ПОСКАКИВАЊЕ

Два пута сам већ покушао речима да изразим ону границу коју осећам као благо поскакивање мога срца, а оба пута су моје речи доведене у везу с мојим покретима, као да свако од њих није језик за себе, што је знатно штетило — шта је то могло да оштети: другу реч? други покрет? како реч може да зна шта је бол? откуд покрету било шта осим снаге? премда, наравно, увек се може речи да је реч одсуство бола, празнина, чист простор, нешто што је одувек било као да никада није било, нешто што никада неће бити, премда, наравно, никада се не сме заборавити оно што је говорио мој учитељ: За све оно што постоји мора да постоји нешто што не постоји, и (додајем ја) обратно, што у овом случају значи да за оно што не постоји мора да постоји нешто што постоји, ово већ почиње да ме замара, као што сам ономад рекао оној жени, у врбаку, код потока, док се сагињала да дохвати воду и пљусне се између бутина (а ја сам се јежио!), рекао сам јој: Понекад помислим да знам оно што не знам, а она је наставила да се пљуска, и у свакој капи воде (јасно сам видео сваку кап) преламаило се све оно што сам пажљиво скупљао целог живота, осетио сам се као пчела без саћа или ластавица без гнезда, осетио сам се као низ поређења која, сва заједно, нису могла да изразе мој осећај губитка, ледену самоћу — како ја скачем стеме на тему! — која ми је клизила уз кичму као змија, што је још једно поређење, а некад сам толико био против њих, некад сам веровао да стварима нису потребни посредници, да се све може изразити простим математичким радњама, а онда сам увидео да математика не постоји у природи, али то је било после, прво сам седео и гледао како жена излази из потока и стаје на обалу, раширених ногу, препуштајући се сунцу и поветарцу, а њена кика је вијорила као бич, и све је било толико различито од свега онога што сам имао прилике да видим у другим приликама, иако је, у исто време, све поседовало препознатљив квалитет, каквоћу, додир, укус, као да сам у устима држао целу ову пасторалну сцену, као да сам непцима гледао у длаке на жениним бутинама, али било како било, тада сам видео аероплан, летео је сасвим ниско изнад брда, пратио замишљену линију која је у грубим цртама водила с истока на запад и секао замишљене сунчеве зраке који су долазили одозго, с југа, и премда се никакав звук није чуо, знао сам да клипови махнитају у цилиндрима, да игле врлудају међу ознакама мерних инструмената, а жена је рекла: За неке ствари никада није каснио, рекла је то тако гласно и оштро да сам се тргао и гурнуо буба-мару са врха маслачка, што никако није значило да се не слажем, напротив, напротив, не знам да ли бих могао брже да изразим своје слагање, а она је прво обукла гаћице, па подсукњу, па праву сукњу, знао сам да се спрема да оде, ништа се ту не може изменити, ствари су онакве какве јесу, ништа их не може променити, грешка је управо у томе што људи верују да се из једне природе може прећи у другу, као да су то два воза у покрету, која иду истом брзином, паралелним шинама, тако да између кретања и мировања нема разлике, тако да само један корак мења целокупан распоред вашег путовања, али поента (откуд ми та реч?) јесте у томе да се из воза прелази у воз, да је само промењен циљ, а циљ не постоји у природи, то је измишљотина људског ума, природа је бесциљна, она нема никакву сврху, она не постоји да би, не постоји због, она не познаје узроке и последице, све је у њој такво какво јесте, само бивствовање, бивљење, и овде морам да приметим да најмање речи имамо за најсложеније појаве, као што је »живот«, као што је »љубав«, шта још, шта још, зар ништа више није сложено, а жена је већ далеко одмакла, кика се клатила на њеним леђима, сукња се вијорила и фалте мрсиле, подсетило ме је то на брисаче који лете преко ветробрана док се киша у чаршавима спушта на пут, на аутомобил, иако ја никада нисам био у аутомобилу, само сам понекад из јарка, у који су ме остављали док су сејали или косили или брали јагоде, само сам одатле имао прилике да видим аутомобиле који су хитро пролазили путем, мада је видљивост била смањена због облака. прашине које су остављали за собом, тако да сам увече, код куће, морао да испирам очи камилицом, нагнут над лавором, у положају недостојним за једно људско биће, макар оно било препуно недостатака, као што сам ја, али човек не бира своје тело, човек га добија, и најбоље што може да учини јесте да га искористи на најбољи могући начин, у јарку, у дупку, у инвалидским колицима, испод крушке, али не бих желео да ме поново погрешно схвате, не бих желео да се помисли да тело видим само као збир покрета, не, наклоњен сам речима више него самом себи, као што сам ономад рекао жени која је из велике даљине ишла право према мени: И покрет и реч су синоними за слепило, а она је стала, загледала се у своје лаковане ципеле, попрскане мрвицама скорелог блата, напућила усне, овлажила их језиком, кажипрстом померила наочаре, дланом уклонила шишке с чела, убрзо ће, помислио сам, почети да плаче, ништа ме више не изненађује откако сам се отиснуо у свет, али она није заплакала, клекла је поред мене и рекла; Помогао си ми да прогледам и учинио да свет видим онакав какав јесте, а ме као збир привида, што ме је веома збунило, и као реченица и као поступак, нисам знао шта да радим, руке су ми се трзале по крилу од узбуђења, образи подрхтавали као, као шта, зашто све мора на нешто да подсећа, зашто смо несигурни када не знамо, зашто не кажем »образи су подрхтавали« и тачка, зашто стрепим од могућности да другим људима образи подрхтавају на друге начине, зашто свет мора да има координате које сви разумеју, ретки су људи који одлазе да би се изгубили, сви полазе с намером да пронађу, себе или другог, или неки предмет, неку успомену, свеједно је шта се тражи, сви улазе с намером да изађу, а ја сам само једном зашао међу кукурузе без икакве намере, саплео сам се о неке жиле и кад сам подигао главу: видео сам завесу од кукуруза, а кад сам напокон устао, једноставно сам крочио међу стабљике и наставио да ходам затворених очију, а кад сам их поново отворио, не питајте ме колико је то трајало, био сам међу кукурузима али нисам знао где сам, могао сам, наравно, да сачекам да падне ноћ, да покушам да се оријентишем према звездама, под условом да препознам звезде, али ја сам само стајао, учио да разазнајем шумове, одвајао их, један по један, као слојеве лука (још једно поређење!), док на крају нисам остао у тишини, сам, био сам у исто време свугде и нигде, и нисам знао зашто сам ту и како ћу одатле отићи, и сада могу да објасним онесинониме за слепило, ни реч ни покрет нису ми ништа значили, коме да говорим, куда да кренем, што показује да очи нису орган вида, правог вида, боље речено, као што сам ономад рекао оној жени, али то сам већ испричао, понављам се, понављам, а у ствари, нема више много да се прича, смешно је што уопште говорим, али ту се не може ништа изменити, природно је да од човека који је искусио тишину не очекујете речи, слажем се, али зар током историје нису највише говорили они који највише заступају ћутање, није ли то парадокс који највише радује заговорнике буке, мислим, речи, мислим, говора, и зар нисам онда сам себи рекао међу кукурузима: Време је, и нисам ли одмах зажалио, и због тога што сам проговорио, и због тога што сам помислио на време, и због тога што сам осећао да крећем, што сам већ видео себе како одлазим, то сам хтео ономад да кажем оној жени на улазу у парк, али је она замахнула кишобраном (а до малопре сам мислио да је тада сијало сунце), и кад га је спустила на моју надланицу, не, када сам видео црвену пругу која означава ударац, није још много остало, дакле, док се масница појављивала ниоткуда, као чаролија, нема још много, ухватио сам се за срце, фигуративно, наравно, јер сам могао да осетим свако своје старо ребро, близу смо већ, близу, покушавајући да смирим његово поскакивање, покушавајући да му објасним, али како човек да се обрати своме срцу када се његов језик састоји од ширења и скупљања, нисмо далеко, још мало, још мало, или пак од поскакивања и, понекад, само још час, понекад, дакле, од застоја, од мировања, када човек мора да ослушне, готово је, и да помисли: То је, дакле, то. Крај.