ЦИТАТ

Шта ја радим овде? Сваки одговор је добар, понајвисе онај који најмање оцекујем. »Позели да будес нерањив, па цес такав бити«, казе Парацелзус. Ја, медутим, кроз зивот пролазим на сасвим други нацин. Оци у оци. Лицем у лице. »Свако мора једаред бацити бомбу на неког генерала«, казе Мрозек. У реду, где је мој генерал? Некада сам веровао у тисину. Написао сам: »Тисина говори гласније од било које реци«, или несто слицно. Сада сам много скептицнији. У кабали, казу, Сунце представља андела светла а Месец андела снова и хтења. То су Михаел и Габриел, Михајло и Гаврило. Моја зена казе: »У стању си да исписујес странице и странице на којима ниста не казес.« То ме подсеца на реци Елифаса Левија: »Опсте говореци, имати непријатеље није добро по здравље.« Покусао сам једном да седим у мраку, затворених оцију. Онда сам их отворио. Онда сам их поново затворио. »Када људи употребе силу: старе«, казао је Лаоце. На селу сам, после дугог цекања, видео звезде. Стајао сам у пољу, окрузен детелином, и цекао. Небо се отварало полако, као зрело воце. »С времена на време, не цесто, и не обицно, али с времена на време цули би и где грми«, казе Кнут Хамсун. Згодно је сто сам сам, сто ме нико не цује. Моја зена пева у суседној соби. Реценице су јос једино сто ми је остало. Реци су издајице. »Усамљеност мозе да одведе у лудило«, вајка се Кафка. »Па ти, цовеце, немас ни појма о гимнастици« , узвикује Сократ. Добро, немам. Моја зена казе да је од неког цовека цула несто сто це ме сигурно занимати. Некада сам веровао да се мозе искорацити из света. У јарку, крај суме, ослускивао сам сумове. »Мудри су слободни од сумњи«, вели Конфуције. Ја сам само цуцао и дрхтао. Онда сам отисао на излозбу. Један цовек је рекао: »Ови цветови су тако стварни.« Цептио сам од зеље да му се обратим. Моја зена се сагла и дотакла ми цело. Објаснио сам јој да у поједине улице града никада не одлазим. »Ста брбљате, цудновати људи?«, пита Платон. »Ста си видео на тој слици?«, пита моја зена. Реци су замке. Корак по корак одмицем од зида. »Теорија изазива сумње«, упозорава Јан Кот. Боље би ми било да признам немоц. Цуо сам, додусе, да је Адам, тај људслки тетраграм, нека врста кабалистицког фалуса. У томе је ствар, магија постаје немоцна у тисини. »Мозда: али не увек«, казе Дзојс. Некада сам веровао да свет постоји само у фрагментима. Мислио сам: »Ако одем, ако се висе никада не вратим.« Улазим у белило папира као у бамбусов сумарак. Стидим се поредења. Стидим се нетацности. Има вец неколико дана како нагоним себе да написем текст који је неко други замислио. Одједном се, као Тристан, сетих света. »Будите песак а не уље у мотора света«, певао је Гинтер Ајх. »Ко тези реду, само повецава хаос«, записао је непознати алхемицар. »Препусти се хаосу«, казе моја зена, »па цес видети ста це ти се догодити.« Кретање ме увек удаљава, никада не осетим благодети приблизавања. Језик је сам по себи сметња, не знам засто о томе треба говорити. Изасао сам на трг, и закопцао капут. »Забринутост је прави однос према зивоту«, мисли Кјеркегор. Нисам ниста рекао. Овај свет је копрена која под прстима открива фино ткање. »Свака рец мора да кривотвори«, казе Мартин Бубер. »Потребно је споразумевати се без знања језика«, писе Патрик Вајт. И ста ја ту могу?. »Засто не одес на пут?«, пита моја зена. Сликар ме је цекао у књизари, био је срдацан, извадио је цртез на којем сам одмах препознао себе. Нисам се усудио ниста да питам. Да ли постоји несто горе него дознати да ти ниси ти вец неко други? »Ја сумњам у све реци«, писе Валери у писму једном пријатељу, »јер и најмање размисљање цини бесмисленим насе уздање у њих.« Моја зена има добар савет: »Престани да размисљас«, казе она. Сантајана казе несто слицно: »Има неке опасности у томе да се истице оно оцевидно.« Али ста ја ту могу? Осим реци, нема других реци. Зивот је као плисани медведиц, пун струготина. Некоме се то мозе допасти, мени не. »Ка Азији«, узвикнуо је Достојевски, »ка Азији!« Моја зена казе да зна ста хоцу да јој казем, да је уморна од прица како за све оно сто постоји мора да постоји и несто сто не постоји. »Цак и ова твоја прица«, казе она, »јесте прица која не постоји.« О томе нисам размисљао. Поверовао сам сликару, ваљда це и он мени поверовати. Гледао сам како одлази. »Насе је срце велика празнина«, рекао је Накае Тоду. Лепо сам осетио како ми срце зјапи као провалија. Не мозе ово јос много да траје. Морам да вас подсетим да је Езра, сакривен у пецини, цетрдесет дана белезио реци Господње и написао укупно деведесет и цетири књиге: двадесет и цетири су познате, али до оних седамдесет досезу само они који овладају тајним уцењем. »Трт-мрт«, казе моја зена. А Арнхајм: »Уметницко дело не трази знацење, оно га садрзи.« Сто знаци: мозда није требало да будем овде, мозда је требало да будем негде другде.