ПРИЗОР, ПРИЗОР

У суботу увече поново сам га сањао. За разлилку од стварности, у мом сну он је био жив, а ја мртав. Лежао сам на кревету; кратак бели чаршав покривао ми је бедра; стопала и скочни зглобови упијали су преосталу светлост. Мој отац је седео на огуљеној кухињској столици и плакао. На његовом лицу показивало се очајање; рукама је каткад прелазио преко обрва или носа, брисао залутале сузе; повремено је одмарао шаке на коленима, повремено одмахивао главом у крајњој неверици. Онда је узео молитвеник и почео да чита. Видео сам како се љуља напред-назад, док се хебрејске речи ломе у његовом грлу. Чуло се да су му уста сува. Тада се загрцнуо, почео да кашље, и наочаре су му се смандрљале низ груди, преко крила, до колена, на под.
Ујутру сам отишао на гробље.
Зашто ми то радиш? питао сам га.
Стајао сам пред широком надгробном плочом која је још увек била покривена росом.
Зашто ми то радиш? поновио сам.
Ћутао је.
Ако ми штогод замераш, рекао сам, зашто то не кажеш?
Негде иза мене нешто је шушнуло.
Окренуо сам се, али нигде никога. Отишао сам до великог ораха и завирио му међу гране као што жени гвирим испод сукње.
Помислио сам на веверице, волео бих да видим веверице како носе орахе у своја легла, ако сада има ораха и ако сада има веверица.
Нигде никога.
Поново сам пришао очевом гробу.
На другој страни стазе видео сам свежу хумку с дрвеним обележјем. На обележју је писало »Флора Монитијас, 1903—1985«.
Када смо пре неколико година сахранили мога оца, овај део гробља био је сасвим пуст. А сада, ако не грешим, преостало је још само десетак слободних места. Када и она буду попуњена, гробље ће престати да живи. Јевреји ће морати да потраже друго место за свој починак, за очекивање тренутка када ће се Месија појавити, када ће се на градским зидинама Јерусалима, сама од себе, отворити Златна врата.
Под условом, наравно, да Месија не пропусти свој тренутак. Јер ако га тог пута пропусти, као што му се то вероватно десило у неколико наврата у прошлости, ништа нас више неће спасти.
Твој осећај за катастрофу, говорио је мој отац, толико је неприродан, толико извештачен, да може да представља само своју карикатуру, своју пародију.
Можда, слегнуо сам раменима, али мене је увек привлачила различитост ствари, њихова изузетност.
Отац је одмахнуо руком. Ако желиш да ствари буду другачије, рекао је, онда их прво мораш начинити истим. Тек после тога можеш узети да их мењаш.
Што је значило: прво мораш да будеш као сви остали, а тек када овладаш тим умећем можеш да почнеш да се разликујеш.
Постоји одређени редослед ствари који се не може изменити.
Удаљио сам се од очевог гроба и пронашао каменчић необичног облика. Ставио сам га на руб споменика, помиловао мермер прстима, па уснама, и пошао.
Затворио сам гробљанску капију. Поред мене је протутњао трамвај. Једна Циганка, па још две, понудиле су ми букете цвећа. У киоску више није било дневних новина. Пријеле су ми се виршле. Самоуслуга је била добро снабдевена. Бербери су се беспослено вртели на својим столицама. На степеницама је лежао испражњен тетрапак. Семафори су се прилагођавали саобраћају као камелеони. Пекле су ме очи. Чачкао сам уши. Поштар није имао капу. Поједини занати изумиру. У ваздуху се осећала прашина.
Свет се састоји од призора, рекао је мој отац.
У то време већ је био болестан, кожа му је бледела, очи губиле сјај, коса постајала све ређа, прсти отказивали послушност, црева производила непријатне звукове, усне се кривиле, десни се све више сушиле, тако да су вештачке вилице клизиле, испадале, бежале низ јастук мокар од зноја.
Прозор је затворен, рекао је болесник на суседном кревету.
Соба у којој су лежали била је мала, тесна, два кревета и чивилук, ноћни сточићи, умиваоник, две столице без наслона, завеса, фотографија неког приморског места на зиду.
Мој отац је искривио главу да би боље видео болесника на суседном кревету. Какав прозор, питао је мој отац, какви бакрачи? О чему он то прича?
Од »призора« му се учинило да си рекао »прозор«, рекао сам.
Луд је, рекао је мој отац и покушао да ухвати вилице.
Можда је био луд, али у ономе што је рекао било је неке истине. Свет се састоји од призора, али прозор је затворен, боље речено: дошло је време, куцнуо је час да се прозор затвори и да нас остави без призора. Када више нема призора, нема ни света.
Мој отац је наставио горопадно да умире. Одбијао је да га покрију и бацао је сваки покривач са себе. Тврдио је да му је врућина и да мора да лежи го. У клонули пенис забили су му цевчицу која је спроводила мокраћу у провидну пластичну кесу. У очима му је блештало лудилло, које је у ствари било разумевање које никад у животу нећемо досегнути. Наше посете претварале су се у узалудне покушаје да га убедимо да треба да једе, да мирно лежи, да узима лекове, а он се отимао, урлао, млатарао ногама, бацао чаршаве, цепао поткошуље, превртао тањире, просипао чаше с водом.
Две или три године касније, за столом, у једном свом покрету препознао сам њега, његову кретњу. Покушао сам да поновим покрет, али подударност ми није полазила за руком. Касније, у непредвидљивим тренуцима, поново ми се дешавало да у себи препознам њега. Док би тонуо у сан, с длановима прекрштеним испод главе, осетио бих да сам он, и ако бих у ретком мраку собе отворио очи, угледао бих свет онакав како га је он видео. Трзај лица који бих у пролазу, у предсобљу, спазио у огледалу, био је његов, припадао само њему. У тим магновењима он је живео уместо мене, враћао се као што ћу се ја враћати у тело мога сина.
Сваки човек има свог оца. Сваки отац има свога оца. Итд.
Ако желиш да будеш сигуран, говорио је мој отац, онда мораш прво да овладаш несигурношћу. Тек када дознаш шта значи бити несигуран, моћи ћеш да се препустиш сигурности.
Када сам се пробудио, остао сам да лежим затворених очију. Чуо сам сваки познати шум у нашем стану: куцање зидних сатова, шуштање воде у купатилу, бруј прозорских окна приликом проласка аутобуса. Плашио сам се да погледам. Шта ако сам се пробудио као мој отац? Прстима десне руке дотакао сам леву надлактицу, потом сам прстима леве руке дотакао десни ручни зглоб. Могао сам то да будем ја, а могао је то да буде и неко други. Опипао сам лице: чело, капке, образе, усне, браду, нос. Да ли је потребно отварати очи да би доиста дознао ко си? Попустио сам стисак капака и кроз трепавице назрео светлост јутра. Онда сам подигао главу и видео, у дну кревета, своја стопала. Згрчила су се, исправила. Морам још много да учим, помислио сам. Тако је почео дан.