ИМИТАЦИЈА ЖИВОТА

Погледала сам кроз прозор и видела свог мужа како прелази преко трга. Нисам могла да му видим лице; била сам предалеко, боље речено: превисоко, али ништа није могло да ме превари. Када сваке вечери лежете с неким у кревет, и када током тих ноћи опипавате његово тело, онда се не греши. Нешто у вама, изнутра, као глас који допире кроз пригушене телефонске каблове, једноставно каже: То је он.
Окренула сам се и закорачила у собу. Додирнула сам своје лице, прво образ, па чело, па ресицу на уху. Погледала сам наниже и видела да стојим као и увек: помало размакнутих стопала, истурених према напоље. Када смо се упознали, рекао је да таква стопала одају жену која воли да спава с мушкарцима. Били смо на некој забави, не знам где, само се јасно сећам да је с грамофона допирао глас Лу Рида. Погледала сам у стопала, овако као што их сада гледам, а онда сам подигла поглед и загледала се у њега. Лу Рид је нешто говорио, али речи више нису биле важне.
Тек сам се трећег дана сетила да га питам како се зове. Мислим, до тада сам га звала неким смешним именом: Мацане иии Мацо, или можда Брацо. Били смо у мом стану, у овом стану, а он је шетао по кући сасвим го. Ја сам му говорила Мацане или Мацо, или можда Брацо, а он ми је прилазио, дотицао ме, поново одлазио.
Онда је отишао у Турску и вратио се с пола килограма хашиша. Стигао је увече, распаковао лепињу шита и ставио је на сто. Осетио се сладуњави, отужни мирис. Он је направио џоинт од три папирића, савио филтер од неке старе разгледнице. Пушили смо, а ја сам посматрала његове руке на столу. Нокти су му били обрубљени танким нитима прљавштине. Из надланица и појединих делова прстију избијале су му ретке, црне длаке.
Да ли ме волиш? упитао је.
Почела сам да размишљам о том питању. Осетила сам како ми кости главе пуцкетају од напрезања, како се распадају и поново састављају крупни молекули можданих киселина. На крају сам се сетила: Шта ти знаш о љубави? питала сам га.
Ништа, рекао је.
Нисам веровала својим ушима. Шта ти се десило? питала сам.
Он је онда рекао да је одувек желео да упозна неког као што сам ја, да је ових дана, док се смрдљивиим возом, пуним турских радника и наших шверцера, возио према Истамбулу, па натраг, према Београду, да је све то време мислио, не, да је све то време само прижељкивао да што пре стигне кући, мојој кући, овој кући, и да је покушавао да уобличи речи које ће ми рећи када му будем отворила врата.
Шта си хтео да ми кажеш? питала сам.
Да ли хоћеш да се удаш за мене? рекао је.
Насмејала сам се. И он се насмејао.
Рекла сам му да личи на јунаке холивудских мелодрама, и он се сложио. Онда смо заједно пробали да се сетимо неке од тих мелодрама, али нисмо могли. Били смо толико надувани, да су нам главе тонуле према површини стола. У једном тренутку чак сам и спустила образ на стољњак, и она лепиња од шита учинила ми се као гора на којој су боравиле злогласне убице »Старца с планине«. Тада сам рекла: Хоћу, али он није стигао ништа да одговори, јер је зазвонило улазно звоно. Долазио је Фикс, његов ортак.
Када смо поделили хашиш и када је Фикс отишао, поново сам рекла: Хоћу. Већ смо били легли у кревет и пружила сам руку да га дотакнем. Гледала сам како се моја рука креће према њему и како се спушта на његову кожу, али нисам ништа осетила. Можда није требало да кажем: Хоћу, али реч, када се изговори, зна само за један правац кретања. Отворио је очи када је чуо моју реч. Да, рекао је.
А онда, прошле године, одлучио је да нестане. Прво сам помислила да је поново отпутовао у Истамбул, потом сам се уплашила да су га ухапсили, после сам поверовала да је пронашао другу девојку. Ових дана лако се проналазе нове девојке. Сигурно је помислио да ће ствари, с таквом девојком, бити другачије. Да ће избећи све оно што није избегао са мном.
Чудно је то када се после неколико година пробудиш и видиш да је све око тебе ипак исто: исти је угао под којим пада светлост, исте ствари које те окружују, исти звук зидног сата, исти мехурићи у часи бајате воде.
Марина, моја пријатељица, понудила ми је да спава са мном. Можда ће ти бити лакше ако не будеш сама, рекла је. Одбила сам. Прво сам средила кухињу. Онда сам позвала мајсторе да застакле терасу. Сама сам окречила купатило. Стан сам усисавала два пута дневно. Купила сам нову гарнитуру за предсобље. Променила сам звоно на вратима.
Али ништа нисам успела да учиним. Стављала сам кључ у браву, отварала врата, улазила. Увек је то био онај исти стан. Све док се он није поново појавио. Погледала сам, сасвим случајно, кроз прозор и видела како прелази преко трга. Када сам га изгубила из вида, окренула сам се и вратила у собу. Дотакла сам лице, погледала стопала, потом се осврнула око себе. Готово да нисам могла да препознам простор који ме је окруживао. Поново сам дотакла лице. Помислила сам:
Можда ни ја више нисам иста.
Тада сам се сетила назива једне мелодраме: »Имитација живота«. Сетила сам се како сам плакала када сам је гледала у биоскопу »Централ«, као и онда када су је приказали на телевизији. Нисам упамтила с ким сам је гледала у биоскопу, али знала сам да сам је на телевизији гледала сама. Он још није био отишао, мислим: заувек, већ се негде задржао, никада нисам дознала где. Када се филм завршио, упалила сам светло, отишла у предсобље и завирила у огледало. Капци су ми били натечни од плача. Обрисала сам их влажном марамицом. Угасила светло. Учинило ми се да чујем како неко корача ходником, али када сам ослушнула: увидела сам да сам се преварила.
Сада је, међутим, био дан. Нисам отишла до огледала, јер знам шта бих овог пута у њему видела. Видела сам то већ толико пута, да бих могла да се огледам затворених очију. Вратила сам се до прозора. Ако је он пре тога ишао у неком смеру, сада се одатле вратио. Стајао је на прелазу, лицем према мени, и чекао да се промени светло на семафору. И ја сам чекала. Светло се променило, неки људи су кренули, а он је остао и даље да стоји. Пођи, рекла сам у себи, пођи. Светло се поново променило и аутомобили су се ускомешали. Он је и даље стајао. Онда сам осетила како се нешто помера у мени, дубоко унутра, али то није био онај немушти глас. Било је то његово или моје срце, свеједно. Задржала сам дах и осетила како одскаче: горе, па доле, па доле.