ПРИЧА О БИКУ И МАГАРЦУ

ЗНАЈ, кћери моја, — рече везир, — да је један трговац стекао богатство и стада стоке, и имао жену и децу, а Алах велики обдарио га је знањем језика и говора животиња и птица. И тај трговац живљаше на селу и имађаше на дому бика и магарца.
И једном бик дође у магарчеву стају и виде да је пометена и попрскана, а у магарчеву кориташцу беше овејани јечам и овејана слама, и он сам лежи и одмара се, и само га покаткад газда јаше, ако се што догоди, и одмах се враћа. И једнога дана трговац чу како бик каже магарцу:
— Благо теби! Ја се замарам, а ти се одмараш и једеш овејани јечам, и угађају ти, и само те покаткад домаћин јаше и враћа се. А ја морам вечито орати и окретати воденични камен.
И магарац одговори: — Кад изиђеш у поље и кад ти метну јарам на врат, лези и не дижи се, чак и ако те буду тукли, или устани, па опет лези. А кад те доведу натраг и даду ти боб — не једи га, зато што си болестан, и не дотичи се хране и воде за дан, два или три, па ћеш се одморити од рада и терета.
А трговац слушаше њихов разговор. И кад чобанин донесе бику вечерњи оброк, он једе сасвим мало, а изјутра, кад чобанин дође да потера бика на орање, нађе га болесна, и ражалости се и рече: — Ето зашто бик није могао јуче радити!
А потом оде трговцу и рече му: — О, господару, бик није за рад: синоћ није појео оброк и ништа није узео у уста.
А трговац је већ знао у чему је ствар, те рече: — Иди, узми магарца и ори с њим, уместо с биком, цео дан.
И кад се, пред крај дана, магарац врати, пошто је орао цео дан, бик му захвали, за љубав што га је тога дана спасао рада, али му магарац не одговори ништа и кајаше се много. И сутрадан земљорадник дође и узе магарца и ораше с њим до увече, и магарац се врати одрана врата, мртав уморан.
Бик, загледав магарца, захвали му и похвали га, а магарац узвикну: — Лежао сам опружен, али ми је брбљивост наудила! — Знај, — додаде он, — да сам ти искрен саветодавац; чуо сам да је наш газда рекао: — Ако бик сместа не устане, дајте га месару да га закоље и да му исече кожу на комаде. — И ја се бојим за тебе и скрећем ти пажњу на то. Ето, тако је!
И кад бик чу магарчеве речи, захвали му се и рече: — Сутра ћу поћи с њима! — а затим поједе сву крму, па чак олиза и јасле. А његов домаћин је чуо цео њихов разговор. И кад настаде дан, трговац и његова жена изиђоше до стаје и седоше, и чобанин дође, па узе бика и изведе га, а кад угледа свога господара, бик подиже реп, пусти ветрове и поче скакати, а трговац се тако насмеја да паде ни-чице.
— Чему се смејеш? — упита га жена, и он одговори: — видео сам и чуо тајну, али је не могу одати — умро бих онда.
— Ти ми на сваки начин мораш поверити ту тајну и зашто си се смејао, па макар умро! — одговори му жена, али трговац одговори: — не могу ти поверити ту тајну, јер се бојим смрти.
И она повика: — Ти се зацело мени смејеш! — и дотле га је нападала и досађивала му, док се он није покорио и онерасположио, и онда он сазва своју децу и посла по судије и сведоке, желећи да напише завештање, па да потом повери жени тајну и умре, пошто је волео своју жену великом љубављу, јер је била кћи његова стрица и мајка његове деце, а он је већ проживео сто двадесет година живота.
Потом трговац посла људе да му доведу све рођаке и све који су живели у његовој улици и исприча им ову повест, додавши да ће умрети кад некоме повери тајну.
И сви присутни рекоше његовој жени: — Тако ти Алаха, махни се тога, да ти не умре муж и отац твоје деце! — но жена узвикну: — нећу га оставити док ми не каже! Нека умре!
И сви заћуташе. И тада трговац устаде и пође ка стаји, да учини авдес, па да им по повратку каже све и да умре. А трговац је имао петла с педесет кокошију, а имао је још и пса.
И гле, он чу како се пас дере и руга петлу, говорећи му: — Ти се радујеш, а наш газда се спрема да умре.
— Како то? — запита петао, а пас му понови све, и тада петао повика: — Алаха ми, наш газда има мало памети. Ја, ето, имам педесет жена — час се с једном мирим, час гледам да се другој свидим, а домаћин има само једну жену, па не зна како да изиђе на крај с њом. Треба само да узме дудове прутове, да уђе у ћилер и да бије жену док не умре или се не зарекне да га више неће ни о чему питати.
— А трговац чу шта петао рече псу, — причаше везир својој кћери Tнбсп;ахразади, — и ја ћу учинити с тобом оно исто што је он учинио са својом женом.
— А шта је учинио? — запита Tнбсп;ахразада, а везир настави: — Наломивши прутове с дуда, он их сакри у ћилер и доведе тамо своју жену, говорећи јој: — ходи овамо, рећи ћу ти све у ћилеру, па ћу умрети и нико ме неће видети.
И она уђе с њим у ћилер, а онда трговац затвори врата и тако стаде тући своју жену да се она онесвести и повика: — Кајем се! — А потом пољуби мужу руке и ноге и покаја се, па изиђе заједно с њим, и сви окупљени и њени рођаци обрадоваше се, и они наставише пријатан живот до саме смрти.
И кад чу речи свога оца, везирова кћи рече: — оно што ја хоћу, мора бити! — и тада је везир спреми и одведе је цару Tнбсп;ахријару.
А Tнбсп;ахразада поучи своју млађу сестру и рече јој: — Кад будем отишла цару, послаћу по тебе, а кад дођеш и видиш да је цар задовољио своју потребу мноме, реци: — о, сестрице, поразговарај с нама и испричај нам што, не би ли нам брже прошла ноћ, а ја ћу ти рећи нешто у чему ће, ако Алах да, бити наше ослобођење.
И тако је везир, Tнбсп;ахразадин отац, доведе цару, и цар, угледавши га, обрадова се и запита га: — Јеси ли ми набавио оно што ми је потребно? — и везир рече: — да!
И Tнбсп;ахријар захте да узме Tнбсп;ахразаду, али се она заплака, а кад је он упита: — Tнбсп;та ти је? — Tнбсп;ахразада рече: — о, царе, имам малу сестру, па хоћу да се с њом опростим.
И цар тада посла по Дуњазаду, те ова дође сестри, и загрли је и седе на под поред постеље, и тада Tнбсп;ахријар одузе невиност Tнбсп;ахразади, па седоше да разговарају.
И млађа сестра рече Tнбсп;ахразади: — Тако ти Алаха, сестрице, испричај нам што, не би ли нам што пре протекли бесани часови ноћи.
— Од свега срца и драге воље, ако ми то допусти цар без мане, — одговори Tнбсп;ахразада, а како је цара морила несаница, он се обрадова што ће чути причу и допусти јој да говори.