ПОЕТИКА КРАТКЕ ПРИЧЕ, ТРЕЋИ ДЕО

У почетку, свака прича имала је поенту. Поента вас је подизала, пумпала вам адреналин у срце, стварала утисак да су се ствари које вас окружују помериле с места. Погледали бисте се у огледало и увидели да више нисте исти.
Онда су измислили причу без поенте. Уместо поенте добијали сте ишчекивање поенте. Помало збуњени, остављали сте причу, окретали јој леђа, а неизречена поента сустизала вас је као теретно возило, мрвила вам кости, кидала утробу, одузимала дах.
Потони су дошле приче у којима није било приче. Нисте их волели зато што су вас и сувише подсећале на ваш властити живот, на чињеницу да живите као већина људи: без узбуђења, у монотонији, далеко од једноставних истина.
Тада је дошао постмодернизам. Тада смо дошли ми. Дохватили смо сваки појединачан прозни модел и разложи га на најситније делове. Ископали смо велико гробље прозе, уредили парцеле, поставили спомен-обележја. Неко нам је рекао да се то зове деконструкција, а ми смо се само смејали, пљували у дланове и забијали ашове у меку земљу. А када смо завршили и осмотрили уредан низ хумки, схватили смо да посао тек почиње.
Ова прича је признање да више ништа не знамо. Уништили смо постојеће приповедачке форме, али нисмо створили нове. Сликовито речено: знамо стране света, знамо како се зову, али не знамо која је која. Где је, на пример, север? Где запад? Погледајте како се вртимо, како ослушкујемо, како подижемо влажне прсте, како натичемо наочаре ... Ништа не помаже. И ништа неће помоћи: из простог разлога што је постмодернизам од нас направио аналитичке богаље, а кратка прича настаје као резултат синтезе.
Научићемо како се прави синтеза, кажемо.
Али знамо да нам то никада неће поћи за руком.
Зашто?
Зато што се синтеза, та синтеза, не може научити. Она није део теорије: она је део живота. Она се свакодневно одиграва на улици, у трамвају, у зеленкастом полумраку станова заштићеним избледелим шалонима од јаре августовског сунца, итд. Ма колико рашчлањавали књижевна дела, синтеза није нешто на шта можемо да покажемо прстом. Синтеза је органска творевина и остаје тамо где јој је место: у органском свету, у духу творца.
А ми смо хладни аналитичари, ледени брегови, краљеви својих поларних пространстава. Око нас се шири мраз, стеже зима, пуцају стене и књижевне конструкције, гризу ветрови, леде се традиционалисти и претварају у провидне свеће које висе са стреха наших утутканих иглоа. О, како смо довољни сами себи! О, како волимо оно што радимо!
Ништа од нас. Ова прича је признање да смо доспели у ћорсокак. Понос нам не дозвољава да то јавно признамо, али залихе су се смањиле, књижевни магацини су празни, конзерве бајатих форми и онако нису за јело. Другим речима, мораћемо ускоро да се обрушимо сами на себе. Потврдићемо древну истину: када дође до свог краја, сваки уметнички правац уништава самог себе.
У међувремену, видимо себе као светионике. Море је узбуркано, ноћ тамна, чује се лелек бродоломника. Ми смо куле светиље и показујемо им правац којим треба да крену кроз море књижевног наслеђа.
Али, истина је другачија: море је мирно, глатко као зејтин. Не тону бродови, већ се топе наше ледене санте. Једино нам преостаје да измењујемо поруке и билтене, да стварност претварамо у параноидни заплет у којем смо ми једине жртве.
Тако вам је то. Улазимо у историју, а излазимо из живота. Не може се и једно и друго.
Али будимо бар храбри капетани.
И док нам вода стиже до грла, до уста, до носа чак!, наш поглед је постојан, наша рука подигнута у поздрав — збогом, постмодернистичка причо, збогом!
И нема нас више.