ЈЕРУСАЛИМ

Први пут сам изговорио »Јерусалим« када сам напунио једанаест година. Седели смо око великог трпезаријсиког стола и помно пратили очев кажипрст који је клизио преко мапе Балкана. »Београд, Ниш, Скопље, Ђевђелија«, говорио је отац за трагом свога прста, а потом га одигао с мапе као да је граница стварна. »Солун, Атина, Пиреј«, додао је. »Ту ћемо«, ударио је врхом прста по Пиреју, »сести на брод, а онда« — преврнуо је неколико листова док није дошао до мапе Средоземља — »Родос, Кипар, Хаифа.« Погледао нас је пажљиво, редом, мајку, сестру, па мене. »А ако бог да, видећемо и Јерусалим.« Последња реч је пала на мане, прекрила ме као плашт (који ћу, много година касније, препознати на небу изнад Циона), и осетио сам да морам да је поновим. Рекао сам: »Јерусалим.« Очево лице се у међувремену искривило, згрчило, и он је, одупревши се о шаке које су бледеле под притиском тела, почео да плаче.
Успомене су, наравно, варљиве, без обзира што једино оне помажу да осетимо да доиста постојимо. Јерусалим је, као реч, сигурно и раније промицао простором нашег стана. Отац га је бесумје помињао у разговорима, коментарима дневне штампе или док је мајци диктирао писма рођацима. Можда га је изговарао када је читао молитве за празнике, благосиљао хлеб и вино. Прелистао сам недавно његове старе молитвенике и узалудно настојао да препознам хебрејска слова која творе реч »Јарушалајим«. Слова су лежала нема као мој отац, као моје незнање које је од мене правило поузданог туђинца.
Неке ствари сам ипак научио. Једна од њих је да је Јерусалим можда једини град у којем је свака посета равна умирању. Сваки пут када сам га напуштао осећао сам да је један мој део умро. Некад је то био део тела, некад тешко одредљиво осећање које је кружило око срца, некад један од многих слојева душе. Разговарао сам о томе с оцем. Застао је насред собе и раширио руке: »Кад је реч о Јерусалиму«, рекао је, »ја сам живи мртвац.« Већ тада сам био виши од њега и помислио сам како бих лако могао да га обухватим око струка или стражњице и подигнем високо у ваздух. Носио сам га, међутим, само онда када је умирао: два пута када сам помагао возачима кола за хитну помоћ, једном уз степенице а други пут низ њих, а онда још много пута сасвим сам, свих оних дана док је беспомоћно лежао у кревету. Од оне некадашње лакоће тада више ништа није остало. Чилио је, то је истина, али његово тело као да се згушњавало, мењало специфичну тежину, вукло све за собом према земљи. Носио сам га из фотеље у дневној соби до кревета у спаваћој соби, и кад бих га спустио руке су ми остајале испод његовог тела. Полагао сам главу на његове груди и ослушкивао њихову дубоку тишину.
Није то могло дуго да траје. Судећи по документима, мој отац је умро за два-три месеца. Судећи по сећањима, његова смрт је долазила издалека, као путник на спором коњу, као велики талас чија се разбарушена креста надвила над нас попут кобре. Никада нисам видео кобру. Причам све ово само зато што верујем да се једноставне ствари (смрт) могу поништити сложеним структурама (приповедање), иако је већ одавно требало да увидим да је једноставност замршенија од сваке сложености. Нема већег лавиринта од правог пута који спаја два мала града на обали исте реке.
Било како било, мој отац је умро а ја сам наставио да одлазим у Јерусалим. Једне ведре ноћи, на пример, стајао сам на равном крову католичког прихватилишта и гледао у правоугаоно двориште оближње арапске куће. Врата су била отворена, на њима је висила завеса од разнобојних перли, и светлост је, у облику издуженог трапеза, осветљавала камени басамаик и похабане папуче. Други пут, ходајући уз стрму уилиоу, гледао сам у снажне бутине жене која је на глави носила котарицу с воћем. Све се изменило на низбрдици. Сунце је залазило и његови зраци су се завлачили испод очних капака. Сетио сам се како сам ушао у цркву с белим зидовима: једино је изнад олтара, уоквирен кругом тамније боје, био насликан Исусов лик. А у предвечерје, изнад бучне улице, седео сам на тераси арапског ресторана и јео лепињу са хумусом.
Све се то претвара у мрвице с неописивим, али добро знаним, укусом смрти. Оне ноћи када је мој отац претрпео мождани удар, пробудио сам се у влажној телавивској ноћи и покушао, онако у мраку, да одредим шта ме је тргло из сна. Чуо сам како отац стење, пожурио да устанем, и тада је простор између наших лежајева почео да се увећава. Мислио сам да бесконачно гацам кроз мрак, а можда сам само трупкао у месту.
Очев чаршав је попут летећег ћилима лебдео у ваздуху, и оно што ми је из даљине изгледало као весло била је, у ствари, његова рука. Висила је поред кревета, бела и нестварна, а врхови прстију су дотицали пад. Сигурно је чуо како му прилазим, јер је окренуо већ изобличено лице према мени и подигао другу руку, шчепао ме за мајицу, привукао, шавови су почели да попуштају, лепо се у мраку чуло како се цепа тканина. Морао сам да клекнем и његова глава се нашла на мом рамену. Обујмио сам је и под прстима осетио ситне коврџе његове косе. Помислио сам како би било најбоље да на том чаршаву излетимо кроз отворени прозор, право у ноћ, право до Јерусалима. Одувек сам желео да видим Јерусалим са велике висине.
Тада сам на трбуху и бутинама осетио притисак његове клонуле руке, и схватио да се смрт већ уселила у њега. Можда је тамо, у Тел Авиву, на обали Средоземног мора, требало да помислим на рачића у кућици пужа: била би то прикладна слика живота заосталог у неживој љуштури тела. Уместо тога, у мени се указало белило јерусалимског камена, потом онај нестваран тренутак предвечерја када се цео град претвара у пламсаво злато.
Чудно је то: понекад, да би нешто нестало, довољно је затворити очи; понекад, међутим, треба их отворити. Свет је овај дволичан и несавршен.
Нема у томе, сигуран сам, никакве утехе. Месец дана касније, авионом Свисера, превезао сам оца у Београд. Некада су Јевреје доводили у Земљу Израела да би тамо окончали живот; сада их одводе оданде да би га окончали негде другде. То је још једна од мојих измишљотина. У ствари, душа сваког Јеврејина умире у Јерусалиму, није важно где се тело налази. Тело мог оца смирило се на једној београдској клиници. Био је крај лета, почетак ране јесени, и још се могло ићи само у кошуљи. Сећам се да сам се осећао лако, ужасно лако; помишљао сам чак да бих могао да полетим. А онда је неко телефонирао и рекао да је он умро, и речи су одједном постале сасвим неважне.