БАЈКА О ТРГОВЦУ И ДУХУ

ПРВА НОЋ
ШАХРАЗАДА рече: — Причају, о срећни царе, да је био један трговац међу трговцима и да је био веома богат и имао много посла у разним земљама. Једном он узјаха и упути се у неку земљу по дугове, и савлада га врућина, те седе под дрво, и, машив се руком за торбу на седлу, извуче парче хлеба и урми и поче јести урме с хлебом. И поједе урму, па баци коштицу и одједном угледа — ифрита, висока раста, а у рукама му исукан мач.
И ифрит се приближи трговцу и рече му: — Устај, убићу те, као што си ти убио мога сина!
— Како сам могао убити твога сина? — запита трговац, а ифрит одговори: — кад си појео урму и бацио коштицу, она је пала на груди мога сина, и, како је ишао, тако је и умро, баш у том часу.
— Доиста, сви смо ми Алахови и вратићемо му се! — узвикну трговац. - Нема моћи ни силе ни у кога сем у Алаха, високога, великога! Ако сам ти убио сина, убио сам га нехотице. Молим те да ми опростиш!
— Ја те на сваки начин морам убити, — рече џин и повуче трговца, па, оборивши га на земљу, подиже мач да га удари.
И трговац заплака и узвикну: — Предајем се у Алахове руке! — и изговори:

У судбе два су дана — дан коби и дан мира;
И живот два дела има: ведар је ил' тужан он.

Ономе што мене због судбе варљиве кори,
Реци да судба мрзи оне што чин висок имају.

Не видиш ли да вихор, што се земљи спушта,
Кад духне, само јако дрво на тле обара.

Не видиш ли — леш по површини мора плови,
А на дну дубоком морском крију се бисери.

И ако ме судбина руком кадгод дотакне
И у дугом ме гневу своме бедом порази,

Знај, небеским светлилима ни броја не зна се,
Ал' од њих само сунце се и месец замраче.

Много је растиња зеленог, свежег, увелог,
Ал' човек камен баца на дрво што носи плод.

Задовољан ти бејаше док живот беше леп,
И зла што га судба носи ниси се бојао.

А кад трговац заврши те стихове, џин му рече: — Не говори више! Тако ми Алаха, морам те убити на сваки начин!
И трговац рече: — знај, о, ифрите, да имам дуга и да имам много новаца, и деце, и жену, и туђе залоге. Дапусти ми да одем кући, — вратићу дуг свима и вратићу ти се на почетку године, и обећавам ти и заклињем се Алахом да ћу се вратити, и ти ћеш чинити са мном што будеш хтео. И Алах ти је јемац за ово што ти кажем.
И џин му поверова кад се закле, и пусти га, а трговац се врати у своју земљу и површи све своје послове, и врати дуг онима којима је био дужан. Он обавести о свему своју жену и децу и написа завештање и проживе с њима до краја године, а затим учини авдес, узе под мишку свој покров па, опростивши се с породицом, суседима и свим рођацима, изиђе против своје воље, и они почеше за њим кукати и лелекати.
И трговац иђаше док не дође до оне шумице (а тога дана беше почела нова година), и док је седео и плакао због онога што му се догодило, одједном му приђе веома стар старац, и с њим, на ланчићу, газела.
И он поздрави трговца и пожеле му дуг живот и запита га: — Зашто седиш сам на томе месту, кад ту обитавају џинови?
И трговац му исприча шта му се догодило с оним ифритом, а старац, газелин власник, зачуди се томе и узвикну: — Алаха ми, о мој брате, твоја је вера доиста велика и твоја прича чудна, и да је написана иглама у угловима очију, послужила би као поука онима који се уче!
Потом старац седе поред трговца и рече: — Алаха ми, о мој брате, нећу отићи од тебе док не видим шта ће ти се догодити с тим ифритом!
И он седе поред њега и обојица разговараху, па трговца обузе страх и ужас, и дубока туга и велика недоумица, а газелин власник беше крај њега.
И одједном им приђе други старац, а с њим беху два пса, и он се поздрави с њима (а пси беху црни, соја ловачких паса), и, пошто их поздрави, он их запита и обавести се:
— Зашто седате на томе месту, кад је то обитавалиште џинова?
И испричаше му све, од почетка до краја, и не стигоше ни да седну како ваља, кад им одједном приђе трећи старац, а с њим беше шарена мазга. И старац их поздрави и запита их шта ће ту, те му они испричаше све, од почетка до краја, — а од понављања нема користи, господо моја, — и он седе с њима.
И одједном из пустиње наиђе огроман стуб прашине што се ковитлала, и кад се прашина разиђе, показа се да је то џин, и да му је у руци исукан мач, а из очију му врцају варнице.
И, пришавши им, џин повуче за руку трговца што је био међу њима и узвикну: — Устај, убићу те, као што си ти убио моје дете, последњи уздах мога срца! — и трговац зарида и заплака, и три старца ударише у плач, ридање и вапаје.
И први старац, газелин власник, одвоји се од осталих и, пошто пољуби ифрита у руку, рече му:
— О, џине, царока круно џинова! Ако ти испричам своју повест с овом газелом, и ако нађеш да је необична, хоћеш ли ми поклонити трећину крви овога трговца?
— Хоћу, старче, — одговори ифрит, — ако ми напричаш повест и ако ми се она учини необична, поклонићу ти трећину његове крви.

Прича првог старца
- ЗНАЈ, о ифрите, — рече тада старац, — да је ова газела — кћи мога стрица и моја пут и крв. Ја сам се оженио њоме кад је била млада и проживео сам с њом око тридесет година, али ми није родила дете, и онда сам узео наложницу, а она ме обдари сином сличним месецу у време уштапа, и очи и обрве његове беху савршени.
И порастао је и постао велик и напунио петнаест година, а тада ми се догоди да пођем у један град, те одох с разном робом. А кћи мога стрица, ова газела, још од малих ногу беше научила враџбине и чаролије, и она претвори малишана у теле, а ону робињу, његову мајку, у краву, и даде их пастиру.
И ја дођох с пута после дужег времена и запитах о своме детенцету и о његовој мајци, а кћи мога стрица рече ми: — Жена ти је умрла, а син ти је одбегао, и ја не знам куда је отишао.
И ја проседех годину дана тужна срца, уплаканих очију, док не дође велики Алахов празник, и тада послах по пастира и наредих му да доведе угојену краву. И пастир доведе угојену краву (а то беше моја робиња коју је зачарала ова газела), и ја прикупих скутове и узех у руке нож, желећи да је закољем, али крава стаде рикати, јечати и плакати, и ја се зачудих томе и обузе ме жалост.
И ја се одмакох од ње и рекох пастиру: — Доведи ми другу краву, — а кћи мога стрица повика: — Ову кољи! Ја немам боље ни дебље од ње.
И ја приђох крави да је закољем, но она зарика, и тада устадох и наредих ономе пастиру да је закоље и одере. И пастир закла и одра краву, али не нађе на њој ни меса ни лоја, већ само кожу и кости.
И ја се покајах, кад од кајања већ није било користи, и дадох је пастиру и рекох му: — Доведи ми угојено теле!
И пастир доведе мога сина, а кад ме теле угледа, оно прекиде уже и притрча ми и стаде се чешати о мене, плачући и јечећи.
Тада ме обузе жалост, те рекох пастиру: — Доведи ми краву, а њега остави, — али кћи мога стрица, ова газела, викну на мене и рече: — То теле треба на сваки начин заклати на данашњи дан: та то је дан свети и благословен, а међу нашим теладима нема дебљег ни бољег од овога!
— Погледај каква је била крава коју заклах по твоме наређењу, — рекох јој. — Видиш, преварили смо се и нисмо од ње имали баш никакве користи, и ја се много кајем што сам је заклао, а сада овога пута, нећу ни да чујем то нити ћу заклати ово теле.
— Заклињем те Алахом великим, милосрдним, милостивим да га на сваки начин закољеш на данашњи свечани дан, а ако то не учиниш, ниси ми више муж, нити сам ја твоја жена! — узвикну кћи мога стрица, и чувши од ње те тешке речи и не знајући шта смера, ја приђох телету и узех у руку нож...
Али Шахразаду застаде јутро, те она прекиде причу коју је започела по цареву одобрењу, а њена сестра узвикну: — О, сестрице, како је дивна, лепа и пријатна, и слатка твоја прича!
А Шахразада рече: — Није то ништа према ономе што ћу вам попричати идуће ноћи, ако останем у животу и ако ме цар поштеди!
И цар тада помисли у себи: — тако ми Алаха, нећу је убити док не саслушам крај њене приче!
Затим проведоше ту ноћ до јутра загрљени, па цар оде у диван, а везир дође с покровом под мишком, и затим је цар судио, постављао и смењивао до краја дана и ништа није наредио везиру, и везир се зачуди томе. А затим се диван заврши, те цар оде у царске одаје.