ПОЕТИКА КРАТКЕ ПРИЧЕ, ЧЕТВРТИ ДЕО

(Примери)
Ево ме опет. Почињем. Суновраћујем се у разјапљено белило папира као да не знам колико ужаса доноси такав пад. Али такви смо ми, писци, преваранти првог реда, болесно заљубљени у своје патње. Као што рече Ричард Фариња: »Беен доњн со лонг ит лоокс лике уп то ме.« Или у слободном преводу: »Толико сам већ дуго на дну, да ми се чини да сам на врху.« Што погађа саму срж мојих мисли, и што истовремено доказује да се не може рећи ништа што већ неко негде некада није рекао. И шта сад? Којим путем одавде? Метак у главу као Ричард Бротиген? Или смрт на мотоциклу као Ричард Фариња? Или живот у бункеру као, како се причало, Џером Дејвид Селинџер? Или демон алкохолизма као Малколм Лаури? Не, не, све су то ћорсокаци, ништа се тиме не постиже. Једини прави пут изабрао је Томас Пинчон, утонувши у анонимност, не дозвољавајући да се његов људски лик помеша с наметнутим ликом писца. Али, колико има таквих? Оних, дакле, који су јачи од властите таштине? Мало, мало. У целокупној нашој књижевности не постоји ни један једини писац који није уживао у благодетима свог лажног лика. Као што је сасвим мало оних који, када после шетње по киши дођу кући, не размишљају на следећи начин: »Сада писац Н. Н. скида кишни мантил. Сада писац Н. Н. отвара кишобран и оставља га у каду да се осуши. Сада писац Н. Н.изува ципеле, узима папуче и дневну штампу, седа у фотељу, пали телевизор и настоји да се опусти. Сада писац Н. Н. благим покретима дотиче своје лице, косу, врат, и мисли: 'Ја сам писац Н. Н., ја сам тај писац'.« Тако да и ја морам да кажем: »Ја сам писац Давид Албахари, ја сам тај писац.«

***
Дошао сам до краја пута. С леве стране видим поље детелине, или боље речено: нечега што ми личи на детелину. Одавно нисам видео детелину, гњурао лице у њене изданке, удисао њен мирис, грицкао нежне влати. Стога се надам да нисам погрешио. Моје лево стопало стоји тик до руба поља, рецимо, детелине. Рекли смо. А с десне стране, шта се налази на десној страни? О, тамо је кукуруз! Море кукуруза! Океан! Ту не грешим, те клипове бих препознао и затворених очију, под условом, наравно, да ми се допусти да заријем зубе у њих. Нема тог кукуруза који под мојим зубима може да добије укус нечег другог, не. Али крај пута је крај пута, кукуруз ми неће помоћи као што ми детелина неће одмоћи, али све што могу да учиним јесте да се окренем. И окрећем се. Бацам поглед на пут који сам прешао, не само данас, него и раније, јуче, прекјуче, претходних година, и на том путу јасно видим сваку ствар коју сам оставио за собом. Стоје поређане с обе стране, као какви грдни зидови, и маме ме. Луд сам за стварима, за предметима по себи, понекад помишљам да бих и сам волео да будем ствар, не нека нарочито велика, могао био да будем и каква стварчица, дезодоранс или сувенир, не бих се осећао лагодно као фијакер или клавир или трпезаријски сто за дванаест особа, али шта је ту је, из ове се коже не може. А куда би ти отишао? Откудсада питање? Осврћем се да видим има ли кога, можда ме неко уходи, можда је неко залутао, али детелина је ниска, кукуруз густ, дакле, све у свему, тако ти је то. Елем, услед свега тога поново сам заузео исти став, или боље речено: исти положај, и опет сам се нашао лицем према крају пута. Како знаш да је то крај пута? Поново питање, али сада сам се навикао, ништа ме више не изненађује, могао бих чак и да одговорим. Одговори! У реду. На крају пута више не видимо лица ствари, већ само њихова наличја. Као кад сам се малопре окренуо: и тада сам видео само наличја ствари, свих оних ствари које сам оставио за собом. А и пред собом видим само наличја, што значи да не могу да пођем ни напред ни натраг, јер сам са обе те стране већ дошао. Другим речима: кукуруз, детелина, грумен земље међу прстима, чело у бразди, усне које у последњем издисају целивају васцели свет. И онда светлост, онда крај...

***
Али зашто љубав? каже жена.
Стварно, зашто љубав? каже мушкарац.
Ево о чему је реч: овај мушкарац и ова жена дошли су, након неколико година заједничког живљења, до тачке када им се чини да се пред њима не отвара ниједан пут. По томе они подсећају на квазибекетовску сподобу из претходног фрагмента, што им, наравну, не олакшава нежељену, злокобну ситуацију. С обзиром да многи људи боље размишљају када ствари виде у контексту, односно, у оквиру задате слике, можда их треба описати. Свакако, видети овде значи представити у себи, што подсећа на теорије о холографској структури ума, али о таме неки други пут. За сада је довољно рећи следеће: он је висок, а она не; његове очи су плаве, њенесу у сенци; крајеви његових усана искривљени су наниже, што његовом лицу даје увек исти подругљив израз, док су њене усне од оне врсте које се никада не примећују; оба носа су углавном правилна; његове обрве су, по природи ствари, чупавије од њених, иако на њене утиче и то што их понекад, пред огледалом, чупка блештавом пинцетом (за то време, све време, врхом језика притиска горњу усну); његово чело је слично њеном, иаико се њено одликује неким карактеристикама које се на његовом не уочавају; и коначно коса (а уши, а уши?): његова је кратка, недавно подшишана, с благо истакнутим зулуфима, док је њена равна, светла, дуга готово до рамена, раздаљена по средини.
Соба у којој седе. Укусно намештана, светла, прозрачна, као и цео стан. Лако се може закључити да у њој живе људи који се воле, иако би нешто од тога — бар кад су у питању овај мушкарац и ова жена — требало ставити у прошло време; ако не живот: онда љубав. Стан је начињен од чврстог материјала и несумњиво ће наџивети своје станаре, читаоце ове приче и мамлаза који ово смишља.
Начин на који седе. Он је опуштен, заваљен у фотељу; она седи прекрштених ногу, повремено чеше лево колено.
Све нам то не одговара на питање које они постављају једно другом: Зашто љубав? Стварно, зашто љубав? Али сада је прекасно, све је већ одавно речено, преостало им је само да тако седе, свако у својој тишини, и да се присећају тренутака када им је тишина била заједничка. Мушкарац би, додуше, хтео још нешто да каже — затежу му се мишићи око усана, подижу обрве — али убрзо се све враћа на своје место. Жена, ако се уопште нечему надала, више се ничему не нада. Није требало ни почињати ако се у даљини није назирао крај.

***
Кад мало боље размислим, каже мој пријатељ, најбоље године наших живота провели смо надувани.
Док то говори, вешто мота џоинт од три папирића. Седимо на обали реке, вече је, изнад нас допиру гласови шетача, лавеж разиграних паса. Нашли смо се да бисмо пробали прве плодове овогодишње жетве, да проверимо како се колумбијско семе примило на сремском тлу.
Мој пријатељ ми додаје џоинт. Лизнем прст и овлажим неправилно сагорели папир. Трава је још млада, недовољно осушена, и у устима оставља опор укус. Увлачим још један дим, потом му враћам џоинт.
Питам се, каже мој пријатељ, докле ћемо овако?
Узимам поново џоинт. Заувек, кажем му.
Мој пријатељ каже: Пре неки дан једна девојка ми је рекла да ћу дувати све док не одрастем.
Ако је у томе ствар, одговарам, не смета ми да вечно останем млад.
Не млад, исправља ме мој пријатељ, већ инфантилан.
Трава је већ почела да делује. Осећам по томе како пратим приближавање и удаљавање џоинта. Онда с друге стране чујем крик неке ноћне птице. Онда почну да ми се суше уста. Онда мој пријатељ каже: Еј, види оно!
Осврћем се. Шта то? питам.
Ништа, каже мој пријатељ, учинило ми се.

***
Проблем је у томе што, чак и када бисмо могли да замислимо постојање објективне приче, не можемо никако да претпоставимо постојање објективног читаоца. Написана на један начин, прича се чита на безброј начина, претвара се у безброј сличних, али не и истих прича. Наша једноставна идеја претвара се у замршену структуру из које не води никакав излаз.
Или нешто друго: идеја Салмана Рушдија да је писање једне приче нека врста цензуре, с обзиром да онемогућава приповедање било које друге, свих осталих. Из чега произлази да и говорење представља неку врсту цензуре, спречавања изношења било које друге мисли. Рећи једну реч значи спутати све остале.
А тишина? Да ли тишина отвара све оно што говор затвара?
Знатижељан читалац: »Зашто онда не престанеш да пишеш, него настављаш с овим досадним, фрагментарним творевинама које немају ни главу ни реп? Зашто не будеш бар толико поштен?«
Давид Албахари: »Зато што сам кукавица. Зато што сам поводљив. Зато што сам слаб према себи. Зато што помишљам да ћу ипак успети да изразим неизрециво. Зато што волим оно што пишем. Зато што, итд.«
Књижевни критичар: »Све се распада у Албахариијевој прози — структура, фабула, језик. Фрагмент је кохерентан, али само због тога што је укочен, замрзнут, слеђен у свом мировању. Парадокс Албахаријеве прозе јесте у томе што се креће не прекидајући своје основно стање мировања.«
Продавачица у трафици: »Како сте, комшија? Кад ће нова књига?«
И силично.

***
А одговор је прост. Треба писати мале, једноставне приче о обичним људима и још обичнијим догађајима. На пример, о старици која, док бере купине у шуми, налази мало дете, девојчицу, уплакану и сасвим саму; старица је одводи кући, захваљује се богу што, ето, и она напокон има некога; девојчица расте и претвара се у прелепу девојку; долази ловац; старица примећује како девојка одједном почиње да муца; ловац се смешка кроз пару која се подиже с тањира јухице пред њим; старица излази, кобајаги да донесе још дрва, а враћа се са секиром коју прво забада у широка ловчева леђа, а онда, после краћег размишљања, у девојчино наборано чело. Крај приче.
И није ти нека прича, каже моја жена.
Претварам се да је нисам чуо. Она је већ толико пута пореметила ткиво мојих прича, да почињем да је осећам као мрачну претњу.
Али жене умеју да буду упорне. Тако и моја. Она каже: Није потребна нека велика памет да би се тачно схватило ко је ко у тој твојој причи.
Увек постоји неко ко зна боље од вас. Стога је питам: Ко је ко, реци ми!
Ја сам ловац, каже она, девојка је прича, ти си старица, а секира је секира. То што си себе насликао као старицу одаје још нешто: твоју свест о стваралачкој импотенцији. Која је вероватно блиско повезана са сексуалном импотенцијом.
Зар заиста мислиш да —
Ништа ја не мислим, оштро ме прекида моја жена. Ја само читам оно што овђе пише. Твоја прича врви од страхова: страх од стваралачке немоћи, страх да ти се више неће дићи, страх од лошег суда критике, страх од свих страхова...
Али то је само нацрт за причу, то није права прича, кажем. Што је моја последња одбрана.
Она је неумољива.
Покушавам поново: Драга, кажем.
Она одмахује главом и прилази прозору.
Преко њеног рамена видим трагове јесени: пожутело лишће, кестенове, чисто небо, тегле с ајваром на суседној тераси. Некада се о неким стварима може дуго разговарати; некада је све узалудно. Истина је, као и увек, на средини, на пола пута. Одмеравам растојање између моје жене и мене. Мали је наш стан, ограничене су могућности, крхка је архитектура људске душе. Уосталом, ко зна да ли се однос између два бића може представити линијом на којој је тачно убележена половина пута? Чак и ако пођемо једно према другом, можда ћемо кренути различитим паралелним линијама, можда ћемо се мимоићи на трачницама света. Остајем где сам. Мало после, моја жена се закашље. Њен кашаљ је сув, храпав. Добро би јој дошла чаша воде, неки аспирин. Она кашље поново. Дуго. Што је још један траг јесени.