Смрт Душанова
(комади од пјесме)

Побоље се Српски цар Стјепане
У Призрену мјесту питомоме,
Побоље се, умријети хоће.
Кад то виђе царица Роксанда,
Пером пише, како мушка страна,
Она пише три, четири књиге,
Пошиље их на четири стране
По свој њиној редом царевини,
Сву господу по реду позива:
"Чујете ли, сва наша господо!
"Тешко болан Српски цар Стјепане,
"Болан јесте, умријети хоће;
"Но хајдете у Призрена града,
"Не би л' цара у животу нашли,
"Да чујете, шта ће наручити,
"И на ком' ће царство оставити."
Кад се таке књиге растурише,
Сва господа редом разумјела,
Хитро иду, како који може,
Сви одоше у Призрена града
Код силнога Српског цар:Стјепана,
Затекоше цара у животу;
Код њега се сва господа саста,
И ту дође Вукашине краље,
Диже цара са свил'на душека,
Прислони га у наручје свил'но,
Па над њиме грозне сузе рони.
Погледује Српски цар Стјепане,
Погледује сву редом господу,
Погледује, паке проговара:
"Мили куме, Вукашине краље!
"Аманет ти моја царевина!
"И аманет сви моји градови!
"И аманет све моје војводе
"По свој мојој редом царевини!
"И аманет мој нејак Урошу
"У кол'јевци од четрдест дана!
"Царуј, куме, за седам година,
"Осме подај мојему Урошу."
Ал' говори Вукашине краље:
"Мили куме, Српски цар-Стјепане!
"Није за ме твоја царевина,
"Ја не могу, куме, царовати;
"Јер ја имам сина самовољна,
"Сика мога, Краљевића Марка,
"Кудгођ иде, никога не пита,
"Ђегођ сједне, свуђе пије вино,
"А све ради кавгу да огради."
Рече њему Српски цар Стјепане:
"Мили куме, Вукашине краље!
"Кад ја заптих све моје војводе
"По свој мојој редом царевини,
"А ти не мо'ш, кога си родио?
"Но аманет моја царевина!
"И аманет сви моји градови!
"И аманет све моје војводе
"По свој мојој редом царевини!
"Аманет ти нејаки Урошу
"У кол'јевци од четръест дана!
"Царуј, куме, за седам година,
"Осме подај мојему Урошу."
То говори Српски цар Стјепане,
То говори, а с душом се бори;
То изусти, лаку душу пусти.
Он царова шеснаест година;
Колико је зулум поставио,
Што ношаше раја сиротиња,
Што ношаше од свиле хаљине,
Тад' обуче сукнене хаљине.
Млади Урош соја господскога
Довати се снаге и памети,
Па дозива стару своју мајку:
"Мати моја, царице Роксанда!
"Дај ми, мајко, комад љеба бабов.
Стара њему мајка говорила:
"Чујеш ли ме, мој млади Урошу!
"Има љеба, но је у другога,
"Баш у кума Вукашина краља:
"Каде ти је бабо починуо,
"На самрти царство наручио
"Баш на кума Вукашина краља,
"Да царује за седам година,
"Осме тебе да предаде царство;
"Он царује шеснаест година."