А КАД НАСТАДЕ ДРУГА НОЋ

Дуњазада рече својој сестри Шахeразади: — О сестрице, заврши нам своју причу — причу о трговцу и духу,
И Шахразада одговори: — С љубављу и задовољством, ако ми то допусти цар!
И цар рече: — Причај!
И Шахразада настави: — Допрло ми је до ушију, о срећни царе и правични господару, да је старчево срце устрептало кад је хтео заклати теле и да је рекао пастиру: — Остави то теле са стоком. - (А све то слушао је џин и чудио се његовим прекрасним речима.)
И би тако, о, царе над џиновима-царевима, - настави газелин газда, — и кћи мога стрица, ево ова газела, погледа и виде то и рече ми: — Закољи теле, дебело је! — али мени није било лако да га закољем, те наредих пастиру да узме теле, и пастир га узе и оде с њим.
А идућег дана ја седим, кад одједном ми прилази пастир и каже ми: — Господару мој, рећи ћу ти нешто што ће те обрадовати, а мени ћеш дати награду за пријатну вест!
— Добро, — одговорих, а пастир рече:
— О, трговче, ја имам ћерчицу која је у раном детињству научила чаролије од једне старице што станује код нас. И ето, јуче, кад ми ти даде теле, ја дођох својој кћери и она погледа теле и покри лице и заплака се, а потом се насмеја и рече:
— О, оче, мало ме цениш кад ми доводиш туђинце-мушкарце!
— А где су ти туђинци? — запитах је, — и зашто си плакала и смејала се?
— То теле што је с тобом — син је нашега господара, — одговори ми кћи. — Оно је зачарано, а с њим су зачарали и његову мајку, жену његова оца. Ето зашто сам се смејала, а плакала сам за његовом мајком, коју је заклао његов отац.
И ја се чудом зачудих томе, и чим видех да се сунце родило, дођох к теби, да ти то кажем.
Чувши те речи од пастира, о џине, ја пођох с њим, без вина пијан од радости и весеља што ме обузеше, и дођох у његову кућу, и пастирова кћи ме поздрави и пољуби ми руку, а теле ми приђе и стаде се чешати о мене.
И ја рекох пастировој кћери: — Да ли је истина то што велиш о телету?
А она одговори: — Да, господару мој, то је твој син и најбољи део твога срца.
— О, девојко, — рекох тада, — ако га ослободиш, припашће ти сва стока и имање што су сада у рукама твога оца.
Али се девојка насмеши и рече: — О, господару мој, ја не жудим за новцем и то ћу учинити само ако пристанеш на ова два услова: прво, — дај ми га за мужа, а друго — допусти ми да зачарам ону која је њега зачарала, и да је заточим, — иначе ће ми претити опасност од њених сплетака.
Чувши од пастирове кћери те речи, о, џине, ја рекох: — И поврх тога што тражиш, припашће ти сва стока и имање што су у рукама твога оца. Што се тиче кћери мога стрица, не браним ти њену крв.
А кад то чу, пастирова кћи узе чинију и напуни је водом, а затим над водом изговори мађиске речи и попрска њоме теле, говорећи: — Ако те је велики Алах створио као теле, остани у томе облику и не мењај се, а ако си зачаран, прими свој ранији облик по вољи великог Алаха!
И одједном се теле стресе и претвори у човека, и ја похрлих к њему и узвикнух: — Заклињем те Алахом, испричај ми шта је учинила с тобом и твојом мајком кћи мога стрица!
И он ми исприча шта се с њим збило, а ја рекох:
- О, дете моје, Алах је послао онога који те је ослободио и повратио ти оно на што си имао право.
После тога, о, џине, оженио сам га пастировом ћерком, а она је зачарала кћер мога стрица, ову газелу, и рекла: — То је диван облик, и није дивљачан, и поглед на њ не улива одвратност.
И пастирова кћи проводила је с нама дане и ноћи, и ноћи и дане, док је Алах не узе к себи, а после њене смрти мој син оде у земљу Индију, то јест у земљу онога трговца, с којим си имао што си имао, и ја сам узео ову газелу, кћер мога стрица, и пошао сам с њом из земље у земљу, не би ли сазнао шта је било с мојим сином, а судба ме је довела на ово место, па сам угледао трговца где седи и плаче. Ето, то је моја прича.
— То је чудна прича, — рече џин, — и ја ти поклањам трећину трговчеве крви.
И тада приступи други старац — онај што је имао ловачке псе, и рече џину: ако ти испричам шта ми се догодило с двојицом моје браће, овим псима, и ако нађеш да је моја прича чуднија и необичнија, хоћеш ли ми поклонити једну трећину његове кривице?
— Ако твоја прича буде чуднија и необичнија, трећина ће бити твоја, — одговори џин.
ЗНАЈ, о, господару џинова-царева, — отпоче старац, — да су ова два пса — моја браћа, а да сам ја трећи брат. Отац нам је умро и оставио нам три хиљаде динара, и ја сам отворио дућан да тргујем, и сваки од моје браће такође је отворио дућан.
И ја сам мало времена провео у дућану, а мој старији брат, један од ових паса, продаде све што је имао у дућану за хиљаду динара, па, купивши робе и свакојаког добра, оде на пут. Био је отсутан читаву годину дана, и одједном, кад једанпут бејах у дућану, поред мене застаде један просјак.
Рекох му: — Алах ти помогао! — а просјак узвикну плачући: — Већ ме не познајеш! — и тада се загледам у њ и одједном видим да ми је то брат!
И устадох и поздравих га и, уводећи га у дућан, запитах га шта је с њим, а он одговори: — Не питај — новац је отишао и срећа ме је изневерила.
И ја одведох свога брата у купатило и обукох га у хаљине из своје одеће и доведох га у своју кућу, а потом пребројих пазар у дућану и видех да сам зарадио хиљаду динара и да имам капитал од две хиљаде.
Поделих тај новац с братом и рекох му: — Гледај да не путујеш и да не одеш у туђину, — и мој брат узе новце, сав радостан, и отвори дућан. И ја проживех ноћи и дане, а затим, после овога, мој други брат, — а то је други пас, — продаде своје имање и све што је имао и прохте му се да путује.
Задржавасмо га, али он не остаде, и, пошто купи робу, оде с путницима. Није га било с нама читаву годину дана, а потом ми дође онакав исти какав је био и старији брат, и ја му рекох: — О, брате нисам ли те саветовао да не одлазиш? — а он заплака и узвикну: — О брате, тако је било суђено, и ја сам, ето, сада сиромах, — немам ни дирхема, и го сам, ни кошуље немам.
И ја га узех, о, џине, и одведох га у купатило и обукох у једно од својих одела, и потом пођох с њим у дућан, где једосмо и писмо, и после тога му рекох: — О, брате, ја сводим рачун свога дућана једанпут о свакој новој години, и сав приход, ма колики био, биће мој и твој.
И ја пребројих, о ифрите, пазар свога дућана, и нађох две хиљаде динара, и стадох хвалити творца, хвала му и слава! А потом дадох брату хиљаду динара, а мени остаде хиљада, и мој брат отвори дућан, и ми поживесмо много дана.
Али, после неког времена, дођоше браћа, желећи да пођем с њима, но ја то не учиних и рекох им: — шта сте зарадили путујући, шта бих ја могао зарадити? — и не хтедох их послушати.
И ми остасмо у својим дућанима, продајући и купујући, и браћа ми сваке године предлагаху да путујемо, а ја не пристајах, док не прође шест година.
И тада им допустих да оду и рекох: — О, браћо, ево и ја ћу поћи с вама, али дајте да видимо колико имате пара, — и не нађох ништа код њих — напротив, све беху спискали, одајући се ждерању, пијењу и насладама.
Но ја не престадох говорити с њима и, не рекав им ни речи, сведох рачун свога дућана и претворих у новац сву робу коју сам имао и све своје имање, и видех да имам шест хиљада динара.
И ја се обрадовах и поделих новац напола, па рекох браћи: ево три хиљаде динара за мене и за вас, с тим ћемо трговати, — а друге три хиљаде закопах, претпостављајући да ми се може догодити оно исто што и њима, и тада ћу доћи, а остаће ми три хиљаде динара, да поново отворим дућан.
Моја браћа се сложише с тим, и ја свакоме дадох по хиљаду динара, а мени остаде хиљада, и ми накуповасмо потребну робу и опремисмо се за пут и најмисмо лађу, и тамо однесмо своје ствари. И путовасмо један дан, и други дан, и путовасмо читав месец, док не стигосмо с робом у један град.
На сваки динар зарадисмо по десет и хтедосмо отићи, али угледасмо на морској обали девојку обучену у прње, која ми пољуби руку и рече:
— О, господару мој, јеси ли способан за милост и доброчинства, које ћу ти узвратити захвалношћу.
— Да, — одговорих јој, — ја волим милост и доброчинства, чак и ако ми се не захвалиш.
И тада девојка рече: — О, господару, ожени се мноме и води ме у своју земљу. Даћу ти своју душу, буди милостив према мени, јер ја сам од оних који знају шта је добро и доброчинство, и бићу ти захвална. И нека те не заведе моје стање.
И кад чух речи те девојке, моје срце полете к њој и учиних оно што је угодно Алаху великоме, славноме, и узех девојку и оденух је и прострех јој у лађи добру постељу, и старах се о њој, и поштовах је. А потом пођосмо, и у моме срцу појави се велика љубав према девојци, и ја се не растајах од ње, ни дању ни ноћу.
Занемарих своју браћу због ње, те они посташе суревњиви и позавидеше ми на богатству и изобиљу моје робе, и на њихове очи, жудне нашега новца, не спушташе се сан.
И браћа се почеше договарати да ме убију и да узму мој новац, и рекоше: — Убијмо брата, па ће сав новац бити наш, — и ђаво уреси то дело у њиховим мислима.
И они приђоше док сам спавао поред своје жене, и подигоше ме заједно с њом и бацише нас у море, а моја се жена пробуди и стресе и постаде ифритка, и понесе ме и изнесе на острво.
Затим се она сакри за кратко време, па, вративши ми се пред јутро, рече ми:
— Ја сам твоја жена и ја сам те изнела и спасла од смрти, по вољи Алаха великога. Знај да сам ја жена-џин, и кад сам те угледала, моје те је срце заволело ради Алаха, а ја верујем у Алаха и у његова пророка, благословио га и чувао Алах! И ја сам ти пришла онаква какву си ме видео, а ти си ме узео за жену, и, ето, спасла сам те од дављења. Но ја сам се расрдила на твоју браћу и треба да их убијем на сваки начин.
Чувши те речи, ја се зачудих и захвалих јој се за њен поступак и рекох јој:
— Што се тиче убиства моје браће, то не!
И испричах јој све што сам имао с њима од првих времена до краја, и, сазнавши то, она рече:
— Ја ћу ноћас одлетети к њима и потопићу њихову лађу и погубићу их.
— Тако ти Алаха, — рекох јој, — не чини то! Та пословица каже: — О, ти што чиниш добра рђавоме, знај да је злочинац довољно кажњен својим делима! — Било како било, они су моја браћа.
— Ја их морам убити на сваки начин, — рече жена-џин, и ја је стадох молити, а тада ме она подиже и полете и спусти ме на кров моје куће.
И ја отворих врата и извадих из земље оно што бејах сакрио и отворих свој дућан, пожелевши људима мира и купивши робе. Кад настаде вече, вратих се кући и нађох ова два пса привезана у дворишту, а они ме угледаше, па устадоше и заплакаше се и прибише се уза ме.
И не стигох ни да се осврием, а моја жена рече:
— Ево ти браће.
— А ко је с њима то учинио? — запитах је, а она одговори: — Ја сам послала по своју сестру, и она је то учинила с њима, и они се неће ослободити пре но што прође десет година у оваквом стању, и угледах овог делију и зажелех да не одем одавде пре но што видим шта ћеш с њим учинити. Ето моје приче.
Чудна је то повест, и ја ти поклањам трећину трговчеве крви и њогове кривице, — рече џин.
Тада рече трећи старац, мазгин газда:
— Испричаћу ти повест необичнију од ове две, а ти ми о, џине, поклони остатак његове крви и кривице.
— Добро, — одговори џин.
О СУЛТАНЕ и главо свих џинова, — отпоче старац, — знај да је ова мазга била моја жена.
Ја сам отишао на пут и био отсутан читаву годину дана, а потом сам престао путовати и вратио се ноћу жени, и онда угледах црнога роба како лежи с њом у постељи, а они разговараху, играху, смејаху се, љубљаху се и враговаху једно с другим.
И кад ме угледаше, моја жена журно устаде с ибриком воде, прозбори над њим нешто и попрска ме, и рече:
— Напусти тај лик и узми обличје пса!
И ја одмах постадох пас, а моја жена ме отера из куће. И ја изиђох на врата и иђах све дотле док не дођох до дућана једнога месара.
И приђох и почех јести кости, а газда ме примети, па ме узе и одведе у своју кућу, и кад ме угледа месарева кћи, она сакри лице од мене и узвикну: — Ти доводиш мушкарца и долазиш с њим!
— А где је мушкарац? — запита је отац.
Она рече: — Тај пас је мушкарац кога је зачарала његова жена, и ја га могу ослободити.
И кад чу кћерине речи, њен отац узвикну: — Тако ти Алаха, кћери моја, ослободи га!
Она узе ибрик с водом и прозбори нешто над њим и мало ме попрска и рече: — Промени то обличје и узми свој ранији лик!
И мени се поврати првобитни лик, те пољубих девојци руку и рекох јој:
— Желим да зачараш моју жену, као што је она зачарала мене.
И девојка ми даде мало воде и рече: — Кад видиш своју жену да спава, попрскај је мало овом водом и реци јој што захтеш, и она ће постати оно што будеш пожелео.
И ја узех воду и одох својој жени која спаваше, те је попрсках водом и рекох: — Остави тај лик и узми обличје мазге!
И она одмах постаде мазга, ево ова коју гледаш својим очима, о, султане и главо џинова!
И он запита мазгу: — Је ли то истина?
А мазга затресе главом и рече знацима који су значили: — Да, тако ми Алаха, то је моја повест и повест свега онога што се са мном збило.
И кад трећи старац заврши причу, џин се затресе од узбуђења и поклони му трећину трговчеве крви ...
Али ту Шахразаду застаде јутро те она прекиде причу коју је започела по цареву одобрењу, а сестра јој рече:
— О, сестрице, како је пријатна твоја прича, и лепа, и заносна и нежна,
И Шахразада одговори: — Ништа то није према ономе што ћу вам испричати идуће ноћи, ако будем жива и ако ме поштеди цар.
— Тако ми Алаха — узвикну цар — нећу је убити док не чујем крај њене приче, јер је доиста чудна!
А потом проведоше ту ноћ до јутра загрљени, па цар оде у диван, и дођоше војници и везир, и диван се испуни људима.
И цар је судио, постављао и отпуштао, и забрањивао и наређивао до краја дана, и тада се диван разиђе, а цар Шахријар оде у своје одаје. И кад се приближи ноћ, он задовољи своју потребу с везировом ћерком,