ПОЕТИКА КРАТКЕ ПРИЧЕ, ДРУГИ ДЕО

Upravo kada sam naumio da predem preko ulice: nesto mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i cuo sve zvukove koje nikada ranije nisam cuo. Onda me je dotakla necija ruka. Kroz suze sam video devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala: »Sta vam se desilo?« Rekao sam da mi je nesto upalo u oko. »Podite sa mnom«, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela u haustor. Oci su do tada prestale da suze. Devojka je papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala crnu mrlju. Slozili smo se da je to musica, nikako komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantasticnim prizorima. »Ti stanujes ovde?«, pitao sam je. »Ne«, rekla je devojka, »ja stanujem u Zemunu.«

***
Primecujem da je ovo vec treca moja prica u kojoj se rec »iznenada« nalazi na samom pocetku. Da li zbog toga treba da se zabrinem? Da li to znaci da je moja masta iscrpljena? Da je izvor mog stvaralastva presahnuo? Da li treba da se zabrinem? Ili da se posluzim pomodnim teoretisanjem i napisem kratak tekst, esej ili belesku, pogodan po duzini za kulturni dodatak »Politike«, u kojem bih govorio o nuznosti redukcije, o suzavanju vokabulara kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernisticku umetnost? Mozda bih rec »iznenada« mogao da proglasim za jezgrenu rec svog stvaralastva, za srediste iz kojeg nastaje sve ostalo, da kazem kako nastojim da se vratim u samog sebe tako sto cu se vratiti u srz svog jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada me jedan od urednika kulturnog dodatka »Politike« ne voli zato sto svojevremeno nisam u »Knjizevnoj reci« objavio njegovu pricu? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici.
Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo bio prvi put da se sluzim lazima, kao da vec bezbroj puta, obracajuci se javnosti, nisam upotrebio slozene i raznovrsne konstrukcije koje su pocivale na mojim cvrstim, debelim neistinama?
Ti si umetnik, kaze mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve dozvoljeno!
Cak i suze, kazem.
Ona pruza ruku. Zapazam tanke, dugacke prste, fino oblikovane nokte, dlacice na nadlanici. Pa, to su prave suze, kaze ona, ti stvarno places!
Ali, kako to da dokazem?

***
Da, kaze Milos Komadina, to je zbilja veliki problem.
Jeste, slaze se Svetislav Basara.
Mihajlo Pantic potvrduje, Predrag Markovic takode.
Svi smo veoma zamisljeni.

***
Ponovo sam slagao. Upotrebio sam stvarne, zive osobe za svoje pripovedacke ciljeve, stavio im u usta reci koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada rekao »jeste«, Pantic je mnogo toga potvrdio ali nikada u gore navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu Markovic, Pantic, Basara i Komadina sedeli zajedno i slusali kako naricem nad svojom pripovedackom sudbinom. Zalio sam se svakom od njih pojedinacno, ali nikada svima njima zajedno. Govorio sam im (pojedinacno) kako me zamara to stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time »kako cu ispricati pricu« a uopste ne razmisiljam o tome »sta prica sadrzi«. Onda sam rekao Komadini da cu preci na sirovi realizam, da je to jedino sto mi preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete: pljeskao je rukama i ushiceno podvrisikivao. A sta je realizam? upitao sam ga. Naglo je zacutao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, poceo je da grize usne. Tako sam ga ostavio.

***
Mogao si jednostavnije da postupis, kaze devojka iz prvog fragmenta.
Kako?
Mogao si da upotrebis potpuno izmisljene likove.
Literaturi su neophodna stvorenja od krvi i mesa, kazem.
Pa, ti si od krvi i mesa, kaze devojka i smeska se.
Otkud znas?
Ona prilazi i iznenada me, brisem »iznenada«, pisem »ona prilazi i cvrsto mi stiska mosnice, dok se istovremno svojim socnim usnama upija u moje. Osecam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen jezik dotice«, ali umesto ushita osecam tup bol.
Sta je? kaze ona i pusta me.
Piljimo u mesto koje je do malopre drzala.
Boli me, kazem.
Ona zavrce rukav i pokazuje misicu. Koza joj je ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.
Opipavam misic, divim se njegovoj cvrstini.
Vezbam, kaze ona. Plivam, skacem, dizem tegove.
Moras da budes oprezna s tolikom snagom, velim.
Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre drzala.
Sva sreca, kaze ona, da se ovo dogada u literaturi, a ne u stvarnosti.
Knjizevnost je jedina stvarnost, odgovaram.
Bol, medutim, ne prestaje.

***
Zasto bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?
Zato sto su se ravni stvarne i izmisljene stvarnosti toliko izmesale da pisac — ovaj pisac — vise nije u stanju da ih pravilno razlikuje. Njemu je, uostalom, sve to odavno dojadilo. Uverio se da knjizevnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da je drustveni polozaj pisca vise nego bedan; uverio se da ga citaju jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo lose, i iz stvaralacke zavisti, ako mu je delo dobro; uverio se, takode, u svoje ogranicene sposobnosti. Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok pise ovu pricu. On je u svetu knjizevnosti mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije bi lencario u Nepalu ili Izraelu, radije bi ziveo u potpunoj povucenosti. Ali kada zazvoni telefon, on se javlja; kada zatraze Davida A., on kaze: »Ja sam, izvol'te»; kada mu zatraze ovaj ili onaj prilog za ovaj ili onaj casopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili onu izdavacku kucu, on obecava da ce doci; iako nikako ne moze da bude siguran da je on taj u cije ime govori. Ali, to je vec odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponasaju kao da je problem time resen, kao da je osecaj dvojnosti iscezao s lica zemlje. David A. naslucuje da se tajna tog zaborava krije u sloznom bratstvu onih pisaca koji vole da izigravaju sebe u javnosti, koji smatraju da je lik pisca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome, ne vide nikakve razlicite ravni egzistencije, nego pristaju da zive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Zbog toga su njihovi likovi spljeskani zgnjeceni i jednodimenzionalni.
Dok za to vreme David A. u jednoj ravni oseca potmuli bol u mosnicama; u drugoj sve to zapisuje; u trecoj sve to ponovo dozivljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u cetvrtoj nema mosnice; dok u petoj.
Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne zelim da imam veze s tim.

***
Mislis li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je postenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?
Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, da su joj oci celicno plave. Kazem: Ko to moze da zna?
Mozda se nisam dobro izrazila, kaze devojka. Mozda je bolje da pitanje postavim na ovaj nacin: Ako je umetnost deo zivota, da li je postenje preduslov za pravi zivot?
Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Postenje prema kome? Prema samom sebi?
Ako nisi posten prema sebi, prema kome onda mozes da budes posten? odgovara devojka.
Zene su ponekad toliko pametne: da jedino mozete da ih mrzite. U pravu si, kazem, postenje prema sebi preduslov je za sveukupnu covekovu egzistenciju.
Znaci, kaze devojka, i za umetnost?
I za umetnost.
Prema tome?
Slusaj, kazem joj, mogu da zamislim stotinu drugih stvari koje bismo ti i ja mogli da radimo umesto sto ovde dangubimo raspravljajuci o sustini umetnickog dela.
Na primer, kaze ona.
Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, celicno plave oci, obla kolena. Voleo bih da, kazem i zacutim.
Ona mi preti prstom. Nikada neces postati pisac, govori devojka, uvek ces ostati seprtlja. Nisi u stanju da prevalis svoju istinu preko usana, nisi u stanju da uocis stvarnost koja te okruzuje, nisi sposoban da stvoris uverljive likove koji ce izraziti tvoj umetnicki kredo i postati pouzdan medas za moralne dileme naseg vremena. Ceprkas po povrsini kao kokoska po bunjistu. Zadovoljavas se pojavnim aspektom, a ne osecas kako ispod zategnute ljudske koze treperi bilo. Gledas fotografiju, belezis isecak, i ne primecujes trajanje. Vidis bore na licu, a ne pitas se sta ih je izazvalo. Uocavas trag, ali ne i —
Ne seri, kazem joj. Devojka je iznenadena. Siri usta, siri oci, ko zna sta sve siri u svom zaprepascenju. Ponekad se cela vestina sastoji u pravom izboru reci.

***
Vidis, kaze Milos Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kaze Svetislav Basara. Predrag Markovic i Mihajlo Pantic nisu s nama. Slezem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo nekom dugackom ulicom. Ulica je oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad kucni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog zutog psa. Pas sedi, mase repom po prasini i podize belicast oblacic. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Milos Komadina prica o tome kako su u njegovom kraju ljudi cvrsti, kako vec na prvi pogled prepoznaje ko je kakav covek, i kako je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivurecimo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog hasisa, usta su nam suva, a nigde nikakvog osvezavajuceg pica. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica se jedva vidi na njenom vrhu, skilji kao prolecna zvezda. Svetislav Basara kaze da se nicega ne boji, da je samog sebe vec nekoliko puta premetnuo preko glave. Zeleo bih da ga pitam sta njemu znaci pisanje, ali vec smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi. Cuje se samo kako nam izmedu noznih prstiju curi prasina. Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a pocinje da pirka prohladan vetar i na nebu se gomilaju oblaci. Naravno, oblaci predstavljaju pesnicku slobodu, jer smo u mraku. Milos Komadina vise nista ne govori, Svetislav Basara je takode onemeo, cuje se samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojecih knjizevnih formi, o nedovoljnosti utvrdenih pripovedackih obrazaca, dok sve to pravdam novom percepcijom, novim dostignucima fizike, uticajem filma i televizije, cinjenicom da zivimo u doba kompjutera, uvidom da je covek, i pored svega, sam na svetu. Stajem. Niko ne sljapka pored mene. Pruzam ruke. Mrak visi u carsavima kao posteljina posle velikog pranja. Oprana je svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek odgovor, ne pruza izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje mi samo da cekam.

***
Vracam se reci »iznenada«.
Zasto se ona tako napadno, tako uocljivo pojavljivala na pocetku mojih novih prica tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost postala glavna odlika moga zivota? Ili me svaki trenutak zivota iznenaduje? Ili me, sto je najblize istini, iznenaduje svaki pocetak price?
Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje je odraz loseg stila. Dobar pripovedac provodi sate, dane, mesece godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, blesti kao dijamant. Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.
To si lepo rekao, kaze devojka iz prvog fragmenta.
Odgovaram joj da mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi nivo; onaj na kojem je svaka stranica na izgled razlicita, iako je u stvari svaka ista.
Ponovi, kaze devojka.
Svaki put pisem istu pricu, kazem joj, svaki put pokusavam da saopstim svoju nemoc da napisem pricu.
Zasto onda svaki put ne napises istu pricu?
Zato sto nemam dovoljno smelosti, kazem joj, i zato sto...
Zasto? neumoljivo pita devojka.
Zato sto nisam posten, priznajem.
Je l' vidis, kaze devojka, je l' vidis da sam bila u pravu? Postenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja pociva na temeljima postenja, itd, itd.
Ne zelim vise da je slusam.

***
Sta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?
»Ako zatvorim oci«, rekao sam joj, »da li ces me ponovo voleti?« Devojka je presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u ugao. »Ljubav se ne trazi«, rekla je, »ljubav se dobija.« Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantasticnim prizorima, premda me nijedan od njih nije podsecao ni na sta. »Sada moram da idem«, rekla je devojka. Pozeleo sam bar da sacuvam njenu maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potrazim medu kiselkastim otpacima. Ponudila mi je jednu cistu. Odbio sam; u stvari, prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nade nova musica iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo ocigledno zabavljalo. Izasli smo na ulicu, onda smo usli u park. U parku, slozili smo se, imamo vec sanse. »Sescu na klupu«, rekla je devojka, »a vi potrazite najbolje mesto.« Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema njemu. »Spreman sam«, rekao sam devojci i razrogacio oci. Video sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki suncev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda vise nisam nista video. »Tu je«, rekla je devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I pocela da place ...
Ocajan kraj.
Ali ne mogu da mu se vracam.
Nastavljam, pruzam ruku u pokusaju da utesim nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih nesto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, da li bih nesto rekao? Stojim, dakle, i lepo osecam kako prolazi dan i pada noc. Po svemu sudeci, to je uslovljeno mojim prelaskom iz gramatickog proslog u gramaticko sadasnje vreme. Noc je mracna i strasna, i ima hiljadu ociju. Bojim se. Gde je sada devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu protrcava pas. Ne pitajte me kako to znam, ali to nije onaj zuti pas, ovaj je malen i saren, i zove se Niki. Onda vetar pored mene pronosi neciji sesir, pa jedno zguzvano pismo, nekoliko novcanica, stap i naocare. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se nalazim na prostranoj sneznoj padini. Preda mnom je devicanski sneg; iza mene, beskrajna nit mojih tragova. Savrsena slika za uzaludnost mojih pripovedackih pokusaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.