МОЈА ЖЕНА ТИХО ЈЕЦА

Када сам се попео на »прву месу« у резервату Хопи Индијанаца, видео сам крај света.
Када сам дошао у месташце звано Виндоу Рок, заљубио сам се у келнерицу, они-ску Навахо Индијанику, која је пред мене спустила чинију с јагњећом чорбом.
Када сам завирио у кањон Дешеј, пожелео сам да тамо останем целог живота.
Када сам све то испричао мојој жени, питала је: »Да ли је она Индијанка била дебела?«
Када сам покушао да јој објасним да се међу Индијанцима нисам осећао као аутсајдер, како би то рекао Ханс Мајер, већ као неко ко им је, ако занемаримо боју коже, сасвим сличан, она је само слегла раменима.
Када сам упорно понављао да су Индијанци у ствари Јевреји »Новог света«, моја жена је извила обрве, престала да штрика и положила обе шаке на сто.
Када сам развио филмове које сам донео с путовања, и када сам направио фотографије, дуго их је разгледала, уносећи се у снимљена лица, без обзира да ли су мутна или оштра, крупна или изгубљена у тоталу.
Када сам први пут по повратку сањао да ходам пределима Навахо Индијанаца, моја жена ме је пробудила и рекла да ржем као коњ.
Када смо, неколико дана касније, вечерали под светлошћу свећа, трепераве сенке супромицале преко њеног лица као облаци изнад Великог кањона.
Када сам јој препричавао митове Хопи Индијанаца, заспала је у тренутку када сам, као један од богова рата, извео цео народ из подземља, право у Аризону, где нас је сачекао Масаву, бог смрти, и показао како да гајимо кукуруз.
Када се пробудила, лице јој је било препуно бора, шминка размазана преко капака.
Када сам доспео до краја села Валпи, тамо где се литица »прве месе« окомито обрушава у равницу, помислио сам да бих лако могао да полетим: окренуо сам се, усхићен, и видео да мој водич, дежмекаста Хопи Индијанка, дрема под варљивим зрацима сунца.
Када пожелиш да не будеш сам, увек си сам; када пожелиш да нешто поделиш, увиђаш да су све деобе већ завршене.
Када сам мојој жени скренуо пажњу на веровање неких Навахо Индијанаца да су први човек и прва жена настали од два клипа кукуруза, ноћ је насртала на отворен прозор, гране се савијале под налетима ветра, звезде бежале пред помахниталим облацима; моја жена је устала и пришла прозору, и први талас кише слио јој се низ образе.
Када сам у Виндоу Року ушао у дворану пуну Навахо Индијанаца, осетио сам да сам, упркос свим својим жељама, »неко други«; моја бела кожа се издајнички пресијавала међу спокојним загаситоцрвеним лицима; да сам могао, сместа бих се претворио у тиркизни брош на кожној јакни старе Индијанке; само ствари знају оно што измиче људима.
»Када ћеш престати да живиш свој живот као да је туђи«, пита моја жена и уморна наслања чело на длан, »када ћеш бити оно што си ти а не неко други, када ћеш већ да напишеш једну праву причу?«
Када започнем с тумачењима да бит приче, па тиме и њену исправност или неисправност, одређује онај ко је пише а не онај ко је чита, те да не може бити говора о, она само одмахне руком.
»Када ћеш се већ једном уозбиљити«, пита, »па живот није само пуко набрајање чињеница или осликавање призора; у живот се понире као у дубоки водени ковитлац; док читам, желим да имам осећај да ће ми плућа пући услед недостатка ваздуха, а на крају приче, док израњам, очи ми се шире у новом разумевању поретка свих ствари; је л' разу-меш, је л' ти јасно?«
Када јој нагласим да моја прича бележи управо тренутак мога израњања, да ја — после посете индијанским племенима Навахо и Хопи — више нисам исти човек, што значи да се распоред ствари у мени и света неповратно изменио, онда одбија даље да говори.
Када истакнем да моја прича опонаша једноставан ритам индијанских песама, у којима осим фруле, бубњева и звечки нема других инструмената —
Када кажем да овај свет постоји само зато да би свако у њему пронашао своје место —
Када опишем сукоб традиције и савремености Навахо Индијанаца у којем сам препознао колебања свог јеврејског идентитета —
Када моја жена —
Када ја —
Када се велики потоп завршио, верују Лакоте и Понији, Створитељ је на северу земље поставио једног бизона и задужио га да задржава воду; бизон и даље тамо стоји, али сваке године губи по једну длаку; када остане без длака, свет ће поново бити поплављен; видим како то изгледа: видим себе, видим моју жену, видим бизона, готово безкрзна, како подрхтава под ударима северца; видим муљ кроз који ћемо гацати у залудном покушају да стигнемо до југа: онда ће нас велики талас раздвојити, моја жена ће се претворити у крик, бизон ће се изнад наших глава узвинути смер неба, а потом ће све постати тишина, све почетак а ништа окончавање, само ће орлови индијанских душа кружити све више, све даље, напокон слободни; што ми, наравно, нећемо никада бити.
Када заћутим, чујем: моја жена тихо јеца.