JA SAM KAMERA

Једном ми је једна жена причала о киши. Стајали смо насред моста и она је говорила о томе како је вода фактор који не одређује само наше постојање у космосу, него много више. »Колико више?«, питао сам је. Она слеже раменима. »Много више«, рекла је.
Било је и других догађаја. Једном, на пример, из аутобуса сам видео како птице слећу на лешину неке животиње. Помислио сам: Ако аутобус стане, ту ћу изаћи. Онда је човек који је седео поред мене упитао колико је сати. Окренуо сам се да му кажем, а када сам поново погледао кроз прозор: видео сам неки други пејзаж. Нисам, у ствари, ништа видео. Аутобус је ушао у тунел и зрнца неонске светлости тонула су између праменова бензинских испарења.
Или онда, када сам у пролазу, у главној улици, угледао свој лик. Пиљио је у мене из огледала у излогу капаџијске радње. Застао сам, вратио се, правио се да ме нешто посебно интересује. Од стотинак капа у излогу, само једна није била качкет. Сви качкети су, тачно на средини, имали дугме пресвучено одговарајућом тканином. Шта ли то дугме ради на врху качкета? Подигао сам поглед према огледалу и угледао капаџију. Осврнуо сам се, помисливши да стоји иза мене, а он је тада провукао руку, узео један качкет и затворио враташца. На тим враташцима висило је огледало. У огледалу сам угледао себе.
У ствари, не постоји ток, не постоје збивања. Постоје само нити између појединих догађаја које се тегле као фино ткање паучине.
У самоћи своје собе рекао сам: »Тишина је почетаик свега, глас је крај свега.« И још: »Речи су наше добровољно изгнанство.«
У књижицу с тврдим корицама уписао сам: »Мој језик је моја граница. Када говорим, подижем големе зидове између себе и света.«
Негде сам прочитао да је неко рекао: »Ја сам камера.« И ја сам. Нисам сигуран да разумем принцип преламања светлости у призми, али то ме не спречава да будем камера. Погледам, трепнем; погледам, трепнем. Жена која је седела поред мене упитала је да ли ми је нешто упалио у око. Нисам стигао да одговорим, а она је већ извадила папирну марамицу. Узео сам марамицу, погледао је, трепнуо, и рекао да је све у реду. Жена је подигла руку, помислио сам да хоће да ми отме марамицу, па сам је брзо стрпао у џеп. Али жена је склонила прамен косе с чела и рекла: »Уморна сам. Толико сам уморна, да не знам како се зовем.« Одговорио сам да разумем, да и сам понекад помишљам на то. »На шта?«, питала је жена. »На предност незнања«, рекао сам. Она се наслонила на завесу и заспала.
Пре много година дошао сам у овај град. То ће бити, мислио сам, прва реченица. Потом ћу описати град. Град је мали, куће су ниске, баште пуне цвећа, итд. Има дана, међутим, када је град још мањи, када се увлачи у себе због жеге или мраза или пустињског ветра. Тада јунаци књиге размишљају како да оду из града, шта ће им та промена донети, итд. Али када на крају оду, чак ни пси не лају за њима.
Уписао сам у књижицу с тврдим корицама: »Прилагодити се без промене.«
Једног дана сам гледао како облаци путују преко неба. Онда сам гледао како лишће узвраћа ударе ветра. Па сам обратио пажњу на ход буба кроз бусење траве. Онда сам гледао како ја корачам. Помислио сам да би вредело утврдити неке подударности, али нисам знао како њихове ножице да сведем на своје. Наиме, бубе, ако се не варам, имају шест ногу, а ја, ако се не варам, само две. Осим тога, оне не померају своје ноге у исто време: мислим, све три леве, па све три десне. Лежао сам потрбушке и покушавао да откријем како то оне чине. Тада сам осетио да ме неко посматра. Погледао сам и видео скакавца.
Увек сам помишљао како ћу негде позвонити и како ће ми неко отворити. Није било важно ко ће изаћи пред мене: човек, жена или дете. Сам чин отварања чинио ме је срећним.
Мислим да сам једном рекао: »Гвожђе је препрека, дрво је ватра.«
Десило се да ми је та жена стала иза леђа. »Немој више никада да ми стајеш иза леђа«, рекао сам јој. »Ако не могу да станем тамо где желим«, одговорила је, »онда нећу нигде стати.« Обишао сам је и стао јој иза леђа. »Како се сад ти осећаш?« питао сам. Чуо сам како дише, како тражи прави одговор. Ништа ме не би изненадило: да је почела да плаче, да је пожелела да се убије, да се окренула и изгребала ми лице. После ми је писала дугачка писма у којима је налазила хиљаду оправдања за мој и њен поступак. »Међутим«, нагласила је, »онај тренутак када си ми застао иза леђа памтим као тренутак најиздвојеније спознаје у свом животу. Све је прошло кроз мене, и ништа није остало.«
Ишао сам улицом и видео новчић на рубу плочника. Онда сам зачуо звук другог новчића. Први сам видео пред собом, други сам чуо иза себе. Али иза мене није било ничега. Можда је звук стигао с великим закашњењем? Искривио сам врат и погледао зграду пред којом се све то догађало. На првом, шестом и седмом спрату горело је светио. Сачекао сам да се угаси у сва три стана.
У књижицу с тврдим корицама уписао сам: »Изједначавање разлика подразумева уочавање сличности, али када легнем, онда ходање доживљавам као нешто што ми не припада. Ако замислим себе како корачам, видим некога у облаку прашине. Будем ли устао, ништа се неће променити. Онај ко лежи не намерава да попусти.«
Жена која је стајала испред мене у реду нагло се окренула, унела ми се у лице и просиктала некакву гадост. Лице ми се изобличило од мучнине. Када је видела да не одговарам, обратила се човеку иза мене. Чуо сам како човек одговара, а онда ми се лице опустило, прешао сам преко улице, купио поморанџе и отишао кући.
Једном сам видео како неки човек баца пикавац. Пикавац је пао на плочник. Вратио сам се два корака уназад, потом сам се сагнуо и претварао да везујем пертле. Све време нисам скидао поглед с пикавца. Прво је на њега стао човек у мокасинама, потом дечак у патикама, потом човек у патикама. Прижељкивао сам ногу жене, као што често прижељкујем. Онда је, међутим, пикавац нестао.
Постоји почетак, који је тежак; постоји крај, који је такође тежак. Оно између — да ли је оно дато такво какво је, или се можда мења приближавањем почетка, удаљавањем краја?
Примио сам једног дана писмо које је много обећавало. Имало је марку, преко марке печат, адресу у десном углу, име пошиљаоца на полеђини. Поштар је био готово зачуђен. »Ко теби пише писмо«, питале су његове подигнуте обрве. Сачекао сам да оде, ушао у кухињу, сео, спустио писмо на сто. Видео сам како се кап воде одваја од врха славине, сасвим споро, сасвим споро. Никада писмо неће моћи да постигне ту спорост у саопштавању, ту прецизност у поништавању. Загледао сам се у марку. Приказивала је лептира у јарким бојама. Иза лептира, у дубини, био је нацртан цвет: један од оних којима се та врста храни или на које стече да одмори крила. Нисам знао како се зове. Ситним словима, уз сам руб манке, неко је, претпостављам, исписао њихова имена. Али, зар реч може да замени име? »Не може«, рекао је поштар. Нисам приметио када се вратио. Пружио се преко стола и дохватио писмо у које сам улагао све своје наде. »Погрешио сам«, рекао је поштар, вратио писмо у торбу, извадио из ње обичан плави коверат, отишао. Пошао сам за њим, али тада сам кроз прозор угледао како дан прелази у ноћ. Видео сам сечиво које све раздваја, које све поново спаја. Тамо где малопре није било ништа, сада је било све. Бледоплавичаста површ новог писма задржавала је дах у мраку, ћутала као преплашен миш. То је прво поређење које ми је пало на памет, надам се и последње. Поређење предмета одаје слабост духа, немоћ језика, неразумевање и сијасет других ствари. Све треба описати онако како јесте, а не како би могло да буде. Али када сам поново сео, писмо је изгубило сваку драж. Поштар такође. Недостајала ми је марка с лептиром. Распоред тачака на његовим крилима, геометрија његовог постојања, његова моћ над цветом, моћ цвета над њим. Неко је написао: »Трава стрепи пред сенком косца.« Ја сам тај косац. Ја сам сенка. Ја сам брус и сечиво, рукохват и рђа, распад и спој. Поштар је поново долазио, чуо сам како кашље, како се саплиће дуж мрачног предсобља, скида ципеле и обува папуче. »Ко је?«, питао сам. »Поштар«, рекао је поштар. »Шта хоћеш, поштаре?«, питао сам. »Ништа«, рекао је поштар. Мало после, упитао ме је: »А ко си ти?« Већ се толико смрачило, да је постало свеједно да ли су ми очи отворене или затворене. »И ја сам поштар«, рекао сам.
Записао сам у књижицу с тврдим корицама: »Жена која гледа у мене. Она каже: 'Која је разлика између гледања и негледања?', онда затвара очи.«
Једном сам застао и помислио: Више се никада нећу покренути.
Постоје одређени тренуци које памтим само зато што претходе тренуцима које сам заборавио. Видим себе како корачам, али не знам куда сам кренуо. Видим себе како стајем, како ми се тело зауставља, али не знам због чега. Видим како извлачим руку испод покривача и издвојеним кажипрстом притискам дугме на стоној лампи. Видим женска уста која уобличавају реч презира, вулгарност коју се никада не бих усудио да поновим, али где сам ја у том звучном обличју, у том праску гнева?
Одувек сам прижељкивао да се одједном преда мном појави пролаз кроз који ћу проћи у нешто из чега нећу хтети да се вратим.
Једном ми је једна жена износила најинтимније појединости из свог живота. Пролазила ми је прстима кроз косу и говорила у ритму тог грабуљања. Гвирио сам између полуспуштених капака у нагост њене мишице, у тек израсле длаке испод њеног пазуха. Видео сам њен глас као равномерну белину, као шуштање псећих шапа преко залеђене снежне коре, као тишину која обавија смреке и борове.
Можда сам одлажењу приписивао више него што заслужује, али долажење ме је увек остављало равнодушним.
А онда ми је та жена рекла: »Ако знаш, говори; ако не знаш, ћути.« Погнуо сам главу и видео врхове својих ципела. Никада пре тога нисам био видео врхове својих ципела. Могло би се рећи да сам се искрено изненадио. Када сам поново подигао поглед, жена је већ била отишла. Прошао сам руком кроз место на којем се налазила. Онда сам стиснуо руку и осетио како у песници откуцава паклена машина мога срца.
Само једном нисам видео ништа. Никога нисам успео у то да убедим. Она жена ми је рекла, не, упитала ме: »Шта си, у ствари, видео?« Покушао сам да јој објасним. Рекао сам: »Да сам видео нешто, онда не бих видео ништа, а то сам управо видео.« Она је желела да зна какав облик има ништа? Никакав. На шта личи? Ни на шта. Може ли се опипати? Не знам. Које је боје? Свих и ниједне. »Не знаш о чему говориш«, рекла је жена. Била је боса, гацали смо по расквашеном сеоском путу, за нама је остала летња олуја, и змије блата клизиле су јој између ножних прстију. Иза наших леђа, када сам се осврнуо, небо се претворило у зид од оловних облака.
Записао сам у књижицу с тврдим корицама: »Осећам губитак светлости као сопствано страдање.«
Шта ће се десити са мном када престанем да гледам?
Једном, када су сви корачали, ја сам стајао. Једном, када су сви стајали, ја сам корачао.
После ми је једна жена говорила о причи као кретању. »Прича те носи с једног места на друго«, гласиле су њене речи. Рекао сам јој да је прича мировање; не: промена места, већ: потврђивање места. Она је рекла да је то апсурдно, јер тиме побијам постојање времена. »Време је кретање«, инсистирала је. »Ја стварам причу изван времена«, узвратио сам.
Неко ми је скренуо пажњу на очигледне противречности у мојим исказима. Погледао сам ту жену средњих година, у бунди, у чизмама до колена. Било је топло за бунду, топло за чизме, топло за њене године. Боре на њеном лицу исписивале су поруку на језику који још нисам савладао. Можда бих могао да покушам неким другим? Налазили смо се у парку. Понудио сам јој да седнемо на клупу, у хладовину. Показао сам јој пуну шаку земље. Она је подигла гранчицу. Пронашао сам пупољак. Она ми је предочила лист. Спустио сам гусеницу на њену надланицу. Отишла је и вратила се с лептиром. Насмешио сам се и рекао: »Птица. Пти-ца.« Она је рекла: »Човек. Чо-век.« Па сам ја рекао: »Свет. Свет.« А она је одговорила: »Кос-мос. Космос.« Изговорила је то као да је космос врућ кромпир у њеним устима. Нисам знао шта следи после тога. Жена је извила обрве, видео сам да се изненадила, тај језик разумем, а онда подигла лице према небу, али то већ нисам разумео, као ни траг светлости који се пробио између облака, а на њеном лицу грашци зноја су се помешали са сузама, а ја сам иза себе зачуо шушањ, као да се нешто кретало кроз траву, али нисам хтео да се окрећем, јер онај кога не видиш тај не постоји, и још једном сам погледао ту жену, а њено лице је било влажна крпа, и шушањ се поново чуо, сада гласнији, сада ближи, а ја се изненада сетих оне жене од раније, никада човек не зна шта му може затребати, оне која је говорила како разлике нису изван нас већ у нама, и затворих очи, овако.