МОЈА ЖЕНА ВОЛИ МАЧКЕ

Моја жена воли мачке.
Сасвим једноставна реченица која у себи крије бездане неразумевања.
»Али, ако ја остајем равнодушна пред твојом љубављу према синтакси«, каже моја жена, »зашто тебе узнемирава моја љубав према мачкама?«
Током поподнева, у безброј малих посуда, она припрема мачје специјалитете: изнутрице, џигерице, кашице и папице, пилеће ноге, бубреге, паризер, млеко. Онда силази у двориште, звецка натоварена лончићима и шерпицама, клопот њених кломпи одјекује степеништем. Гледам с терасе како свако јело сипа у посебан чанак. Мање посуде за веће мачке; веће посуде за више мачића; млеко у безброј чанчића. Усправља се, брише руке о кецељу и позива их.
Можда не знам шта је љубав, али зато знам шта је чаролија. Чаролија је начин на који се истог часа појављује безброј мачака, начин на који их она усмерава, гура њушке у посуде, како им милује изувијана леђа, како се њихови репови шире, како јој се пењу уз ногавице.
Враћам се у кухињу, крстарим празним станом, одлазим до ормана, отварам га, гледам шта се све налази унутра.
Када се моја жена врати из дворишта, питаће ме шта желим за ручак. Рећи ћу јој. Обедоваћемо у тишини; ја ћу узалуд настојати да пронађем мачје длаке у јелу, на чаршаву, на њеној блузи, у хлебу; она ће на крају изнети дезерт: пудинг од ваниле.
Обожавам ванилу.
Једном је моја жена рекла: »Мржња удаљава човека од природе; љубав га враћа у колевку свемира.«
Хтела је да каже да човек који воли, живи у складу с ритмовима света: дан је за њега дан, а ноћ — ноћ. Ујутру он отвара очи, увече их затвара.
Она се, наравно, грози таквих објашњења. Каже: »Ако речи не говоре оно што казују, чему онда речи?«
Стварно, чему речи?
Чујем јеку њених кломпи: она се враћа. Седам на своје место. Нека ме нађе онаквог каквог ме је оставила.
Међутим, ноћу, док лежим будан а она спава, зачујем понекад како уздахне у сну. Нагињем се над њу и, иако је светлост слаба, видим како јој нос подрхтава, како јој се горња усна затеже и подиже, и открива притајену белину зуба, и знам — моја жена сања миша.