ФИТИЉ

Поново једна од оних реченица које долазе незнано откуда и одлазе незнано где, као што је већ речено, само што сам овог пута био спреман, односно, решио сам да чекам, угасио светио, отворио прозор, пажљиво мотрио на сваки дашак ветра, на гибање завесе, на све веће згушњавање мрака, на сваки знак појаве реченице, и притом сам ћутао, иако има оних који говоре да без језика нема света, да је говор потврда нашег постојања, што, надам се, не искључује стењање, јер сам, упркос свему, морао да стењем, запетљан у неки канап који сам, некад давно, донео и оставио на сред собе, оставио и заборавио, премда сам тада хтео да се обесим, али ме је збунило питање дужине, наиме, нисам знао колики комад канапа је потребан да би једно нормално људско тело, ако се за моје тело може рећи да је нормално и људско, колико је, дакле, потребно да би оно висило слободно као клатно или као висак, али сада сам схватио, док сам стењао и борио се с ужетом, да се слобода може стећи и у водоравном положају, као што сам схватио да ми је неопходна светлост свеце да бих нешто назрео у овом густом мраку, али прво сам морао да прокумем своју прождрљивост, колико сам само свећа појео у последња два или три месеца, чак и у тренуцима када сам био сасвим сит, грицкао сам свеће, оне тање додуше, али свећа је свећа, у то се не може сумњати, једино се за свећу без фитиља може рећи да није свећа већ нешто друго, нека непозната реч, део неког немуштог језика који никада неће бити изговорен, понајмање онда када понајвише осетимо потребу за њим, ето, поново филозофирам уместо да пипам око себе и левом и десном руком, док су још слободне, и док још имам обе, и тако сам их загњурио у песак, у прашину, у прљавштину, у све те речи које почињу истим словом, и много тога сам нашао: калем, дугме, напрстак, мишји измет, алку, огризак од крушке, чауру, а онда су се прсти на мојој десној шаци савили око нечега што је наликовало свећи, осећала су се задебљања истопљеног воска, и стврднута квржица на врху фитиља, преостало је још само да проверим, прво другом руком а потом носом, да ли је моја прва помисао најбоља помисао, што ме је подсетило на зен будизам, али нисам имао времена да се задржавам на објашњењима, подигао сам оно што сам нашао и истовремено подигао леву руку, а онда је ипак требало да прође мало времена док нисам схватио да левом руком не могу да пронађем десну, или обратно, или било како, али како год било: осећао сам како ландарам рукама по ваздуху, али залудно, залудно, готово као да сам отеловљење донкихотовске залудности, што је најобичнија смицалица онога ко зна у шта ће се све ово изродити, јер је много природније рећи да човек у мраку губи оријентацију, да почиње да верује да му је крај близу и да су му сви греси опроштени, иако стрепи од божјег суда и прижељкује да му се пред отвореним небесима покаже онај Флоберов папагај, онај који се звао Лулу а не неки други, што је опет смицалица лика којег овде измишљају, ето колико су ствари запетљане, колико су лишене краја и почетка, колико показују да је све једно а једно све, али морам да пожурим, јер ако овако наставим: први зраци јутарњег сунца продреће кроз жалузине а ја ћу и даље млатарати рукама као ветрањача, па сам стога покушао да се саберем, да одредим исте углове за обе руке, углове под којима ће оне кренути према мојим грудима и коначно се спојити, као водени цветови после уздрхтале љубавне игре, ето: поново се враћамо на љубав као и много пута до сада, у ствари: сваки разговор о тригонометрији неумитно води према љубави, као да је љубав математика а не, а не, шта оно беше љубав?, поново сам застранио, поново сам показао како је људска воља поводљива, како је крхко свако човеково предузеће, што ме је подсетило на оне тренутке када су пожелели да нам објасне учење стоика, или су то можда били питагорејци, у сваком случају: гледали смо у таблу прекривену траговима креде све док их нису обрисали, а онда поново прекрили таблу новим траговима, а сваки од тих трагова, наводно, значио је нешто више у односу на пређашње трагове, у шта нисам могао да поверујем, ни тада ни сада ни било када, поготово не сада: док сам се напрезао да ускладим своје покрете онако како то никада нисам чинио, али страх од неуспеха је полако чилео, нестајао из мене, што сам ипак могао да сматрам својом победом, што ме је подсетило на речи мога учитеља, који је рекао: Намера се постиже нанамерно, као дисање, као ход, као чичак који се качи за леђа сисара и одлази у сасвим нова пространства, па сам тако и ја престао да мислим, односно, почео да не-мислим на оно што сам прижељкивао да урадим, и стварно, убрзо, ако се може веровати мом осећају за време, руке су ми се спојиле а груди напуниле усхитом, као ономад током слетске вежбе, и још раније: када смо стајали у реду за супу, преостало ми је још само да се уверим, уверио сам се, јесте, то је свећа, остатак свеће, фитиљ је сачуван, нисам га појео, можда сам га грицкао, али то не смета, неће утицати ни на шта, још само да је помиришем, што није тешко, премда је пресудно, одавно сам, наиме, раскрстио са својим носом, тачније речено: утврдио где је, шта је и каква му је намера, за шта ме је посебно задужила једна млада жена у чипкастим гаћицама, не питајте ме како сам дознао да је млада, али у том случају нешто не одговара истини, јер када сам видео ту жену: имао сам само једну руку и једну ногу, а сада имам обе руке и обе ноге, можда и више, ко би знао, ја не, не ја, од мене се тако нешто не може очекивати, уосталом: сада сам већ мирисао онај патрљак свеће и нос ми је непогрешиво говорио: то је свећа, не тим речима, наравно, и не тим језиком, али све речи говоре исто, и сви језици, сви покушавају да изразе оно што се много боље саопштава без реч; без језика, али ја сам научио да испуњавам задатке а не да се замајавам хагиотиком, што је значило да треба да потражим шибице, или упаљач, или кресиво, и да у треперавој светлости свеће видим докле је доспела ова реченица, јер сам схватио да ми је поново промакла, да ми се отргла, да нисам успео да је зауздам, као што понекад не успем да зауздам своје старо срце, о бешици и да не говорим, али ја сам одавно рекао да мени не треба веровати, ни у мраку ни на светлу, свеће или дана, свеједно, каква је разлика, светлост је једна, иста, ко је видео једну: тај је видео све остале, тачка, још не, још само мало, овај фитиљ неће дуго трајати, досадило ми је да будем само глас, погледајте ме право у лице, у очи, уочите све што можете, урежите мој лик у памћење, ето, претворио сам се у реченицу, почео сам да говорим у њено име, у име онога који ће следећег тренутка помислити на пликове на храпавим прстима, на пликове које управо осећам, тачка, још не, стиснућу зубе, ваљда или имам, шта је бол, само нова варка, као што је све ово, тачка, још не, све док се пламичак одупире, још не, док се језик подиже према непцу, а онда, још не, спокој, тишина, тачка, да, тачка.