ПОЕТИКА КРАТКЕ ПРИЧЕ, ПЕТИ ДЕО

(Епилог)
Једном сам водио љубав са женом којој су обе руке биле у гипсу. Повремено их је спуштала на моја леђа, повремено на чаршав, повремено подизала изнад главе. У сваком случају, њихова непократност је творила чудноват несклад с покретима њеног тела, што нам је — или бар мени — давало посебан подстицај. Као да је љубавни чин требало да споји нешто што је раздвојено, да оживи нешто што је — бар привидно, бар привремено — мртво. Другим речима, понадао сам се да ће се све оно што њено тело упије у нашем сједињавању проширити неким непредвидљивим путевима, и да ћу са саме тачке врхунца, негде дубоко испод себе, угледати како јој се помичу прсти.
Наравно, ништа се није десило. Прсти су јој остали непокретни, мало повијени, мало стиснути као да на длану — тамо где га је пресецао гипсани завој — држи гутљај воде.
После сам јој помогао да се обуче. Придржавао сам је док се увлачила у фармерке, закопчао јој прслуче и кошуљу, а онда сам дуго тражио папуче испод кревета. Потом сам скувао кафу.
— Најгоре од свега — рекла је — јесте то што због овога (подигла је руке с гипсом у ваздух као да их до тада нисам видео) не могу да пишем.
Нисам знао да је писац.
Седели смо у дневној соби, која је била и њена радна соба. На столу је стајала писаћа машина, затим неколико књига, фасцикле, дубока шоља с разнобојним оловкама.
— Покушала сам то да објасним својој машини. Да ти покажем.
Устала је, одгурујући се лактовима од наслона фотеље, и пришла столу. Извукла је столицу, канцеларијску столицу која се окреће, села и загледала се у машину.
Дуго смо тако остали.
Машина је била стара, један од већ заборављених »оливетијевих« модела, али је неко о њој бринуо. Нигде прашине, масноће или громуљица од папирних влакана. На површини металних делова она је сигурно јасно видела свој лик.
У међувремену, у оном подручју неба које је било омеђено рамом њеног прозора, свашта се дешавало. Прво су пролетела два балона, потом млажњак који је за собом остављао густ траг, онда су почели да се гомилају облаци, што је изазвало прави метеж међу ластама, па се један голуб у спором паду превртао од горњег до доњег руба, а на крају, у левом углу, показао се Месец.
— Ако тражим право осећање — огласила се жена — онда је то грижа савести.
До тада сам већ био заборавио о чему разговарамо. Месечина је почивала на поду као устајала барица.
— Када помислим на све приче које су у мени и које због овога (поново је подигла руке у ваздух) не могу да запишем, осећам се као злочинац. — Полако је спустила руке и притом врховима прстију прешла преко тастатуре. Слова су се усплахирено подигла, а онда су клонула на гумено узглавље.
— То је само стога — рекао сам — што писање изједначаваш с врлином.
Била је то прва реченица коју сам изговорио откако сам ушао у њену спаваћу собу. Није јој се допала.
— Ако те ударим овим гипсом — рекла је — откинућу ти главу.
Деловала је уверљиво. Већ сам могао да видим како ми се глава котрља по поду, преко просуте месечине, и зауставља се испод њеног радног стола.
— Нисам тако мислио — рекао сам.
— Него како?
— Писаније се не може повезивати једино с чистотом. У њега улазе извесна неодлучност и неверица, онда стрепња, па неки од мрачних аспекта душе. Писање је равнотежа а не кварење баланса између добра и зла.
Узбудио сам се и млатарао мукама, чиме сам вероватно хтео да покажем своју надмоћ над њом. Њене руке су и даље, веома мирне и веома убојите, почивале у њеном крилу.
— Грешиш — рекла је. — Писање је као ходочашће, а ходочашће је као успон. Свеједно је шта је то: брдо, мердевине, степенице, тобоган. Можда је најбоље да то замислиш као углачани тобоган уз који се пењеш, док ти ноге сваки час губе ослонац. Писање је планинарење, верање уз окомиту стену, грозничаво трагање за и најмањом пукотином. Нема ту никаквог силаска у мрачне дубине, размене душе с ђаволом, копања испод нивоа мора. Прича није језик нити синтакса, а још мање тишина; прича је спокој по завршетку ходочашћа. Оно што размењујеш с читаоцем јесте осећај смирења: можда си га узбудио, можда узнемирио или нагнао на сузе, али оно што му на крају дајеш јесте танани осећај мира, чињеница да је неко, негде на свету, разумео срећу или бол. Разумеш?
Разумео сам, али нисам желео да признам. Негде у њеним речима наслутио сам алузију на моју наклоност метапрозном исказу и осетио како ме обузима плима незадовољства. Осим тога, помисао да она, као писац, може да употреби своје искуство са мном као грађу за оно што пише — шта она, у ствари, пише? — чинила ме је несрећним. Угледао сам, на трен, у крупном плану, њене непокретне прсте.
И ту би прича могла да се заврши. Од многих могућих крајева најбољи је свакако онај према којем се писац (мушкарац) враћа кући, улази у радну собу, пали стону лампу и почиње да прелистава своје књиге и рукописе. Понегде у њима проналази суноврат, понегде деликатан осећај равнотеже, понегде магловит наговештај тајне, али нигде спокој. Отпор који је осећао према речима писца (жена) почиње у њему да јењава. Негде у дубини душе — не, он брише ту реченицу, каква душа, какви бакрачи! Дозволио је да га занесе властити књижевни лик, и још допушта да му држи лекције из писања. Све је требало да буде много једноставније: писац (мушкарац) није смео да дозволи другом писцу (жена) да га надвлада, макар се он, тј. она, послужио некњижевним средствима. При помисли на своју помисао писац (мушкарац) се задовољно смешка: постојало је нешто у каквоћи коже тог писца (жена) што би га сигурно навело да јој се врати. Али, зашто орада осећа извесну нелагодност када се сети изречених речи? Зато што је она ипак била у праву. На трен он оклева: можда би реч ипак требало да замени речју можда? Писац (мушкарац) подиже руку према телефону и окреће број другог писца (жена), али пре него што било шта успе да каже, чује њен глас: »Знала сам да ћеш звати.« Прекрасан крај. Који се распада оног часа када схвати да руке у гипсу не би биле кадре за такав подухват. Превише је редова које би требало да обрише, а притом му ништа не гарантује да неће обрисати неке од редова у којима он пребива. Упркос свему, он чврсто стиска гумицу. Уосталом, није ли стварност света једина стварност која се доиста налази у његовим рукама? Писац (жена) је био у праву: спокој је једино осећање вредно нашег труда. Стога се он сагиње, жури да сто пре избрише оно што је створио — себе, мене, вас — и тренутак касније све постаје бело, празно и спокојно, као време, као смрт.