ДНЕВНИК

Ушао сам у аутобус и видео девојку. Имала је зелену блузу. Одмах сам јој пришао. »Начин на који се држиш за ту шипку«, рекао сам, »казује ми многе ствари о теби. Знам да си усамијена, да желиш да те неко воли, да си орочила своју скромну уштеђевину у земунској филијали Беобанке. Али, да ли знаш да је човековој природи својствено да се супротставља, да нежност схвата као препредену смицалицу? Ако се осврнеш, нећеш видети ништа; ако погледаш испред себе, нећеш видети ништа. Исто тако у подне, када нема сенки и када ти се чело ороси знојем, рука којом подижеш папирну марамицу према лицу путује дуго, довољно дуго да не поверујеш. Ти знаш оно што нико не зна, али да ли желиш да дознаш оно што нико осим мене неће знати?«
То се догодило у понедељак; у уторак сам видео нешто друго. Човек је бацао комад дрвета, а пас га је доносио и спуштао испред његових ногу. То се већ дуго понављало, јер је дрво било изгрижено и цаклило се од псеће пљувачке. Између мене и њих протезало се украсно шибље, али мислим да ми се ипак може веровати. Човек није гледао у пса, а пас, када би донео дрво, није подизао поглед према човеку. Човек је узимао дрво десном руком и бацао га одсечним покретом. С места на које би дрво пало допирао је туп одјек. Пас се подизао на предње, па на стражње ноге, и онда лагано одлазио по њега. У међувремену, пао је мрак. Сада се више у моје очи није могло веровати, не бих ни ја у њих поверовао. Али туп одјек и даље се чуо, потом шуштање траве и опалог лишћа преко којих су прелазила псећа стопала, онда опет ништа. Једном ми се учинило да чујем танани фијук, струју ваздуха коју ствара комад дрвета у лету, али то је тешко доказати. Једном ми се учинило да је човек нешто рекао. Једном да је пас зарежао, али и то је тешко доказати. Пас је имао црно-белу длаку, клемпаве уши и влажну њушку.
У среду.
У четвртак, међутим, нисам хтео да једем. Отишао сам до прозора и видео да једна жена стоји на другој страни улице а друга на другој. Вратио сам се у кухињу и на силу прогутао комад хлеба. Мој отац је рекао: »Залудно је очекивати кишу данас.« Осврнуо сам се, али нигде никога. Светлост је допирала само до рубова ствари: предмети су били у мраку, док се простор купао у светлости. Жену на вратима сам упитао да ли сам је већ једном видео, мислећи да је она жена с ове стране. »Не«, рекла је жена. Вратио сам се у кухињу. Корачао сам лако, поуздано, премда сам се повремено ослањао на нешто, и то у најнеочекиванијим тренуцима. То је због тога што се никада с поузданошћу не може рећи када наилазе празнине. Отворио сам фрижидер. Ухватио сам левом шаком ручку на вратима, десном сам се ослонио на зид, онда сам леву руку привукао себи. Не знам шта сам очекивао, али унутра нисам ништа нашао. »Ти превише верујеш«, рекао је мој отац. Осврнуо сам се, али нигде никога. Одгурнуо сам леву руку од себе и затворио фрижидер. Чуо сам пригушен шум, какав се обично не чује, јер наша пажња према околишу попушта у складу с порастом наше пазње према нама самима. Онај ко каже да гледа у себе да би боље завирио у друге, најобичнији је лажов. Радо бих приписао ту реченицу мом оцу. Отишао сам до прозора. У једном тренутку сва су се светла угасила, а одмах затим поново су се упалила. Тако ја трепћем. »Шта кажеш?«, рекао је мој отац. Поново сам трепнуо, само због њега, али опрезно. Постоји лепота у дану који се завршава. Разумем, разумем.
»Желела бих да говоримо о нечем другом«, рекла је девојка. »О чему?«, питао сам. »О нечем другом«, рекла је девојка. Слегнуо сам раменима; никада нисам знао шта је нешто друго, сада је касно да почнем да учим. »Не желим да учим«, рекао сам. Девојка ме је погледала. »Како то мислиш?«, питала је. »Тако«, рекао сам. Девојка је престала да ме гледа. »Који је дан данас?«, питала је. »Петак«, рекао сам. »Хоћеш ли ме волети сутра као што ме волиш данас?«, питала је. »Да«, рекао сам без размишљања, а можда је требало мало да размислим. Девојка ме је поново погледала, затим је поново престала да ме гледа. Устао сам и отишао до прозора. Ни на једној страни улице није било никога. Светла на семафорима су се променила у исто време. Оно што је само тренутак раније било једне боје сада је блештало другом бојом. Осетио сам девојку за својим леђима, али када сам се окренуо: она је и даље седела на истом месту. »Не верујем ти«, рекла је као да знам на шта се то односи. »Да«, рекао сам, »да.«
На улици сам чуо како ме неко дозива. Вратио сам се у зграду, ступио у улаз. »Ствари нису добре или лоше по себи«, рекао је мој отац, »ствари нису никакве.« Осврнуо сам се, али нигде никога. Закуцао сам на најближа врата и попео се спрат више. »Заклела бих се да је неко куцао«, рекла је жена коју нисам видео. Можда мене неко тако дозива, можда се на тај начин мој отац оглашава? Вратио сам се и поново закуцао на листа врата. »Извините«, рекао сам када сам угледао жену, »погрешио сам.« Жена је наместила косу, овлажила усне и рекла: »Кога тражите?« Рекао сам да тражим оца. »Шта му се десило?«, питала је. »Када«, рекао сам. »Да«, рекла је жена, »када?« Слегнуо сам раменима. »Јадни дечаче«, рекла је жена. Помислио сам да ће пружити руку и помиловати ме по образу, али она је само чвршће стисла изрез на кућној хаљини. Онда је затворила врата.
То је било у суботу; у недељу сам се пробудио знатно раније него обично. Обукао сам се. Подрхтавао сам од хладноће и од предвиђања да ће ми и даље бити хладно. Пажљиво сам ослушнуо, али нисам чуо никакав глас. Подгрејао сам млеко, насуо га у ћасу и почео да умачем хлеб кажипрстом и палцем сам откидао комаде хлеба и замакао их у топло млеко. Млеко је било густо или бар гушће него раније. Све је било другачије него раније. Прогутао сам последњи комад хлеба, обрисао уста, вратио ћасу на место. Онда сам померио ћасу с места на којем је увек стајала. Све је било другачије, чак ни ћаса више није могла да остане на истом месту. Мој отац је рекао: »Одласци мењају људе, повраци их чиме истим.« Тргао сам се. Нисам хтео да се осврћем, довољно је било што сам се тргао. Његове папуче су загребале по кухињском линолеуму. На симс је слетео голуб-писмоноша који ми је изгледао познат. Мој отац је рекао: »Како је мала разлика између 'да' и 'не'«, али ја сам увек сумњао да су то његове речи. Можда је сада дошао тренутак да га упитам? Жена на вратима је рекла да ми је донела мало пиринча, једну фаширану шницлу, мало зелене салате. Нисам је видео раније, бар не са салатом. »Не смеш ни једног часа да престанеш да сумњаш«, рекао је мој отац. Више нисам могао да издржим. Осврнуо сам се, али нигде никога. Дубоко сам удахнуо ваздух, потом сам га дубоко издахнуо. »Шта још знаш«, питао је мој отац, »шта још знаш?« Нисам знао на коју страну сад да се окренем. Рекао сам: »Ништа не знам што и ти не би знао.« Жена је спустила пиринач на сто и ја сам лепо видео свако засебно зрно. На шницлу нисам обраћао пажњу, још мање на салату. Голуб је имао ћубу од перја на глави, а на левој канџи недостајао му је један прст. Преостало је још само да опишем мог оца. Једноставне дужности су ми увек задавале највише проблема. Повући праву линију, на пример, или разделити косу, или ићи затворених очију, или скакати с ноге на ногу. »Шта кажеш?«, рекао је мој отац. Спуштање ролетна, на пример, бескрајан је подухват који сам започео у раној младости, а још га нисам довршио. »Шта кажеш?«, поновио је мој отац. Некада доиста уме да буде упоран. »Ништа«, рекао сам, »ништа.« Тако је дошао нов дан.