СПЕЦИЈАЛНО ЗА РАДИО

Напољу је хладно. Нема много људи. Стазе су покривене ледом. Дрвеће је без лишћа. Улазим у нови период. Укидам везу између подмета и прирока. Кажем: »Столица.« И то је цела прича. Кажем: »Астал.« И то је цела прича. Кажем: »Прича.« Али то не постоји. Ово је потпуни распад. Ово више никога не занима. Ово је коначни облик насиља над текстом. Ходам. Певам. Суздржавам се. Гледам. У крајњој линији. У првобитној намери. Без икаквих ограничења. Имајући у виду. Незаинтересован ни за шта. У ствари, тишина није на свом месту. У ствари, када коракнем, уз сасвим препознатљиво напрезање листова и бутина, о бедрима и да не говорим, шуштање ваздуха постаје неподношљиво. Дакле, имам осећај. Чини ми се. Рекао бих да. Готово сам склон да поверујем. А све време мислим како неко, иза леђа или иза завесе, ћути, ћути, помало намрштен, помало нагнут, стиснутих песница. Дан је леп. Напољу је хладно. Нема много људи. Имам нешто на уму. Колико ти је година, девојчице? Куда води овај пут? Када ће доћи поштар? Прошло је већ неколико дана откако је. Нико није умео да каже када се у граду. По ко зна који пут смислио је да. Мраз стеже. Пуцкета фитиљ. Месец гвири изнад облака. Тако је лепо описивати. Понекад помислим да је све у даху, у начину узмицања или прекидања. Понекад не мислим ни на шта. Једном ми се десило. Изненада ме спопало. Поваздан сам прижељкивао. Устајем. Седам. Устајем. Седам. Да ли је већ било речи о понављању. Говорило се о. Наговештено је да. Не мислим, мислим да не мислим. Ништа више није као некада. Топло је. Зуби се показују када се човек осмехне. Очи се сужавају. Коса вијори на ветру. Где су пчеле? Одакле допире звук секире? Ко је то тамо? Идем. Чешем се. Кажем мојој жени. Подсећам је на. Она ћути. И колико то већ траје? Између сенке и светлости постоји простор. На улици је хладно. У стану влада пријатна топлина. Зид је храпав. Чујем мотор. Када бих само заборавио да пишем, мислим да бих се осетио много. Пада мрак. Прво сумрак једе светлост. Лепо се види како нешто не постоји тамо где је раније постојало. Могло би се рећи. Може се запазити. Има начина. Чекам. Враћам се. Пролазим. Напољу је хладно. Нема много људи. Све је у понављању. Чак и ово. Ништа не може да оде и да остане. Чак ни ово. А када сам пре неки дан покушао да отворим врата, била су закључана. Наравно. Све је у речима. Не, све је у недостатку речи. Тако је то. Кажем: »Лепота свемира надвила се над нама као«: као шта? Ко то пита? Мрзим поређења. Ствари су увек различите. Ништа није као нешто друго, понајмање оно што највише сличи. Као, на пример, ово. Чему је ово налик? Има дана када је свака реченица питање, без обзира на временске прилике или сате на будилнику. Ујутру је сумрак. У подне се разведри. Увече пада киша. Живот се састоји од једноставних исказа, свака сложеност подразумева губљење нити. Одблесак, траг сунца на прозору. Одјек корака, сенка ногу. Лагано се, с пролећа, успињем на брдашце прошарано пољским цвећем, а онда се спуштам у долину, у којој ми трава досеже до струка. Како се зовеш? Колико људи познајеш? Које је ово дрво? У ходнику срећем комшију. Док се возим у аутомобилу, отворим прозор, па га затворим. Тихо, тихо шуште житна поља. Ваздух киселкасто мирише. Када си последњи пут видео свој лик? Ово је дошло до крајњих граница. Ово више никога не занима. Међутим, распад је потврда система. Обиље речи је слабашна маска за недостатак тишине. Срце ћути, то је једина прича. А ономад, у камењару, кактус. Да ли неко зна пут до пропланка? Облина печурке као нагиб у души. У ствари. С обзиром да. Имајући у виду. Три је магичан број. Два је ишчекивање. Четири је замор. Кажем: »Светлост која се расапа као мастило преко упијача.« Све је ту лаж. Премда, сећам се, длачице у ткиву хартије за упијање будиле су у мени знатижељу да дознам како она настаје. А има и других детаља. Неправилна шара у стакленој кугли. Име које силази с нечијих усана попут ударца ножа. Крзнене рукавице. Попци на месечини. Гроктај свиње у врбаку, како је већ негде речено. Или написано. Или свеједно. Нико неће доћи до овог места. Оно ће остати само за себе, у полумраку, у полусветлу, било где. Као лебдеће острво. Поново поређење. Поново потврда немоћи. А било је и других слика. На намрешканој површи воде: прозор. Пред вратима, на басамку: псето. Ко зна куда је све то отишло? Окрени-обрни, живот постоји само у облику успомене, у каквоћи речи, у дужини говора. Све упропастим набрајањем. Хтео сам да кажем. Мислио сам рећи. Заустио сам да. Имам четрдесет година. Живим у великом граду. Напољу је хладно. На улици нема много људи. Обрве се подижу да би исказале радост, страх, узбуђење, препознавање, бег од стварности. О зубима је већ све испричано. Сада бих желео нешто да кажем о мојој жени. Ово више никога не занима, чак ни мене. Узвикнуо сам пре неки дан на улици: »Ура!« Писац стење под теретом речи, под лавином реченица, под стегом параграфа. Сваки покушај да се удаљимо од конвенција језика само нас још више приближава подручју лудила. Ако кренем овим путем у шуму, којим путем ћу из ње изаћи? Колико, на пример, кошта млеко? Сећам се, такође, како сам стајао у јарку, крај пута, и гледао овце. Некад је укус прашине у мојим устима јачи од сваке успомене. Не разумем, каже моја жена. Грех је ћутати, грех је говорити, грех је не одлучити се. Ево шта бих желео да урадим. Понедељком ујутру, зими, млеко у канти је грумен леда. Поклопац чврсто приања, као душа уз срце. У ваздуху лебди фина измаглица. Стаклени притискивао за папир. Јато лептирова изнад тужних врба. Фијук шибе. Реченица као корачање низ стрму улицу. У подне, пак, нема сенки. Мук који обећава. Да, али предвече, на пропланку, инсекти се подижу према небу које тамни, све док се све не изједначи, док не буде само један мрак, исте густине, црнило, ноћ.
Спотичем се о своју жељу да будем разложан. Једном сам о томе говорио пролазницима. После је дошла моја жена, ухватила ме за подлактицу и повела кући. У последње три реченице рекао сам више него на претходне три странице. Тако се, бар, може учинити невештом оку. Или уху, уколико неко ово слуша. Ово: причу. Увек се може намаћи једна ограда која брани од свега: да је говор, свакако казивање, у ствари: прича. Сам језик је прича, каже моја жена, И сећам се још нечега: звук се прикрада преко воде попут коњокрадице. Нема ништа истинитије од лажи. Узмимо, на пример, не, нећемо ништа узети. Напољу нема много људи. Хладно је. Тиме су изневерена наша очекивања. Надали смо се, наиме, топлоти. Али, зашто је дете мусаво? Човек који прилази преко шина високо подиже ноге. У даљини се ништа не чује, још мање у близини. Када долази аутобус? Колико је стар овај храст? Уморан сам, али не посустајем. Наравно, ово нема смисла. Наравно, ово више нико не слуша. Чак ни ја. Понајмање ја. Речи висе у простору као исисане муве. Ако још једном кажеш као, каже моја жена, ако само још једном кажеш као Не могу да замислим шта би се десило кад би. У ствари, примичем се тишини путем који највише заобилази. Имам четрдесет година. Тужан сам. Смео. Када започиње аутобиографија? Кажем: »Камен.« Кажем: »Чичак.« Одавно више ништа не говорим. Речи су само део опште буке. Када усне испуцају, језик с напором прелази преко сасушених љуспи. Кристали владају светом. Напротив. Уз претпоставку да. Није на одмет. Можемо са сигурношћу, али не. Да, понекад се свет отвара, постављајући нас пред толико опасности: да се устручавамо, враћамо се назад, у безбедност неразумевања. Прави говор је нем. Права прича је гест, безброј пута моћнији од свега изреченог. Зашто нико не пева? Ко стоји испред слепца? шта мисле врата када се отварају? Ово није поезија. Ово је отишло предалеко. Играм се туђим стрпљењем. И својим, и својим. А памтим летње дане када ништа нисам могао да видим на хоризонту. Напор траве да се усправи после кише, после копита. А шта ако одустанем? Да ли ће то неко приметити? Или ће речи наставити да се нижу саме од себе? Ко ово говори? пита моја жена. Удахнем. Издахнем. Одбројим до. Посебно волим боју сутона. На шумски пут падају сенке. Грм, који извирује из високе траве, лелуја, и знам, иако не видим, да испод њега гмиже јеж. А било је и других успомена. Човек на коњу. Човек који скида капн док пролази погребна поворка. Човек који говори. Човек који маше ногама изнад амбиса. Има дана када. Да сам спокојан, да ли бих писао? Али, вратимо се речима. Ово је знак умора. Најбоље би било да одустанем. Олакшао бих и себи и другима, поготово ономе ко ово слуша. Да ли неко слуша? Постоје приче у којима јунаци живе у цилиндрима, па се тако свет око њих затвара попут шкољке. Ја сам нешто друго. Не, треба рећи: ја је нешто друго. Ја нисам ја. Под језиком осећам трагове хране, неравнине међу зубима. Усна дупља је као кошница. Рекао си као, каже моја жена. Једном сам неодлучно стајао на раскрсници, а дан се гасио изнад мене, облаци су хитали према западу, пролетали су свици, мислим да сам угледао лисицу, чуло се како лишће шушти, како се иглице сударају на гранама четинара, и тако сам стајао док су се нада мном отварале очи звезда. Ово је знак предаје. Седим. Стојим. Трчим у месту. Излазак, улазак, каква је разлика? Зашто неко не одговори на сва та питања? Узмимо, на пример, редукцију, трагање за најмањим заједничким садржитељом. Реч не може да постоји без гласа, у реду, али шта ћемо с билом, с откуцајем срца, с надимањем вена изнад слепоочнице? Ко говори када све ћути? Ако напустиш речи, каже моја жена, напустићеш самог себе. Где ли сам то прочитао да границе језика представљају границе света? Зато сам ја неизрецив. Зато сам ја неописив. Уз све остало. Поред наведеног. Као што је горе речено. Подмет и прирок не морају да се слажу, али многима то измиче. Условно речено, свако је сам на свету. Безусловно речено, свако је сам. То ниси ти измислио, каже моја жена. Нисам. Има већ неколико година како ни са ким не разговарам. Ја прича у ходу. Ја прича док стоји. И то сам прочитао. Док се успињем уз степенице, мотрим како се ствари смањују. Осећам топао ваздух на лицу. Формулар је празан. Листови фикуса су дебели као месо. Опет, каже моја. Све сам покушао. У неким случајевима, димничар је спас. А високо горе, изнад крошњи, обрушавају се копци. Мрав одлази до краја листа и враћа се. Тако и ја. У недоглед. Само у ритму даха. Зеленкаде блеште под светлошћу сребрног месеца. Све је реченица. Волео бих о овоме да поразговарам са Томажом Шаламумом. Како ствари стоје, причам сам са собом. Чега је то знак? Имам четрдесет година. Бојим се. Уосталом, свет је незахвалан. Немој ништа да кажеш, кажем мојој жени. Напољу је хладно. На улици нема много људи. И последњи пролазник је већ одавно вечерао. Ноћ је мразна. Чамци пуцају под притиском леда. Реч је о реци. Реч је о сагињању које омогућава да се види до бескраја. Реч је о постепеном удаљавању. После чега следи суноврат. Тако ја видим смисао прозе. Плућа се са све већим напором шире док се приближавамо планинском врху. Потом прсне видик. Када стигнем до обале, без оклевања загазим у поток. Остало ми је још само једно. Да ли је овуда протрчало неко дате? Шта то шушти? Ко си ти? Колико још ово може да траје? Имам четрдесет година. Растрзан сам. Нижем реченице као ђинђуве. Моја жена ћути. Мачка се оглашава дугим криком у дворишту. Беикет је свео свет на људска уста. Напољу је хладно. Све се понавља. Недавно сам се присетио како смо седели на трему и како је око нас, док смо разговарали, мрак постајао све гушћи, јер из неког разлога на небу није било звезда, тако да убрзо, брзо, брзо, више нисмо могли да се видимо, иако нисмо престајали да говоримо, напротив. Све оно што измиче логици, само је још боље потврђује. Није то рекла моја жена. Нико више овде не говори. Никога овде више нема. И ја је отишло. Само још глас. Напољу је хладно. Окна шкрипе под теретом снега. На улици нема. Стазе су. Одавно је већ ово требало да се заврши, чему муцање? Премда понекад помислим да постоји понешто што оправдава појаву слова п у овој реченици. (ГОНГ.) Трећи програм Радио-Београда. Слушали сте причу Давида Албахарија »Специјално за радио«. Читала: