ГЛАСОВИ, ШАРЕ

За Радована Крагуља
Сасвим тихо, сасвим тихо, када задржим дах, сасвим тихо, погнута готово до руба, и даље, и даље, о да, ево сада, могу да чујем како све ћути.
***
Причај ми о љубави, каже она, а изнад њеног рамена, тамо, шара на зиду се отвара као људско око.
***
Ритам је смењивање густог и ретког, пуноће и празнине. Када дишем, на пример, постајем неко, а онда, уз издах, поново постајем нико. Нема ме, ништа није моје, једино у устима осећам дебљину језика, његову снагу. Тада језик ишчезава, и ја се враћам, нем.
***
Помислио је на реч, али није могао да утврди коју ствар означава.
***
Сети се, често сам му говорила, како смо некад, увече, шетали између чемпреса, посебно сам га подсећала на онај августовски сутон када му је лептир слетео на пругасти сако а ципеле се забелеле од фине прашине, и он ми је одговорио, не, ништа није рекао, није ми могао да говори, осим на оном свом немуштом језику, на којем је све поседовало бескрајну ширину, али сигурна сам да сам му у очима видела, шта сам могла да видим, ништа, лажем себе, измишљам речи утехе, говорим њему да бих могла да причам себи, терам њега да се сећа како бих могла да видим себе, одражену у његовом оку, наспрам борова, наспрам неба, наспрам ноћи која пада као жипон на моју бутину.
***
Данима већ покушавам да га научим неким стварима, изненадим често и њега и себе, дотакнем га па се удаљим, или обрнуто, а он ништа од тога не памти. Седи и говори. Засипа ме лавином речи. Жмирка.
***
Приповедач је праг, пише он, затим устаје и отвара врата. Месец је изнад шуме. Рибе су у реци, испод леда. Ваздух је густ и питак као мед. Праг блешти, усијан од многобројних стопала. Пут води кроз шуму. Смрзнуто дрво пуца као пиштољ. Он се враћа за сто, заклапа свеску, поново је отвара. Онда записује: Приповедач је као врата. Излаз из зла.
***
Све је само почетак, рекла сам му, ништа нема крај, чак ни ова реченица.
***
Повремено, ноћу, будим се и ослушкујем. Не може се богзна шта чути у овој дивљини, али ипак. У ствари, радује ме сам чин слушања, редослед и смена немих ствари, премда понекад ипак претрнем. Тако, ни за шта, или можда управо због тога.
***
Без обзира, без обзира на њега, понавља она, као да су речи ту, уз нас, као да их може употребити.
***
Човек који долази преко поља. Одакле, одакле?
***
Није метафора ако се наклоност дефинише као кретање, у реду, али ако стојим, да ли то значи да ћу у потпуности бити лишен љубави? А шта ако је љубав мировање? Пипам око себе, али ништа не налазим, па и када кренем, зар ме неко због тога више воли? Можда је моје кретање удаљавање, можда остављам за собом оно чему се други приближавају можда увек силазим с велике висине? Миран сам кад ме нема, сабран сам кад не постојим.
***
О, задрхтала сам, али нисам се окренула. Знала сам да он гледа у моја рамена, па у под, па негде поред себе. Знала сам, такође, када ће почети да ослушкује, да се напреже да дозна хоћу ли нешто рећи. И сама сам ослушкивала. Имала сам осећај да ми се цело биће свило уназад, толико сам желела да га чујем. Ништа нисам чула. Онда сам се сетила речи једне дечје песме. А он је, иза мојих леђа, почео да пева.
***
Да, али на постављено питање она се само смеши и показује длан. Као да из њега могу да прочитам одговор.
***
Речи као заборављена имена: значе више него што могу да кажу.
***
Пишем као кривац. Из потаје.
***
Ово је тишина. Ово је почетак моје нове приче.