ДУГМАД

Изненада, једног дана, попустила су ми сва дугмад. Висила су на истањеним концима и њихала се под ударцима јесењег ветра. Отишао сам код кројача. »Ништа се ту не може учинити«, рекао је кројач и жалостиво одмахнуо главом. »Како то?«, питао сам, али кројач није био спреман за даљи разговор. Изашао сам из радње и пажљиво затворио врата, настојећи да не приклештим ни једно од дугмади која су се вукла за мном. Кроз излог сам видео кројача како се сагиње, пљује на врхове прстију и пипа дно велике црне пегле. Онда је из радње изашла његова кћерка. Нисам знао да је његова кћерка, али она је рекла: »Молим вас, покушајте да разумете мога оца. Он је стар, онемоћао, бодови му више нису уједначени, и стога се штити поносом. Одбија, наводно, оне послове који су му испод части, а у ствари, одбија све. Вашу дугмад, ако желите, средићу вам ја.« Пристао сам. Повела ме је обилазним путем до стражњег степеништа које се успињало у њихову дневну собу. Тада се, додуше, већ смрачило, али у питању су били густи облаци, ништа више. Девојка ме је замолила да одем иза паравана и да јој додам сву одећу: ону на којој постоје дугмад. Пружио сам јој капут, сако, панталоне, кошуљу; мало сам оклевао код гаћа, свашта ми је прошло кроз главу, као: да ли су довољно чисте, или: можда ће једна непријатност (моја) изазвати другу (девојчину), али једноставније је учврстити дугмад на гаћама него у њих удевати учкур; тако сам поменутим стварима придодао и гаће, и све пружио огољеном руком девојци која је чекала с ону страну паравана. Онда сам сео. Параван је изнутра био једнобојан, готово мрк. Линије превоја биле су пресвучене тканином, тако да је омеђени угао био сасвим таман, готово мрк. Осим једне тачкице, слева, кроз коју се златила светлост. Пригнуо сам се и провирио. Кројачева кћерка је зането притезала дугмад, зубима гризла конац, прстима проверавала чврстину. Накашљао сам се. »Је ли вам хладно?«, питала је девојка. »О, не«, рекао сам. Онда сам видео да су ми прсти на рукама и ногама поплавили. »Нећу још дуго«, огласила се девојка. И заиста, убрзо сам добио гаће, потом кошуљу, па панталоне, онда сако, и на крају капут. Не, пре него што сам добио капут, чим сам прихватио и обукао сако, изашао сам иза паравана и зауставио се насред собе. Дугачак, повијен врат кројачеве кћерке био је прекривен прозрачним паперјем. Она је прегризила последњу нит конца и пружила ми капут. »Хоћете ли да вам га препеглам?«, упитала је. Зачудио сам се. Никад до тада нисам помислио на пеглу на мом капуту. Захвалио сам, учтиво, и понудио да платим. Девојка је одбила, благим али одлучним гласом је одбила. »Али, ваш отац«, рекао сам и уперио кажипрст у под, претпостављајући, наравно, да се радња налази негде испод мојих ногу. Девојка је била непопустљива. »Онда ми не можете одбити бомбонијеру и букет ружа«, рекао сам. »Не могу«, рекла је кројачева кћерка.
Моји пријатељи су били задивљени. »Ко ти је тако средио дугмад?«, узвикивали су. Тек тада сам обратио пажњу на стање њихове дугмади. Жалосно, стварно жалосно. Такав суморан призор одавно нисам видео. Све је то висило, ландарало, држало се на чворићима, опстајало захваљујући дошивеним крпицама. Многа су била преполовљена, осакаћена, већина се није налазила на правом месту, а она метална су стењала под теретом рђе и прљавштине. Нисам хтео ништа да им кажем; у ствари, рекао сам да сам се сам побринуо; не бих ни за шта на свету дозволио још некоме да погледа како паперје на њеном врату постаје све неприметније и отвара простор за меку кожу леђа. Моји пријатељи, дакако, нису ми поверовали. Тражили су да им покажем прсте, да их убедим тако што ћу им предочити избодене и подбуле јагодице. Узалуд сам се бранио напрстком. Ништа их није могло разуверити.
Ушао сам у продавницу слаткиша и затражио једну бомбоњеру. »Какве бомбоне желите?«, упитала је продавачица. Изашао сам напоље.
Код куће сам о свему добро размислио. Продавачица је била у праву. Уосталом, не сме се оптуживати друго биће због властите немарности. Пријатељу који је тада покуцао на врата нисам отворио. Довикнуо сам да се лоше осећам. »Шта ти је?«, питао је пријатељ кроз врата. »Размишљам«, одговорио сам. »Хоћеш да ти донесем воде?«, питао је мој пријатељ. Понудио ме је и аспирином, »тигровом машћу«, препоручио ми масажу вратних жила, нагласио да би био вољан да ми изгази леђа. »Не«, рекао сам стојећи крај писаћег стола, »остаћу у кревету.«
Ушао сам у другу продавницу слаткиша и затражио бомбоњеру. »Какве бомбоне желите?«, упитала је продавачица. »Пуњене«, рекао сам. »Одлично«, рекла је продавачица, отишла до угла и с највише полице скинула бомбоњеру упаковану у бели папир. »Ако желите«, рекла је, »можемо је препаковати у луксузан папир.« Нисам желео. »То су најбоље пуњене бомбоне«, рекла је продавачица, »и добро је што сте их данас узели, јер сутра их вероватно више неће бити.« Осврнула се и наставила да говори у другом смеру, тако да сам морао да се напрегнем како бих чуо њене речи. »Има их још само дванаест«, рекла је, вероватно мислећи на бомбоњере, »а јуче их је било двадесет и три.« Окренула је лице мени и рекла јасним гласом: »Лако би могао да се израчуна број продатих кутија у једном дану, а и фактор вероватноће будуће продаје на основу захтева потражње када их више не буде било.« Нисам знао шта да јој одговорим; није ме, уосталом, ништа питала. Стајали смо тако још неко време, а онда сам платио и, с бомбоњером испод мишке, изашао на улицу.
Бомбоњера је стајала на столу у мојој радној соби када је на врата закуцала моја мајка. »Мајко«, рекао сам када сам отворио, »откуд ти?« »Не желим о томе да разговарам«, рекла је моја мајка. Онда је показала на кутију увијену у бели папир која је стајала на столу у мојој радној соби. »Шта ти је то?«, питала је. Погледао сам у правцу радне собе као да се први пут налазим у свом стану. »Које?«, питао сам. Настојао сам да ми глас звучи равнодушно. »Оно у белом папиру«, рекла је моја мајка. »О, то«, рекао сам, осећајући како ме глас све више издаје, »то су копије мојих старих писама.« Мајка се примакла вратима радне собе. »Зашто си их тако упаковао?«, питала је. »Желим да их сачувам«, рекао сам, »од прашине, влаге, књишких мољаца, и од самог себе. Знаш какав сам понекад.« »Знам«, рекла је моја мајка. На лицу јој се појавио израз узнемирености. »Не реци ми да су напади учестали«, рекла је. »Нису«, рекао сам, »не брини«, и потапшао је по испруженом длану који није дотакао мој образ. »О, боже«, уздахну моја мајка, »тако сам се бринула.«
Ушао сам у цвећару и рекао да желим да купим лале. »Али, господине«, рекла је продавачица, »па сада нема лала, јако ми је жао, али њихова сезона тек долази.« »Врло добро«, рекао сам, »дајте ми онда букет ружа.«
С бомбоњером испод леве мишке, с букетом ружа у левој руци, закуцао сам, десним кажипрстом, на кројачева врата. Отворила ми је његова кћерка. »Немојте се љутити«, рекла је када сам јој предао руже и бомбоњеру, »али не могу се превише радовати вашим даровима, премда они годе моме срцу, јер је у овом часу мој отац јако болестан.« До тада смо већ били ушли у радњу, и ја сам истог трена спустио руку на кваку, спреман да одем. »Не«, рекла је девојка, »немојте сада отићи!« Пружила је руку да ме ухвати, и стварно ми је дотакла лакат, али тада јој је испала бомбоњера. Подигао сам бомбоњеру, запазивши, наравно, трагове прашине и кончиће који више нису могли да се скину с белог папира. Сео сам недалеко од пегле. Кројачева кћерка је села на штокрлу. Није испуштала упрљану бомбоњеру и букет ружа. У тишини која нас је опколила чула се блага шкрипа кревета у соби изнад нас. Девојка је запазила мој поглед уперен у таваницу и рекла: »То је мој отац. Везан је за кревет, што му тешко пада. Ујутру му однесем топло млеко, у подне супицу, предвече испржим џигерицу, али он готово ништа не једе. Бојим се.« Клекнуо сам, прихватио бомбоњеру и руже из њених шака, одложио их на сто, и загњурио главу у њену сукњу. Одувек сам волео када ми пребиру по коси. Када сам, мало касније, подигао главу, видео сам да девојка спава. Ко зна колико је ноћи седела уз узглавље свог болесног оца, и сада ју је умор савладао. Завукао сам руку испод њене сукње и опипао горњи руб чарапа, квалитет комбинезона, затегнутост жабица. Није имала гаћице. Тада се девојка протегла и рекла: »Морам да одем горе и видим како му је. Хвала на поклонима.« Упитао сам: »Да ли то значи да је време да пођем? Или можда«, додао сам, »желите да вас сачекам?« »Знате какав је мој отац«, рекла је девојка. Тада смо зачули тупе ударце изнад наших глава. »Ах«, рекла је девојка, »зове ме. Пробудио се и жели да — « »Хоћу ли вас видети опет«, питао сам. И даље сам клечао, иако је она сада стајала. »Дођите сутра«, рекла је и отрчала уз степенице. Те унутрашње сигурно нису водиле куда и оне спољашње. Устао сам с напором, обрисао прашину с колена и проверио дугмад. Одозго као да су допирали гласови, али у мраку који расте лако се може преварити.
Посетио ме је један од мојих пријатеља и представио се као говорник у име свих њих. »Колико вас има?«, питао сам. Пријатељ је прећутао моје питање и рекао: »Не желимо да ово звучи као претња или уцена, али стање наше дугмади нагони нас на овај корак. У неким другим условима, или у неком роману, то би био корак очајника. Ми, међутим, рачунамо на твоје разумевање, на твоју племенитост, на узајамне везе са свима нама. Твоја душа се већ толико пута отварала, да је немогуће да би овог пута могла да остане затворена.« Заћутао је. Накашљао сам се. И он се накашљао. Чекао сам. Он се опет огласио: »Мораш нам рећи ко ти је средио дугмад. Од тога не зависи само добробит наших индивидуалних бића, већ и много више. Спокој космоса, ако хоћеш.« »А шта ако одбијем?«, упитао сам. »Мораћемо да те оставимо«, рекао је мој пријатељ. »Сви?«, питао сам. »Сви«, потврдио је. »А колико вас има?«
Сутрадан сам поново отишао код кројача. Дугмад су ми и даље била чврста, што ми је даровало самопоуздање. Закуцао сам, а врата је отворила моја мајка. »Мајко«, узвикнуо сам, »откуд ти овде?« »О томе не желим да говорим«, рекла је моја мајка и повукла се у унутрашњост радње. Тада сам угледао кројача. Облизао је прсте, дотакао дно велике црне пегле, потом је спустио на влажну крпу. Из крпе се подигао облачић паре. Кројачева кћерка је седела испред прозора и вешто обрубљивала комад тканине. Претпоставио сам да ће то бити нечији џеп, али сам претходно желео да дознам шта се догађа. »Шта се овде догађа?«, питао сам. Кројач се окренуо и погледао ме. Пеглу је држао високо подигнуту, као да се бојао да би и сама њена близина могла нешто да запали, да изазове пожар. »Не узнемиравај човека«, рекла је моја мајка. Његова кћерка се тргла на звук њеног гласа, игла јој је продрла кроз тканину и убрзо смо могли да видимо кап крви на њеном длану. »Брзо«, рекао сам, »дајте алкохол и завој.« Онда је кројач рекао: »Ако тако наставиш, распалићу те овом пеглом.« У том часу сам схватио важност и вредност пријатеља које више нисам имао. Пегла је подрхтавала у кројачевој руци. Где је била игла? Моја мајка се поново огласила:
»Само нас све непотребно замараш«, рекла је крештавим гласом. Добро, помислио сам и окренуо се, али нисам знао куда бих. Мрак је гуснуо напољу подједнако као и унутра, светлост се само повремено одбијала од неке звезде или од ушица игле, моја мајка и кројач су дисали храпаво и наизменично, док се његова кћерка јављала кратким јецајима у дугим размацима. Питао сам се да ли у паузама између јецаја спава и шта је с њеним гаћицама. Нигде их нисам видео, али можда се суше на канапу, у дворишту? Онда се поново јавила моја мајка: »Је ли отишао?«, питала је. »Јесте«, рече кројач. »Упалићу светло«, казала је девојка. И кад се светло напокон упалило, тамо ме више није било.