ПИСАЦ

Kada zatvori vrata za sobom, pisac nekoliko trenutaka ostaje u gustom mraku stepenista, misli pisac. Potom se njegova ruka podize prema prekidacu — to je odavno uvezban pokret i ne postoji nikakva mogucnost greske — i samo trenutak kasnije svetlost razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: sve se to prebrzo odigralo; vise ga privlaci mogucnost koja se odigrava na sledeci nacin: kada se pisac nade u tmini hodnika i podigne ruku prema dugmetu za stepenisnu svetlost, on zaprepasceno uvida da se dugme ne nalazi na svom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a onda malo ispod mesta na kojem je do sada pocivalo crveno dugme (pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakoraci napred, pa nazad, opipava — i to s obe sake — prasnu povrs zida, ali ne nalazi ono sto trazi. Pisac se uzbudeno meskolji u svojoj stolici. Napetost, tacnije receno: ocajanje pisca izgubljenog u mraku polako prelazi i na njega. Doduse, kroz svest mu u blesku promice ime Roberta Kuvera, seca se da je procitao jednu — cak dve! njegove price izgradene na slican nacin: u prvoj, neki covek gasi svetlost i krece prema krevetu na kojem lezi njegova razgolicena zena, ali odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i da ne uspeva da stigne do nje — kada mu to na pokon pode za rukom, i kada pocne da vodi ljubav s njom u mraku, sirom se otvaraju vrata, upadaju policajci, pali se svetlo, i covek zgadeno uvida da je njegova zena mrtva, da se vec raspada, itd; u drugoj prici, neki covek, verovatno ne isti, premda to nigde nije naglaseno, izlazi iz kupatista, gasi svetlost i takode polazi prema lezaju, ali kada legne i upali nocnu svetiljku, zaprepasceno uvida da se s njim u krevetu nalazi jos cetiri-pet osoba, itd. Sve mu to (piscu, dakako) promice mnogo brze nego sto je bilo potrebno da se napise ili procita, tako da kada se mi nademo na ovom mestu pisac vec pocinje da opipava betonski pod odmorista, uveren da je doslo do neke promene u perspektivi, da je gore postalo dole i obrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici. Njegovo uzbudenje sada je vec vidno, ne bi nas iznenadilo kada bismo mu na celu videli graske znoja. Njega, medutim, zanima nesto drugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zasto je pisac uopste izasao na hodnik, zasto se sve to desava? Ali zar nisu to pitanja na koja bi on trebalo da odgovori? Pisac, pak, donosi odluku da bude razuman: uspravlja se u mrklom mraku, vrhovima prstiju desne ruke dotice zid, levu ruku pruza u stranu, prema gelenderu. Njegov plan je jednostavan. Kada dohvati gelender, krenuce niz stepenice i izaci ce na ulicu. To je, uostalom, ucinio mnogo puta do sada: u vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje je zahtevalo prikradanja. Prema njegovoj racunici, sasvim jednostavnoj, s obzirom da nikada nije bio dobar u matematici, sasvim rasirene rulje, ali nikako prenapregnute, sasvim pouzdano dokazuju gde je: jer kada bude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i jos sasvim malo pomerio prste leve ruke, dotaci ce sipke na gvozdenoj stepenisnoj ogradi. Ali kada to doista ucini, pisac nista ne dotice. Kada, samo casak kasnije, vrati ravnotezu na desnu nogu i desnom rukom ponovo krene prema zidu koji je malopre opipao, nista ne nalazi. Sta je uopste ocekivao? misli pisac. Pisac ne odgovara. Mozemo pretpostaviti da proza Roberta Kuvera nije ni njemu strana, knjizevni uticaji sire se nepojmljivom brzinom. Da li sve to potvrduje stanoviste da ne mozemo znati nista osim onoga sto neko vec zna? I da li to znaci da neko vec ne zna ono sto mi necemo nikad znati? Pisac prestaje da pise kako bi u miru razmislio o svim implikacijama gornjih pitanja. Sto ni u najmanjoj meri ne olaksava polozaj pisca koji u potpunom mraku pocinje da oseca kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo da bi mogao da opise taj osecaj: kao da se nesto (to je, valjda, razum) odvaja od njega, ali tako da on oseca kako postaje sve laksi. Pisac pomislja da bi mu potpuno gubljenje tezine mozda pomoglo: podigao bi se, onako bestelesan, u vazduh, u visinu, i mozda upravo tu, gde se najmanje nadao, pronasao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz, misli pisac. Svako od nas nasao se u svom corsokaku, misli pisac. Zar pisac ne bi mogao da prestane da razmislja kao pisac, misli pisac. Pisac misli da bi to moglo da bude moguce. A da li bi bilo korisno? Bilo bi. Ali nama je poznato jos nesto, mi unapred znamo pouku do koje ce pisac i pisac tek mnogo kasnije stici. Naravoucenije glasi: Ne otvaraj vrata koja ne znas kako ces zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj vrata pre nego sto upalis stubisno svetlo. Ni jedan ni drugi pisac nisu o tome raz misljali. Prvi ni sada ne razmislja; drugi bi voleo da moze da razmislja, ali odavno je izgubio svaku moc rasudivanja. On stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kao puz. Poredenje s puzem mozda nije uspelo. On dise, gleda, kuca mu srce, bije bilo, guta pljuvacku, ima kamen u bubregu. Sta se od svega toga moze primeniti na puza? Tako reci, nista. Pre nego sto je postao to sto jeste pomislio je da napise pricu o piscu koji pise pricu o piscu koji vise ne zna ko je, sta je i gde se nalazi. Sto prvog pisca dovodi u znatno tezi polozaj, jer vise nije siguran da li prebira po tastaturi pisace masine zato sto tako hoce ili zato sto tako hoce neko drugi. Opasnost je upravo u tome sto se moze desiti da se nademo u bezizlaznoj situaciji onda kada pomislimo da se u bezizlaznoj situaciji nalazi neko drugi. Neznost treba da bude nasa primarna odlika, potom plemenitost, pa onda milosrde. Zlo se vraca, to su utvrdili pametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetu kada bi samo mogao da provuce svoj prst kroz mrak prethodnih redova, papirnih stranica i stamparske farbe, i da pritisne crveno dugme prekidaca. Svetlost, koja bi se pojavila kao otkrivenje, ne bi nazvao svojom. Ne bih svojom nazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac u mraku i dalje nista ne misli. On je sada zivi les, dokument o pogubnom uticaju proze na svoje junake. Kada bi mogao da izgovori rec »svetlost«, on bi se osecao isto kao kada bi rekao »jabuka«, ili »slag«, ili »civiluk«, ili »svemir nema ni kraj ni pocetak, vec sve u njemu istovremeno postoji na jednom mestu i na mnostvu razlicitih mesta«. Tako ti je to: danas jesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome da pravilno ocenis kada je danas a kada sutra, premda je najslozenije uraditi ono sto je najjednostavnije. Kao sto su, na primer, ona dva koraka koja treba napraviti od ulaznih vrata svoga stana do mesta gde se nalazi prekidac za stepenisno svetlo. Dovoljan je samo jedan pogresan pokret da bi nastala cela prica.