ПОЕТИКА КРАТКЕ ПРИЧЕ, ПРВИ ДЕО

Изненада, из »захуктале масе пролазника«, издваја се једна девојка, прилази ми и каже: »Знала сам да ћемо се поново срести.«
***
Сигуран сам да је раније нисам срео, али ипак: тај нос, засенченост образа, крхке усне шкољке. Окрећем се и видим да стоји насред собе. На њој је цицана хаљина. Поново гледам кроз прозор. Она и даље стоји насред собе.
***
Кажем јој, мало после, да се скине и да узјаше коњића за љуљање. Коњић чами у углу. Бео је, али на челу и стражњим ногама има црне пеге. »Шта?«, каже девојка. Понављам заповест нешто блажим гласом, мада ни онај који сам у први мах употребио није био нешто нарочито груб. Уморан сам. Девојка гледа с неразумевањем, али ја више не знам какав глас да употребим.
***
»Променио си се«, каже девојка када сам се најмање надао. »Како то мислиш?«, питам. Она слеже раменима.
***
Пре неколико година живео сам годину дана на селу. Није то било село већ велико викенд-насеље градских становника, сачињено од ситних парцела, башта и воћњака. Радним даном било је пусто, а суботом и недељом, када је врвело од људи, враћао сам се у град. У понедељак насеље је поново мировало. Седео сам на троножној столичици и гледао како се сунце рађа. Са исте столичице, увече, гледао сам како залази. Поподне сам заливао руже, кресао гранчице, брао воће, увек је било нешто да се ради. Ноћу сам читао или једноставно посматрао како се мрак понаша. Надохват руке стајала је чаша с млеком. Велики зидни сат није радио. Ноћне животиње кретале су се по густишу, и понекад, дању, проналазио сам трагове њихових посета: отисак у влажној земљи, сићушан измет, разбацано перје. Једног јутра, у росној трави, нашао сам женску наруквицу. Усправио сам се, још је нисам био узео у руке, и обазрео се око себе. Онда сам је подигао и обрисао.
***
— Не — кажем девојци. — Не можеш овде остати.
— Зашто? Зар имаш неког другог?
***
Ипак је села на коњића, али није се свукла, већ је само задигла цицану хаљину и опкорачила белу играчку с црним пегама, и још док је седала, ухватила се за његове уши и врховима прстију прекрила део пеге на челу, али коњић је био мали, тако да није могла да подигне стопала на ослонце нити да их увуче у узенгије, него се сва скврчила и искривила, иако притом није испуштала узде, и стално је час једном час другом ногом дотицала под, а прамен косе јој је падао на чело, и она је покушавала да га одува назад, истурала је доњу усну и дувала ваздух себи у нос и поред носа, и прамен је поскакивао на тој ваздушној струји, а коњић је гледао очима са којих се већ згулио део фарбе, а реп, који су некада давно одсекли неком правом коњу, њихао се и лелујао и каткад чешао коњићева копита. Толико је био дугачак.
***
Опет сам код прозора.
Нешто касније долази мој познаник. Девојка је узбуђена, брзо устаје с коњића, повлачи хаљину наниже, пита чиме може да нас понуди. Док из кухиње допире звецкање посуђа, мој познаник подиже обрве, шири руке, криви врат према извору звука. Све би то требало да значи »Ко ти је ово?«. Одмахнем десном шаком, што значи »Ма, пусти то, није важно, реци ми зашто си дошао, шта те збиља довело?«. Девојка се враћа с послужењем, шољице подрхтавају на металном послужавнику као што је то негде описано, ја се заваљујем у столицу, мој познаник узима један па други залогај слатка од ситних шумских јагода. »Читао сам твоје нове приче«, каже он када сажваће. Онда погледа девојку. »Он пише приче«, каже јој. Девојка му узвраћа поглед, али не помера руке које остају прекрштене у њеном крилу. Познаник сада гледа у мене. »Не могу тим причама да порекнем одређене квалитете, прецизност која подсећа на дијамант, ритам, језик, али чему све то? Када их прочитам, не осећам се ни боље ни горе него пре што сам их започео. Разумеш шта мислим?« Прво девојка климне главом, потом ја. »Твоје прве приче«, наставља, »оне о Јеврејима, имале су тежину, биле су живе, дотицале су срце, задирале су у суштину егзистенције.« »Зар је он Јеврејин?«, каже девојка. »Јесте«, каже мој познаник, »ниси знала?« Девојка не одговара.
***
— Знаш ли да је Лоренс Стерн писао о дрвеном коњићу у роману Тристрам Шенди? — пита мој познаник.
— Али у другом контексту — кажем.
— Да, у другом контексту — каже мој познаник. — Али је ипак писао.
***
»Зар је он дошао само зато да би ти рекао како му се не допадају приче које сада пишеш?«, каже девојка након што је мој познаник отишао, и то је најдужа реченица коју је она изговорила. Узбуђен њеном речитошћу, пропуштам прилику да јој одговорим. Када види да не одговарам, девојка сама одлази до коњића, задиже цицану хаљину до бутина, опкорачује га и седа на нацртано седло. Седи неудобно, јер је коњић мали, па она не може ни да подигне стопала ни да се чврсто ослони на њих. Њена колена су обла. Њене бутине издужене. Њене гаћице беле. Прислањам чело на прозорско окно. То је пакрет који редовно буди саосећање. Када види да се не покрећем, девојка ће устати, брзо ће ми прићи на босим стопалима, можда ће застати само да би се ослободила одеће или да би прикупила храброст, свеједно, важно је застајкивање, а не образложење. »Шта то радиш?«, каже девојка. Затварам очи, али она ипак понавља: »Шта то радиш?«