ЗАЛУДНИ ПОЧЕЦИ

Некада, давно, исцрпљивао сам се замршеним прорачунима. На пример: колико прилив питке воде утиче на разорну моћ киселине? Замишљао сам цеви различитих профила, цртао скице на табацима трговачке хартије, решавао једначине, збрајао, одузимао. Када бих подигао главу, виђао сам глатку површ неба, олистало стабло, сенке.
***
Већ неколико година покушавам да се сетим једне сасвим кратке реченице. Не знам тачно ко је изговорио те речи, када, где, али уверен сам да би оне, када бих се само присетио, потпуно измениле мој живот: преокренуо бих се као рукавица.
***
Све је започело одмах након што се претходно завршило, и премда би се могло рећи да је између краја и почетка постојао сегмент тишине, кришка, рез, оно што бих у самоћи собе назвао »сев тишине«, овде, у јавности, не бих, сигурно, не. Наравно, када човек почне да сумња, онда сумња заувек: речи му неће помоћи, дела још мање, намере никако. Узмимо, на пример, време. Једном сам, по највећој киши, стајао у сред поља. Вода се у млазевима сливала низ моје тело. Онда је засјало сунце. Да ли је то била олуја, краткотрајни летњи пљусак, провала облака? Направио сам неколико корака, тек-тако, ни у једном одређеном правцу, могао сам да кренем куд год сам хтео, али ништа од тога није ме привлачило, стога сам само направио неколико корака, два или три. Убрзо сам под врелим зрацима сунца почео да испуштам онај отужни мирис покислих због којег сам, некада давно, много пре свега осталог, морао да повраћам. По глави ми се, тада, врзмала само једна реченица: »Прљави посао.« Знао сам још неке реченице, али једино ми се та врзмала по глави, ниједна друга, а ни то није реченица у правом смислу речи, има много лепших, потпунијих, с подметом и прироком и свим оним прилошким одредбама које су ме увек чиниле срећним, које ме увек чине срећним. И тако, када су ме упитали зашто та реченица а не нека друга, одговорио сам да не можемо бити одговорни за све што се одиграва у простору нашег тела. Намерно сам употребио реч »простор«, намерно сам рекао »тело«. У суштини, било ми је свеједно. Могао сам исто тако да кажем »вакуум« или »глобус« или »тиква«. Сада ми је жао што нисам рекао »тиква«. Неке речи могу да се кажу само једном у животу и ако се тај тренутак пропусти...
***
У суботу, међутим, пошли смо у шетњу. (Обратите пажњу на изненадну прецизност у одређивању времена и намере.) Пут је био прашњав, купине покрај пута поготово, ц смоквама да не говоримо. У почетку, свако од нас је нешто показивао, вукли смо се за рукаве, млатарали шибама, узвикивали просте речи и ослушкивали одјек. Пут је вијугао и неки су стално обећавали да ће се после следеће окуке нешто појавити. Шта? питали смо, али они су били тајанствени. А ако бисте прутићем ударили по листу, покров прашине склизнуо би с њега као лептир. А аико бисте шибом докачили нечију бутину, руменило би се свило око ње као глиста. У једном пољу видели смо човека који нас није видео. У другом нисмо видели никога, али сви смо били сигурни да нас небо гледа. Ту, на тој деоници, завладао је мук, освртали смо се и трзали, али само у први мах, после смо стиснутих усана пиљили у потиљак онога испред себе и корачали као да, ето, баш тако морамо да корачамо. После је било мало свежије. Тада смо већ зашли с друге стране брда, и можда је ту ветар био слободнији. Неко је почео да пева, али када смо сви заграјали и затражили да престане, испоставило се да то није био нико од нас. На прстима смо пришли каменој огради, прво на једној па на другој страни пута, али видели смо само чичкове, понеког гуштера, спржену траву.
***
Из даљине, пре него што сам му пришао, поверовао сам да гледа на сат, али из близине, пошто сам му пришао, видео сам да гледа у рану на ручном зглобу. Помислио сам како је рана згодна метафора за време, али нисам био сигуран да ли би тог човека то занимало. Посматрао сам неколико минута како брижно мотри на своју рану, чак сам и застругао ногама, закашљао се, пљунуо, али он није обратио пажњу на мене. За њега, можда, нисам ни постојао. Почео сам да губим стрпљење, али он је управо тада облизао усне. Јасно се показао заобљени врх језика, који је прешао преко љуспастих неравнина. Да ли је то био знак упозорења или израз подсмеха? Све је могуће, поготово оно што нам се најмање чини таквим. Зашао сам му иза леђа и одлучио да причекам. Кад-тад, помислио сам, кад-тад. Али убрзо је почела да ме прождире сумња: можда сада, док му стојим иза леђа, он користи моју неопрезност и жмури? Или једноставно не гледа у рану већ негде другде? Брзо сам превалио оних неколико корака који су нас раздвајали, али човек је и даље пиљио у своју рану. Можда је чуо да долазим, па отворио очи у прави час? Одмакао сам се корак-два, тихо, тихо, а онда нагло скочио пред њега. Није ни трепнуо! Можда му нисам изашао из видокруга, помислио сам. Тада сам разумео да не знам колики је обим човековог погледа. Загледао сам се право пред себе, онда вирнуо надесно па налево, онда поново погледао у хоризонт. Чуо сам како неко кашље, како струже ногама, можда је то био и пљесак, мислим: туп удар два длана, длана о длан, али сада сам само гледао, био сам сам поглед, и нисам имао времена ни за шта друго.
***
А онда сам одлучио да се женим. Овако речено, може се учинити да је одлука дошла напречац, а она је, у ствари, долазила током многих летњих вечери, током бескрајних сати проведених у виноградима, где сам спорим покретима откидао по два-три зрна грожђа, и међу кукурузима, где сам, нешто касније, настојао да се ослободим тих истих зрна. Ти покрети, та надимања и напрезања нису ни у ком случају била спора, о не, али о томе неком другом приликом, сада је реч о љубави, иако љубав није синоним за женидбу, али понекад се значења повезују на начин који има смисла само за оне за које нема. Бесмислен закључак, али сасвим добар за повратак на почетак. Наиме, одлучио сам да се женим и ништа друго није ме занимало. Обукао сам најбољи капут, на главу ставио црни шешир, ципеле нисам имао, али надао сам се да то неће утицати, поготово што сам имао и кравату и марамицу, у ствари: била је то имитација марамице пришивена за горњи руб малог џепа, на левој страни капута, негде у висини срца, и веровао сам да је та понуда довољна да засени све остале мане, од којих недостатак ципела није била највећа, а опет, с друге стране, све зависи од тога како се људима приступи, и то ме је највише узнемиравало, будући да су сва моја досадашња искуства, у смислу приступања а не женидбе, била повезана само с мушкарцима, од којих се жене, како сам начуо, знатно разликују, тачка. Сакрио сам стопала испод клупе и почео да чекам. Срце ми је бурно ударало. Чело ми се знојило, али шешир је добро упијао. Дланове сам брисао о панталоне. Повремено сам удисао ваздух, повремено га испуштао. Све у свему, добро би ми дошла она имитација марамице, али сам стрепео да ћу покидати џеп, а одваљени џеп, који зјапи и бестидно показује утробу капута, није добра препорука. Макар се, услед надимања поставе, видело како срце скакуће. Мало касније, у подне, у парк је наишао један мушкарац, сео поред мене и, после неколико реченица, спустио длан на моју бутину. Рекао сам му да сам одлучио да се женим. Он је прво подигао длан, па га вратио на исто место. Рекао сам му да сам свестан разлика између мушкараца и жена, иако их никада нисам спознао. Жене или мушкарце? питао је он. Разлике, рекао сам. Не знам шта да кажем рекао је човек. Спустио је и други длан на моју бутину, одмах до првог, и сада ми је личио на дављеника више него на било кога другог. А онда је погнуо главу, па и њу спустио на моју бутину, некако одмах до својих руку, прво чело а онда образ, и тако остао. Дотакао сам му косу: била је пуна ситног белог праха, као да је негде целог преподнева штемовао зидове. Он је уздахнуо, а ја сам исправио колена и показао боса стопала. На супротној страни парка, испод топола, цикнула је жена. Човек се није померио, а ја сам задовољан згрчио ножне прсте, протеглио се, исправио их, као ономад, у сред ноћи, када сам их видео под светлошћу сребрног месеца и помислио: То је нешто што ми нико не може одузети.
***
Неколико дана касније предложили су ми да пођем у оближње село. Учтиво сам захвалио и нагласио да никада између два места нисам уочавао толико сличности, или толико разлике, да бих с једног морао да одлазим на друго. Разлика је реч коју често употребљавате, рекоше они. Све ме је то подсећало на нешто што сам већ видео или чуо или прочитао, али нисам хтео да зановетам. Одређене ствари могу се урадити само ако се никад не ураде. Тако и ја: зашто да говорим некоме о устројству космоса, о сумњичавости по питању људске егзистенције, када могу да се изговорим главобољом? Рекао сам, дакле, да ме боли глава. Понудили су ме аспирином, затим облогом, поменули су чак и јапанску масажу. Кроз прозор су се виделе расцветале трешње и кајсије, а испод њих, у хладу стабала, у мирису цветова и ландарању лептирова, седеле су девојке. Увек то чиним, увек скрећем пажњу на неважно у настојању да избегнем суштинско. Они су, наравно, погледали за мном. Помислио сам да ће њихова прва помисао бити да желим да останем насамо с девој—, па сам их прекинуо у пола реченице. Зачудили су се. Како то? питали су. Настојао сам да будем стрпљив: не може се од сваког очекивати да зна оно што ви знате, још мање оно што не знате. И то ми је зазвучало познато: као да сам то већ рекао или написао. Упитао сам их да ли се сећају неког тренутка када сам изјавио исту или бар сличну мисао, или можда знају да ли сам је раније написао? Колико је нама познато, одговорише, ви не знате да пишете. Гле, ко би се томе надао! Одмах сам затражио папир и перо и мастило и спајалице и упијач и пенкало. Све сам добио. Они су распрострли папир, ја сам умочио перо у мастионицу. Ваздух је био безбојан и прозрачан, као и увек. Онда сам подигао перо и готово истог часа зачуло се да се више ништа не чује. Коначно се огласи један од њих, онај најхрабрији, премда некада најстрашљивији проговори први: Хајде, напиши нешто, рече тај. Ја погледах искоса, нигде одређено, тек-тако, као да размишљам шта би у том часу било најприкладније. Нека посвета би добро дошла, али како да је срочим када не знам чак ни своје име? Тада видех како се на самом врху перца уобличава кап мастила.
***
То је све. То је све. Преостало је још само да се поново удахне ваздух, добри стари ваздух, удахнут и издахнут већ безброј пута, последњи пут малопре, или је то ипак било нешто давније: јуче или прекјуче, понекад стварно не могу да се сетим када сам последњи пут удахнуо или издахнуо, одавно сам престао да повезујем те две радње, престао да мислим на дисање, рашчистио с бесмислицама: дисање, ходање, говор, све сам то избацио из употребе, поготово последње, односно, најпре потоње, али можда сам тако упао у противречност, хвалим ваздух којег се одричем, још мало па ћу се дичити корацима које не чиним или речима које не изговарам, што је, додуше, истина, с обзиром да се највише поносим речима које никоме нисам рекао, што је парадокс о којем се већ толико писало, видео сам то када сам био у библиотеци, када сам пришао пулту и упитао библиотекарку да ли има неку књигу о речима, пролазио сам поред библиотеке па сам помислио да бих могао да свратим, а некада сам веровао да ме ни четири бела коња неће одвући преко тих степеница и између тих стубова, али ето, ушао сам, табани су ми шљапкали преко пластичног пода као да газим по мокраћи, а библиотекарка је одговорила да су све књиге о речима, да могу да узмем било коју, на основу чега сам затражио неку о ненаписаним речима, и да скратим, када су ме избацили, сетио сам се она четири бела коња, био је мој деда у праву, једном кочијаш: увек кочијаш, једном Јеврејин: увек Јеврејин, ништа ти неће помоћи, могу да не знају ко те је родио, могу да не знају где си сахрањен, али ти си увек ти, ја сам увек ја, реч је увек реч, и шта ту има да се прича, живот је одрицање, одустајање, ништа ме неће убедити у супротно, нико такође, понајмање онај који ово чита у себи, или изван себе, свеједно, нема те силе која ће ме поново натерати да ходам, причам, дишем, пишам, не, писаћу, увек ћу пишати, неминовности не треба мешати са слободом избора, шум воде није крекет жаба, иако су ми једном неки Јапанци тврдили супротно, уверавали ме у, рекли да, али нема те силе, то сам већ рекао, понављам се, мораћу да издахнем, и то у оба смисла, прво ваздух, онда себе, потом долази дуго мировање, слобода, безбедност, гроктај свиње под месечином, урлик пауна у врбаку, топот непознатих ногу, гласови, зора, још један залудан почетак.