Марие, Аврам није постојао: уперена је била у Тому, у суву кожу лица, заправо, гледала је у пикавац цигаре, као да ће је то чуданце пробушити. И мој ратни друг је закључио: жаба се не брани од змије, почиње вољно покоравање, уснице се размичу, мали лепет, као да моли, њено грло - бистрик воде, у топлој јамици се покреће језик. Напољу промиче снег. Хвата се за стакло, нема пролазника, лукови зграда држе први мрак. За Тому је Аврам присутан. Годи му, и коштуњко расте у плетеној столици. Проширила се и пукла пред њим бразилска латифундија унедоглед; све је ту: до пола чела натучен тршчани шешир с великим ободом, прћасти мулат држи палмову грану - и бели, ситни зуби стежу кубански томпус. И мој друг Аврам Митриновић не подноси Тому, мрзи га, и мучи се како да покрља цео тај систем: Анне-Марие, Тома и он. Опет Тома тихо наређује: - Лецхе! Сва је руменило спарно, женка се ослобађа, примиче: њен је, и све његово је њено. И постоји са чулима и отворима: да би га у себе утиснула. Тома је смирен, у игри је челика: брата је терао да преплива Саву. Девојка се издужила, сад је црвен прут; и паперје око ушију се костреши; овлажиле се црвенкасте маље на врату, испод слепог ока удара плава жилица. Иако је изгледало да се Тома загледао у сводове зграда прекопута коцкастог трга, непрекидно је одмеравао и мог друга Аврама. А кожа се на Томином лицу стално мењала и најзад се претворила у црну рукавицу с рубовима. Чудно искрпљени образи, и флекави, а очи опасне. Мој друг Аврам се питао: откуд такво око које не гледа, пре те боде; савршено округло, и стално у влази, сјактаво; неко око из блата? И најзад се присетио: очи гориле. Стаклена тераса је кавез, Чеперко, и шта је у њему био мој друг Аврам? Говорио је непрекидно, мада је тешко отклапао вилице, као да му је глава лежала у иловачи; пунио се масном земљом, туткалио се. Мој друг Аврам је и убледео, прождирао је сопствену крв и полако се претварао у заокругљеног створа. Губиле се уши, нос и руке. Стопио се у труп, задржао се само један отвор - усташца као у водене животиње; непрекидно су пљувале речи које сам памтио. Поменуо је и рибе, застакљене пијачне тезге; лење, скоро мртве, приљубљене уз стакло, продавац их мередовом вади и спретно убацује у решеткасту корпу, у којој живну, репом праћну, и у меканим шкргама осете бол од ваздуха - на кантару мере; и онда спасоносни ударац дрвеног чекића у потиљак; искачу, набубре очи рибље; црвене, жуте и модре - постану стакласте као у малих медведића у излогу Лафајет. У рукама је велики нож, за рибљи стомак; најпре лети крљушт, мора се постати голеат, риба се на хладно ошури, последњи увређени дамари нестају, онда рез и, као инат убиству, низ дрвену плочу клизи тамна линија крви - жива глиста; испадају црева, јетра, жуч, икра и бели млеч мужјаков; од утробе се стварају две гомилице: корисна и некорисна; некорисну продавац шаком скупља са тезге и баца је у канту, која стоји између његових дебелих ногу, заправо, гумених чизама. И купац добија чисту рибу, и корисну гомилицу за чорбу. Каква је гомилица на послужавнику за Анне-Марие? Набубрила је слуз, па се шљонула као пуноглавац у трави; одатле жаба никада искочити неће; сунце ће све претворити у прах, у јалов полен. У застакљеној тераси је дим, и споља се чини: конобари и гости споро клате главом, не померају удове, све је као уловљено. А ко држи мередов? Ко ће се први праћнути и бити бачен на кантар-мерач? Тек после тога следи дрвени чекић у потиљак; туп, никако звонак. Чеперко, и Аврам се враћао себи, измуљио се однекуд. И поново је утврдио: за девојку не постоји, а за Тому битно постоји. Онда је устао и пошао у споредне просторије кафане. Чеперко, тако је Аврам прекинуо створену замку, заправо, изишао из кавеза. Ни по коју цену није хтео да се врати за њихов сто. Видео је да су и он и она остали непомерени; нека се разреше. Тома га је звао руком, онда и главом. Прекинуо је свој трен, тражио је присуство другог. Тома се љутио, мој друг се није обазирао и без збогом је изишао на коцкасти трг. Хладно, и однекуд је мирисала липа. Откуд у овој зими, без снега, липа? Ветар је са трга подизао песак. Удахнуо је, опет мирис жутог липовог цвета ... Аврам Митриновић се вратио пешице у хотел. Нагло је пао зимски сумрак, очекивао је поруку од Томе. У дрвеној прегради ничега није било, само кључ од његове собе. Попео се у собу и спаковао. У џепу је звекнуло неколико франака, није хтео да их броји. Преслишао се: није гладан, има плаћен хотел за последњу ноћ, а нема возну карту, ни јавку. Није изишао из кавеза. Прекорачао је хотелску собу и, у оделу, не изувајући ципеле, целом дужином се испружио на кревет. Гледао је у белу таваницу и тамо открио муву, округлу мрљу - црно зрно пасуља. Иако је то једна мушица, колико дуго спава и мирује тако? Када се завила у зимски сан, и како се прикачила за таваницу? За ту санту леда. За Арктик. Совјетски Арктик. Онда је зажмурио и опет поновио: Совјетски Арктик. Кад је отворио очи, на таваници више није било муве. Креће се, шапнуо је. И почео је да је тражи по таваници. Није могао да је пронађе, успела је да се склони, умела је да напусти санту. Истезао се на кревету све док ципелом није додирнуо гвоздену оградицу. Онда је избројао, у џепу је било једанаест франака. И мува се појавила, открио је изнад ормана. Сироти друг: ла моуцхе љуи роде. Требало је да се одавно припреми и умота за зиму. Соба ју је преварила - лажна јесен. Напољу би је зима исисала, као паук када је зграби у своју мрежу и претвори у парченце скореле хартије. Не каже се забадава: "гину као мушице". Ла моуцхе љуи роде - тигар са таванице. И Аврам је шапнуо: извребан не вреба. Протрљао је очи, за револуционара не постоји страх, 11 франака је исто што и 11.000. Неће бити мушица - умеће да сиђе са Арктика. Зазвонио је телефон, јавио се Тома. - Не спаваш? - питао је. - Спремам се. - Нећеш да спаваш? - Нећу. - Онда ћу доћи. Изиђи, за пола сата сам пред хотелом. Улица је била празна, Тома је стигао на време. Ушли су одмах у први бистро. И мој друг Аврам је очекивао, Тома ће отпочети неку причу. Пронашли су сто близу пећи. Тома у сомотској кошуљи закопчаној до грла, питао је: - У пет сати имаш воз. Спреман си? Мој друг Аврам је потврдио главом, и онда му је Тома дао возну карту за Перпињан и објаснио јавку. Гледао га је нетремице и рекао: - Дечко, у нашем послу свашта, ни ДЈержински није имао намеру да буде оснивач Чеке. - А какву је намеру имао? - Као ти, као ја, мењати свет. Видиш, наша посла нису дечији обруч. Онај с тробојком. А постоји књига Дечија болест левичарства. Запамти, волимо да левичаримо. - Знам. - У реду. Од вечерас се више не познајемо, ништа није постојало нити се ишта десило, ничега се не сећамо. - Разумем. Попили су чај па су поручили други; тражили су више лимуна. Тома се накашљао и рекао: - Наш посао захтева покорност. И на време да се да. Пази, покорност на време. - Жртва? - питао је мој друг Аврам. - Разуме се, и жртва. Али о томе сада не говоримо. Реч је о другом, утуви: покорност дати на време. Питаш се: коме? Просто: старијем. Имаш ли неко питање? Мој друг Аврам је неко време ћутао, извртео је у глави: коцкасти трг, ручак, послужавник, "Јардин дес Плантес". Отпио је добар гутљај чаја и одговорио: - Немам. - Баш ништа? - Ништа. - Све је јасно? - Све. - Иако си на почетку, момак си и по - казао је Тома, а очи, као да су сагњиле, биле су мање сјајне. Нису више пили чај, мој друг Аврам је опрезно питао: - Кад се заврши рат у Шпанији, ако останем жив, волео бих да одем у Москву. - Остајеш. Не грешим никад у томе. Јави се мени. За сваког ја предосетим. То ме и уништава. Тако, као црно крило преко образа, под брадом сечиво, секира, кост на челу, ископано око, откријем и рану на лицу - све знак до знака. Видим, а људи су читави, ја као џелат остајем овде, а они у Шпанију. И сви се журе, после само јаве: код Теруела граната одломила главу или, просто, "храбро погинуо". И никад се не преварим. Можда само у два случаја, али су обојица остали без ноге до кука. Ти остајеш, твоје лице је чисто. Мој друг Аврам је мислио: очи су му умочене у топљену смолу. - Волео бих да одем у Москву - поновио је. - Остајеш, и отићи ћеш. Тамо сам био две године. - И како је? Тома није одмах одговорио, почео је да навија сат. Навијао га је дуго и споро, гледао у голе зидове бистроа, онда у Аврама, рекао је: - Раздељак. Такав је имао мој брат. Прав раздељак. - Како је тамо? - Ничему немој да се чудиш, одмах научи све да разумеш. Русија, ти појма немаш колико је била заостала. А тамо је најпре пукао штап. - До двехиљадите године цео свет ће бити наш - викнуо је мој друг Аврам Митриновић. Тома је запалио нову цигару, опет је прелазио погледом по голим зидовима кафане. - Уништићемо буржоазију. - Свако угњетавање, дечко, треба збрисати. - И нације, шта ће нам. - Могу и нације. Ипак, не треба журити - рекао је Тома. - Шта си ти? - Србин. - Није важно. - Па и није - одговорио је Тома. - Ничега се не бојим. Непрекидно и савршено размишљам о смрти. У мени је сат паклене машине. - А не, сат никако. Пре смо монаси. Збунио се мој друг Аврам, брзо је рекао: - Поповштина. - Монах је друго. Аскеза. Сам си рекао: размишљам о смрти. Ни монах у црној ризи не плаши се смрти. Целог живота се спрема за њу. И у заносу је, тражи просветљење. И да би га досегао, подвизује се. Подвижник си. Идеш у Шпанију. Мој друг Аврам Митриновић је мислио: непрекидно се разјашњавати, тако смо саздани. А на коцкастом тргу, некаква Томина утробица на послужавнику. Опет се вежбао. - Пази, смрт не сме да те изненади. Баба Рога често с леђа пробуши. - Значи, најпре створити дело. - Може и тако. - Ако те престигну: отворе рупу, не чекају, стуцају те у прашину? - Ја те памтим. И ти већ мтиш мога брата. - Од мене љуспа, шта има да се памти? Негде ће се прекинути. Вечни ланац не постоји. - Али га увек изнова правимо. - Само, ја - ту већ нисам ја. Други стижу из ништавила. - Јасно, не постоји скок за сваку игру - утврди Тома. - Знаш, у земљи постоје многи као ја, отишли би у Шпанију. Овако цурка по један, двојица. Не иде се у револуцију с возном картом. Требало би нешто озбиљније, преко мора, бродом. - Шта, о томе се говори, у земљи си чуо? - Нешто се чуло. Помиње се црногорско приморје. Истина, само у кругу наших симпатизера. - То не ваља - рекао је Тома и усном стегао пикавац. Онда је опет поновио: - То не ваља. Попили су по јабуковачу, Тома се стресао и казао: - Савршено добро. Ми то као појединци нинмо. - Савршено добро, то је онда Партија. - Не онда, него јесте - утврдио је Тома, погледао у сат и рекао: - За монаха је савршено добро - Бог. - Шта ти ... - Ништа! Тек онако. - Савршено добро, има ли га негде још? - Има, то су њени вођи. - Сви? - Не. Један. Увек један, ту мора све да се садржи. - Почињем да те разумем. - Дечко мој, Велики Црквени Оци су рекли "кроз љубав до Бога". - Ми супротно томе, кроз праксу. - Да. И ово знај: у почетку научи да тражиш грешку. - Коју? - Грешку у себи. Буди спреман да је тражиш, и наћи ћеш је. - Али, кад је тражити? - То ти не умем рећи. Одједном рупи, мечка заигра. И тада буди у моћи да је пронађеш, и да је признаш са својим доказима. Лецхе! Буди лозица. Мораш имати паперјасте прсте и њух за прву квржицу. - Опет те не разумем. - Скоро је невидљива, и наивна. Хоћу рећи, безначајна. А од те кврге почиње промена - ГЕНЕРАЛНЕ ЛИНИЈЕ. - Као да си ми јасан. - Одавно је и тајфун јасан: најпре облачић, једва видљив у плавој каци неба, и успављујућа тишина, занесе те, свака се бубица чује. А у наивку, у грумену облачка, чучи челик-око: родиће тајфун. Мој друг Аврам је трљао усне, Тома га је питао: - Реци свој комунизам. - Зна се. Опет сјактаве очи гориле, и мој друг Аврам је мислио: Тома ме проверава, баца ме као лопту; можда ме на нешто наводи? - Уништење класа, глади ... - У Русији се већ 1920. отворио проблем "врхова" и "доњих слојева" кроз разговоре о синдикатима. Знаш ли шта о томе? - Не знам ништа. - За сада смо на власти само у једној земљи. Тамо се ствара искуство "владања", "равноправности". То је минус. Извини, прекинуо сам те, терај даље! - Даље, уништење државе. - Погодио си, пробушити добоше. - Марширала, марширала! Обавезан ветар и звук песме, дизање обојене крпе, под којом се гине. - Дечко, нагло се не може, испадамо анархисти. - Исцепати униформе украшене храстовим гранчицама. - Нису од липових. - Двоглави орлови. Бели, црни! - Обавезно држе земљу, цео глобус. - Канџама. - Нема наивне птице, дечко! - Онда свечани рапорти, топовске салве. Знаш оно "ступио је на тле". Цар, владалац, с круном, жезлом. С некаквом палицом, с небеса Господ бог. - Све је то нужно. Неким случајем, планета је Велики Кавез - рече уморно Тома. - Да се све то покрља, колико је револуција потребно? - За сада, верујемо само у једну. - Шпанија. - То је проба. - Ни то није мало. - Није. - Не умем да ти објасним, у Шпанији ћу постати нешто друго. Одлазим у плава небеса. Знаш, ништа не знам о тој земљи. Али кад кажем Шпанија, уста су ми пуна. Жудим за њом. Ла Пасионарија. - Благо теби, дечко мој! Мокро се јутро прилепило уз прозоре бистроа. Власник киоска је распакивао пакете с новинама. Поручили су топле кроасане и кафу. И мој друг Аврам је захвалио Томи, помешали се дани и ноћи, па му се чинило да је дуго у Паризу. - Кавез је страшна стварчица. - Да. - И треба стајати пред њим. Неће ти сметати? - Неће. - Као ни кафана "Код два орла," - суво је рекао Тома. - Нисам те питао. - Ништа не сме да се прескаче. Не смеш ред да изгубиш. Шпанија је, сем осталог, и војска. Певца који се увек први оглашава брзо кољу. Упамти и ову ситницу: мораш знати коме се покораваш. А то се мења. Није лако, видећеш. - Маркс се не мења. - Постоје живи, опаснији од Маркса. Знаш ли ти оно, за сађење купуса наопако? - Не знам. - Неки старац, духовник, заборавио сам му име. То се десило у давна времена, у једном манастиру. Ето, тај старац је имао двојицу послушника, смерно су долазили код њега, водио их ка духовном савршенству. Између осталих послушанија која им је давао, једног лепог дана, испитујући њихову послушност, старац им нареди, док су радили у врту, да купус саде наопако - лист у земљу. Један ће од њих двојице рећи: "Мора да је ава погрешио чим нам је рекао да овако радимо." И поче садити купус како се иначе сади, док је други ређао како му је било заповеђено. Кад је ава видео рад, послушног је задржао, док је оног другог који је радио како је мислио да је боље отпустио као неподесног. Тако се завршио њихов подвиг сађења купуса. - Разумео сам те добро - Е, па сад срећно за Шпанију. Понекад купус треба садити и наопако. Тома је од лиски кифле правио бомбице и бацао их по металном послужавнику. Опет је погледао у сат, платио рачун, дигао се... Чеперко, за мање од пола сата били су на железничкој станици. И мој друг Аврам је причао: Тома га је ћушкао, намештао на нека јаја, увлачио у друго искуство. Рекао му је: - Мој брат је и од тебе био млађи. Обојицу је засипала пара. - У облаку си. - И ти, себе не видиш - казао је Тома. - Лице је лице. Издржаћу - рекао је мој друг Аврам. Тома је ћутао, пара му је изјела тело, само црне очи гориле. И овога пута сузе, воз је кренуо. ... Чеперко, Сава је однела Томиног брата. Реке и постоје зато да носе живо и мртво. И онда су њих двојица на крају још утврдили да је Шпанија једно вежбалиште. Чеперу, где се све нисмо вежбали. Дуго нисам видео Тому, а желео сам у четири ока да га припитам. И сретнем га на улици, опет је био са својом девојчицом. - Свуда с њом?