ПРИЧА О ЦАРУ ШАХРИЈАРУ И ЊЕГОВУ БРАТУ

СЛАВА нека је Алаху, господу светова, поздрав и благослов господару посланих, господару и владару наему Мухамеду, Алах га благословио и поздравио благословом и поздравом вечним то траје до судњега дана.
А после тога: доиста су предања о првим поколењима постала поука за потоња, не би ли човек видео како су се поучни догађаји десили другима, и поучио се, и не би ли се, удубљујући се у предања о ичезлим народима и у оно то се збило с њима, и сам уздрао од греха. Хвала нека је ономе то је од предања о старима начинио поуку за потоње народе!
У таква предања спадају и приче назване "Хиљаду и једна ноћ" и узвиене повести и поуке које оне садре.
У народним предањима прича се о ономе то је било, проло и давно минуло (а Алах боље зна непознато, и он је премудар и преславан и дарељивији од свих и преблагонаклон и милостив), и да је у древна времена и минуле векове и столећа на острвима Индије и Кине био цар од царева из лозе Сасана, заповедник војске, страе, чељади и слугу. И имао је два сина, једног одраслог а другог јо младог, и обојица су били витезови-јунаци, али је старији надмаивао млађега неустраивоћу. И он се зацари у својој земљи и праведно владае овојим поданицима, и становници његових земаља и његова царства заволее га, и бее му име Цар ахријар, а његова млађег брата зваху цар ахземан, и он је царовао у Самарканду персиском. И обојица су боравили у својим земљама, и сваки је у своме царству био праведни судија својим поданицима пуних двадесет година и ивео у највећем задовољству и радости, и тако је то трајало до времена кад старији цар заеле да види свога млађега брата и кад нареди своме везиру да оде по њега и доведе га.
И везир на то одговори пањом и покорноћу и иђае дотле док срећно не стие. Он дође ахземану и испоручи му поздрав и саопти да му брат тугује за њим и да ели да га он посети, и ахземан одговори на то пањом и послуноћу и спреми се за пут.
Он нареди да се изнесу његови атори и изведу камиле, мазге, слуге и телесна страа и постави свога везира за намесника у земљи, а сам оде и упути се у земљу свога брата. Али кад настаде поноћ, он се сети једне ствари коју бее заборавио у двору, и врати се, и, улазећи у двор виде како у његовој постељи леи његова ена загрљена с једним црним робом међу робовима. И кад ахземан виде то, свет му се замрачи пред очима, и он рече себи: кад се то догодило док јо нисам напустио града, како ли ће се та проклетница владати кад одем брату на дуе време!
И он извуче мач и удари обоје и уби их у постељи, а потом, истога часа и тренутка, врати се и нареди да крену даље и иђае док не стие до града свога брата.
А кад се приблии граду, он посла брату гласоное с већу о своме доласку, и ахријар му изиђе у сусрет и поздрави га, ван себе од радости. Њега ради он окити град и сеђае с њим, разговарајући и веселећи се, али се цар ахземан сети та је било с његовом еном и дубока туга га обузе, и лице му поуте, а тело му клону.
И кад га брат виде у таквом стању, он помисли да је узрок томе његов растанак са земљом и царством, и остави га тако, не распитујући се о томе. Али потом, једнога дана, он му рече: о брате мој, видим да ти је тело клонуло и да ти је лице поутело, али му ахземан одговори: брате мој, у мени је ива рана, и не исприча та је доивео од ене. Хоћу, рече тада ахријар, да пође са мном у лов и хајку мода ће ти се развеселити срце, али ахземан се одрече тога, и брат му оде сам у лов.
А у царскоме двору су прозори гледали на врт, и ахземан погледа и одједном види отварају се врата на двору и отуда излазе двадесет робиња и двадесет робова, и ена његова брата иде међу њима, издвајајући се ретком лепотом и драима. Они приђое водоскоку и свукое се и седое заједно с робовима, и одједном царева ена викну: о, Масуде! и црни роб јој приђе и обгрли је, а и она њега. И он лее с њом, и други робови учиние то исто с робињама, и љубљаху се и грљаху, миловаху и забављаху док се дан не поче клонити сунчеву заласку. И кад царев брат виде то, он рече у себи: тако ми Алаха, моја несрећа је мања од ове беде! и његова љубомора и гуга ичезое. То је много горе од онога то се мени догодило! ускликну он и престаде да се одриче пића и хране.
А потом му се брат врати с пута, и они се поздравие, и цар ахријар погледа свога брата, цара ахземана, и виде да му се повратила ранија боја и да му се лице заруменело и да једе без предаха, док је раније јео мало. И тада његов брат, старији цар, рече ахземану: о, брате мој, видео сам те поутела у лицу, а сада ти се боја повратила. Испричај ми та је с тобом. Испричаћу ти зато сада друкчије изгледам, али ми допусти да ти не причам о томе како ми се повратила боја, одговори ахземан, и ахријар рече: испричај ми, најпре, зато си се тако промеиио и ослабио, а ја ћу те слуати. О, мој брате, поче говорити ахземан, кад си ми послао везира с поруком да ти дођем, ја сам се спремио за пут и већ био изиао из града, али се потом сетих да ми је у двору остало зрно бисера које сам ти дао. И вратих се у двор и нађох своју ену с црним робом како спава у мојој постељи, и убих их и дођох теби, размиљајући о томе. Ето зато сам се променио и зато сам ослабио; а како је доло до тога да ми се поврати боја допусти да ти не каем.
А кад чу те речи свога брата, ахријар узвикну: Заклињем те Алахом, испричај ми ко ти се повратила румен! и ахземан му иоприча све то је видео. И тада ахријар рече своме брату ахземану: хоћу да видим то својим очима! и ахземан му даде овај савет: начини се да иде у лов и хајку, а сакриј се код мене па ће видети све и увериће се својим очима.
И цар одмах нареди да се разгласи да одлази, и војска са аторима изиђе ван града, и цар такође изиђе, али потом седе под атор и рече својим слугама нека му вико ме долази! После тога преруи се и криом пређе у двор где му је био брат, и седео је неко време крај прозорчића према врту, и одједном робиње и њихова господарка уђое тамо заједно с робовима и до позива на подневну молитву чињаху све оно то је брату испричао ахземан.
А кад виде то, цар ахријар се избезуми и рече своме брату ахземану: устани, отићићемо одмах, не треба нам царство док не видимо кога било коме се догодило то исто то и нама! Иначе смрт би за нас била лепа од ивота!
И они изиђое из двора на тајна врата и путоваху и дању и ноћу док не дођое до једног дрвета то је расло усред једне пољанице, где је протицао поток поред сланога мора.
Они се напие воде из потока и седое да одахну, а кад прође сат дневнога времена, море се одједном ускомеа и из њега се подие црн стуб, висок до неба, који се устреми на њихову пољаницу. И кад видее то, оба брата се поплаие и попее се на врх дрвета (а било је високо), очекујући та ће бити даље, и одједном угледае дина високога раста, с великом главом и ироким прсима, а на глави му бее сандук.
Он изиђе на суву земљу и приђе дрвету на којем су била браћа, и седе под њим, па отвори сандук и извади из њега скрињу и отвори је, и отуда изиђе млада ена витка тела, блистава као сјајно сунце, као то је казао, и одлично казао, песник Атија:
У тами је засијала и дан блиста,
И светлост јој на гранама одблескује
Блистава је као сунце на заходу:
Без копрене, звезде ноћи засењује.
Сва створења ничице се пред њом простру
Кад се јави и велове са њих скине.
Ако гневно, као муњом, оком севне,
Незадрљиво потеку кие суза.
И дин погледа ту ену и рече: о, владарко племенитих, о ти коју сам отео у свадбену ноћ, хоћу мало да проспавам!
И он стави главу на енина колена и заспа, а она подие главу ка дрвету и виде како оба цара седе на његову врху. Тада она спусти динову главу са својих колена и стави је на земљу, и, стави под дрво, рече браћи знацима: сиђите, не бојте се ифрита!
И они јој одговорие: заклињемо те Алахом, избави нас од њега, али ена рече: ако не сиђете, пробудићу ифрита и он ће вас уморити злом смрћу.
И они се поплаие и сиђое ени, а она лее пред њима и рече: забадајте, али то јаче, или ћу пробудити ифрита.
И од страха цар ахријар рече своме брату, цару ахземану: о, брате мој, учини то то ти наређује! а ахземан одговори: нећу учинити! учини ти пре мене! и они стадое знацима потстицати један другога да јој приђу, али ена узвикну: та је то, ја видим како намигујете један другоме! Ако ми не приђете и не учините то, пробудићу ифрита!
И бојећи се дина, оба брата је покрие, а кад то сврие, она рече: приберите се! и, извадиви испод пазуха врећицу, извуче из ње огрлицу од пет стотина седамдесет прстенова. Знате ли какво је ово прстење? запита она, а браћа одговорие: не знамо! и тада им еиа рече: власници тих прстенова имали су ме на роговима мога ифрита. Дајте ми и ви своја два прстена.
И браћа дадое ени своја два прстена с руку, а она рече: тај ифрит ме је отео у моју свадбену ноћ и ставио ме у скрињу, а скрињу у сандук. Ставио је на сандук седам сјајних катанаца и спустио ме на дно узбуркана мора, где се боре таласи, али није знао да ени, ако то захте, не мое одолети нико, као то је рекао један песник:
Немој веровати енама,
Обећању им ни клетвама;
И кад пратају и кад су зле,
Све је код њих само похота.
У љубави су лицемерне,
А ла у скуту им скрива се.
И у ивоту Јосифову
Њихове лаи наћи ће
Та зна да је Адам, отац твој,
Због ене из раја изгнан.
А други је рекао:
О несрећни, и кад ме грди драг си ми!
Та нисам тако греан као ти то кае.
Кад заволех, учиних тада само
Оно то и раније људи чињаху.
Дивљења великог достојан је онај
Који чари ена не подлее никад.
Чуви те њене речи, оба цара се чудом зачудие и рекое један другоме: ето, и ифриту се догодило нето горе него нама! Тако то јо се није никоме догодило!
И они се одмах удаљие од ње и вратие се у град цара ахријара, и он уђе у свој двор и отсече главу својој ени и робовима и робињама.
И цар ахријар стаде сваке ноћи узимати по једну невину девојку и, пото би је имао, убио би је, и тако је то трајало три године.
И људи завапие и избегое са својим кћерима, и у граду не остаде ниједна девојка за брачни ивот.
И гле, цар потом нареди везиру да му, по обичају, доведе девојку, те везир изиђе и стаде траити, но не нађе девојке, и врати се у свој стан љут и потитен, бојећи се зла од цара. А у царева везира биле су две кћери старија, по имену ахразада, и млађа, по имену Дуњазада. И старија је читала књиге, летописе и ивоте старих царева и предања о негдањим народима, и она је, веле, окупила хиљаду летопионих књига у којима се говори о старим народима, негдањим царевима и песницима.
И она рече оцу: зато си, видим, туан и потитен и опхрван бригом и болом? Знај да је неко рекао:
Оном кога море бриге
Реци да бол није вечан!
Ко то дође крај весељу,
Тако нам и бриге прођу.
И, чуви те речи своје кћери, везир јој исприча, од почетка до краја, та се догодило с њим и царем, те ахразада узвикну: тако ти Алаха, оче, удај ме за тога цара, а ја ћу или остати у ивоту, или ћу искупити децу муслимана и избавити их од цара.
Тако ти Алаха, узвикну везир не излаи се никад опасности! али ахразада рече: то свакако мора бити! и везир рече: бојим се да ти се не догоди оно то се догодило бику и магарцу са земљорадником.
А та је то било с њима? запита ахразада.