СЕНКА

Поново једна од оних реченица које долазе незнано откуда и одлазе незнано где, што може да буде једно исто, колико слично толико различито, премда се чини да је ближа истини тврдња која је даља од лажи, што је још једна игра речи која нас чини посебно срећним, нас: као да нас овде има више од двојице, а мање ме је од једног, много мање, већ сам се безброј пута уверио, једна рука и једна нога, ништа више, и сенка између очију која би могла да буде нос, када би сенке биле опипљиве, стварне, а не само извор страхова, стрепњи, ишчекивања, надања, негде сам погрешио, страх и нада не иду заједно, мада је и то тешко рећи, безброј пута сам се уверио у супротно, зар нисам и сам често био сједињен с неким или нечим што ми се чинило крајње различитим од онога с чиме бих могао да будем сједињен, шта год то било, макар не било ништа, макар то била жена или цвет или перо, боље да буде перо јер бих цвет појео, али без обзира шта је, једна ствар је јасна: теже је сјединити се него се растати, сам са собом или с неким другим, поготово сам са собом или сам од себе, то ми је увек падало најтеже: прићи себи из даљине, тихо, док под ногама стење згњечена трава, а облаци на небу изводе вратоломије од којих застаје дах у грудима, када бих само имао груди или дах да то осетим, мислим да бих био најсрећнији човек на свету када бих осетио то пробадање, кочење даха у мрачној изнутрици плућа, премда она можда и није толико мрачна, имајући у виду кисеоник, количину кисеоника која се ту налази, али зашто би кисеоник блештао, зашто би дисање било синоним за светлост, шта је то синоним, шта светлост, шта блесак, ништа више не знам, а некад сам се толико трудио, водили су ме у разне школе, гледао сам таблу, видео траг креде, препознавао познате облике, не облаке, облаци нису тако правилни, ово о чему говорим мерило се угловима, све се могло измерити угловима, иако нико није умео да каже зашто се мери, чему мерење, зар ствари нису лепе неизмерене, онакве какве јесу, зашто све мора да има тежину, висину, дебљину, запремину, шта је запремина, питао сам, оно што је унутра, рекли су, а оно што је напољу, зар то није вањска запремина, зар то не обухвата све остало, а човек који је стајао пред таблом је све обрисао, и дан-данас видим како се бледуњави водени краци сливају низ црну плочу, брзи као змије, одувек сам се плашио змија, понајвише у јесен, али и у пролеће, а лети можда још више, једино зими, чиме сам исцрпео сва доба, једино сам зими био миран, миран у односу на змије, али зато ирваси, поларне сове, моржеви, бели медведи, сви су они долазили у моје снове када бих заспао, ако бих заспао, јер зима има особину мрава да увек пронађе прави пут, ако јој је уопште до пута, као мени, на пример, коме је пут увек олакшање, ако ништа друго онда због тога што је раван, иако и равне површи имају своје мане, као и све друго уосталом, јер ништа није без мана, ништа није састављено само од врлина, свугде мора да постоји зрно супротности које обећава дијалектику промене или неку сличну тешку реч, јер иначе, јер иначе, додуше, имао сам једног пријатеља, ако може да се назове пријатељом, али он је отишао па о њему не вреди говориити, остао сам сам, без игде икога, и тада сам први пут приметио сенку која би могла да буде мој нос, под условом, наравно, да ја знам шта је нос, јер би та сенка, иначе, могла да буде нешто друго, било шта, било где, али када је мој пријатељ отишао, а отишао је у сред белог дана, у ствари, када сам се пробудио и видео да је мој пријатељ отишао, а отишао је у сред белог дана, погледао сам лево, сасвим лево, не окрећући главу, и десним оком видео сенку или обрис, радије сенку, коју сам поново видео када сам, не покрећући главу, погледао сасвим десно, само што сам је онда видео левим оком, па сам због тога све морао да поновим, и тада сам је поново видео, прво десним па левим оком, и одмах сам помислио: нос, то је занимљиво, ништа друго нисам помислио, само сам у себи рекао: нос, и био сам срећан, срећан у мом смислу те речи, што је посебан семантички проблем у који не бих хтео сада да улазим, али чињеницу да сам био срећан у том тренутку нико ми не може одузети, једино заборав, заборав све одузима, па ће тако одузети и моју срећу, али тада ће ми бити свеједно, или свеисто, или једноисто, свеједно, главно је да сам схватио да имам нос и да сам истог часа пожелео да га додирнем, свакако: не ногом, већ руком, шта ће ми та рука ако није за додиривање, али тада је искрсао проблем: где да је спустим, лево од десног ока или десно од левог или негде изнад очију или испод њих или десно од левог и лево од десног, а шта ако притом додирнем саме очи, одувек сам стрепео за своје очи, и тако сам схватио још нешто: да не знам где други људи имају нос, ако је нос уопште оно на шта ја мислим, и отишао сам пред банку, увек сам одлазио пред банку када бих пожелео да дознам нешто што ми је на другим местима измицало, али нисам знао где да гледам, сваки човек ми је деловао другачије, иако су многи од њих имали исте шешире, али ја нисам био дошао због шешира, или штапове, који су ме још мање привлачили, или кишобране, о којима мислим све најлепше, и онда сам првог који је наишао упитао где му је нос, а то је била жена, имала је смеђу косу, чарапе са шавом, високе потпетице, и већ ме је била прошла када сам изрекао своје питање, али она се зауставила, вратила, сагла се да би ме боље видела, и тада сам у њеним очима препознао нешто о чему сам до тада само читао, код Хајдегера или Финкелкраута или неког трећег, а она ме је упитала како се осећам, зар ми није хладно на бетону, иако сам ја седео на картону, што она није могла да види, али разумео сам нијансе углађености, некада сам и ја био тако углађен, разумео сам и њен осећај доброчинства, што се о мени не би могло рећи, никада ја нисам био доброчинитељ у основном смислу те речи, што и није толико важно, с обзиром да се не говори о мени, већ о неком другом, с обзиром да је ова реченица, без обзира колика је, овде само у пролазу, у одласку или доласку, што је некима исто а мени итекако различито, то сам слагао, међутим, било како било, она жена је чак пружила руку да ми дотакне косу, а ја сам подигао главу и показао лице, или оно што ми је остало од лица, и рекао: Нос, због чега је њена рука застала и остала изнад мог лица као сунцобран, или кишобран, или ветробран, зависи од тога какво је време тада било, а она је упитала да ли имам неких проблема с носом, рекла је да не крвари, бар не колико она види, а она сасвим добро види, бар из ове близине, за веће даљине, биоскоп, на пример, или за телевизију, за дуже шетње, она носи наочаре, и вероватно би још дуго причала о својом наочарима, јер је већ хтела да ми наведе диоптрије, посебно за лево и посебно за десно око, као да ја не знам шта је астигматизам, иако то можда нема никакве везе с наведеним, или пак синтакса или паралелопипед или хексаподе, али од свега тога само сам је упитао, не, повикао сам да то значи да и ја имам нос, да ли то значи да и ја имам нос, и где је у том случају мој нос, а њен длан се тада поново покренуо и уз осмех, не длана већ усана, спустио негде испод мог погледа, што је учинило да се следим, картон ту није могао много да помогне, можда ми га је неко у међувремену украо, лопови су се изузетно известили у својој вештини ових дана, а осим тога: није тачно да лопов не краде од лопова, али ни тако веселе мисли нису могле да одагнају моју жалост, јер ако је нос тамо где је млада жена с чипкастим гаћицама, не питајте ме како сам то успео да дознам, спустила своју намирисану руку, шта је онда сенка коју сам видео негде на половини ове реченице, па сам пожурио да се поново уверим у исто, иако је реченица већ доста одмакла, али све се може надокнадити, макар речи не биле исте када се једном изговоре, и тако сам поново погледао лево, сасвим лево, не покрећући главу, па десно, сасвим десно, подједнако не покрећући главу, и видео сам исту ону сенку, обрис сенке: можда је најбоље рећи, али сада нисам могао да помислим: нос, нисам ништа могао да помислим, имао сам нешто што нико други вероватно није имао, односно, имао сам нос али и нешто друго, нешто што није поседовало име, својство или значај, могуће је да грешим за значај, али у сваком случају остаје као непобитна чињеница да о том обрису нисам могао ништа да мислим, можда сам већ превише одмакао с том реченицом, с овом реченицом, јер речи су такве: пуштају вас испред себе, али иза њих не можете заћи, ни испод њих, ако је већ о томе реч, али она љубазна жена одавно је отишла, само је на руб мога капута, који се увек вуче по земији, оставила једну нову новчаницу, сасвим нову, што и није било толико чудно будући да смо се налазили испред банке, али црв сумње има своју логику, и тако сам помислио да је новчаница можда украдена, можда опљачкана, новине су загушене вестима о препадима маскираних разбојника, и стога сам муњевитом брзином, што у мом случају треба схватити крајње условно, ставио новчаницу у уста, зажмуривши због одвратног укуса новог новца, као да стари новац има бољи укус, једино што је маснији, и то је нешто када се нема ништа друго, и тако, чврсто затворених очију, увидео сам шта треба да чиним: да више никада не отворим очи и да одем тако, чврсто затворених очију, својој кући, крају реченице који се сада већ сасвим јасно видео упркос тмини која ме је окруживала, јер свет не може да ти науди ако га не видиш, а ни мрак ти не може ништа ако си и сам мрак, крај реченице, тачка, после које ће неки рећи како све то личи на Самјуела Бекета, у праву су.